НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
14. СЕПТЕМБАР
 
КРСТОВДАН
ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ
КРСТА ГОСПОДЊЕГ
 
За време свога царовања у Риму Максенције[1] чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин’најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.
Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! – Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана),[2] и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.
Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.
Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.
Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену.[3] Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.
И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: „Овим знаком победићеш“. – После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.
Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима[4] на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.
Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола.[5] Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.
Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! – Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.[6]
Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа.[7] А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други – цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској – светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.
По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. – Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског[8] на главном тргу градском, а трећи – на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут – седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут – у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.
Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. – За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу – животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: „рука је наша вео ма јака и богови су наши силни“, него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. – И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.
И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан
пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: „Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите“.
Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.
Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.
И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАПА[11]
 
Свети Папа беше из града Лоранде, у Ликаонији.[12] Пострада он у време цара Максимијана, а под игемоном Магном. Страдање његово отпочело у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, окончало у Селевкији Исавријској. Свети Папа је мучен много и на разне начине: поломили су му вилице; вешали су га, и стругали железним ноктима; најзад су му обукли гвоздене чизме са клинцима изнутра, и терали га да трчи у њима. „У таквим мукама он предаде душу своју у руке Божије[13]
 
СПОМЕН СВЕТЕ
ПЛАКИЛЕ ЦАРИЦЕ, супруге Теодосија Великог
 
Света Плакила беше супруга цара Теодосија Великог (378 395 г.).[14] Она беше истинита хришћанка и по уму и по делима. Имајући земаљско царство, она је свим бићем тежила небеском царству. Благодарност своју Богу за добра која јој је чинио, она је изражавала непрекидно чинећи добро људима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Помажући их свестрано, она је то увек чинила сама, без икакве пратње, коју није хтела имати уза се, да би добра дела њена остала у тајности. Одлазила у куће бедних и болесних, и не само снабдевала их свима потребама, него им је својим рукама кувала и служила им. Кад су јој неки говорили, да се то не слаже са њеним царским достојанством, она је одговарала: „Царском звању које имам приличи да помаже новцем; а мени опет царици приличи да моје личне трудове око невољних ја дајем Богу који је благоизволео дати мени царско звање“.
Тако служећи Богу целог живота молитвом, уздржањем, самилосном љубављу према беднима и невољнима и смиреним дворењем болесника, света предаде богољубиву и човекољубиву душу своју Господу Христу, коме је служила.[15]
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
МАКАРИЈА МОНАХА
 
Одакле је преподобни Макарије и ко су му родитељи, није познато. Зна се само да је био ученик свјатјејшег патријарха цариградског Нифонта,[16] када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду, у Светој Гори. Налазећи се поред светог Нифонта, преподобни Макарије беше подражавалац његових подвига и узвишеног анђелског живота. Међутим у Макарија се роди пламена жеља да живот свој заврши мучеништвом за Господа. Не могући одолети тој пламеној жељи срца свога, он је откри светом Нифонту, који је тада безмолствовао у манастиру Ватопеду, пошто је по други пут био уклоњен са престола цариградског. Саслушавши Макарија, и прозорљивим духом својим провидећи у томе дејство воље Божје, свети Нифонт му кратко рече: „Чедо, иди са Богом на пут светих мученика; Господ ће испунити жељу твоју, и по Својој неисказаној милости, дароваће ти венац мучеништва“. – Очитавши му молитву за пуг и осенивши га знаком часнога крста, патријарх га загрли и отпусти с миром.
Блажени Макарије, наоружан попутним молитвама светог Нифонта, удаљи се са Свете Горе у Солун. Тамо улучи прилику и упаде међу мноштво муслимана који су седели и разговарали, и поче им исповеднички говорити, да је Христос – Син Божји, савршени Бог и човек, који је ради спасења нашег сишао с неба. Затим им стаде објашњавати истинитост вере хришћанске. Видећи овакву смелост монахову, избезумљени Турци се бацише на њега, бише га штаповима, бодоше ножевима толико да је из његових рана крв потоцима текла; напослетку га вргоше у тамницу.
Сутрадан се сабраше Турци, изведоше мученика на свој суд, и стадоше му ласкати, трудећи се да га обећавањем дарова приволе да напусти Христову веру и прими ислам. На то преподобни Макарије кликну Турцима: „О, кад би ви познали истину и истинитост хришћанске вере, крстили се у име Оца и Сина и Светога Духа, и оставили своју заблуду!“ – Но чим то он изговори, Турци га дохватише и стадоше бити, и ударати ножем , па му најзад одсекоше чесну главу. Тако преподобни предаде дух свој Господу. У том часу свети Нифонт виде Духом Светим из Ватопеда мученичку смрт блаженог Макарија и рече свом друго.м ученику: „Знај, чедо, да твој сабрат Макарије сконча данас мученички, и узноси се на небо ликујући и радујући се о Господу. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо небеског блаженства. Амин“.
Преподобни Макарије пострада 14. септембра 1527. године у Солуну.[17]
 
СПОМЕН ПРЕИОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
МАРИЈЕ ТАРСИЈСКЕ
 
Два монаха дођоше из пустиње послом у град Тарс и одседоше у гостионици ради преноћишта. По промислу Божјем, ушавши у гостионицу. они затекоше ту три младића и са њима блудницу, и збуњени седоше. И један од њих извади из торбе Еванђеље и стаде читати. А блудница кад виде старца да чита, остави младиће, приђе старцу и седе поред њега. Старац је одгурну рекавши: Бестидна сладостраснице, како се не стидиш да нам приђеш и да седнеш поред нас? – А она одговори: Оче, немој се гадити мене, иако сам препуна свакојаких грехова, јер и Господ Бог, Владатељ свих, не одгурну блудницу која дође к Њему. – Старац јој рече: А л и се та блудница од Христа не поврати на грех. – На то она рече старцу: Надам се и ја на Сина Бога живога, да се од овога часа ни ја нећу повратити гресима, ако ме упутите на пут покајања. – Они јој рекоше да ће се она спасти, ако их буде послушала.
Тада она остави младиће, и сву своју имовину, па пође са старцима. Они је одведоше у женски манастир; ошишаше је, и предавши је игуманији отидоше. А блудници беше име Марија. И проведе Марија у покајању све до старости, и стече велике врлине, те се и за живота удостоји чинити чудеса. И у дубокој старости она се упокоји с миром.
 
СПОМЕН СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, архиепископа Цариградског
 
На данашњи дан 14. септембра 407. године упокојио се у месту Коману у Малој Азији овај велики светионик Цркве Божје и васељенски учитељ и јерарх Христов. Међутим због величине празника Крстовдана празновање Златоустовог спомена пренето је на два месеца касније, 13. новембра.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОКЛИСА
 
За веру у Христа Господа скончао од мача.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВАЛЕРИЈАНА, МАЛОГ ДЕТЕТА
 
Валеријан мало дете пострадао за Господа мачем посечен, и доби од Великога Бога велики венац на небу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
 
Свети шести Васељенски Сабор 170 Св. Отаца би одржан у Цариграду 680.-681. године, против јереси Монотелитске. Спомен овог светог Сабора врши се 16. јула, заједно са осталих првих пет Васељенских Сабора. У неким пак Синаксарима спомиње се овај Сабор 23. јануара, а у некима данас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Максенције римски цар од 306 312 год.
  2. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 год. – Свети Артемије пострадао 363 године; спомен његов 20 октобра.
  3. Византија, доцније знаменити Константинопољ, или Цариград, први пут Константином Великим уздигнут, био је спочетка малена Мегарска коланија, основана око 658 године пре Христа и названа по имену свог главног оснивача, основана од стране грчких избеглица из грчког мало азијског града Милета, тада потчињеног Персијском царству.
  4. Скити – дивљи скитачки народ, дошао из Азије, најпре скитао по јужним степама данашње Русије, одатле кренуо на запад ка Дунаву, одакле је пљачкашким налетима узнемиравао подунавске области Римске царевине.
  5. Венера – грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и нечистих пожуда. – Године 119 пећина Гроба Господња била је, по наређењу римског цара Адријана, засута земљом и камењем, да се и само место не би могло ни на који начин распознати.
  6. Ово воздвижење часног Крста Господњег догодило се приближно крајем маја 326 године. 1одине пак 335, 13 септембра, освећен је храм Васкрсења Христова., и од тада је установљено да се Воздвижење Крста Господњег, Крстовдан, празнује следећег дана, тојест 14 септембра.
  7. Спомен светог Киријака празнује се 28. октобра.
  8. И досад се сачувао у Цариграду остатак тог „пурпурног стуба“, који је у своје време Константин Велики пренео из Рима. Овај остатак познат је под именом „Опаљени стуб“, што он стварно и представља.
  9. Византијски цар Фока царовао од 602 до 610 године.
  10. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
  11. О њему видети опширније под 16. мартом.
  12. Ликаонија – област у Малој Азији.
  13. Свети Пап пострадао крајем трећег или почетком четвртог века.
  14. Његов свети спомен празнује се 17. јануара.
  15. Света Плакила упокојила се мирно пре 400 године.
  16. Опширно о њему видети под 11 августом.
  17. Његово страдање описано је у „Новом Мартирологију“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *