НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
XII
 
О души или „умној суштини“ по схватању Свети Отаца. Објашњење наше „умне природе“, њених болести, Богом дарованог лекарства и начина његовог усвајања.
 
Ради лечења наше болесне, „слабе природе“ свети оци нуде целебно благодатно средство, тј. „умно делање“. Њега су искуствено проверили сви свети, због чега и јесте непогрешиво и свето. Оци су га називали „науком над наукама“. Међутим, пре него што приступимо објашњењу тога средства и те науке, ми треба себи да објаснимо шта је наша „умна природа“, наша „умна суштина“, тј. шта су образ и подобије Божије, који су сакривени у нама и који се именују нашом душом, нашом „умном суштином“.
Јер, од њихове јасноће или нејасноће у потпуности зависи и наш однос према молитви и према молитвеном напору.
Немајући правилно поимање „своје“ умне природе, тј. самих себе, своје душе, ми не можемо правилно вршити ни умно делање, нити се правилно усавршавати у молитвеном труду. „Умно“ дело може бити благословено и успешно само уколико будемо имали јасан и правилан појам о својој „умној суштини“.
Стога је неопходно обратити се просвећеном разуму светих отаца. Јер, свети оци су најбоље познали себе, своју „умну природу“, своју душу. Умудрени благодатним опитом и просвећени Богом, они су величанствено изучили човеков умни свет, као уосталом и умни демонски свет, који на нас разорно делује. Они су познали болест наше „умне природе“ (која је изазвана мисленим отровом демона) и нашли средство лечења, као и начин његове примене. Стога разум отаца у том суштински важном питању за нас мора бити обавезан и руководећи. Стога ћемо му се и обратити.
Велики међу Oцима, божанствени Макарије говори: „Проникни, вољени, у умну суштину душе. И немој проникнути овлаш“ (Беседа 20). Јер, „умна суштина“ или образ Божији у нама јесте нешто дивно и божанствено: у њему је скривена тајна Божије љубави према нама.
Ради потраге за њим оваплотио се у њега самог Господ Исус Христос као Бог. Ради њега Он је оставио своја светла небеса и сишао на тамну и мрачну земљу. Ради њега је претрпео страдања и Крсну смрт.
И потраживши ту изгубљену драхму Божију, тј. драгоцени украс Божанства, Он се украсио њоме као лепотом. Украс Божанства је смирење. Наша створена природа и јесте Божије смирење. Обукавши се у њу, Господ нас је и потражио (свети Исаак Сирин, Слово 53).
У древном свету на истоку метална драхма је жени служила као богати украс за груди. И „умна драхма“, тј. мислена душа јесте украс небеске љубави. Провидећи Духом Светим да се Господ спрема да се украси, тј. да се обуче у нашу природу, псалмопојац је са божанственим надахнућем ускликнуо:
Господ се зацари, у лепоту се обуче (Пс.92,1).
Наша природа и јесте „лепота“, „умна божанствена красота“, богата одежда Божанства, у коју се оденуо Бог небески, своје Божанство украсивши Човештвом, као пребогатом драхмом. Он је примио на себе наше човештво и нашао нас, чиме је умни небески свет обрадовао божанском радошћу.
Радујте се са мном, рекао је Господ, јер нађох драхму коју изгубих. Тако, кажем вам, бива радосш пред анђелима Божијим због једнога грешника који се каје (Лк.15,9-10).
Шта у нама представља изгубљена „драхма“, коју је тражио Бог? Шта представља „грешник“, који својим покајањем и обраћењем Богу доноси радост свим небеским анђелима и њиховом Владици?
По учењу светих отаца, та „драхма“ јесте образ Божији у нама, „умно самовлашће“, тј. умна воља и бесмртни ум. А подобије Божије је умно чуло, тј. хармонија осећања, која су претворена у врлине. Ето музике небеских сфера, божанствене хармоније, умне красоте Божије у човеку или подобија Божијег.
Све наведено се именује као „умна суштина“, „унутрашњи човек“, душа (и још) образ бесмртне и вечне славе Божије у нама.
Свети Никита Ститат говори: „Човек је образ Божији по мисленом саставу ума (који се не да описати телом што вуче на доле), а не по органском устројству тела. Божанска природа постоји изван сваке твари: она је неописива и неодредива, нетелесна, безкаквотна, невидљива, бесмртна, необухватна и за нас непојамна. Слична је и наша духовна природа, коју нам је дао: неописива и нетелесна, невидљива, неопипљива и необухватљива, тј. образ бесмртне славе Његове“.
Речено јесте драхма Божија у нама, тј. унутрашњи човек, (који је нешто друго у односу на спољашњег човека), наша бестелесна умна душа, мислена умна природа, која нам је дата дахом Божијим, наша „умна суштина“, образ Божији у нама, грешник пред Богом (кога су заволели Бог и Његови анђели због његове боголепне красоте), који је одвратио своје лице од сагледавања небеске, вечне славе Божанства и свој поглед обратио на земаљско, вештаствено, пролазно, почевши да га проматра похотно, пожудно, са насладом, због чега се и лишио умног раја Божијег, сладости Божије, славе Божије.
Наша, пак, „умна суштина“, наша мислена природа може да пребива у рају Божијем (који јој је својствен) уколико пребива у себи сродној атмосфери и делатности. Њена, пак, сродна атмосфера јесте атмосфера Божанства, тј. Бог. Сродна делатност за оно што је мислено јесте непрестано мислено сећање на Бога и љубав према Богу.
Свети Никита Ститат говори: „Будући да је образ Божији, наш ум у себи поседује оно што му је својствено уколико пребива у делатности која му је сродна (тј. у непрестаном сећању на Бога, не допуштајући у себи покрете који су далеки од његовог достојанства и природе)“.
Уколико, пак, допушта размишљања која су далека од његовог достојанства и природе, наш ум пада у вештаствено, губи мислено стремљење према Једином и Оном који јесте и вуче се (премда је невештаствен) по вештаству, по земљи, мислено пузећи у праху земних пожуда и похота.
Свети Атанасије Александријски говори: „Човекова душа је била створена да сагледава Бога и да се Њиме озарава. Међутим, она је уместо Бога затражила оно што је трулежно, док је Бога у уму предала забораву. Чим је, пак, људски ум одступио од Бога, људи су пали у појмовима и помислима, мишљу се заустављајући на непостојећем. Изгубивши мислено устремљење ка једином Богу, они се вуку по земљи, слично земаљским пужевима.
Њихов ум је са себе свукао божанствено сагледавање и својом мишљу се обратио супротном. Уклонивши се од мислене устремљености према Једином и Оном и који јесте, те од љубави према Њему, они су се предали разним жељама тела, допустивши себи чежњу према свакој ствари, осим према Богу. И њихов ум се налази у лутању: они као пијани и неспособни да виде замишљају оно што не постоји“.
„А непријатељ и жели,- каже свети Макарије Велики,- да Адамовим преступом рани и помрачи унутрашњег човека, тј. владалачки ум, који гледа Бога“ (Беседа 20,4).
Ранивши и помрачивши унутрашњег човека, непријатељ га је лишио божанственог, мисленог ваздуха, који му је сродан.
Мислени, пак, ваздух, који је сродан нашој „умној суштини“, тј. нашој „мисленој природи“, јесте чисти ваздух божанствених, небеских, највиших, најсавршенијих и бесмртних помисли, жеља и осећања. Они и јесу божанствена умна симфонија мисли, жеља и осећања, тј. Божији рај сладости, горњи свет, свет Божије славе, у коме је обитавала наша умна суштина, тј. наш унутрашњи човек пре његовог сагрешења пред Господом Богом, наиме пре његовог пада (кроз Адама) у другу раван непостојећега бића.
Друга раван бића или „лажног бића“ јесте „овај свет“, који у злу лежи, свет палих умних бића, који припада кнезу „овога света“ – палом архистратигу, бившем деници, светлоносцу, који је сада носилац и кнез таме.
У чему је суштина таме и „овога света“, који у злу лежи и који је пао у удео палим умним бићима? Какав је умни свет у коме они живе, тј. њихово садашње стање отпалости од Бога?
Наведени појмови су тешко одредиви. С обзиром да је наш ум помрачен страстима, они скоро и не допиру до свести.
[За одговор] није довољна само књишка поука. Неопходно је јасно освешћено унутрашње искуство и дејство просвећујуће благодати Божије. Само уз помоћ њих могу нам постати јасни библијски изрази:
„Овај свет“ – „горњи свет“ „живљење на земљи“ – „живљење на небесима“, итд.
Постарајмо се, пак, да уз помоћ светих отаца и у складу са својим моћима себи објаснимо скривене појмове.
По схватању светих отаца ти појмови (као уосталом и све ствари на свету) имају двоструко значење, тј. спољашње и унутрашње. Они, наиме, све ствари посматрају духовно, тј. унутрашњим очима. Стога они у те појмове улажу унутрашњи, духовни смисао, који је тананији и дубљи од свакодневног.
Просвећени муж древности, дубоки духовни мислилац и благодатни велики учитељ умног монаштва, свети Исаак Сирин каже да је реч „свет“ општи назив за све страсти.
Објашњавајући тај појам, [други] светитељ исту мисао исказује кратко и још изражајније, говорећи:
„Свет је телесно живљење и мудровање тела“ (ава Исаија, Слово 2, гл. 43).
И свети апостол вели:
Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему; јер, све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења [није од Оца] (1.Јн.2, 15-16).
Не бојте се, ја сам победио свет, рекао је Господ (Јн.16,33).
Из малобројних наведених речи очевидно је да у духовном поимању светитељи „овим светом“ називају телесно, страсно, похотно стање умне душе, које јој, уосталом, није својствено. Ипак, оно постоји и она у њему може да живи.
Речено се односи на свет демона, у који је увучена наша преварена „умна суштина“, наш унутрашњи човек. И наш унутрашњи човек, наша душа, „умна твар“ која је испуњена чудесном и великом лепотом (по речима светог Макарија), прекрасан образ и подобије Божије – лишила се сродног и својственог ваздуха, тј. светлих и светих помисли, жеља и осећања, лишила се озарења славом Божијом (које је покривало), обукла се у таму и постала тело зле таме.
Невештаствени дух, носилац мисленог зла, заразио је умну природу душе инфекцијом зла, услед чега је постала носилац мислених и телесних болести нашег рода. Даље, свети Макарије говори:
„Лукави кнез ју је оденуо грехом: он је све оскрнавио, све поробио у царство своје. Он слободним од своје власти у њој није оставио ни један део: ни помисли, ни ум, ни тело. Напротив, он ју је обукао у одећу таме. И потпавши под власт тамне ноћи ђавола и пребивања у ноћи и тами, човек страшним ветром греха бива доведен у стање лутања, потресености и покретљивости.
Код њега је смућена читава природа: и душа, и помисли и ум. Њему се тресу сви телесни удови. Ни један део душе и тела није слободан и не може а да не страда од греха (који у њему живи) и од заражености злом.
Одевен у огртач демона, он на себи носи њихову одећу хуле, неверовања, одсуства страха [Божијег], сујете, гордости, среброљубља, похоте и свакакве нечисте и погане прње таме“ (Беседа 2, 1,4).
И човек, тј. умна Божија твар, по речи пророка, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48,13).
Стога се његова боголепна умна красота помрачила одеждом страсти, у коју су је обукли демони. Његов светли, лако покретљиви ум (који је сагледавао славу Божанства и озаривао се њоме) заковитлао се у тамном вихору помисли, маштања, пожуда и похота.
Бестелесни и умни постаје вештаствен, тј. погружава се у телесну пожуду, у животињско плотољубље. Он се помрачује и обезумљује.
Грех наше умне душе, нашег унутрашњег човека, нашег „грешника“ пред Господом Богом састоји се у предавању обмани, уместо [истрајавања] на мисленом устремљавању свим умом и свом помишљу према Једином и Оном који јесте. Уместо неговања љубави према Њему, он се блудно одвратио од Њега и (као блудни син) отишао у далеку и тамну земљу да се храни из корита демона, мислених свиња. Потом се он већ свим умом устремио према различитим похотним жељама свога тела, изгубивши умно озарење Божије и погрузивши се у таму.
Ми уопште и не схватамо да наш ум, наша умна суштина душе (од младости своје пребивајући у вихору свих могућих похотних, празних и сујетних помисли, маштања и пожуда) у ствари пребива у ономе што му није својствено: у вихорном демонском стању, у стању свих палих бестелесних умова, у демонском свету.
Осим тога, сваки Хришћанин треба да зна безусловну и несумњиву истину (о којој говоре свети оци) да наше сујетне, плотске и похотне помисли и маштања (који представљају одећу демона) не само да су испуњени смртоносним отровом за нашу душу и не само да одвраћају наш ум од Бога, него нас страшно прожимају својим сасвим израженим демонским смрадом. Јер, уколико су анђели Божији испуњени миомиром, утолико су демони смрадни. И њихова одећа (тј. помисли, пожуде и маштања) такође је прожета смрадом, због кога се и одвраћа од нас Лице Божије, по речима светог Макарија (Беседа 1, 5).
Међутим, ми о реченоме немамо неопходно познање.
Духовни свет је затворен за наше очи: ми видимо само спољашње – телесно. Ми нисмо просвећени у суштински важним питањима и пребивамо у мраку незнања.
Налазећи се у таквом стању од дана рођења до смрти, ми се (премда и верујемо у Бога) варамо мишљу да волећи „овај свет“ и његове похоте ми волимо и Бога. Међутим, свети апостол нас назива „прељубницима и прељубницама“ због наше љубави према свету, која је неспојива са љубављу према Богу (Јак.4,4).
По речи апостолској, прељубници неће наследити Царство Божије (1.Кор.б,9): оно им је органски недоступно. Онај ко воли овај свет, тј. плотољубиво живљење, не може волети Бога и не може обитавати у Његовом Царству.
Ми реченога морамо постати свесни, тј. осетити га срцем, устрептати и ужаснути се због своје преступне љубави и прибећи Богу са молитвом скрушености и молитвом покајања: „Помилуј ме! Помилуј ме и исцели моју душу, која лута у вихору плотољубивих пожуда и штетних помисли са мрским демонима“.
Ми нисмо свесни и не разумемо на какво је велико тајинство позван Хришћанин, тј. његова „умна суштина“.
Свети Макарије Велики говори: „Ми не схватамо да је наш ум призван да (по Павловој речи) увек буде један дух са Господом“ (1.Кор.6, 17).
За нас је неопходно да знамо да је Господ наш Исус Христос у дивној тајни свог Оваплоћења у нашу природу на делу показао своју Божанску љубав, да је заволео своје боголепно створење, тј. умну људску душу (коју су саблазнили и заробили демони), изгубљену драхму – грешницу. Ми треба да знамо да ју је заволео до краја, до смрти, до смрти на Крсту. Он је умро за њу и ослободио је од насилничке власти мрачних сила, вративши јој свој Божанствени живот.
Он је збацио горде пале духове са престола наше умне природе, где су заседели од Адама. Он их је посрамио и са влашћу јавно жигосао (Кол.2,13-15), о чему је у небеској радости запевала наша обрадована природа, наша умна природу у лицу Преблагословене Дјеве, заправо, запевао Дух Свети њеним најчистијим устима:
 
Збаци силне са престола,
и подиже понижене…
И обрадова се дух мој

и свето име Његово
 
(Лк. 1,47-54).
 
У дивној тајни свог Оваплоћења, Господ је нашу од Бога отргнуту природу приближио себи и вазнео је до свога Божанства, срастворивши је у себи несливено и нераздељиво.
Као Силни Бог, Он ју је поставио на престо свога Божанства, учинивши јој величину, тј. обоживши је својим Божанством.
Из реченога је наша обожена природа познала да је Он -наш Бог Спаситељ, Силни и Славни и да је Његово име – свето.
Његовим именом је нашој умној духовној природи дарована слобода од насилничке власти демона. Он нас је спасао од њихове горде и силне власти, због чега се назва наш Спаситељ. И од тога доба Његово надсветско име (по речима светог Атанасија Александријског) за нас је постало ваистину спасоносно. Оно је за нашу природу свето и свесилно, драгоцено и вољено. Од свега вољеног под небом оно је највољеније и на земљи и у горњем свету. Јер, ми смо у Њему познали Онога ко нас је заволео вечном љубављу и исписао нас на длановима својим. Он је своје Божанство украсио нашим човештвом, ум наш учинивши својим престолом, а тело – својим храмом.
Он је нашој „умној суштини“, тј. нашем грешнику даровао пуну могућност да кроз покајање из царства демона ступи у Царство Божије, наиме да из света плотских, земних и похотних помисли и осећања пређе у свет духовних, небеских, божанствених, најузвишенијих и најчистијих помисли и осећања.
Нашој умној природи враћен је рај Божији. Већ овде ми у њега улазимо опитном вером, тј. живим осећањем срца. Већ овде је наша умна природа надахнута, са небеском радошћу појући химну са свима горњима и доњима:
Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме.
Већ овде ми са радошћу величамо Његову благост, радосно га славословећи као нашег Бога – Спаситеља. И заиста је радост наша велика будући да је сам Благи Бог (волећи нас грешне и пале, заробљене од демона) постао наш Избавитељ и Спаситељ.
[Ми говоримо] о божанственој симфонији неба и земље, о нашој херувимској песми, којом се већ овде причешћујемо нашом вером и љубављу. Овде на земљи ми почињемо да припевамо са херувимима, умно живећи у умном делању.
Наведену тајну су светитељи Божији познали искуствено. Они су познали шта је Господ-Спаситељ учинио нашој природи: они су познали радосну тајну унутарњег ослобођења од власти греха кроз призивање светог имена Божијег. Саосећајући са нашим горким ропством и волећи нас, они су нам рекли:
„Чувајте свој ум, тј. својумислену природу, своју умну душу.
Немојте је пунити празним, лажљивим, похотним и вештаственим помислима и маштањима. Напротив, нека она истрајава у молитвеним речима. Молите се непрестано Господу Исусу, будући да је у непрестаном призивању Спаситеља скривена тајна вашег спасења“.
[Они, наиме, говоре] да обратимо најозбиљнију пажњу на свој ум, на „умну суштину своје душе“, на грешника, који је одвратио своје лице од сагледавања славе Вечног и Бесмртног и устремио свој поглед на смртно и трулежно-пролазно, те да га свом силом своје умне воље устремимо према Христу-Избавитељу, [молећи се] да нас помилује, да нас избави од мрачне и смрадне ропске тамнице за свет горњих, духовних помисли и осећања, те да држимо свој ум у непрестаном призивању. И ми треба да га умољавамо и вапијемо од јутра до вечери и од вечери до јутра.
Погружавајмо непрестано свој ум, тј. унутрашњег човека у свето сећање на Бога све док се у нама не уобличи Христос, по речи апостола (Гал.4,19).
Нама је неопходно да знамо да се „наше спасење не може остварити без измене нашег ума, тј. уколико не постане другачији дејством благодати Божије“, као што вели свети Симеон Нови Богослов.
„Уколико Христос не излечи наш ум, сви наши подвизи су узалудни и ташти“, каже исти светитељ.
„Јер, пре свега и више од свега Христос мора да исцели грешника, тј. наш ум. А он је заиста грешник ради кога је Христос, будући Бог, постао човек: због њега се Он распео, умро и васкрсао. Освећење ума и јесте васкрсење душе, које се дешава у садашњем животу“ (Т. 1, стр. 31,133-134).
Проверивши га на себи самима, свети и нама предлажу средство за лечење ума, тј. образа Божијег у нама, грешника који је болестан од страсти. Они, наиме, предлажу кратко призивање светог имена Божијег, или непрестану молитву, која служи за лечење и чување наше умне душе, али и као највиши израз наше љубави према Богу.
 
Свети Макарије говори: „Једина заштита и лек за душу јесте да се са љубављу сећа Бога“.
 
И свети Исаак Сирин исту мисао исказује следећим речима: „Страсти се искорењују и наводе на бекство непрестаним погружавањем мисли у Бога. Оно је мач који их убија“ (Слово 8).
 
А свети Симеон Солунски исту мисао још више разјашњава речима: „Божанствена молитва, (која се састоји од призивања Спаситеља) јесте очишћење срца и извор божанствених помисли и духовних познања. То призивање сваки благочастиви траба да упражњава. Он тим делом треба да се бави „као свештенодејством, као пројавом своје љубави према Господу Христу“.
Телесно-умна твар, човек, тј. „умни грешник“, образ Божији у нама, своју љубав према Творцу најбоље може да пројави кроз непрестано гледање (коришћењем умног погледа) на Првообраз, наиме кроз непрестано сећање на Бога. Сећање, пак, на Бога рађа љубав према Њему, како вели свети Дијадох:
„Преко тог делања Господ приводи душу у велику љубав према слави својој. Јер, пребивајући у топлом срцу кроз сећање ума, преславно и многожељено име у нама рађа навику да га без препрека волимо. Јер, од тада нема ничег што би му поставило препреку“.
Онај ко жели да усвоји божанствено делање како би још овде стекао навику да воли Његову благост, како би се исцелио од тешке и древне болести мрачног лутања ума и како би се сачувао од мисленог општења са демонским умом и „мисленим кваритељем“ треба да ступи на пут вере другачијег богоопштења, који предлажу свети оци: на пут поимања свог тешког пребивања у демонском вихору и лутању и смиреног и спасоносног призивања имена Божијег ради избављења душе од њих. Он, дакле, треба да ступи на пут умног делања, на пут покајања.
Он треба да се подвизава у „умном делању“ из све своје снаге до саме смрти како би се у његов ум уселио Христос Господ, по речи светог Симеона Новог Богослова.
Спасоносним призивањем имена Божијег вршиће се очито и за нас осетно лечење и исцелење наше „умне суштине“. Јер, само призивање имена Божијег јесте спасоносно лекарство за нас, као што говори свети Варсануфије Велики.
Светитељ каже: „Непрестано призивање имена Божијег је лекарство које не само да убија страсти, него и њихово дејство. А страсти су демони, који беже од призивања тог имена“.
Ступивши на пут тог призивања, на пут унутарње молитве, ми уједно ступамо на пут духовног живота. А духовни живот почиње од пажње према себи, према својим помислима, жељама и осећањима. Пажња, пак, по речима отаца, уводи на пут духовног виђења. Унутрашња и пажљива молитва нас уводи у то виђење: она просвећује наше унутрашње гледање и ми постепено почињемо да видимо оно што раније уопште нисмо видели, ни примећивали – и себе, и умни свет духова који нас окружује у виду помисли, маштања и пожуда.
Свети Макарије Велики говори: „Чим се удаљиш од света и почнеш да тражиш Бога и расуђујеш о Њему, већ ћеш морати да се бориш са својом природом, са претходном нарави и навиком која ти је прирођена. А за време борбе са том навиком наићи ћеш на помисли које ти се противе и боре против твог ума. И те помисли ће те повући и почети да те окружују у оном што је видљиво и од чега си побегао. Тада ћеш почети борбу и битку, подижући помисли против помисли, ум – против ума, душу – против душе, дух – против духа“ (Беседа 32, 9).
Јер, открива се некаква скривена и танана сила таме, која обитава у срцу и бори се против пробуђене душе.
Тада и ми почињемо да схватамо да смо духови, премда покривени грубим „кожама“, тј. телесношћу, те да наша суштина није у „кожама“, него у невидљивој умној природи. Ми почињемо да схватамо да нам предстоји битка и борба са бестелесним, злим и поквареним духовима, који против нас воде неуморни двобој посредством помисли, пожуда и маштања.
Тада ми почињемо да у себи видимо како „у једном и истом уму дејствују два духа“ (Макарије Велики).
 
Или, како вели свети Исихије: „Ум се са умом невидљиво хвата у коштац – ум демонски са нашим умом. И у нама се јавља неопходност да сваког тренутка из дубине душе вапијемо Христу-Спаситељу да одагна демонски ум, који маштањима развраћа наш ум. Он, међутим, као Човекољубац, победничку награду дарује нама“.
И у живом искуству ми почињемо да спознајемо (како и каже светитељ) да бољу помоћ од Исусове нећемо наћи читавог свога живота. Јер, само Он, једини Господ, као Бог зна демонске замке, подмуклости и лукавства.
Стога је и неопходно да непрестано призивамо име Божије.
Свети Варсануфије Велики говори: „Од призивања имена Божијег непријатељи губе силу. Знајући речено немојмо да престанемо да призивамо име Божије у помоћ“.
Само у том скривеном делању непрестаног мисленог труда наша мислена природа, тј. образ Његове вечнопостојеће славе, красота Божија у нама (покривена одећом страсти), изгубљена драхма и грешник (који је „блудно провео живот свој“) проналази незаблудиви пут, који води Богу. И својим вапијањем: „Сагреших, Оче, небу и теби; помилуј ме, покајника“, она улази у музику сфера, у божанствену симфонију небеса, где хвали дивно име Дивног Бога, припевајући са херувимима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *