НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
27. СЕПТЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КАЛИСТРАТА,
и дружине његове (49 мученика)
 
Видећи да се изабрано стадо Христово из дана у дан увећава, завидљиви непријатељ ђаво устаде против њега са великим бесом хотећи да све словесне овце Христове распуди и поуби. Као оруђа за ово он употреби незнабожне цареве римске, Диоклецијана и Максимијана, по свирепости сличне бешчовечним зверовима. Он их као крвожедне вукове натутка на стадо Христово, и преко њих га растрзаше љуто и немилосрдно: јер он им стави у срце толики бес против хришћана, да они све остале бриге о царству занемарише и све своје силе употребише једино на то, да потпуно потамане све хришћане. А ову своју злу намеру и дело они сматраху за веће и драгоценије него сва друга велика дела царска и славне победе и тријумфе над непријатељима својим. У том циљу они разаслаше у све крајеве земље игемоне и мучитеље, који по злоћи беху равни њима и гори од њих, да свуда приморавају хришћане на приношење идолских жртава, а да непослушне муче, убијају и на разне начине погубљују. Када се ово наређење стаде извршивати, многи се верни и срцем Христу предани украсише венцем мучеништва, и са земље пређоше на небо славећи победу над непријатељима. Међу многима таквим показа се и сјајни војник Христов Калистрат, који не сам него са многобројном дружином прође дивни пут мучеништва и победивши врага предстаде победитељу света Христу, носећи на себи ране добијене за Њега и примајући одликовање за свој подвиг.
Постојбина овог страдалца Христовог беше Картагена;[1] одатле он би узет у војску и причислен пуку војводе Персентина. У том пуку једино блажени Калистрат сијаше побожношћу као звезда у тамној ноћи, јер сви његови другови по оружју беху помрачени тамом идолопоклонства. Једино он беше просвећен светлошћу вере, којој се научи од свога оца хришћанина; отац пак његов би научен вери од свога деде Неокора, који у време добровољног страдања Господа нашег Исуса Христа беше у Јерусалиму за време Понтија Пилата као војник. И он, видевши сва чудеса која се догодише при смрти и васкрсењу Господа Христа, поверова у Њега, крсти се од апостола, и врати се кући својој, носећи скупоцени бисер – веру у Христа, којим обогати сина свог, оца Калистратова, и све укућане своје, казујући им о Христу Исусу све што сам очима својим виде и што чу од светих апостола. Тим духовним и неукрадивим богатством вере, које наследи од деде и оца, свети Калистрат обогаћаваше кога год је могао, учећи познању истине и обраћајући к Богу душе људске. Због тога другови његови у војсци гледаху на њега с подозрењем, и пажљиво мотраху на њега да би тачно сазнали да ли је он заиста хришћанин или не.
Када се он са војводом својим нахођаше у Риму, његова хришћанска вера би препозната на следећи начин. Блажени Калистрат имађаше обичај да сваке ноћи устаје на молитву и дуго се моли тајно. Једном када он устаде и мољаше се, осетише то неки војници који су спавали близу њега; и чувши да. он често призива име Исуса Христа, уверише се потпуно да је он заиста хришћанин; и згодном приликом обавестише о томе војводу Персентина. Војвода одмах позва Калистрата и упита га: Калистрате, је ли истина то што говоре о теби твоји другови? – Он одговори: Не знам шта би они могли говорити о мени, јер сам свестан да нисам учинио никакво зло. – Персентин онда нареди војницима да му кажу у лице шта имају. Војници на то рекоше војводи: Господине, само ти нареди њему да боговима принесе жртву, па ћеш одмах дознати каквог је он мишљења и какве вере.
Војвода нареди Калистрату да боговима принесе жртву и да им се поклони. Свети Калистрат одговори: Нисам научио да приносим жртву многим боговима, већ само једном Богу истином и живом, који је све из небића извео у биће и човека саздао од земље; а богове које ви поштујете и које руке људске начинише, ја називам не боговима него демонима, као што ме томе научи Свето Писмо које вели: Сви богови незнабожаца су демони (Пс. 95, 5); и: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку људских (Пс. 113, 12). Из истог Светог Писма научио сам се знати Бога који живи на небесима, приносити Му жртву хвале и узносити молитве Вишњему. Због тога ли ме, дакле, окривљују ови људи што поштујем јединог истинитог Бога, а не многе лажне богове? Требало би да ме они оптуже само онда када би сазнали да сам неисправан на својим војничким дужностима, да сам плашљив и бежим испред непријатеља; ето то су ствари за које би они могли да ме оптужују пред тобом, војводо, и такве би доставе доликовало теби да слушаш. А ти, знајући да ништа такво учинио нисам, зашто слушаш достављаче, и изводиш ме на суд само зато што се догмати моје вере не слажу с догматима ваше вере?
На ове речи војвода одговори с гњевом: Сада није време за ораторско многоречије, него је време тешких мука и љутих казни, које ћеш ускоро искусити, ако се не покориш мени и не принесеш жртве боговима, којима се и сам цар клања. Еда ли не знаш како сам ја немилосрдан, јер могу пре мучења уплашити свакога самим погледом и гласом? – Свети Калистрат одговори: Љутина твоја и шкргут зуба твојих, ако и задају страх, то је страх времени; али постоји вечни страх и шкргут зуба, упасти у њега ја се ужасно бојим, и сама помисао на њега ужасава ме.
Војвода, не могући зауздати своју љутину, нареди да светитеља баце на земљу и бију. Дуго мучен, светитељ за све то време не показа ни најмање нетрпљења, него говораше к Богу: Заклех се да ћу чувати наредбе правде твоје, и извршићу. Потиштен сам веома, Господе, оживи ме по речи својој,[2] и не допусти да ми се наруга овај незнабожни човек; укрепи ме, Господе, да поднесам ове муке, дајући снаге мом потрвеном и немоћном телу и подстичући у мени дух храбрости.
Видећи где се крв потоком лије из мученикових рана, војвода нареди да престану са мучењем, и рече мученику: Ово је тек почетак кажњавања за твоје непослушање, Калистрате; стога ти добронамерно саветујем: изврши моје наређење, да би се спасао већих мука које те очекују. Ако се не покориш царевој наредби, кунем се боговима, руке мучитеља искидаће тело твоје на комаде, и крв твоју пси ће полизати, и месо твоје лавови појести; тако ћеш погинути страшном смрћу. – Но храбри Калистрат одговори: Надам се на Бога крепког, Бога живог, да ће ме избавити од уста лавових, и отети од паса душу моју, јединицу моју, која једина међу свима овим војницима зна истинога Бога, у кога се уздам да ће не само једну душу моју, него и многе друге душе одавде узети к Себи, удостојивши их да познаду пресвето име Његово.
Још више разгневљен овим речима, војвода нареди да земљу покрију оштрим комадем разбијених ћерпича и да по њима дуго вуку нагог Калистрата, додајући на тај начин бол на бол изранављеном телу мучениковом. А када светитељ претрпе и те муке, мучитељ нареди да му кроз левак лију воду у уста кар у неки кожани мех. У време свог мучења мучитељ рече мученику: Калистрате, ако не принесеш боговима жртву, ја ћу те одмах бацити у море, јер се бојим да и друге војнике не заведеш ако те убрзо не погубим. – Мученик одговори: 0, превелики безакониче, ти се бринеш да сачуваш стадо које се налази под влашћу твога оца ђавола, а ја се надам у Бога да ћу то стадо придобити Христу моме, утврдити га у истинитој вери, и усред овога града саградити цркву Господу Богу моме. – Побеснивши од љутине, војвода рече: Безбожниче и бедниче, смрт ти већ виси над главом, а ти мислиш да цркву градиш и да многе приводиш Богу твоме!
Рекавши то војвода нареди да се донесе кожни мех, метну у њега светог мученика, па га вргну у дубину морску, а сам стајаше на обали, желећи да види светитељеву погибију. А л и мех, у коме се, као Јона у китовом трбуху, налажаше свети Калистрат молећи се, би по вољи Божјој нанесен на оштро камење морско и провали се, а светог Калистрата примише на своја леђа два делфина, и носећи га по води кротко га изнесоше на обалу. И светитељ весело певаше: Тонем у дубине морске,[3] али ме не потопи бура водена, нити се уморих молитвом вапијући к Теби, Господе; и Ти брзо услиши молитву моју и чудесно ме избави од нераздрешивих уза и дубине морске када за то већ не беше никакве наде: скиде с мене врећу, и опаса ме весељем.[4]
Кад светитељ певаше ово радосним гласом, мноштво војника дивљаше се, и неки од њих припадоше к ногама његовим молећи га да их избави од обмане демонске и приведе Христу Богу свом. Таквих бејаше четрдесет девет, од којих се један зваше Гимнасије. Сви они говораху: Ми познасмо да је Бог твој велик и истинит, јер те чудесно избави из дубине морске. – А блажени мученик рече: Господ мој Исус Христос не одгони оне који долазе к Њему, јер каже: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). – Рекавши то, он пружи к небу руке своје и подиже очи, и мољаше се: Господе, који на небесима живиш и на смирене погледаш, погледај на ово мало стадо Твоје, заштити га од свакога зла, и сачува} га неповређена од звера видљивог – мучитеља Персентина, и од звера невидљивог – ђавола, јер си Ти једини слављен вавек.
Видећи шта се збива, војвода се удиви и рече: Тако ми пресјајног сунца, овај човек располаже великом враџбинском силом, јер изађе из мора неповређен, а као што обећа – заведе моје војнике враџбинама својим. – Затим рече светитељу: Ја ћу убрзо уништити твоје враџбине, Калистрате, и ти ћеш сазнати ко је Персентин, служитељ великих богова, и ко је Распети, кога ти почитујеш и у кога се узалуд уздаш.
После тога Персентин седе на судијско место и нареди да све војнике који су поверовали у Христа немилосрдно бију ломећи им кости. А они бијени, као једним устима говораху: Господе Исусе Христе, буди помоћник слугама Твојим и дај нам трпљење до краја, јер Тебе ради ми добровољно пођосмо на овакво страдање. Сачувај нашег учитеља и пастира Калистрата, да би нас он потпуније научио знати Тебе јединога Бога, јер сада ми смо пред Тобом, Господе, као пропале овце.
Када се бес Персентинов мало стиша, он нареди да мученике престану бити и да их одведу у тамницу, док он не смисли шта да ради с њима, јер њега не мало ожалости то што се пук смањио за педесет војника. Бачени са светим Калистратом у тамницу, они се стадоше учити у њега темељном познавању Бога; јер свети Калистрат, отворивши уста своја, објашњаваше им све: почевши од стварања света и човекова пада у рају, па до Христова оваплоћења, добровољног страдања и васкрсења; говораше им и о суду, и о души, и о будућем животу, и о награди праведника, и о казни грешника у аду; и разјаснивши им све свете тајне вере, он их укрепи за мученички подвиг.
Сутрадан војвода, окружен мноштвом војника, седе на судијско место, нареди да из тамнице доведу Калистрата са дружином његовом и обрати им се овим речима: Кажи ми Калистрате, хоћеш ли ти и ови с тобом принети жртву боговима, да бисте се ослободили тешких мука, или ћете и надаље остати упорни? – Свети Калистрат одговори: Ја за себе изјављујем да нећу одступити од Господа мог ни по цену смрти; а ови нека сами одговре за себе; питај их и чућеш шта ће ти они рећи. – Војвода их онда упита: Ви обманути, шта кажете? – Они одговорише: Ми смо хришћани, исповедамо Једнога Бога, који је створио небо и земљу, и верујемо у Њега, и у Јединородног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, и у Светога Духа, као што нас научи добри учитељ наш Калистрат.
Када свети једногласно рекоше ово, војвода нареди да Х ЈХ љуто бију, једнога за другим. Затим нареди да им вежу и руке и ноге, па баце у оближње језеро. И пре но што то би урађено, свети Калистрат се мољаше Богу говорећи: Господе, који на висинама живиш и на смирене погледаш, окрени милостиве очи Своје на ово мало стадо Твоје и благоволи омити их у овим водама као у купељи препорођаја и усиновљења силаском Светог Духа Твог, да би они, омивши све прљавштине старога човека, постали заједничари наслеђа оних који су Ти од памтивека угодили.
Када пак мученици бише свезани и у воду бачени, одмах им се узе одвезаше, и они стајаху у води светла лица, радујући се своме крштењу. И виђен би у то време прекрасни венац где се спушта с неба, и чу се глас који говораше: Буди храбар, Калистрате, са стадом својим, и ходи благовати с њима у вечним насељима. – И одмах иза ових речи би силан земљотрес, од кога паде и разби се у прах један оближњи кип неког поганог незнабожачког бога. Видевши то, сто тридесет пет других војника, који и глас што дође с неба Калистрату чуше, повероваше у Господа нашег. Али им војвода ништа не рече, бојећи се немира и пометње у пуку, већ само нареди да се првих четрдесет девет војника заједно с Калистратом опет вргну у тамницу. Тамо свети Калистрат рече својој дружини: Ето, браћо, благодаћу Христовом ви се удостојисте светог крштења, због кога треба достојно благодарити Бога; стога устанимо и помолимо се Њему.
Када сви устадоше и подигоше руке и очи к небу, Калистрат вршаше молитву говорећи: Господе Боже, који хоћеш да се ови људи спасу и дођу у познање истине, Ти си из уста лавових отео ово Твоје стадо и призвао га у вечно спасење, удостој нас да скончамо у светој вери којом верујемо у Тебе Бога нашег, и дај нам да се беспрекорни и чисти јавимо светом лицу Твом и да се поклонимо Теби, благословеном вавек. – Са светим Калистратом мољаху се усрдно и сви свети мученици. А када наступи ноћ, у тамницу уђоше, по наређењу мучитеља, војници са исуканим мачевима и све их посекоше у комаде.[5]
Тако се свети Калистрат са дружином својом јуначки бори, проливши крв своју за Господа свога. Свете пак мошти њихове сабраше и чесно погребоше оних сто тридесет војника који у Христа повероваше; они касније и цркву подигоше над светим моштима овим. Тако се испуни реч, изречена светим Калистратом Персентину: „усред овога града подигнућу цркву“, мада се она подиже не за живота његова већ после мученичке смрти његове. И прослављаше се у њој име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме и од нас нека је слава кроза све векове Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЕПИХАРИЈЕ
 
Христова мученица Епихарија живљаше у Риму за царовања Диоклецијанова. Епарх Кесарије нареди да је узму и доведу к њему на суд. Због чврстог исповедања имена Христова њу обесише и стругаше, па је после тога четири војника оловним чекићима бише; али на њене молитве Анђео их порази. Након свих мучења, када је доведоше на место погубљења и она стаде на један камен, из камена потече обилна вода. Пошто јој мачем одсекоше главу, она предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби венац мучеништва.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ГИМНАСИЈА[6]
 
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА:
МАРКА, АРИСТАРХА и ЗИНОНА
 
Ови свети апостоли од Седамдесеторице. Свети Марко, звани друкчије и Јован; у кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабирали се свети апостоли на молитву (Д А. 12, 12). Постављен од светих апостола за епископа у граду Вивлосу, и био врло ревносан у проповедању Еванђеља. Толико он угоди Господу и постаде му присан и мио, да је сама сенка светог тела његовог исцељивала болеснике.
Свети Аристарх, сапутник, сарадник, сасужањ светог апостола Павла (Кол. 4, 10; Флм. 24), био епископ у Апамеји Сиријској. По начину исхране овај свети апостол показа се као други Јован Крститељ, јер се храњаше само акридама, овршцима, тојест овршјем дрвећа, гранчица (ἄκρας τῶν δἒνδρων) и дивљим медом, и ношаше кожну хаљину. Поставши епископ у Апамеји свети Аристрах све тамошње невернике обрати к познању Христове истине и вере.
Свети Зинон, или Зина, ученик и сатрудник светог апостола Павла, спомиње се у Посланици Титу (3, 13), био постављен од светог апостола Петра за епископа у Диосполу. Обиталиштс Светога Духа, он многе ослободи од идолопоклоничке заблуде.
Сва три ова апостола мудро и богоугодно пасијаху сваки своју паству, и веома умноживши дани им од Бога талант, отидоше ка Господу, да у царству небеском уживају радост и блаженство љубљеног Господа свог.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИГЊАТИЈА
 
Овај преподобни живљаше у Кападакији за царовања Никифора Фоке и Јована Цимискије.[7] Од раног детињства посвећен Богу од стране својих родитеља, као други Самуило, он оде у манастир, звани Дубоки Поток, и сво подвижништво од преподобног Василија, игумана и ктитора ове обитељи.[8] Пошто постаде савршен у врлинама, он због тога би поступно произведен за чтеца, ипођакона, ђакона и презвитера. Затим би унапређен и за игумана истог манастира. Он много уради за своју обитељ: прошири је, украси је и обогати је, подиже у њој три цркве: светом Архангелу Михаилу, светом Боговидцу пророку Илији и светим апостолима. Осим тога сагради око своје обитељи јаке и лепе бедеме.
Отишавши једном у Цариград он набави неке скупоцене црквене утвари, крст и свето Еванђеље, и све то посла у свој манастир по једном од братије што беше с њим. Задржавши се још неко време у Цариграду он се разболе од срдобоље, па похита натраг у своју обитељ. Но стигавши до града Амореје он ту сконча, и би погребен у једном храму тога града. А када мину година оци његове обитељи решише да пренесу тело његово у своју обитељ. Отворивши гроб они нађоше тело његово потпуно читаво и нетљено, и из њега се лије диван мирис. Они га онда чесно пренесоше у свој манастир и положише у црквеној паперти, славећи Бога, дивног у светима Својим.
 
СПОМЕН СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ
АКИЛИНЕ
 
Света Акилина бејаше из села Закливери, у околини Солуна. Једнога дана њен отац у свађи уби свога суседа Турчина. Месне власти га ухватише и одведоше у Солун паши да га погуби. Но паша му поклони живот, пошто Акилинин отац пристаде да се потурчи. У то време Акилина беше млада девојчица. Пошто прође доста времена откако се њен отац потурчи, и Акилина напуни осамнаест година, Турци стадоше чинити притисак на њега да и Акилину потурчи. И отац потурчењак поче приморавати ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. Отац пак и даље наваљиваше на кћер да се што пре потурчи, да му Турци више не би досађивали са тим. А Акилина, сва горећи Христовом љубављу, благо рече оцу: Зар сам ја малодушна као ти, да се одрекнем Творца и Саздатеља мог, Господа Исуса Христа који нас ради претрпе крст и смрт? То ја никада учинити нећу! Ево, готова сам на сваку муку, па и на саму смрт, из љубави према Христу Господу мом.
Тако говораше истинска ћерка небеског цара Христа. Видећи њену непоколебљивост, потурчени отац извести Турке о томе. Ови одмах послаше људе по Акилину да је доведу на суд. А благоразумна мати Акилинина, видевши послане људе, говораше Акилини: Чедо моје премило, кћери моја преслатка! Акилино, срце моје, ево дошао је час о коме сам ти говорила: поступи као послушно чедо моје и послушај савете моје: држи се јуначки у свима мукама које ти предстоје, и немој се одрећи Христа! Акилина јој одговори са сузама: Не бој се, мајко моја! и ја имам исту жељу и исти циљ, само нека ми Бог буде у помоћи! моли се, мајко, за мене!
Послате слуге везаше мученицу и поведоше на суд, а брижна мајка иђаше за њом. Акилину уведоше у суд, али њену мајку не пустише унутра. Судија рече Акилини: Девојко, потурчи се! Света одговори: Не, то учинити нећу. Ја се никада нећу одрећи вере своје и Господа мог Христа. Чувши то, судија се разјари и нареди да Акилину свуку и оставе на њој само кошуљу, да је вежу за стуб и бију моткама. То би учињено; два служитеља је тукоше дуго време; али мученица веома јуначки претрпе те муке.
Потом судија и други Турци изведоше свету мученицу преда се, стадоше је обасипати ласкама, обећавати јој многе почасти и дарове, само да се одрекне вере своје. Ал и невеста Христов.а то ниушта не сматраше А један властодржац, веома богат, рече мученици: Потурчи се, Акилино, па ћу те узети за сина мог. Мученица Христова одговори: Нека ђаво носи и тебе и твога сина! Због ових речи свету мученицу понова страховито бише, да јој и кошуљу сву подераше. Онда јој судија рече: Зар те није стид да те голу туку пред толиким људима? Или се турчи или ћу ти све кости поломити, једну за другом. – Мученица одговори: Никада се потурчити нећу, јер ми вера ваша никада не може заменити Господа Христа мог! – Бесни од гњева на овакав одговор, Турци је понова тако немилосрдно тукоше, да јој кости поломише, месо јој отпадаше, и крв њена потоцима зали земљу, и оставише је као мртву. Онда један хришћанин је узе, однесе и извести њену мајку. Мајка дотрча, загрли своју кћер која беше на издисају и питаше је: Шта си урадила, чедо моје? – Мученица дошавши к себи, једва отвори очи, па угледавши мајку, одговори јој: Шта сам могла урадити, о мајко, сем што си ми ти саветовала: одржала сам веру своју. А мајка подиже руке своје и очи к небу и захвали Господу Утом света мученица предаде душу своју у руке Божије и доби венац мучеништва.[9] А свечесно и свето тело њено одмах стаде лити из себе тако чудесан и јак мирис, да се он осећао целим путем којим су носили мошти њене да сахране. Наредне пак ноћи сиђе светлост с неба као најсјајнија звезда и обасја гроб свете мученице. И хришћани који то видеше, прославише Бога, коме нека је слава и сила кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ФИЛ ИМОНА епископа и ФОРТУНИЈАНА
 
Мученици Христови, пострадаше заједно за љубав и веру, Христову. (Фортунијан је вероватно био клирик св. епископа Филимона).
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ГАЈАНЕ
 
Леђа јој запалили, и тако пострадала за Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ПЕТНАЕСТ МУЧЕНИКА
 
Натоварени на избушену лађу, па лађу отиснули морем; и тако потонули за своју веру у Господа Христа.
 
СПОМЕН ЧУДЕСНОГ ВИБЕЊА И ОНЕМЕЛОСТИ (НЕМИЛА)
СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ оца Светог Јована Претече
 
Помен чудесног виђења у храму и онемљења светог Захарије, оца Претечиног (Лк. 1, 11-20) празнује се на данашњи дан[10] по Јерусалимском Канонарију (стр. 112). Опширније о Св.
Захарији видети под 5. септембром.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Картагена – град у северној Африци.
  2. Псал. 118, 106-107.
  3. Псал. 68, 3.
  4. Псал. 29, 12.
  5. Пострадали око 304. (или 308.) године.
  6. О њему видети под данашњим датумом: Страдање св. мученика Калистрата и дружине.
  7. Никифор II Фока, византијски цар, царовао од 963 – 969. године; Јован2 Цимискија, његов последник, царовао од 969. до 975. године.
  8. Овај преподобни Василије празнује се 1. јула; обитељ Дубоки Поток основана почетком деветога века, у Малој Азији, на обали Мраморног Мора, близу Цариграда.
  9. Света мученица прими венац мучеништва 27. септембра 1764.године.
  10. Можда је то 23. септембар, када је спомен зачећа Св. ЈованаКрститеља.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *