НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
15. СЕПТЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
НИКИТЕ и осталих светих Мученика пострадалих с њима
 
Када знамење победе, часни и животворни Крст Господњи би уздигнут високо над светом, онда притече под ово знамење имењак победе свети Никита. Јуче празновасмо Воздвижење светога Крста, ту непобедиву победу за свет, а сада празнујемо светог Никиту, чије само име значи победитељ.[1] Овај добри војник Исуса Христа стаде под крстом као под заставом, да би војевао против непријатеља светога Крста, у част Распетога на њему. Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот осујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита војева за јединог Господа свог Исуса Христа који је Цар сваког створења и наша слава и наше непотрошљиво богатство. А где и на који начин овај војник војева за Христа, чујте.
Када се у време светог равноапостолног цара Константина Великог поче света вера ширити по целој васељени, тада и у Готској земљи,[2] с оне стране реке Дунава засија света побожност као светлост у тами. У тој дакле земљи би рођен, крштен и васпитан свети Никита. Епископ готски Теофил[3] који је учествовао на Првом Васељенском Сабору, исповедио догмате православне вере и потписао одлуке Сабора, он просвети Никиту светлошћу вере и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
Након не много времена, стари пакосник – ђаво, не подносећи ширење свете вере и умножавање хришћана у земљи помраченој идолодемонијом, изазва рат и силно гоњење против оних који исповедају име Христово и верују у Господа. Зли пакосник подстаче кнеза те земље Атанариха, да убија хришћане и истребљује са земље чак и спомен њихов. У то време међу Готима изби раздор и међусобни рат. Они се поделише на две групе: једној је групи био вођ неки Фритигерн, а другој – жестоки насилник Атанарих. Када се ове истоплемене групе сударише у рату и настаде страховита сеча, тада Атанарих, пошто имађаше већу војску и храброст, надвлада и победи свога противника Фритигерна и његову војску натера у бекство. Побеђени Фритигерн побеже у Грчку, и тамо затражи помоћ од христомрзећег цара Валента;[4] Валент нареди свој војсци својој што се налазила у Тракији, да иде у помоћ Фритигерну противу Атанариха. Фритигерн тада, сакупивши остатке своје војске, он са грчком војском из Тракије крену против свога противника. Прелазећи преко реке Дунав, он нареди да се начини знамење светога Крста и носи пред његовим пуковима. Тако он нападе на Атанариха. И би велика битка, и хришћани силом Крста иадвладаше Атанариха и победише сву његову војску: једн“ мачем посекоше, друге живе заробише, а Атанарих са малом дружином једва побеже. Од тога времена стаде се православна вера хришћанска све више ширити међу Готима, јер многи, видевши у рату неодољиву силу крста, повероваше у распетога на крсту Господа.
Када умре епископ Теофил, на његов престо ступи Урфил,[5] човек благоразуман и побожан. Он измисли за Готе слова и преведе многе књиге са грчког језика на свој, те се тако света вера хришћанска сваким даном све више шираше међу Готима. Томе много допринесе својом ревношћу и свети Никита, једно од највисокороднијих и најчуванијих лица у тој земљи. Својом побожношћу и богонадахнутим речима он приведе Христу многе.
После неког времена нечестиви Атанарих се поново врати у своју постојбину, у свој крај. Докопавши се власти и силе, он, наговаран демоном, подиже у својој области љуто гоњење на хришћане, светећи се за своју срамоту, пошто он беше од хришћана побеђен и посрамљен у рату. Тада свети Никита, запаљен ревношћу по Богу, ступи у борбу против оба непријатеља, против невидљивог и видљивог: против невидљивог непријатеља он војеваше приводећи неверне истинитој вери и соколећи верне на мученички подвиг; а против видљивог непријатеља он војеваше изобличавајући мучитеља Атанариха и укоравајући га за његову безбожност и безчовечност, пошто велико мноштво верујућих он предаваше на разне муке. И тако свети Никита победи обојицу: и ђавола сатре, и свирепост мучитељеву надвлада. Јер све врсте мука, којима су се старали да храброг страдалца одврате од Христа, показаше се немоћне; и сам мучитељ беше у недоумици, како то да он свом силом својом није у стању склонити на своју безбожност једног слугу Христовог, као стуб тврдог и непоколебљивог у својој вери.
И шта онда безаконик намисли? Он намисли да огњем умори онога кога није могао убити многим ранама, мучењем тела и размрскавањем удова. Међутим, шта постиже безбожник? Он више себе сама сажеже јарошћу својом, него мученика огњем. Јер свети Никита, иако се налажаше у великом огњу, ипак тело његово не сагоре од огња, а душа му се препороди за бољи нови и бесмртни живот. Међутим мучитељ и без огња сагоре. од свога безбожја: он душом омртве и тело своје припреми за пакао. Тако свети Никита под знамењем Крста војева за Христа, и показа се победитељ не само по имену него и стварно.
Тело светитељево, неповређено од огња, остаде несахрањено, и бачено лежаше у бешчешћу. У то време живљаше тамо један благочестиви хришћанин по имену Марјан. Он беше родом из Киликије, из града Мопсуеста.[6] Дошавши у Готску земљу неким послом он се дуго задржа у њој. За време свог боравка ту он се упозна са светим Никитом и задоби његово пријатељство и љубав. Но нарочито он заволе светог Никиту када виде како он јуначки стоји за веру Христову, готов да крв своју пролије за њу. И када свето тело мучениково лежаше бачено, Марјан размишљаше на који би начин узео тело љубљеног пријатеља свог и мученика Христовог и однео га у своју постојбину. А л и он се бојаше учинити то из страха од кнеза, који је наредио да нико не сме погрепсти тело мучениково. Најзад Марјан одлучи да чесно тело узме тајно ноћу.
Када наступи ноћ Марјан беше готов да пође и оствари своју намеру, али ноћ беше веома мрачна и кишовита, што силно ожалости Марјана, јер није видео куда да иде и како да нађе место где је лежало тело светог мученика. Док Марјан беше силном тугом опхрван због тога, Бог сваке утехе, који је некада мудрацима са Истока преко звезде показао пут у Витлејем, утеши и Марјана у његовој тузи и показа му згодан пут за проналажење светитељевог тела: Он му посла неку небеску силу у облику звезде која, засијавши пред Марјаном, поведе га куда је требало. Та дакле звезда иђаше пред Марјаном и разгоњаше ноћни мрак, а он с радошћу иђаше за њом. Стигавши до места где се налазило тело светог мученика, звезда се заустави над њим. Тада Марјан обави светитељево тело чистом плаштаницом, и понесе га кући у којој је становао. А звезда, провевши Марјана натраг до самих врата те куће, постаде невидљива.
Тако Марјан доби тражено благо, и сакри га код себе у стану врло брижљиво. Ускоро после тога он се врати у своју отаџбину, носећи са собом тело светог мученика.[7] Дошавши у град Мопсуест, Марјан га чесно погребе у своме дому. А Бог благослови дом Марјанов због Свога мученика, светог Никите, као што је некада благословио дом Пентефријев због Јосифа (1 Мојс. 39, 5) и дом Аведаров због Ковчега Завета (2 Цар 6, 11). И изобиловаше дом Марјаиов великим богатством, и материјалним и духовним: јер од гроба светитељева даваху се дарови свима невољнима, и точаху се исцељења болеснима. Сав град и житељи из околине стицаху се на светитељев гроб, тако да дом Марјанов није могао смештати верне који су се сабирали тамо. Због тога ови решише да саграде цркву у име светог Никите и да у њој положе његове мошти. И прихвативши се овога посла са великом ревношћу они брзо подигоше цркву и украсише је како треба. Онда отворише гроб светог мученика, извадише ковчег са чесним моштима, унеше га у новоподигнуту цркву и ту положише у земљи. Само Марјану се даде те од светих моштију мученикових узе један прст на благослов дому његовом, и он га с побожношћу чуваше. Више нико не могаше узети ни једне частице од моштију светог Никите.
Једном блажени Авксентије, епископ града Мопсуеста, иодигавши цркву светим мученицима: Тараху, Прову и Андронику,[8] упути писмо у град Аназарв,[9] где почиваху мошти ових светих мученика, молећи грађане Аназарва да му даду неки део од моштију светих мученика за навоподигаути храм. Тада грађани Аназарва молише епископа Авксентија[10] да им у замену да делић моштију светог мученика Никите на благослов њиховом граду. Желећи да им испуни молбу, епископ нареди да отворе гроб светог мученика Никите. И гле, без икаквог видљивог разлога мермерни камен, који беше на гробу, одједном се распаде на две половине. Један од присутних смело се руком својом дотаче светих моштију, но рука му се одмах осуши, и њега спопаде ужас. Тада и страховит гром пуче с неба са севањем муња, те се сви уплашише. По томе епископ виде да Богу није по вољи ситњење светитељевих моштију, и покаја се збот своје смеле намере. А човека који се дрско дотаче светитеља, епископ узе за сасушену руку, метну је на светитељеве мошти, и мољаше се говорећи: О, свети мучениче Никито! теби је лакше исцељивати него повређивати, јер си добар и подражаваш Сведоброг Господа, и мада си брзо казнио овог човека, зар га нећеш још брже помиловати?
Чим епископ изговори ове речи, тог тренутка исцели се сасушена рука тог човека; и сви се дивљаху благодати светог мученика Никите, и хваљаху Бога. А епископ, не усуђујући се више дотаћи се светих моштију угодника Божјег, очита над њима дуге молитве, па чесно покри гроб, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме приличи свака слава, част и поклоњење вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПОРФИРИЈА ГЛУМЦА
 
Порфирије беше глумац и незнабожац. Њему о рођендану Јулијана Одступника би наређено да пред очима самог цара Одступника за време свечане прославе изиграва и исмева хришћанске свете тајне. Но када се Порфирије, са намером да исмеје свету тајну крштења, погрузи у воду вичући: „Крштава се Порфирије у име Оца и Сина и Светога Духа“, он тог тренутка, по чудесном дејству благодати Божје, поверова у Христа, и изишавши из воде стаде отворено и неустрашиво исповедати Христа као јединог истинитог Бога. Због тога би страховито мучен, и најзад мачем посечен.[11]
 
СПОМЕН СВЕТИХ
МУЧЕНИКА пострадалих са Св. великомучеником Никитом
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАКСИМА, АСКЛИАДЕ и ТЕОДОТА
 
Свети мученици Максим и Асклиада живљаху у време нечестивог цара Максимијана у граду Маркијанопољу, у Мизији. Они беху познати по својој побожности, и многе научаваху истинитој вери и привођаху светом крштењу. За то дознаде управљач Тракије Тирис, који у то време допутова у Маркијанопољ, и позва их преда се на суд. После дугог расправљања са Максимам о вери, мучитељ нареди четворици да Максима бију по целом телу. Затим, пошто и Асклиада исповеди своју веру у Христа, он нареди да и њу бију по табанима. Тада иступи благочестиви Теодот и изобличи мучитељеву бездушност. Због тога он би обешен на дрвету и струган по телу. Кроз тринаест дана Тирис оде у Адријанопољ, куда доведоше и ова три мученика. Ту их Тирис стави на нове муке: усијане гвоздене плоче стављаху светим мученицима на тело, од чега се тела њихова топљаху; али их глас с неба утеши и ободри. Онда их бацише у тамницу. А након неколико дана предадоше их у циркусу зверовима пред огромном масом света Но медвед, пуштен на Максима и Теодота, умиљаваше се око њих; а бик, за кога привезаше Асклиаду, заустави се као окован, и не помаче се с места. Разјарени управљач крену са светим мученицима у Филипопољ, но и не стигавши до овога града, он путем, у селу Салтису, поново покуша да свете мученике присили да се одрекну Христа. Али пошто у томе не успе, он нареди да им одсеку главе Кратко време после тога мучитељ би убијен громом кад је седео на судишту.[12]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ФИЛОТЕЈА,
презвитера и чудотворца
 
Преподобни Филотеј беше родом из села Мирмикса, или Мравина, у малоазијској области Витинији Мати му се звала Теофила. У зрелим годинама Филотеј се ожени, и у браку имађаше деце. Као побожан и мудар он би рукоположен за свештеника. Од тада он непрестано провођаше у посту и молитви; због тога даби од Бога благодат да чини чудеса. Тако он једном приликом умножи хлеб те нахрани многе гладне; другом приликом текућу воду претвори у вино; једном он велику стену речју својом преместа с једног места на друго; и многа друга чудеса учини за живота на земљи. Пошто се упокоји[13] и би погребен, годину дана након тога верни хтедоше да мошти његове пренесу на друго место: када два свештеника покушаше да га изваде из гроба, светитељ као жив испружи руке, ухвати их за рамена, устаде и начини три корака. Онда поново би положен на исто место, где његове свете мошти стадоше точити изобилно миро, што је сведочанство љеговог чудесног и чистог и необичног живота.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОСИФА,
епископа Алавердског
 
Један од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Еванђеље. Свети Јосиф мирно се преставио Господу 570. године. Чудотворне му
мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОСИФА НОВОГ,
митрополита Темишварског
 
Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу,[14] где је свети Јосиф постао и игуман.
Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке патријаршије.
Као митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу.
Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у катедралном храму у Темишвару.
Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ВИСАРИОНА I, архиепископа Лариског
 
Свети Висарион I беше епископ града Ларисе у Тесалији (крајем 15. века), и угодивши Богу мирно се упокоји. После њега епископ Лариски беше Теодосије, па Дионисије, па Марко, па Св. Висарион II,[15] који се спомиње такође на данашњи дан.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ВИСАРИОНА II, архиепископа Лариског
 
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.[16]
Свети Висарион се много старао о сиротињи и болесницима. Сиротињи је служио, болеснике молитвом и речју исцељивао. Био је велики чудотворац за живота и после смрти. Основао је диван и чувен манастир Спаситеља у Лариској епархији, звани Дусик.
Мудро и богољубиво управљајући и руководећи своју паству, блажени Висарион отиде ка Господу кад му је било преко педесет година (око 1541. или 1550. године), и би погребен у цркви Св. Николе близу манастира Дусика. Из његових светих моштију лију се чудеса и исцељења свима који им са вером прибегавају.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА КРИТСКОГ
 
Родно место овог светог новомученика Христовог беше Сфакија на острву Криту. Одатле се Јован пресели и живљаше као земљорадник у Новом Ефесу (у Малој Азији). Јован беше младић добрих особина и врлина, и беше још неожењен. Једнога дана он са своја два познаника земљака отиде у једно село на празник сабора Св. Јована Крститеља (Усековање).
Видећи их тамо да су странци, турски порезници послани од аге затражише од њих да плате харач (главарину), али се ови Сфакијанци , не покорише томе и одбише турски захтев. Услед тога дође између њих до туче у којој један од Сфакијанаца убије једнога Турчина. Бојећи се турске освете ова двојица Крићана одмах побегну, а Јован, сматрајући да је сасвим невин, отиде мирно својој кући. Међутим, Турци сутрадан дођоше кући Јовановој и ухвативши га поведоше у тамницу. Свети мученик се правдао да је заиста у свему томе он био невин, али му Турци одговорише да нема никакве разлике ако погубе њега или неког другог хришћанина. Уз пут и у тамници обесни Агарјани злостављаху Јована, а највећа мука беше та што му пуних шеснаест дана у тамници не даваху ни хлеба ни воде.
Што светог Јована Турци не погубише одмах разлог је био овај: брат оног погубљеног Турчина хвалио се турским главарима да ће ухапшеног хришћанина превести у турску веру. Он зато дође с другим Турцима Јовану, изведе га из тамнице, и настојаше најпре обећањима а затим и претњама да светитеља убеди да прими муслиманску веру. На све турске претње или обећања храбри исповедник и мученик Христов одговараше: „Хришћанин сам се родио, хришћанин хоћу и да умрем; Јован ми је име, и нећу да мењам ни веру своју ни име своје“. Кћи турског судије, видећи Јована лепога и краснога, приступи му и мољаше га да поштеди младост и лепоту своју, али је неустрашиви христољубац, прозирући лукавост њену, непоколебљиво одби и тако посрами ђавола.
Пошто кроз сва своја настојања Турци ништа не успеше, они донеше одлуку да мученика Христовог обесе, и поведоше Јована ван града да ту казну изврше. Вођен на вешање свети мученик се топло мољаше Пресветој Богоматери, непрестано понављајући: „Пресвета Богородице, помози ми!“ Од свих хришћана које среташе он смирено тражаше опроштај. И тако мученички сконча обешен за Господа Христа 15. септембра 1811. године на пољани код Новог Ефеса.
Те ноћи дођоше у град Ефес неки људи са караваном камила и товарима жита, али не нашавши преноћиште у граду они заноћише на пољани изван града. А и то би по Промислу Божјем, јер они те ноћи видеше како велика светлост сиђе с неба на тело светог новомученика Јована. Од тога се они не мало уплашише, па ујутру рано отидоше турском судији и своје виђење овоме испричаше. Судија Турчин то приписа невиности Јовановој, јер не вероваше у силу и моћ истините вере хришћанске. После три дана он даде дозволу те хришћани скидоше свето тело Христовог новомученика и чесно га погребоше у порти цркве Св. великомученика Георгија у Новом Ефесу. Том приликом се исцели једна побожна жена, која дуго година боловаше од тешке болести имикраније (мигрене).
Страдање светог новомученика Јована Критског описа Атанасије Пароски (и оно се налази у књизи „Неон Лимонарион“)Молитвама светог Јована и свих светих новомученика нека Господ и нас грешне помилује и укрепи на исповедништво у вери у Њега, јединог истинитог Бога и Спаса нашег. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ О Ц А НАШЕГ
ГЕРАСИМА, ктитора манастира Свете Тројице у Сурвији
 
Преподобни Герасим се родио у селу Леонтари на Пелопонезу. Изучивши основну школу он се нарочито посвети изучавању Светога Писма и Житија Светих, тако да кад поодрасте постаде чтец у Цркви, а касније и ђакон и свештеник.
Посветивши Богу сав свој живот он се реши да напусти свет, па зато крете најпре у свети град Јерусалим да се поклони Светим Местима. Пошто ту своју свету жељу испуни он се врати у Грчку и дође у крајеве Димитријадске, близу града Волоса. Ту он, у близини села Макринице, нађе манастир Свете и Животворне Тројице звани Сурвија, који беше подигао преподобни Дионисије Олимпски,[17] и ту се заустави.
Подвизаваше се свети Герасим у близини овога манастира, у једној усамљеној келијици, у селу званом Велестино. Његови подвизи брзо се прочуше по околини и побожни народ долажаше му за савете и духовну помоћ. А Бог не одоцни да верног слугу Свог прослави чудотворством још за живота овде на земљи Тако, једнога дана дође преподобноме једна жена нероткиња и мољаше светитеља да је благослови да добије дете. Из великог смирења свог свети Герасим јој одговори: Иди, кћери, својој кући и нека те Бог благослови. Ја нисам достојан да те благословим, ја сам човек грешан. Но жена не остављаше светитеља, него га још усрдније мољаше. Тада се преподобни смилова на њу и рече јој са вером: Иди, Бог те благослови, и добићеш троје деце Пошто жена поверова и отиде, светитељ паде на колена и топло се помоли Богу за ову жену да Бог на њој испуни његово пророштво. И Господ заиста брзо услиши слугу Свога и даде жени троје деце, као што јој и прорече преподобни. Она пак даде деци ова имена: Диамантис и Јован и Триандафил.
И многа још друга чудеса учини за живота преподобни Герасим, а она се наставише и по његовом блаженом престављењу. Његово пак престављење беше овако. На неколико времена пре смрти своје светитељ доби од Бога обавештење о часу свога изласка, па се зато поче припремати. Желећи да се упокоји у манастиру Свете Тројице он пође из села Велестина, јер не жељаше да остане међу ондашњим житељима и свештеници ма, зато што му неки од њих наношаху невоље и пакости. Дошавши у манастир, светитељ најпре поучи игумана и братију да имају љубав између себе и да се свагда усрдно моле, а такође и да се често сећају часа смрти своје, јер то доноси велику корист духовну. Потом он мало почину и онда мирно предаде душу своју у руке Господа свога Коме је целога живота верно служио. (Упокоји се преподобни Герасим 14. септембра, али му се због великог празника Крстовдана спомен његов врши на данашњи дан).
Манастирски оци и братија чесно погребоше свето тело преподобног Герасима. Када после неког времена ископаше његове чесне мошти с намером да их пренесу на друго место, нађоше их испуњене благодаћу Божјом и дивним благоуханим мирисом. Од њих потом биваху многа исцељења свима онима који им са вером приступаху. Света му глава налази се и данас у цркви његовог манастира Свете Тројице у Сурвији.[18] Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ДВЕЈУ ДЕВОЈАКА МУЧЕНИЦА
 
МАЧЕМ посечене пострадале за Господа Христа.
 
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТОГ
АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
 
Свети Првомученик и Архиђакон Христов Стефан слави се 27. децембра; пренос пак његових светих моштију слави се 2. августа, а данас се врши само спомен открића или налаза његових светих моштију.
 
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВ. ОЦА НАШЕГ
АКАКИЈА, епископа Мелитинског
 
Исповедник у време цара Декија (249-251. г.). Преставио се у миру. Његов спомен празнује се 31. марта (где видети опширније о њему), а данас се празнује налаз његових светих моштију.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МЕЛЕТИЈА, ктитора Сергијевог манастира[19]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Никита је грчко име и значи победитељ.
  2. Готска земља простирала се од доњег тока Висле до Црног Мора; већим делом Готи су живели у данашњој Румунији и Бесарарабији.
  3. Упокојио се око 340 године.
  4. Валент царовао од 364 до 378 године.
  5. Урфил или Улфила – Готски епископ и ревносни проповедник хришћанства међу Готима; живео од 311 до 383 године.
  6. Град Мопсуест лежао у равници, на обалама реке Пирама, у малоа2зијској о5ласти Киликији.
  7. Свети Никита пострадао 15 септембра 372 године.
  8. Спомен њихов празнује се 12. октобра.
  9. Аназарв – град у Киликији.
  10. Епископ Авксентије II живео половином петога века; учествовао на Четвртом Васељенском Сабору у Халкидону 451. године.
  11. Свети Порфирије пострада 361. године у граду Ефесу, у Малој Азији.
  12. Ови свети мученици пострадаше у почетку четвртога века.
  13. Упокојио се у десетом веку.
  14. Манастир Кутлумаш на Св. Гори основан је прилозима румунских великаша (отуда му је и име румунског порекла).
  15. У неким Синаксарима споњи се само један Св. Висарион (и то, према житију „Св. Висарион 2“. Међутим 1920. године откривене су у цркви светих Бесребреника у граду Трикали у Тесалији фреске двојице истоимених светитеља, где се Св Висарион 1 назива „бивши архиепископ Лариски“ (или: Освећени), а Св. Висарион 2 „ктитор Спаситељевог манастира (у Дусику)“. О томе видети код Виктор Матеу, Мегас Синаксаристис тис Ортодоксу Еклисиас, месец септембар, Атина 1963, стр. 359-363.
  16. Ово је било у време Цариградског патријарха Јеремије I (1520-22 и 1523-45. год.)
  17. Преподобни дионисије Олимпси живео је у 16. веку (његов свети спомен 24. јануара), из чега се види да је преподобни Герасим живео у времену после њега.
  18. Његово Житије са Службом штампано је у Јашу 1820. године, и тамо се налазе описана још нека чуда преподобног Герасима.
  19. Спомиње се једино у Синајском Типику бр. 1094, лист 32 (види: Димитријевски, Типици II, 30).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *