НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
X
 
Свети Оци призивају а задобијање властите душе и на стицање Бога умном молитвом и умним делањем
 
Један побожни призив на „умно делање“, на задобијање своје душе, на раскривање у себи небеског дара благодати ми можемо да чујемо од преподобног Никифора Исповедника:
„Уколико желите да примите небески огањ у осећању срца и да опитно познате шта је Царство небеско (које је у вама), дођите и ја ћу вам рећи науку небеског живљења, која без муке и зноја свога делатника уводи у пристаниште бестрашћа. Кроз пад ми смо изашли напоље. Стога се кроз одвраћање од спољашњега вратимо себи. Примирење и орођавање са Богом није могуће уколико се најпре не вратимо себи и из спољашњости не уђемо у унутрашњост.
Само унутарњи живот јесте заиста хришћански живот, о чему сведоче сви оци“ (Добротољубље, том 2, стр. 36 – 43).
Суштину „умног делања“, са друге стране, свети Симеон Нови Богослов укратко изражава на следећи начин:
„Од како је човек протеран из раја и одвојио се од Бога, ђаво је са демонима добио слободу да даноноћно колеба његову мислену силу. Ум се од њега може заштитити једино сталним сећањем на Бога.
Онај у коме се запечатило сећање на Бога може да сачува своју мислену силу од колебања. Јер, телу је неопходан ваздух да би дисао, а души је неопходно непрекидно сећање на Бога, тј. непрестана молитва.
Уз Божију помоћ сам ћеш речено из искуства спознати, чувајући пажњу и држећи се Исуса, тј. Његове молитве: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме““ (Еп. Игљатије Брјанчанинов, III -160).
Навешћемо још неколико кратких спасоносних савета и мисли о дивној тајни од других светих отаца:
Свети Антоније Велики каже: „Живот душе јесте непрекидно сећање на Бога и љубав према Њему. Стога немој напуштати мољење именом Господа Исуса. Изговарај Његово име у уму своме, поучавај се у срцу и хвали језиком“.
И свети Григорије Богослов вели: „Чешће помињи име Божије неголи што дишеш. Јер, сећање на Бога је неопходније од дисања“.
Свети Василије Велики, [опет, говори]: „Непрестано сећање на Бога је благочастиво: богољубива душа се њега не може заситити. Стога души не треба давати време у коме би била без помишљања на Бога“.
Григорије Синаит [говори]: „На сваки начин принуђавај себе на делање (тј. на непрестано призивање Господа Исуса), будући да је Царство Божије наслеђе оних који се принуђавају и с обзиром да га задобијају подвижници“.
И свети Исихије Јерусалимски говори: „У простору нашег срца свагда треба да се налази име Господа Исуса. Уколико више пада, киша више размекшава земљу. И свето име Христово (које без помисли произносимо) утолико више умекшава земљу нашег срца уколико га више призивамо, пунећи га радошћу и весељем“.
И свети Филотеј Синајски [говори]: „Од јутра храбро и неодступно треба стајати код двери срца са крепким сећањем на Бога и непрестаном молитвом Исуса Христа у души“.
И свети ава Филимон [говори]: „Немој дати уму своме да буде празан, него га принуђавај да се скривено поучава и моли. У својој мисли трезвоумно, са страхом и трепетом говори: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Са трезвоумном мишљу и неблудећим умом свагда се моли таквом молитвом. Уколико у теби опстане непрестана молитва и поучавање у Писму, очи твоје душе ће се отворити и у њој ће завладати велика радост и неко неисказано и пламено осећање, при чему ће се и тело загрејати Духом. На тај начин ће сав човек постати духован“.
И свети Макарије Велики исту мисао објашњава другим речима: „Онај ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да постане обитељ Христова, да се испуни Духом и да чисто и беспрекорно испуни заповести Христове треба непрестано да пребива у молитви. Јер, једина заштита и лек за душу јесте – са љубављу се сећати Бога. Супарник наш [тј. ђаво] сву своју снагу улаже у покушај да нам ум одвуче од сећања на Бога“.
Исходећи из сличних мисли, свети Игњатије и Калист Ксантопули кажу:
„Почетак сваког богопријатног деловања јесте са вером непрестано призивање спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа“.
Са својственом му особеношћу, свети Златоуст исту мисао доводи до пуне јасноће када каже: „Човек треба да се затвори у себе и да управља умом, обуздавајући га. И сваку помисао и свако дејство лукавог он треба да кажњава призивањем Господа нашег Исуса Христа“.
„Од Господа славе не тражите ништа осим једне милости. Тражећи милост, имајте смирено и умилно срце, те од јутра до вечери (а ако је могуће и сву ноћ) вапијите: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Принуђавајте свој ум на наведено дело будући да су уска врата и тесан пут који води у живот и с обзиром да само подвижници улазе у њега. Јер, само подвижницима припада Царство небеско“.
Потпуно сагласно са складним хором древних отаца звуче речи и светлог преподобног Серафима Саровског:
„Онај ко је истински решио да служи Богу треба да упражњава сећање на Бога кроз непрестану молитву Господу Исусу Христу“.
И преподобни Нил Сорски, сагласно са Григоријем Синаитом, читаву дивну хармонију свештених изрека закључује одлучном тврдњом: „Умна молитва је већа од свих делања и (као љубав Божија) представља главу врлина“.
Свети, пак, Исаак Сирин говори још одлучније да „без непрестане молитве није могуће приближити се Богу. Јер, оно што се догађа риби извађеној из воде, дешава се и са умом који је одступио од сећања на Бога и лута у сећању на свет“.
Могло би се навести још много сведочанстава из светих отаца о скривеном делању. Међутим, и наведено је довољно да се стекне представа о величанственој и божанственој симфонији прекрасних мисли које су оци исказали у духоносним списима о „науци над наукама и уметности над уметностима“, тј. о „умној молитви“, да се разуме да су они опитно познали скривени пут стицања властите душе, те да су налазивши душу налазили и Бога и божанствени живот.
„Умна молитва“ јесте пут на коме се може наћи „умни изгубљеник“, тј. душа. Душа, пак, која је дошла у ум, чини најкраћи пут ка Богу.
Међутим, онај ко није осетио своју „изгубљеност“, ко се није уплашио своје погружености у живот телесних похота, чији ум са болом и вапајем није јечао и није се ужасавао свог плотског [постојања] налази се још далеко од трагања за духовним постојањем, далеко од потраге за својом душом. За њега је и Бог далеко.
Јер, пут налажења Бога пролази кроз налажење властите душе, која се изгубила у плотском, телесном, вештаственом постојању. И нема другог пута до Бога осим кроз властиту душу, која се одрекла плотског постојања. Све док ум не потражи своју душу, своје духовно постојање, душа неће наћи Бога. „Јер, примирење и орођавање са Богом није могуће уколико се најпре не вратимо себи“.
„Пут ка Богу, уосталом, није далеко од нас: он није изван нас, него у нама самима. И ако неко пита: „О каквом се путу ра ди“, ја ћу одговорити (вели свети Атанасије Александријски): „О свачијој души и уму у њој““.
Бог само умом може бити сагледаван и поиман. [Човек] се једино умом своје душе може обратити и узвисити Богу“ (проф. Н. Сагарда, „О богопознању“).
Исту мисао још јаче исказује свети Макарије: „Ум који непрестано улази у самог себе и тражи Бога, може да нађе своју душу, макар се налазила и у понору страсти“ (Беседа 9,11).
На наведено налажење душе спасоносним „умним делањем“ и „умном молитвом“ призивају оци наш болесни и заблудели ум, опијен отровом вештаствености и похота плоти и отровом лутања мисли. Они га призивају да се потруди у умном делању. Потом ће обрести и себе, и душу своју, тј. умну Божију красоту, а са душом – и Бога.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *