НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
XVII
 
Честа усна молитва приводи пажљивој, а пажљива – умној и непрестаној. Основа, пак, пажње јесте страх Божији и неужурбаност у молитви.
 
Марљиво старање о честом усном призивању имена Божијег треба да се пружа напред и да стреми од спољашњег ка унутрашњем, тј. ка „пажљивој молитви“, која ће довести до „умне молитве“, до умног живљења светог богоопштења.
Човек није само телесно-словесно створење, него и „умно“. Стога треба да приступимо обучавању у молитви „умног бестелесног скитнице“, тј. нашег ума.
Јер, у суштини, он и јесте блудни син који је напустио оно што је њему својствено, тј. сладосно богоопштење и удаљио се у далеку и туђу земљу, расувши своје душевно имање (светле и божанствене помисли и осећања), живећи са распусним демонима и скитајући. Потом је он почео да се, због душевне глади, храни горким рошчићима из корита духовних свиња (демона), тј. да се храни њиховим помислима, пожудама и осећањима, који нису својствени његовој природи и достојанству.
Грешног скитницу стога и треба научити пажљивој молитви. Њега за време молитве треба задржавати у речима молитве и не давати му да скита. Треба га принуђавати да пажљиво слуша речи молитве како би увидео свој грех пред Богом, дошао до свести и завапио:
„Сагреших, Оче, небу и теби“.
Страх Божији и пажљива молитва управо рађају ту свест, тј. „виђење властитих сагрешења“.
Виђење, пак, властитих сагрешења рађа „умни вапај“, тј. умну молитву покајања. По речи светог мученика Вонифатија, страх Божији је родитељ пажње.
Душа благодатном пажњом види своју ружноту: она једино пажњом може угледати своју некрасоту, своју греховност пред Богом. Без пажње не може бити ни скрушености, ни молитве покајања. Стога свети оци у темељ „умног делања“ стављају пажњу. Од пажења на себе, кажу они, почиње истински, духовни, унутарњи живот.
Свети Исихије говори: „Спољашњег човека је лако научити молитви. Међутим, неопходан је велики напор да се њој научи унутрашњи човек“.
Стога је и неопходно употребити напор и научити пажљивој молитви нашег унутрашњег скитницу: неопходно је принуђавати га на пажњу. Том нашем принуђавању веома ће садејствовати благодат Божија, која ће га исцелити од блудне болести скитања. „Задржавање бестелесног скитнице у границама телесног дома“ јесте подвиг који доводи до пажње, тј. до „умне молитве“. Ум се у речима молитве задржава страхом Божијим, тј. свешћу пред ким стојимо и са ким водимо молитвени разговор. Стога је свети пророк и рекао: Служите Господу са страхом (Пс.2,11).
По учењу Oтаца, усна, честа молитва (која се твори са пажњом) постаје умна и прелази у срдачну. Шта, пак, значи молити се са пажњом?
При изговарању речи молитве треба пазити на њихов [садржај] и слушати их са непрекидном пажњом. Ето пута до пажљиве молитве.
Уколико не будеш пазио на себе, узалуд ћеш се трудити у оном спољашњем.
И расејани и блудећи ум ће временом оснажити у напору пажње и, уз садејство Божије, већ се молити са пажњом.
Ради стицања пажљиве молитве неопходно је држати се богомудрог савета светог Јована Лествичника:
„Бори се да привежеш своју мисао уз речи молитве, или боље – да је закључаш у њих. И ако се деси да се услед своје детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве. Непостојаност је својствена људском уму. Али, Онај који све може да учврсти, може и ум наш да начини постојаним“ (Слово 28, 17).
Наведени начин је најбољи за стицање пажљиве молитве: он је веома спасоносан и богомудар за све који се труде на умном делању. И нема бољег савета код светих отаца. Ту молитву треба говорити тихо, колико да је сам чујеш уколико нема никога. А уколико си међу људима, понављај је у уму, језиком, пазећи на речи.
При изговарању речи молитве треба пазити на њихов [садржај]. Ето пута ка стицању пажње.
При томе, Oци дају још један користан савет за то делање: „Треба се молити без журбе“.
Основа пажње јесте страх Божији и неужурбаност у молитви. Стога молитву треба изговарати побожно, са страхом, без журбе, отежући. После сваке молитвице треба правити паузу, застој, тј. не треба одмах изрицати следећу молитву како би се ум задржавао у речима молитве.
Слично учи и епископ Игњатије Брјанчанинов и други Oци. Речено је веома важан и мудар савет искусних делатника тог свештеног дела. Они говоре да брзо изговарање речи молитве погодује расејавању ума и снажи његову расејаност, што га омета да уђе у осећање благодатног пажљивог призивања. Онај, пак, ко се моли без журбе улази у пажњу и уз садејствујућу благодат Божију, по речи светог Калиста, улази у „тајинство потресне побожности“.
Кронштатски молитвеник, Oтац Јован из свог благодатног молитвеног искуства говори веома изражајно: „Онај ко није стекао срдачну молитву треба да се моли без журбе“.
Онај ко ревнује за молитву треба на речено да обрати најозбиљнију пажњу. Наш духовни механизам по својој сазданости изазива [околност] да наша пажња снажније, дубље и засићеније прима оно што пред њом (мислено) споро пролази. Речи и звуци који брзо пролазе склизну по површини свести и осећања, не остављајући довољан траг. На тај начин и молитвено делање захтева разумну успореност.
Малено спољашње делање (које је душевном разуму несхватљиво) уз садејство Божије благодати чини да душа, која се пробудила и ожеднела покајања, стиче благодатну пажљиву молитву, која је поучава како да чува ум и која онога ко се моли уводи у непрестано срдачно молитвено дејство. Свети Симеон Солунски, пак, каже да молитвено дејство значи:
 
„Имати Христа-Спаситеља у себи,
носити га у уму и срцу,
непрестано га се сећати
и на Њега помишљати,
пламтети према Њему љубављу, као серафими,
свуда га видети, као херувими,
и у срцу га имати успокојенога“.

 
Ми Богу треба да се вратимо оним чиме смо се и отргнули: ми и смо изгубили пажњу према мислима и осећањима која се јављају и свој ум и срце предали у ропство својим мисленим поробљивачима (тј. лукавим помислима и осећањима), те сада треба да станемо на пут подвига и стекнемо пажњу у односу на своје помисли и осећања.
Сав душевни труд се врши унутра – у пажњи у односу на помисли. Без унутарњег, сама спољашња побожност није довољно снажна да нас спасе од мисленог потопа у греховном бездану. Свети Варсануфије Велики каже:
„Човек се узалуд труди на спољашњем уколико му не помогне унутарње делање по Богу“.
Томе унутрашњем и треба стремити, тј. молећи се спољашњом, вањском молитвом, неопходно је да се старамо да се молимо са пажњом. Изговарајући без журбе речи молитве, треба да пазимо умом слушајући их, и да му не дозвољавамо да размишља о нечему другом, макар било и добро. Јер, свако размишљање скрнави молитву.
Свети оци говоре да у молитви треба да смо [свесни] да стојимо пред великим небеским Богом, тј. да схватамо пред ким стојимо и са ким водимо молитвени разговор. Уму не треба дозвољавати да се расејава и да у то време разговара са злим помислима које му долазе. Нека она ударају на врата твог ума и нека гласно причају: ти не одговарај, тј. буди глув и нем.
Свако наше расејавање на молитвеном стајању пред Богом жалости Божије Величанство.
Међутим, на почетку нашег молитвеног пута, услед ненавикнутости на пажљиву молитву, ми ћемо се невољно неизбежно расејавати. Ипак, чим приметимо да смо се расејали, одмах са својом немоћи припаднимо пред Божију благост, смирено просећи опроштај, те изнова са пажњом станимо пред Бога. Пажња не долази одједном. Неопходно је трпљење и постојани напор свеукупног нашег молитвеног живљења.
Уколико наше свакодневно живљење буде протицало у страху Божијем, у пажњи, наша молитва ће јачати у пажљивости и крепити наше живљење у Богу.
По светим оцима, душа молитве и целокупног живљења по Богу јесте пажња са страхом Божијим. Без пажње нема ни молитве, ни богоугодног живљења. Пажња у односу на молитву и своје живљење јесте унутарње делање по Богу које, уз садејствујућу благодат, приводи пажљивој молитви. Пажљива, пак, молитва довешће до умне и срдачне. Епископ Игњатије Брјанчанинов говори:
„Хоћеш ли да напредујеш у умној и срдачној молитви? Научи се да пазиш на усној и гласној молитви: пажљива усна молитва сама по себи прелази у умну и срдачну“ (том II, стр. 205).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *