НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
XVI
 
Непрестана молитва се стиче честим призивањем Имена Божијег. Плодови правилне и неправилне молитве. Благодатно дејство умне молитве на целог човека.
 
Усна молитва Исусова спочетка прелази у честу, која због наше ненавикнутости још не може да буде непрестана.
Честа, пак, молитва сама по соби проистиче из нашег молитвеног опита.
Уколико се пажљиво односимо према свом животу, почећемо да примећујемо да је све што смо учинили без молитве у ствари лоше учињено и да има лоше последице. Са друге стране, и ненамерно ћемо почети да увиђамо да сва наша дела и подухвати који су учињени са молитвом, макар и најкраћом: „Господе Исусе Христе, благослови ме“, „Господе Исусе Христе, помози ми“, „Господе Исусе Христе, сачувај ме“, стичу благослов Божији. Стога нас наше живо искуство учи честој молитви, тј. да свако дело почињемо молитвом, да га пратимо молитвом и да га завршавамо молитвом благодарења.
Из таквог односа према животу рађа се честа молитва или често призивање имена Божијег. Честа, пак, усна молитва доводи до пажљиве, а пажљива – до умне и непрестане. Стога је учесталост молитве најбољи и најкраћи пут за окушање дара молитвене благодати, тј. за стицање непрестане молитве. Честа молитва јесте благодатни кључ за непрестану, срдачну молитву.
Епископ Игњатије Брјанчанинов говори: „Онај ко се не научи на честу молитву, никад се неће научити непрестаној. Непрестана молитва јесте дар Божији слузи и служитељу Његовом, који је испитан у верности“ (Т. 5, стр. 113). Честа молитва избавља душу од бесплодног лутања по путу и приводи је вратима Царства, тј. унутрашњој молитви срца.
Количина или учесталост молитве рађају каквоту молитве. А каквота молитве јесте побожно, пажљиво стајање душе пред Богом, које не ометају помисли са стране, што и јесте, по писању светог Филипа Филаделфијског, „улазак у недоступне скривнице ума, где душа гледа Невидљивог и Једином усамљено служи у разумним изливима љубави“, кушајући благодатно блаженство које исходи од блаженог Бога. Преподобни Мелетије Исповедник говори да нас количина приводи тој каквоти молитве, која исходи од Блаженог Бога. Јер, богоугодна молитва се састоји из каквоте и количине: каквота не бива без количине.
Каквота молитве је пажња, побожност, страх, срдачна топлина и ватреност, што све припада Богу. Количина, пак, припада човеку и његовој усрдности. Стога је нашој природи и дата једино заповест о количини: Молите се без престанка (1.Сол.5,17).
Непрестаност и учесталост припадају човековом усрђу, тј. доброј вољи човековој. Бог од човека тражи само количину, непрестаност, учесталост молитве. Јер, непрестаност у молитви, количина молитава, при благом човековом усрђу, обавезно ће довести до Божијег садејства, тј. каквоте, наиме до добрих плодова молитве.
Честа и правилно творена молитва у почетку је пуна расејаности, непажње, сувоће и хладноће. Пажња, топлина и ватреност су, пак, дар Божији, који се души дарује у своје време, уколико се труди у честој молитви. Ми треба да обратимо пажњу и да се постарамо да стекнемо количину, тј. да се молимо често, да се молимо на сваком месту, у свако време и у свим околностима, да држимо ум свој у речима молитве и да „не допустимо да нас носи вихор штетних помисли“, по речима светог Симеона Новог Богослова (том II, стр. 237). Ми уму не треба да допуштамо да се погружава у смрадни глиб маштања и празномислија. Јер, по учењу светих отаца, при одсуству свагдашњег сећања на Бога ум се погружава у глиб маштања и прља се, скрнави се, услед чега у душу улази свака нечистота.
И свети Јефрем Сирин вели: „Од свагдашњег сећања на Господа од душе се удаљавају гнусне страсти, услед чега се Духу Светом припрема чисто обиталиште. Међутим, уколико нема сећања на Бога, загосподариће тама и злосмрадност, тј. учиниће се свако рђаво дело“.
Често, скоро непрестано призивање светог имена Божијег, макар спочетка и расејано (с обзиром да на почетку другачије не може ни бити, због чега се не треба смућивати), може довести до пажње и срдачне топлине, по речима светих, и до непрестане молитве срца, тј. до анђелског живљења, до благих плодова.
Благо старање за добре плодове код нас треба да буде постојано. Вршећи велико делање свештене молитве, ми треба да се старамо да га творимо у страху Божијем. Стога код нас треба да постоји неуморно старање о срцу које болује, о проналажењу и чупању корова, који на грешној земљи нашег срца расте заједно са добрим усевом. И ту има места за наше свето делање: коров свим силама треба искорењивати сузном молитвом. Том сузном напору садејствоваће благодат Божија на веома осетљив начин.
Такво вршење молитве ће бити правилно, безопасно, непрелесно и спасоносно.
Уколико, пак, молитву будемо вршили неправилно, тј. немарно, непажљиво, непобожно, уколико се не будемо старали да почупамо коров, уколико се не будемо старали за добре плодове, те уколико у нама (под хладовином крошње наше молитве) буду расли раздраживост, гневљивост, увредивост, нетрпељивост, зловоља према ближњем, осуђивање и остали изданци корова наше гордости, таштине и самољубља – наше молитвено делање ће се наћи у опасности, тј. бити на неправилном путу.
Речено је пут богомољног испосника фарисеја, коме се Бог противи и кога је сам осудио својим пречистим устима (Лк.18,9-14). То је зелена бесплодна смоква, која подлеже грозном суду Божијем (Мт.21,19).
Ту је добро молитвено делање допало на лош пут, пут гордости. Свако, пак, делање, у чијем скривеном темељу лежи гордост, макар споља изгледало као анђелско, свакако је Богу мрско.
Ми, пак, пред Богом треба исправно да пребивамо у молитви, тј. прекоревамо се, смирујемо се пред ближњим, не осуђујемо га и налазимо се у сталном осећању скрушености пред Богом. И ма шта да се за време молитве деси, по учењу отаца, било „лакоћа или тежина – све ће бити добро“. Никаква молитва, тј. ни добра, ни слаба – не пропада пред Богом.
Лакоћа, топлина и сладост за време молитве показују да нас Бог награђује и теши за подвиг, док тегобност, мрачност и сувота показују да нас Бог очишћује, исцељује и крепи. Он душу спасава корисним трпљењем и смирењем је припрема за окушање будуће благодатне сладости.
„И ма шта да се збива у нашем животу (болести, невоље, потреси) спасоносна благодат (која пребива у призиваном имену Божијем) заиста ће уместо нас понети све наше скорби“.
При наведеној унутрашњој молитвеној настројености, често призивање имена Божијег заиста у нама уништава сваку нечистоту. Оно потире и наше немоћи, које тајно оплакујемо пред Богом.
Благодатно и, непрекидно призивање ће лечити незалечене ране и ума, и срца, и тела. Ум ће пребивати у божанственим помислима и сећању на најслађе име, умириће се осећања према ближњем, а тело ће почети да улази у духовне осете, који су му били непознати и непостижни.
И тело ће саучествовати у стремљењу духа, те ће читавог човека обузети сладост божанственог радовања: „И све кости ће рећи: „Господе, Господе! Ко је сличан теби“.
Међутим, то блаженство не долази одједном. Оно је Царство Божије, које се налази у нама, које је дано нашој природи благодаћу Господа нашег Исуса Христа, у које, уз садејство Божије, улазимо умним живљењем. Треба се само у зноју лица трудити у честом призивању имена Божијег, подвизавајући се у славној и божанственој, дивној и непостижној Исусовој молитви.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *