ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
XXII
 
Умна молитва је драгоцени залог Христове Љубави, који се души која Га је заволела даје као утеха у њеној земаљској долини странствовања. Њега напада древни мислени разбојник, најискуснији и најзавидљивији лопов. Спасоносни поступак Свети Отаца, којим се он чува.
 
Пред свој одлазак Оцу небеском, Господ Исус Христос је делом јавио да је до краја љубио своје у свету (Јн.13,1). За време тајне вечере Он им је дао скривени залог своје љубави, залог великог небеског наслеђа које их очекује [у тренуткуј у коме ће их поново срести и примити у Његову вечну љубав.
Он им је даровао залог своје љубави: благодат умне молитве, тј. [могућност] да се моле Његовим именом. По тачној речи светих отаца, умна молитва јесте залог Божије љубави према души (свети Калистрат). Они је још именују: „Љубав Божија“ (свети Григорије Синаит).
Сва та именовања отаца нису случајна: она су рођена у живом молитвеном искуству. Она су испуњена божанственом мудрошћу и дубоким тајанственим разумевањем.
Тај залог је Господ даровао својим ученицима, премда не свима, него само онима којима је дано да знају тајне Царства Божијег, тј. који су оставили спољашњу и мислену телесну имовину, који су са Њим били у невољама и искушењима и са којима је делио тајну вечеру и тајну беседу: онима који су га заволели Он је даровао залог своје љубави.
Само они који су стекли љубав проналазе божанствени залог, тј. умну молитву. Тај залог небеске љубави стиче само срце које се одвезало од вештаствене, зе.маљске и плотске љубави и од похота плоти и ума, тј. које се устремило ка задобијању духовне, небеске и божанствене љубави.
Стога је умна молитва телољубитељима непојамна: она њима не полази за руком и не може бити њихово наслеђе.
Умна молитва (тј. залог љубави Божије) јесте наслеђе само оних који су ступили на пут стицања духовне љубави, на пут одрешења од плотске љубави, на пут умртвљености за плотски живот, који су ступили на пут стицања љубави према Богу: „Свим умом, свом помишљу, свим срцем“.
Та благодатна молитва и приводи душу одрешењу и стицању љубави. Јер, молитвом се стиче љубав према Оном који нас је заволео. Такво је учење светих отаца (свети Исаак, Слово 39).
И никакви вештачки поступци не могу да привуку тај залог љубави, никакво књишко изучавање и никакво посвећивање у ту Божију тајну не привлачи ту благодат. Њу привлачи само срце које је одрешено и скрушено пред Богом. Та благодат се даје скрушености.
[Она се даје] души која сузним путем ходи по овој земаљској долини и тражи Траженог са болом срца.
[Она се даје] души која усред мрака призива: „Где си, Светлости Незалазна? Обузела ме је, јадну, смртна тама. Но, ја се молим да путеве моје усмериш ка светлости заповести твојих“.
[Она се даје] души која у свим невољама са крста молитве неуморно вапије: „Ја достојно примам по делима својим. Помилуј ме и заштити од љутог супарника. Помени ме, Господе, у Царству своме“.
Таквој се души дарује тај умни залог, тј. умна молитва.
Наши прародитељи су некада тај дар добили заједно са даром бића, тј. без напора. Кроз [потоње], пак, векове тај нови дар се добија по богатству благодати Господа Исуса Христа. Међутим, он се даје само души која Траженог иште са болом срца.
Са тим божанственим залогом, као са великом ризницом Божије љубави, душа одрешено, тј. живећи на небесима (по речи апостола – Фил.3,20) пролази по трговима овога света, кроз бол и сузе, кроз саблазни и обмане, кроз невоље и муке.
Све умне душе су путем вере са том умном ризницом прошле земљу. Пут умне молитве јесте пут благодатне вере, пут умног подвига душе. Вером душа стиче тај залог. Вером она овладава том обећаном земљом, напуштајући земљу египатског плотољубља. Умна молитва јесте Христова обећана земља, у коју душа улази са вером. Душа која је осиротела не само вештаствено, него и у помислима и жељама – вером проналази ту умну Христову ризницу.
Треба, међутим, знати да ту велику Христову ризницу вребају древни, лукави и подли непријатељи.
Свети Мелетије Исповедник говори:
„Они који творе много усрдних молитава заиста се подвргавају свирепим искушењима, с обзиром да за ђавола нема већег мучења од усрдне молитве“.
Наравно, мислени непријатељи нападају сваку врлину и духовни живот уопште. Међутим, умну молитву [они нападају] нарочито. Стога је неопходна благодатна, разумна опрезност и будност. Свако треба да одржава неопходну пажњу према себи на том путу умног напора, на духовном путу.
Свети апостол је рекао: Јер супарник наш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8).
Стога је неопходно да се држимо трезвоумља, да смо бодри и да добро усвојимо мисао да смо окружени бестелесним, умним, поквареним и злолукавим непријатељима нашег спасења, који неприметно (тј. уколико не пазимо на себе) грабе небески залог из наше ризнице (као што су га отели од наших непажљивих прародитеља), уместо њега уливајући отров пристрасности према самом месту чувања, тј. према омотачу, према спољашности. Том пристрасношћу према спољашњем они обмањују и варају душу, слатко је успављујући како не би застењала, завикала и завапила Богу због отимања умне ризнице. Они су слично успавали и обманули луде девојке из Јеванђеља. Јер, оне узевши светиљке своје, не узеше са собом уља. Оне су остале са оне стране Царства, прем-да су сачувале девство, премда су имале светиљке и премда су живеле очекујући долазак Женика.
Сваком умном делатељу они покушавају да неприметно украду оно унутарње, тј. јелеј, саму душу делања, живот, саму ризницу, и да му оставе једино светиљку, једино омотач са својим отровом пристрасности према спољашњости.
Покрадена душа се, потом, за тај омотач и држи нарочито пристрасно, не подозревајући да је опљачкана, да је омотач празан, да је светиљка без уља.
Свака врлина и духовни живот у земаљским условима се састоји од спољашњег и унутрашњег. И пост, и бдење, и посећивање храма, и духовна одежда, и служење код светог престола, и молитва и све остало поседује и спољашњи вид духовног живота, и унутарњи, тј. сам живот.
Ономе ко се држи за унутрашње и њиме живи, на корист је и оно спољашње. Онај, пак, ко се држи само спољашњег, немајући унутрашње, [нема никакве користи]. Напротив, њему (иначе добро) спољашње служи као смртоносни отров, тј. бива му на вечну осуду.
Свети Варсануфије Велики говори:
„Уколико му унутарње делање по Богу не помогне, човек се узалуд труди у спољашњем“.
И наше телесно постојање потврђује ту непромењиву истину: онај ко се служи само спољашњим, телесним, привременим и плотским бићем обрешће осуду и вечну пропаст.
Онај, пак, ко у том телесном, привременом проналази бестелесно и вечно (духовно) постојање у ствари кроз привремено биће стиче спасење и вечни живот.
Слично бива и духовном животу: они који живе спољашњим пропадају, док се они који живе унутрашњим спасавају.
У последња времена хришћанско човечанство ће осиромашити у оном унутарњем. Стога је Господ рекао: Али Син Човечији када дође, хоћели наћи веру на земљи (Лк.18,8).
Светитељ Тихон Задонски је још пре двеста година рекао реч страшне истине о Русији: „Сада скоро да уопште нема истинске побожности. Сада [постоји] само лицемерје“.
Подвижници побожности су рекли да ће у последњим временима непријатељ са нарочитим успехом варати Хришћане лицемерјем, тј. спољашњим, видљивим, вештаственим живљењем (епископ Игњатије Брјанчанинов и други).
Из сваке врлине, из духовног живота и из сваког духовног делања наши умни, бестелесни и невидљиви непријатељи настоје да украду садржај, да украду саму душу [тј. унутрашњост] и замене је пристрасношћу према спољашњем, према омотачу како би се покрадена душа јаче држала за њега, не бринући се о унутрашњем. Тим поткрадањем и подметањем они погубљују бедну и непажљиву душу.
Свети Јован Лествичник вели: „Крађа је губитак [духовног] богатства. Крађа је кад неко оно што није добро чини као да је добро. Крађа је неосетно заробљавање душе“ (Слово 26,11).
Код једног они украду духовни смисао поста, који се састоји у уздржавању ума, остављајући му само печурке, купус, грашак и суварке са водом. И за њих се јадна душа држи са свом пристрасношћу, не примећујући да јој је сама срж поста покрадена. Код ње, наиме, нема умног уздржања у помислима, у речима, у жељама, што представља унутарњу суштину поста.
Код другог они краду дубоки духовни смисао црне расе, која означава жалост за собом као за мртвим, те умртвљеност према свему земном, плотском и вештаственом, остављајући му само расу, која је обавезно добротна, свилена, складно шивена. Њоме он прикрива сластољубиви и похотљиви живот плоти. Душа са гордошћу носи лепу расу и не примећујући своју покраденост и наготу пред Богом.
Код трећег они краду прекрасну љубав према храму и спасоносну љубав према црквеној молитви, остављајући души само спољашње стајање. Јер, док телом стоји у храму, душа умом лута улицама, по пијаци, мислено се бавећи купопродајом и води разне разговоре… С ким? Наравно, с мисленим варалицама и лоповима, с демонима. Преваривши мислену душу, они су успавали њену будност и извели је са собом из храма, мислено је забављајући као опсенари и варалице свим врстама забаве и преваре.
Свети Симеон Нови Богослов говори: „Понекад душа понешто пажњом сабере у храму. Међутим, по изласку из храма тај злотвор је поткрада, бацајући је у расејаност, у земаљске помисли и маштања, која су увек душегубна и недостојна храма“ (том I, стр. 154).
И бедна душа се узалуд труди читавог живота идењем у храм, не примећујући да га скоро увек напушта покрадена. И можда читавог свог дугог живота и похађања она скоро никада није била у храму и није се молила како треба.
И носиоци „умне молитве“, тј. одрешени и трезвоумни такође беху покрадени, изгубивши пажњу према својим помислима. А носилац „умне молитве“ у благодатним вековима беше монаштво. Одрешено од света, монаштво је чувало умни Божији залог. Души монаштва, тј. трезвоумно одрешеној и љубећој души Господ је даровао залог своје љубави, тј. умну молитву.
Наравно, свака душа која је добила земаљско постојање и присајединила се Хришћанству, милосрђем Божијим се призива на стицање залога божанствене љубави, тј. умне молитве. Међутим, њу не изабира свака душа. Стога је Господ и рекао: Јер је много званих, а мало изабраних.
Бог призива, а човек бира. Свака хришћанска душа (која је жедна спасења) може да бира и може да се спасава умном молитвом: и биће спасена. Онога ко је заволео Бога и горње постојање на земљи, те ко је ожеднео да се одреши од нижњег плотољубивог постојања, умна молитва доводи до стицања хришћанског савршенства, тј. срдачног стицања умног залога Божије љубави. Јер, умна молитва није удео свих „званих“ Хришћана, него само „изабраних“, који су заволели и који траже горње постојање на земљи.
Православно монаштво је било искатељ који је заволео горње и коме је Господ даровао умни залог.
[Свети] Пајсије Величковски каже:
„Та божанствена молитва је већа од сваког другог монашког подвига, будући да је (по светим оцима) вера у пуном смислу, извор врлина, најтананије и невидљиво делање ума у срцу. Међутим, утолико против ње непријатељ нашег спасења разапиње мреже многоликих најтананијих и невидљивих прелести и маштања, које једва примећује људски ум“ (Пајсије, О умној молитви, стр. 37).
И авај! Авај! У последња времена бестелесни лопови-душеловци су у своје мреже ухватили и делатеље умне молитве, успевши да им отму ризницу и залог Божије љубави, тј. умну молитву. Они су и саме делатеље успели да умање, њихова огњишта разоривши својом многовековном злобом. И премда су се остаци монаштва још увек очували, умна молитва је у монаштву одавно нестала. И убога покрадена монашка душа још увек се држи за црну ризу, бројанице, за пет стотина [молитви], за монашки анђелски лик, изгубивши међутим умно анђелско делање, умну пажњу према помислима. И душа се с пристрасношћу држи само оног спољашњег. Монаштво, пак, без умног делања јесте само празно спољашње име, вели свети Макарије Велики.
Слично се дешава и са молитвом уопште. Они од молитвеника краду саму душу молитве, тј. пажњу, а са њом и врлине које су од ње неодвојиве – побожност, страх[опоштовање], неужурбаност. И души се оставља само спољашња гомила речи, спољашњи омотач, редовно испуњавање правила, усрдни поклони и остало. Душа се принуђава да се снажно држи за омотач без икакве пажње према својим помислима и жељама, без пажње према свом плотољубивом живљењу. Стога ће обманута душа, у часу смрти видевши да је покрадена (с обзиром да има само светилник молитве без уља благодати Божије), на радост злобних демона пред затвореним вратима милосрђа завапити: „Авај! Авај! Тешко ме-ни“. Јер, молитва без пажње јесте што и светиљка без уља. Ето лудости душе, која се држи за спољашње без унутрашњег.
Злолукаве непријатеље није избегао ни чин освећених људи: они нису поштедели ни предстојатеље Светог престола. Они поткрадају скоро све, изузев ретких побожних сретника, који су се мудро оградили трезвоумном пажњом и сузама. Остале су немилосрдно опљачкали.
Они од њих краду дубоки духовни смисао свештеничког чина и служења, краду побожност, страх[опоштовање], пажњу, веру, краду благодат Хришћанства и апостолства, и остављају им само спољашње, „раскошно“ благољепије служби „по типику“, те болесну халапљивост према прекомерним, сасвим безбожним приходима.
О, мислених лопова, бестелесних разбојника, пљачкаша небеских ризница! Каква све блага они пљачкају непажљивим душама и кога све не поткрадају!
Да, јао свима нама, јуче рођеним, обложеним у смртно вештаство. Јао нама који смело покушавамо да побегнемо од власти невештаствених и бесмртних владалаца и варалица! Јао нама који се усуђујемо да настојимо да избегнемо многобројне танане мислене замке наших бестелесних, мислених, злих, подлих, немилосрдно-сурових непријатеља-душеловаца!
Свакако, уз на сву нашу будност и пажњу, ми нећемо моћи да избегнемо многобројне непријатељске замке и поткрадање душе уколико смирењем на себе не привучемо многомоћну благодат Божију.
Древни пророк, тј. молитвеник кога је Дух Свети руководио, гледајући на многобројне замке, са болом срца и са великим страхом, те без поверења у себе вапијаше: Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје. И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним (Пс.138,23).
Кад се пророк молио наведеном молитвом, каквом молитвом треба да се молимо ми, који нисмо ни пророци, ни синови пророка, него грешници? За нас постоји само једна молитва, која приличи грешницима-покајницима, неућутна молитва покајања: „Помилуј ме“.
Кад су наши непријатељи могли да преваре наше прародитеље, да им лукавством отму одећу славе, да их одену у лишће халапљивог, отужног плотољубља и да их прогнају из раја, зар ћемо ми да одолимо лукавству змије?
Ми смо само слаби, болесни, убоги грешници, потомци наших преварених прародитеља и тек јуче рођени слепци и деца по уму.
Наши, пак, непријатељи су древни узрастом и презрели својим умом и лукавством у својој многохиљадугодишњој злоби против нас. Ко ће нас, слабе и лење, убоге и немоћне провести по путу искања своје душе, по духовном путу, ка вратима спасења? Ко ће нас заштити да се, слично нашим прародитељима, не подвргнемо коначној обмани и коначној покрадености, те да не будемо протерани из раја духовног живота у таму плоти и њених похота. [Ко ће нам помоћи] да се, уместо служења Богу срцем, не држимо само за вештаствено и да не чујемо страшну реч кротког Господа Бога:
„Не познајем вас. Ви сте ме поштовали устима, а срце је ваше било далеко од мене“.
Те страшне речи неће бити речене свима, него само оним поштоваоцима Бога којима је украдено оно унутрашње, тј. срце, којима је отет јелеј и који су се држали спољашњег поштовања, заборавивши свету истину да се не Бог поштује спољашњим, него унутрашњим. Ту тајну унутарњег поштовања знао је и древни пророк-молитвеник, који је рекао Богу: Јер да си хтео жртве, ја бих ти принео; за жртве свепаљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.
„Сво благоугађање и служење Богу зависи од помисли“.
Које је, пак, средство за служење Богу унутарњим помислима и очување унутарњег?
Које су средство спасења од покварених мислених непријатеља открили свети оци? [Које је средство спасења] од најискуснијих, најтананијих начина поткрадања и духовног лоповлука? Наши прародитељи та средства нису пронашли. Да ли га имају богомудри оци? И какво је оно заправо?
На нашу духовну радост и на наше спасење, свети оци имају предивно средство.
Дугим плакањем и многим молитвама свети оци су пронашли спасоносно средство, тј. једино и ваистину спасавајуће за душу устремљену Богу. Они су нашли средство које спасава од свих замки непријатеља. И средство на молитвеном путу које су испитали и проверили сви свети јесте најдејственије.
То је средство благодатно-просто, Божије. Јер, оно је дар који је велико милосрђе Божије даровало убогој, грешној души да се спасава од мислених и бестелесних непријатеља. То средство је умно-вештаствено и свемоћно-божанствено. Оно се не даје свима, него само онима који су се устремили на стицање властите душе и који су пронашли умни небески залог.
Они проналазе то средство будући да се чува у самом божанственом залогу.
Блажени чувар умног залога Пимен Велики је то средство описао благодатним речима:
„Плачите, братијо. Нема другог пута. То је пут покајања, који нам је предат Писмима и светим оцима“.
Свети покајни плач јесте средство које чува небески залог и саму душу. Умна молитва рађа умни плач душе. Плач, пак, душе храни молитву и чува је од свих замки и напада непријатеља.
Онај ко не плаче и не стење даноноћно у ствари не тражи и не чува залог: он га нема. Плаче само онај ко тражи умног изгубљеника. И онај ко га нађе опет плаче да би га сачувао. Тим средством душа служи Богу унутарњим служењем: њега Бог и прима. Јер, срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.
О том спасоносном средству свети оци су изрекли много богомудрих поука из свог благодатног искуства.
Свети Лествичник показује крајњу неопходност и суштински значај тог средства на умном путу:
„Човек који истински полаже рачуна својој савести, сматра изгубљеним сваки онај дан у који није плакао, макар учинио тог дана не знам каква добра дела“ (Слово 5, 33).
Он даље говори:
„Ако у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави, ма колико иначе велики били“ (Слово 7, 64).
Знајући тајну болећивог срца, тајну плача и свети ава Исаија Отшелник каже:
„Плачем се из душе изгоне све страсти“.
Ту спасоносну тајну је знао и свети Исаак Сирин, те је рекао:
„Плачем човек достиже душевну чистоту“.
Из истог светог опита говори и свети Пимен Велики:
„Плач је двострук: он и дела и чува. Онај ко жели да се избави од грехова [нека се држи] плача, и онај ко жели да се сачува од греха [нека се држи] плача“.
Исти свети је рекао: „Све врлине у свет су дошле са плачем и чувају се плачем“.
Плач душе јесте спасоносно средство против злобне подлости лукавих непријатеља нашег спасења. Свети немају другог средства. Плачем се душа враћа из земље прогонства, из земље вавилонских страсти у Свети Божији Јерусалим, у земљу мира и радости.
На Свети Сион се враћају само они који су, по речи светог пророка, на рекама вавилонским седели и плакали.
Оци су показали дејственост покајничког плача на рекама вавилонским, те су му сви прибегавали. Оци су га познали и сви су се читавог свог живота њиме служили.
Оци су познали небеску тајну земаљског плача и плакали читавог живота. Јер, „овај свет је дом ридања“, по речи светог Исаака Сирина (Слово 51).
Стога се у свим списима светих отаца и говори о неућутном плачу и неућутном ридању. Стога они и нама грешнима (који смо окамењени и пребивамо у безосећајности) понављају:
„Плачите. Нема другог пута“.
У вавилонском ропству за душу једино плач представља утеху.
Сузе су по природи вештаствене, премда у себи садрже умну, невештаствену тајну, која је спасоносна за душу. Ту тајну су познали само оци и њоме се спасавали. Том тајном душа проналази „умно биће“, проналази себе, проналази Бога. Сузама она улази у умни свет чистоте и тишину помисли. Потоцима суза она се улива у необухвативи океан милосрђа и вечите љубави Божије. Сузама она осећа оно што се не да осетити. Сузама се она спасава од опасности.
Силни и злобни, бестелесни непријатељи опкољавају слабу, незаштићену душу, која опасним путем иде ка Богу. Међутим, уколико му са сузама завапи: „Помилуј ме“, њој ће вапај и сузе послужити као благодатни, заштитни зид, који је ограђује. Бог души сузе (тј. умни, духовни капитал) није дао да би их истрошила на своја земаљска, ташта дела. Бог је души сузе дао да би себи стицала вечност, да би [уз помоћ] вештаства улазила у невештаствени свет. Бог је души дао сузе да би пронашла изгубљено духовно постојање, да би тражила умног изгубљеника, да би пронашла себе. И само на том путу сузне потраге душа проналази „умну молитву“, као небески залог божанствене љубави. Тај умни залог она, опет, чува плачем.
Стога је Пимен Велики и рекао:
„Плач је двострук: он и дела и чува“.
Ето дивног, божанственог и непојамног чуда. Бестелесна душа плаче телесним сузама. Плаче слаба и понижена душа и дрхте силни и горди демони, њени немилосрдни и жестоки непријатељи. Телесним сузама плаче душа, тј. робиња мрачних страсти и заточеница тамног света и разрешава се тамног плена. Она сузама улази у светли и горњи свет.
Пада вештаствена суза и страх обузима невештаствене непријатеље. Пада телесна суза и омива грешну и бестелесну душу.
Суза пада доле у прах и нагони самог Владику небеса да потражи изгубљену и утеши плачућу душу.
Сам Владика небеса је рекао да су блажени они који плачу, с обзиром да ће се утешити.
Душу која плаче сам Бог теши чудесном, божанственом, неописивом [утехом]. У горким сузама скривене су сузе бесмртне небеске радости. У води суза скривено је божанствено вино вечног весеља.
Покајни плач душе јесте велико умно-телесно оружје, које јој је милосрдни Бог дао против њених умно-бестелесних џелата и разбојника.
Души која плаче сам Бог је Помоћник и Заступник. Душа која плаче бива покривена нарочитим светлозарним огњеним Божијим покровом, због кога се непријатељи не усуђују да јој се приближе.
Свети Григорије Синаит говори:
„Видевши да неко живи са плачем, ђаво не може буде уз њега, одвраћајући се од смирења које изазивају сузе“.
Стога су оци и рекли: „Стекни плач будући да ће те хачувати на свим путевима твојим и на тебе привући небеску утеху, молитву срца, која ће те повести даље од раја, тј. самом Владици раја, Праведном Судији, који ће вапијућу душу-удовицу заштити од њеног супарника“.
Кажем вам да ћеје убрзо одбранити (Лк.18,8).
Тако је Он сам изрекао својим пречистим устима. И није само рекао, него је заклетвом потврдио:
Кажем вам, како вапијућа душа ни у једном тренутку не би посумњала у Његову брзу и дејствену заштиту.
Дакле, сам Бог се заклиње пред душом, коју је створио. Стога она може спокојно да се устреми путем умног напора потраге за собом. Уосталом, она треба да се устреми у одећи вапијања и суза Богу који се заклео, који је своје створење заволео вечном љубављу. Она може из Вавилона страсти кроз све невоље и искушења са вером и љубављу да похита према Ономе ко се заклео, чувајући Његов умни залог. И она ће ући у неописиви живот светих и добити њихово наслеђе.
Свети Јован Лествичник је рекао:
„Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили богословљем, што нисмо постали сагледатељи – али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали“ (Слово 7, 70).
Јер, плач има двоструку силу: истребљује грех и рађа смиреноумље.

Коментарисање није више омогућено.