НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
XI
 
Свети Оци нас не само призивају, него и умољавају да се усрдно прихватимо умног делања, тј. непрестаног призивања Имена Божијег. Тим делањем ум проналази душу, а душа проналази дивнога Бога. Химна Имену Божијем.
 
Свети оци не објашњавају само тајну невештаственог делања и не призивају само на умни труд. Они умољавају, па чак и преклињу да не одвратимо своје уши од њихове молбе и да се усрдно прихватимо стицања своје душе, тј. умног делања, које почиње вапајем: „Помилуј ме“, постепено се претварајући у вино вечног весеља, по речи светог Јефрема Сирина:
 
„Трудимо се у молитви:
она је винова лоза,
чије вино представља вечно весеље“.
 
И још на земљи тај вапај се на чудесан начин мења у неућутно радосно славословље небеског Бога, Дивног Спаситеља Бога, који је на диван начин извршио наше спасење и који нас спасава на Божански једноставан, приступачан и несхватљиво чудесан начин, тј. непрестаним призивањем Његовог најсветијег имена. И још овде вапајни плач иштућег ума после дугих, многонапорних потрага и суза, после мучних ноћи и тајних ридања, после дневних јаука и вапаја, на крају, унутрашњим чулом, из даљине и као у магли [најзад] види своју поругану красоту, своју бедну душу сву болну, измучену, израњављену од бестелесних сурових разбојника и насилника, у болесном, беспомоћном и јадном виду. Кроз сузе оштрог бола он са весељем гледа на своју изгубљену и пронађену радост, коју иште и сам Бог, те је са радостотворном тугом узима за руку и приводи Богу.
Међутим, он је приводи са обореном главом, тј. као виновник њених лутања, падова и мука. И тада ће већ утроје (ето целосне божанствене красоте) стати пред благог Бога, тј. са својом вечном дружбеницом (увенулом и поцрнелом општом саучесницом похота и страсти), те са носитељком земног вештаства и трулежности (телесном плоти) ради славословља због спасења и ради хвале дивног имена Господњег, име-на вечне Божанствене љубави.
 
Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт.18,20).
 
Наведено је својим устима изрекла Божанствена љубав.
Ето света божанствене красоте! Ето божанствене хармоније неба и земље!
Оци су познали ту божанствену хармонију, ту тајну Царства Божијег, које постоји у нама. Они су је познали реално: у живом осећању срца и у дивној промени свога ума и целокупног живљења.
Јер, по светом Макарију Великом, „Хришћанин је нова твар, који се од свих људи на свету разликује обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, те мишљу свога ума, који живи на небесима“ (Беседа 5, 3-5).
Познавши божанствену промену у себи оци и нас умољавају да одмах, тј. док имамо времена приступимо наведеном делању како бисмо стекли навику за вечност. [Они нас моле да му] приступимо са страхом и трепетом и са многом побожном пажњом, ништа не тражећи од Господа славе, осим једне милости. Почуј како нас умољавају Свети Оци.
Чујмо како нас преклиње свети Мелетије Исповедник. Он са љубављу призива:
„Заволи [наведено] призивање као што приличи, будући да је зороносно, светлозарно, најсладосније и најкрасније. Као божанствену муњу понављај [призив] у свом срцу, тајним гласом вапијући Тајновицу: „Сине Божији, помози ми! Христе мој, сачувај ме“. Говори га увек и у уму свом носи: и просветићеш се, и постаћеш мудар, и примићеш Божанствену благодат и ускоро ћеш постати анђео у телу“.
И даље он говори:
„Свако ко је побожан треба увек да се сећа Исуса. Он то призивање увек треба да има на уму. На тај начин душа постаје освећени храм, који је заиста муњеносан и огњено-светлосан, који је испуњен светлошћу озарења и пун светлозарности“.
На другом месту исти светитељ умољава следећим речима:
„Увек покрећи уста срца. Зови неућутним плачем и непрестано говори: „Сине Божији, помози ми! Христе мој, сачувај ме“.
Свагда творећи речено, од сталног поучавања ћеш усвојити обичај, а затим и навику, те ћеш га имати у себи као нешто сасвим природно и неодвојиво, тј. путем навике претворено у природу. И спавајући, и једући и ма шта чинећи увек ћеш имати унутрашњу бодрост и трезвоумље срца.
И бићеш храм и престо Божији и раван анђелима, премда ћеш ходити у телу по земљи“.
Дивни светитељ као да своју молитву љубави закључује речима:
 
„Исуса заволи свом снагом,
са Њим разговарај, Њега увек тражи,
на Њега помишљај у уму свом,
Њега имај у својим размишљањима,
Његову лепоту воли. Исусову красоту љуби и
Њега стекни у осећању. И гледајући, и слушајући, и
дишући, и седећи, и стојећи – увек на Њега гледај,
те ћеш стећи сва садашња и будућа добра“.
 
Свети Григорије Палама [вели]:
 
„Браћо моја, Хришћани, молим вас и ја са божанственим Златоустом да се ради спасења своје душе не лењите за дело молитве, већ да подражавате оне о којима сам говорио. И колико је могуће, следите их. Може вам спочетка та ствар изгледати напорна. Међутим, у име Бога Сведржитеља треба да знате да ће вам име Господа нашег Исуса Христа (уколико се сваког дана призива) олакшати сваку тешкоћу.
И многовременим обичајем [призивање] ће нам се усладити, пошто искуствено познамо да није немогуће, ни тешко, него и могуће и лако. Блажено је пребивање у том небеском делању“.
 
И свети Исихије кличе:
 
„Блажен је заиста онај ко се мишљу прилепио уз Исусову молитву (непрестано му вапијући у срцу), као што се ваздух прилепљује телима нашим или пламен – свећи“.
 
И свети Златоуст умољава речима:
 
„Молим вас, браћо, никад немојте остављати правило те молитве. Него, било да једете, било да пијете, било да нешто друго чините непрестано призивајте: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме““.
 
Могло би се навести још могло сведочанстава светих отаца у којима нас (из састрадавања према нашем незнању и непоимању, према нашој духовној непросвећености) умољавају да приступимо том делању са свом усрдношћу и побожношћу.
Међутим, и из малобројних сведочанстава светих отаца може се разумети да су знали и искуствено у осећању срца познали неизрецивост тајни у непрестаном призивању светог и спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа.
Стога нас они и преклињу и умољавају да спасавамо свој ум и своју душу тим дивним призивањем. Оно и јесте спасоносна тајна свих светих, којом су се спасавали. Светитељи Божији су познали ту тајну која се крије у имену Божијем. Они су искуствено познали спасоносно дејство тог имена на читавог човека: и на тело, и на ум, и на срце. Они су познали да је величина имена Господа Исуса изнад поимања свих разумних створења – и земаљских, и небеских. Они су познали да је име Господа Исуса изнад сваког имена, тј. да је извор радости и божанственог живота. Оно је – Дух. Оно оживљава, мења, преображава и обожује.
Име Господа Исуса Христа у себи садржи Божанствену силу. Силом тог имена тело се исцељује од болести, а душа – од страсти. Од имена Исусовог дрхте демони: мучени страхом од величанства Његовог Божанства они беже од њега. Стога су оци и рекли: „Удри непријатеље именом Исусовим будући да нема јачег оружја ни на небу, ни на земљи“ (свети Јован Лествичник). Ономе ко се моли ради имена Исусовог (које призива) нисходи помоћ од Бога и дарује му се опроштај грехова. Због имена Господњег бива услишена наша грешна молитва и нама се дарује спасење.
Силом имена Исусовог ум се ослобађа од колебања и лутања у помислима празноумља, док се воља оснажује у испуњавању заповести Господњих. Силом тог имена просвећује се ум и омогућује се да у души пребивају богоугодне мисли и осећања, која припадају непорочној људској природи, услед чега у њој нема места за туђинске мисли и осећања (Еп. Игњатије Брјанчанинов, том II, стр. 282).
Именом Господа Исуса остварује се оживљење душе, која је умртвљена грехом. Христос Господ Исус јесте Живот: Његово име је живоносно, тј. испуњено животом. „Име Његово јесте живот вечни“ (свети Симеон Солунски).
Оно оживљава оне који га са вером призивају, чинећи их причесницима вечног живота. Име Господа Исуса је свето и освећује онога ко га призива: освећује му уста, језик, срце и цело тело. Оно освећује и ваздух који га окружује.
Апостол говори: Бог му је даровао име које је изнад сваког имена да се у име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил.2,9-11).
Светитељи Божији су ту скривену тајну имена Божијег познали опитно, тј. у дивној измени своје људске природе. Стога они и зову и позивају и умољавају нас (мрачне и непросвећене) да се молимо именом Исусовим. Они су познали тајну имена Бога кога именују и који нам се открио у свом „новом надсветском имену“ (Атанасије Александријски).
Том имену су они по свој земљи зидали храмове и сачинили складни чин богослужења. Све молитве су они узносили у име Његово и мољења – ради имена Његовог. И сваког човека (који у овом веку од рођења припада Богу) они су освећивали именом Христовим. Сваког човека они су учили да воли то име изнад свега на свету: да дише њиме као ваздухом, да га има у свом уму и устима, у срцу и мислима. И они су призивали:
„Заволи [наведено] призивање као што приличи, будући да је зороносно, светлозарно, најсладосније и најкрасније“ (преподобни Мелетије).
Јер, Онај ко носи то зороносно и светлозарно име сам јесте Светлост зороносна и од свега сладоснија. Он је достојан да буде призиван и опеван са љубављу у сва времена преподобним (а не простим) гласовима, тј. Њему подобним гласовима. Слично Света Црква и пева у својој богонадахнутој, узбуђујућој, дирљивој и величанствено-нежној вечерњој химни:
„Светлости тиха, свете славе… Исусе Христе“…
Да, преподобни иноци су имали ту љубав према Христу Спаситељу. Они су опитно спознали да је Он достојан да га у сва времена опевају преподобни. И са каквом су само анђелском сладошћу они именовали Његово сладосно име! Са каквом су само божанственом опијеношћу они љубили светлозарно име! И са каквом су га само вером и љубављу призивали! Са каквом су само анђелском сладошћу трпели све могуће муке и мучења за то име! И са каквим су само небеским надахнућем говорили и писали о Њему и певали му: „Сваког дана те благосиљам и хвалим име твоје у векове и у векове векова“. И на њима се оправдала реч пророка:И хвалиће се тобом [сви] који љубе име твоје (Пс.5,12).
Они су са одлучном одрешеношћу од вештаственог и плотског живота и од земаљских похота плоти одлазили у пустињу и стене, у шуме и дубраве ради тог имена. Они су остављали мајке и очеве, жене и децу, невесте и младожење, богатства, част и славу и устремљивали се на уски и тесни пут, пун невоља и лишавања ради Онога ко их је усладио својим најслађим именом.
Њиховој божанственој љубави према том имену и њиховом тајном слуху била је Духом Светим откривена тајна небеских дубина и скривеног живота „умног“, горњег света.
„Сва природа анђелска на небесима непрестано слави пресвето име Господа Исуса“ (Акатист најслађем Исусу).
„Јер, њима је требало да виде и чују глас духовног служења“ (свети Исаак Сирин, Слово 47).
Они су чули ту дивну, бесмртну симфонију небеса неизбројних мноштава најчистијих и сунцеликих „умних бића“ са њиховим необјашњивим рајским гласовима, који су се слили у једну химну. А химна је складно и величанствено са најпобожнијом сладошћу и љубављу [славила] најслађе име, које представља извор светлости, радости, живота и небеског весеља. Њихови просвећени генији су својим очишћеним тананим слухом чули божанствену симфонију анђелских светова. Ту рајску музику мисли и осећања они су саопштили нама (глувим и убогим) у црквеним песмопојима, нарочито у Акатисту најслађем Исусу.
Да, на људском језику то име може да се одреди једино као најсладосније. То одређење припада просвећеном срцу. То дело [тј. акатист] је неподраживи производ духовног генија, који је себе одразио у музици небеса.
Ми смо за све божанствено глуви и стога не чујемо ту симфонију. Наш слух прима само ниске, пригушене звукове земље: стењање земље и стењање нашег срца, заглушеног отровом греха, тј. срца, које је раздирано вапајем мука ада, који носимо у себи. Ми нисмо познали тајну речи, која вибрира у хармоничним звучним спојевима. За нас је она мртви звук. Стога и не чујемо небеску симфонију, која звучи у словесном Божијем имену. Стога помињање имена Божијег и не наслађује и не весели нашу оглувелу и грешну душу. А древни пророк је знао ту тајну „помињања“: он је у звучном имену Божијем слушао небеску музику. Стога је и рекао: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс.76,4).
За нас је, пак, то помињање тешко… досадно… чамотно. Оно нас не весели. Ми у њему не чујемо радост небеса. Нама је бескрајно лакше и пријатније да се препуштамо бесмисленом лутању ума у свом празномислију, неголи да понављамо то сверадосно име.
Међутим, небеско се познаје само овде. Овде се поставља почетак том познању. Овде се душа у умном делању придружује тој музици небеса. И уколико се не придружи овде, уколико то име не заволи овде – неће нигде. Тада ћемо и у вечност однети свој ад и вечно пребивати у звуцима другачије музике, тј. у мукама вапаја и вечних ридања, где је плач и шкргут зуба и бол прекасног, бесплодног покајања.
Стога нас оци и умољавају да овде заволимо „то зороносно, светлозарно најслађе призивање“, ту музику небеса.
Овде га заволимо док није касно, будући да нам земно време није дато ради празномислија и плотољубивог живљења, већ ради стицања умног и вечног бића. Кратко земаљско време нам је дато ради стицања вечне небеске Љубави – Бога.
И устремљени на „умно“ стицање, и ми ћемо познати радост призивања тог имена. И ми ћемо још овде чути анђелско славословље и слити се у једну химну, скупа са њима са небеском сладошћу хвалећи дивно име Дивног Бога.
Живећи на земљи, светитељи Божији су живели анђелским животом. Другујући са анђелима, они су неућутно славословили свехвално име Господа Исуса. Стога се у њиховим песмама и чује отпевање небеским појцима. О томе они веома уздржано говоре и тек овлаш нам откривају ту тајну следећим речима:
 
„Са бестелесним слугама твојим
усуђујем се да ти припевам и ја.
Премда сам земља и пепео, појање Трисветог гласа
са њима ти приносим, Преблаги“
 
(Максим Грк, Канон Светом Духу).
 
И у другој црквеној песми они нам јављају тихим гласом:
 
„Сада силе небеске са нама невидљиво служе“…
 
И у најпознатијој и најомиљенијој и већини мало схватљивој дивној „Херувимској песми“ они нам наговештавају да смо управо непосредно у храму окружени херувимима, да и сами на тајанствен начин изображавамо херувиме, те да смо дужни да скупа са њима Животворној Тројици појемо Трисвету песму.
У тим свештеним тренуцима треба да оставимо сваку земаљску бригу да бисмо са анђелским чиновима на невидљив начин подигли Цара свих у нашем славословљу, певајући му скупа са небеснима химну херувимске хвале: Алилуја!
На то „припевање“ херувимима они и нас призивају. Они нас и зову и умољавају на небеско славословље, како бисмо пожурили да још овде стекнемо навику на анђелско делање.
Стога нам они и предлажу да се навикнемо на „умно делање“ овде, тј. док смо још на земљи. Јер, тамо ће се наставити само оно у чему је душа овде пребивала.
Вечним божанственим животом ми почињемо да живимо овде, умно се трудећи у непрестаној молитви.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *