NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
VI
 
Sveti Oci su opitno znali tajnu čovekovog spasenja. O tome su stvorili iskustvenu nauku o „trezvoumlju“. Skriveni smisao „trezvoumlja“ i suština njegovog delanja
 
Sveti oci su o unutrašnjem molitvenom životu i o unutrašnjoj pažnji u odnosu na pomisli sazdali iskustvenu, skladnu i savršenu nauku, koja se čuva u njihovim bogomudrim spisima. Njih su oci napisali po nadahnuću Duha Božijeg za poslednja vremena, tj. za nas.
Provideći Duhom Božijim da ćemo mi (koji živimo u poslednjim vremenima) osiroteti i ostati bez nastavnika i rukovoditelja u tom spasonosnom delu, sveti oci su nam kao rukovodstvo ostavili nekoliko opitnih i suštinski važnih saveta za delo usvajanja spasenja, za delo usavršavanja u molitvenom podvigu.
Po svetootačkom razumu, u osnovi opitnog bogopoznanja, u osnovi opitnog usvajanja spasenja i usvajanja načela novog bića leži „umno delanje“ ili „trezvoumlje“, koje se sastoji iz pažnje prema pomislima i neprestane Isusove molitve. Ona se sastoji u rečima:
 
„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga“.
 
Pažnja i neprestana molitva jesu mislena delatnost iz koje se sazdaje umno delanje. To neveštastveno umno delanje jeste skrivena tajna otaca, koja se teško iskazuje. U ljudskom jeziku nema reči koje bi u potpunosti mogle da objasne tu tajnu. Ona se ne da pojasniti čak ni bilo kakvim usličavanjima i poređenjima.
„Neprestana molitva kao zapovest Božija i dar Božiji jeste neobjašnjiva čovečanskim razumom i rečju“, govori episkop Ignjatije Brjančaninov (tom II, str. 216).
„Božanstveno delanje sveštene umne molitve bilo je neprestano zanimanje drevnih bogonosnih otaca naših“, govori Pajsije Veličkovski. „I neka bude znano, – nastavlja on, – da je umnu božanstvenu molitvu (po nelažnome svedočanstvu bogomudrog, prepodobnog i bogonosnog oca našeg Nila, sinajskog isposnika) sam Bog još u raju dao prvostvorenom čoveku“.
Međutim, ona je stekla neuporedivo veću slavu kada je svetija od svih svetih, časnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima Presveta Djeva Bogorodica prebivala u Svetinji nad svetinjama i njome uzišla na krajnju visotu bogoviđenja, udostojivši se da postane prostrano stanište ipostasno u nju smeštenog Slova Božijeg, koga cela tvar ne može da smesti.
„Ko može dostojno pohvaliti božanstvenu umnu molitvu, kojom se, nastavljanja rukovodstvom Svetog Duha, bavila sama Majka Božija“ (Pajsije Veličkovski, „O umnoj molitvi“).
Umna molitva je dostojna božanstvenih pohvala: ona u sebi nosi ime Svehvalnog i Sveslavnog Boga. Ona je neobjašnjiva, kao što je neobjašnjiv i sam Bog, čije ime nosi. Ona je božanstvena tajna i veličanstveno ispunjenje slavnih i neopisivih Božijih čudesa.
Skriveni smisao „umnog delanja“, ili „trezvoumlja“, ili „neprestane molitve“ sastoji se u tajni bogonoštva i raskrivanja Hristovog Obraza u čovekovom obrazu. U tome je misterija i tajni smisao „trezvoumlja“ ili „umne molitve“ svetih otaca.
„Umna molitva“ jeste umni podvig volje umne duše, kojim se vrši blagodatna tajna pokajanja. U toj tajni se duša u zemaljskim uslovima usavršava u delatnosti (neophodnoj) za zagrobni život, u kome će se pred njom raskriti slavna i neopisiva delatnost neobuhvativog Božanstvenog savršenstva savršenog Boga.
Umno delanje je skriveni put ka anđelskom življenju na zemlji. Umno delanje nas izvodi iz propadljivog, zemnog, smrtnog, plotskog postojanja: ono našu umnu prirodu uvodi u novo, večno, nebeski besmrtno i božanstveno postojanje. Ono „obnavlja čoveka i u duši i u telu“ (sveti Simeon Novi Bogoslov).
Umno delanje je heruvimsko duševno bogonoštvo Boga – Slova. Umno delanje je put opitnog bogopoznanja, koji je monaštvo zaboravilo. Noseći anđelski obraz bez anđelskog delanja, monaštvo nije monaštvo, nego – jalovost, telo bez duše.
U umnom delanju je suština monaštva, a u monaštvu – suština Hrišćanstva. Bez umnog delanja nema monaštva, a bez monaštva nema Hrišćanstva.
U umnom delanju su skrivene tajne Carstva Božijeg, koje se postepeno otkrivaju Duhom Božijim samo onome koji je stupio na put iskustvenog usvajanja pokajanja.
Te tajne se ne raskrivaju nikakvim veštačkim načinima. Neprestana molitva se daruje neprestanom pokajanju. Jedini pravi način (koji neće povrediti pluća, niti poremetiti um, koji čoveka neće gurnuti u „prelest“) jeste neprekidna pokajnička molitva, koja se Bogu prinosi u skrušenosti srca: „Pomiluj me“. Tu žrtvenu molitvu skrušenja Gospod Bog neće prezreti. Jer, samo se pokajanju otvaraju dveri tajni Carstva Božijeg: to je nezabludivi put.
Onome ko je ugledao bliski kraj veštastvenog sveta i ko je srdačnim osećanjem ugledao i svoj bliski, neizbežni i neodvrativi kraj ni jedna druga molitva ne može biti priličnija i pogodnija: ona malo govori, a mnogo kazuje. Onaj ko pomišlja o smrti i o skorom stajanju pred Sudom Božijim može da ima samo jednu neprestanu brigu: da pre kraja za sebe isprosi milost od Gospoda Boga.
Ta molitva se u procesu delanja pretvara u neućutni vapaj duše: „Pomiluj me“.
To delanje jeste „tajna spasenja“ apostolske lađe, u kojoj se spasavahu drevni oci. Za nju se, međutim, nije držalo monaštvo poslednjih vremena: stoga je i propalo. Ono se držalo spoljašnje odeće, sticanja i spoljašnje pobožnosti, izgubivši, pak, unutarnje umno delanje, tj. pažnju prema pomislima i neprestanu molitvu. I izgubivši „umno delanje“, ono se samo izgubilo.
Sada će to anđelsko delanje pripadati onima koji se za njega iznutra uhvate i koji pronađu unutrašnji put ka Bogu: uski put umne tesnote. To će i biti unutarnje, skriveno monaštvo. Jer, ta sakrivena tajna Carstva Božijeg se spoljašnjima ne poverava. Ona im je nedostupna, budući da je „umno delanje“ u suštini unutarnje, skriveno i anđelsko delanje, tj. „trezvoumlje“.
Po učenju svetih otaca, „trezvoumlje“ je duhovna umetnost koja uz pomoć Božiju (i ukoliko se upražnjava dugo i sa postojanim usrđem) savršeno izbavlja čoveka od strasnih pomisli, reči i zlih dela, darujući mu istinito poznanje Nepostižnog Boga po meri koja nam je dopstupna, te skriveno raskrivanje pokrivenih božanstvenih tajni. Ono ujedno jeste delatelj svake zapovesti Staroga i Novoga Zaveta i darovatelj svakog dobra budućeg veka.
Samo, pak, ono zapravo jeste čistota srca (sveti Isihije). Čistota srca jeste molitveno čuvanje uma od zlih pomisli (Isihije).
Prema tome, suština „trezvoumlja“ je u neprestanoj molitvi i u paženju uma na pomisli.
Oci nam i preporučuju da se za to delanje uhvatimo kao za spasonosnu tajnu. Jer, ono je vaistinu spasonosno, mnogomoćno i zaista spasava one koji se za njega drže verom.
Onaj ko revnuje za spasenje svoje duše od neminovnog potopa neka se za njega uhvati svojom snažnom usrdnošću: i biće spasen. A dobroj usrdnosti uvek je sam Bog Pomoćnik. Ko ima uši da čuje – neka čuje!
Jer, to je glas Svetih Otaca i glas Svetog Duha Božijeg.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *