НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
IV
 
Источно монаштво је чувало у себи тајну почетка Новог и краја Старог бића
 
Мисао о крају грешног, трулежног бића, о крају света јесте древна, пророчанска мисао. Још у Старом Завету пророци Божији су говорили о њој.
Међутим, она је нарочитом светлошћу почела да трепери у Новом Завету, у новој свести хришћанског човечанства.
Христос-Спаситељ нам је и речју, и својим Божанственим Оваплоћењем и уласком у људску природу дао разумевање о крају грешног, смртног бића, о крају овог и о почетку новог, бесмртног света. У светом Богооваплоћењу и јесте сакривена тајна новог, невештаственог бића и крај старог, вештаственог бића.
Сами факт јављања Бога у људској природи веома јасно сведочи да она добија почетак новог и божанственог постојања, о чему Црква у својим тајанственим химнама (мало доступним непросвећеној свести) ликујући поје:
 
Ми празнујемо умртвљење смрти,
разрушење ада,
почетак другог, вечног живота.
 
Са доласком Хришћанства у свет ушло је и начело [н]овог постојања, начело вечнога. Хришћанство је религија славља: Вечнога над привременим, Бесмртнога над смртним, Нетрулежнога над трулежним“.
Хришћанство је религија васкрсења. У Хришћанству се укида старо, трулежно постојање, разара ад, те умире стари, трулежни човек са својим старим, трулежним светом. [У њему, напротив], оживљава нови, нетрулежни, бесмртни човек, човек васкрсења, који живи „на небесима“.
У истинском Хришћанству свет налази свој крај. У Хришћанству престаје да постоји смртни људски род. Напротив, пројављује се нови, бесмртни, анђелски род, који је ступио на пут Хришћанства и уједно на пут нестајања смртног људског рода. Продужује род само онај Хришћанин који по својој лакомислености не схвата Хришћанство, тј. који због свог плотског живота не прима његову тајну (Мт.19,12).
Тајна Хришћанства је велика. Смртни род људски и наставља да траје стога што не може да смести у сасуд свог духовног развоја тајну Христове бесмртности. И мали је број оних који могу да је усвоје. Једни је усвајају од рођења, а други по мери развоја духовне свести. У њима се смртни род прекида: они су носиоци другог, бесмртног рода. У њима се открива почетак другог, вечног живота.
Носиоци другачијег, вечног бића у човечанству беху свети иноци и свети изабраници Божији – апостоли, који беху препорођени Духом Божијим. Они су први искуствено познали тај „почетак новог, божанственог и ванвременога живљења“. Стога су о бићу у времену и о свету који лежи у злу изрекли пророчку реч:
 
Децо, последњи је час: и свет пролази, и похота његова (1.Јн.17-18).
 
Од часа у коме се појавила нова, хришћанска свест, тј. ново осећање новога живота над човечанством је нарочитом, небеском светлошћу веома јарко заблистала просвећена мисао о крају старе свести, о крају пролазног света.
Том светлошћу јарко се озарило прво Хришћанство, које је искуствено и живим осећањем срца познало оно ново и другачије. И однос према старом беше изразит, оштар и непомирљив. У просвећеној свести и осећању стари свет је умирао: његов образ је ишчезавао и одлазио у небиће.
Живо и оштро осећање нове хришћанске свести о крају света и новог односа према свету снажно и изражајно звучи у речима светог апостола, који је писао:
А ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају, и они који овај свет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога света. (1.Кор.7,29-31).
У овим речима светог апостола звучи величанствено-просвећена представа о овом свету. Овај свет је само обличје, заправо пролазно обличје, тј. само сенка, а не сам предмет. Ето дубоког и одухотвореног појма, који је савршено несвојствен телесном постојању. Ето живог и оштрог осећања „овога света“ као сенке, као пролазног обличја, који произилази из просвећеног, благодатног прозрења и осећања живим чулом срца оног вечног, новог и непролазног постојања, које одбацује пролазну сенку.
Примивши и осетивши вечно као нови живот, свети су о овоме свету рекли да представља само обличје невидљивог, заправо пролазно обличје. Међутим, то оштро и живо осећање новога живота хришћански народи нису усвојили: оно је своје уточиште нашло једино у усамљеничким келијама отшелника и подвижника Хришћанства. Ти усамљеници су били носиоци новог, другачијег, богочовечанског постојања. Они су ишли путем вере Христове: том вером су искуствено спознавали тајне Христове, тајне Царства Божијег, дивна чудеса Дивног Бога. И Бог је у њима заиста био диван. А спољашње Хришћанство се „посветовњачило“, „паганизовало“, тј. прилагодило овом свету и живело његовим телесним, вештаственим, телољубивим животом. Ново постојање постало је удео само појединаца.
Небеска светлост дивних чудеса Дивнога Бога, светлост новог бића и краја старога, светлост која је озарила тамно постојање света – од првих дана Хришћанства до последњих времена исходила је од усамљених изабраника Божијих, од инока. Она је исходила из пустињских монашких келија, где се у лабораторијама духа савршавало велико тајнодејство: живот на земљи се претварао у живот на небу, тамно и густо вештаство се одухотворавало и блистало неземаљским лучама, грешна телесност се претварала – у свету телесност, вода многих покајничких суза – у вино вечнога весеља, земаљски човек – у небеског анђела.
У огњу унутрашњих борби и тајног келијног плача се пад човековог духа у вештаственост и његово овештаствљење мењало, тј. преображавало Божанственим дејством. Пали људски дух, који се преобратио у плот и који је гмизао у праху похота, ослобађао се од власти похоте плоти, окриљавао благодатним надахнућем и са земље узлетао у Горњу [област], где се озаравао лучама незалазног Сунца, светлећи Његовом светлошћу и претварајући се у светлост: Ви сте светлост свету (Мт.5,14).
Видевши преображени и светли образ свог бестелесног руководиоца (тј. умног духа), трулежна и мрачна плот (тј. вечна дружбеница духа и робиња страсти) и сама се преображавала од његове светлости, постајући прозрачна, нетрулежна и светлећи неземаљским зрацима.
Земаљски човек се претварао у небеског анђела и помрачено створење блисташе зрацима незалазног Сунца. Из огња борби и плача пројављивало се ново, вечно и нетрулежно постојање. Тајна Царства Божијег се раскривала овде, на земљи у светлим ликовима нове творевине: у ликовима светих.
 
[Ми идемо] ка том светлом васељенском јутрењу
дивнога васкрсења,
ка том светлом преображењу творевине,
ка раскривању тајни Царства Божијег на земљи.
 
Пут је био дат и указан (Ја сам пут – рекао је Господ) и дата је пуна могућност [да се њиме иде] у тајни Бога који се оденуо у нашу природу. Међутим, примивши Хришћанство споља и површно, човечанство га је усвојило као религију обновљеног морала, а не као религију чуда, не као религију васкрсења и делатне пројаве новог, необичног и другачијег бића.
На тај начин је оно себи изрекло пресуду свог краја. Предавши свога Бога Спаситеља, тј. свој божанствени живот на распеће (будући да је живот хришћанског човечанства у историји – распињање Бога), оно је себе осудило на духовну катастрофу, за којом је неизбежна и физичка катастрофа.
Време које је дато човечанству за усвајање божанственог живота истиче. Дата могућност сопствене измене и преображења је одбачена. Човечанска воља коначно се опредељује и пројављује одречно, злобно и са дивљом мржњом у односу према Богу и свему Божанском.
Тиме се уједно убрзава приближавање краја и коначне катастрофе.
Најсуштаственије знамење краја који се приближио јесте разарање огњишта светлости (која је озарила тамну земљу), разарање келија и манастира и уништење монаштва. Последње „умне луче“ те келијне светлости (које су блеснуле над мрачном земљом из последњих благодатних монашких келија) јесу: преподобни Серафим Саровски, Пајсије Величковски, епископ Игњатије Брјанчанинов, оптински старци, Јован Кронштатски и други. Они су озарили тужну земљу нарочитом треперавом светлошћу: тихом, вечерњом светлошћу заласка, светлошћу краја.
У тој светлости се осећао небески осмех. Међутим, у њеним зрацима је треперила и тајна туга последњих времена, тј. туга због грешног, непреображеног света, који иде према свом страшном, неумитном крају. У тој светлој тузи последњих Светих се осетио и сумрак монаштва, а с њим и сумрак Хришћанства: осетио се крај света.
У тој тајанственој тузи светих ми ћемо угледати тиху светлост неземаљских зрака, који су кротко блеснули над земљом и наговестили нам долазеће вече земље, тј. вече хришћанског човечанства. То су биле последње луче сутонске светлости Хришћанства пред будућим јутром новог дана, коме смо се и ми приближили.
Сада нас је покрила тамна ноћ. Ми смо ушли у мрачну ноћну епоху. И наш пут је без месеца и звезда. Наш пут је у мраку. И хоћемо ли (усамљени и осиротели) доћи до двери новог умног бића? Хоће ли нас озарити зраци незалазног Сунца? Хоћемо ли (слаби и немоћни) препловити тамно море страсти? Хоћемо ли угледати радосну обалу нове земље? И на чему ћемо препловити, с обзиром да је апостолска лађа разбијена?
И сам апостол, просветитељ народа се, пловећи са сапутницима, спасао само на даскама лађе (Дап.27,40-44).
За нас немоћне и колебљиве то је скривени „образ знамења“, који нас ободрава и спасава и који нас чува од могућег унинија, малодушности и очајања. Снажно се држећи за даске и ми ћемо се спасти (по речи апостолској), те бити избачени са непостојане пучине на чврсту обалу, тј. из телесног, пропадљивог и грешног постојања у ново, умно и божанствено постојање.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *