НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
VII
 
Светоотачко учење о „трезвоумљу“ почиње од познања наше „умне природе“ умртвљене грехом у Адаму и указивања на средство које води васкрсењу. Једноставност, достпуност и величина средства.
 
Оци предлажу „умну молитву“ као поуздано средство спасења наше „умне природе“ од неизбежног потопа у мисленом греху: друго дејствено средство не постоји. Богомудри оци су најбоље познали нашу „умну суштину“, тј. нашу душу и њену тешку болест. Стога они и предлажу наведено свето средство.
Преко дугог и многог плача и уз садејство Божанствене благодати откривења, они су у личном искуством познали тајну човекове личности и њену скривену и тајанствену болест, тј. болест читавог рода нашег. Уз садејство Божије, они су пронашли спасоносно средство којим се та болест исцељује. Исцеливши се сами и на себи испитавши многомоћно и благодатно дејство тог средства, они га, с обзиром да нас воле, предлажу за наше исцелење.
Они су познали да је наша „умна природа“, тј. наша душа умртвљена грехом у нашем праоцу Адаму и да смо у њему сви умрли и изгубили скривени анђелски живот, који нам је некада био својствен. И од тог часа бестелесна умна душа је постала неразумна: отелеснила се, сва се претворила у плот, овештаствила се, постала плотска, сва пребивајући у помислима и осећањима плоти и сва пребивајући на земљи. И небески живот је за њу постао недоступан.
Снажном речју душевну смрт човека описује свети Макарије Велики:
„Човек је у непослушности умро страшном смрћу и примио клетву на клетву: „Трње и коров ће ти рађати земља“. Стога је на земљи његовог срца родило трње и коров. Његови непријатељи су путем обмане отели његову славу и оденули га у срамоту. Отета му је светлост и одевен је у таму. Убили су душу његову, расули и разделили његове помисли, свукли су ум његов са висине. И човек – Израиљ [тј. боговидац] је постао слуга истинског фараона, који је над њим поставио предстојнике и стражаре, тј. лукаве духове, који га принуђавају да, вољно или невољно, чини зла дела, да меси блато и пече цреп. Удаљивши човека од небеског начина мишљења, они су га низвели до злих, вештаствених, земаљских и блатних дела, до сујетних речи, помисли и расуђивања. Јер, павши са висине своје, душа је срела човекомрзачко царство и сурове кнезове, који је принуђавају да им гради греховне градове порока. Уколико, пак, душа узахне и завапи Богу, биће јој одозго послат духовни Мојсије, који ће је избавити од египатског ропства. Међутим, нека најпре вапије и уздише: потом ћемо видети почетак избављења“ (Беседа 47, 6, 7).
У помоћ умртвљеној „умној“ души пристиже њен „умни вапај“, тј. многомоћна „непрестана Исусова молитва“, која оживотворава душу. У тој тајни „вапијања“ душа проналази свој живот, своје оживотворење, те васкрсава за ново, духовно и божанствено постојање, налазећи дар божанственог живота.
Тај дар божанственог живота дарован је сваком крштеном у име Господа Исуса Христа.
У купељи крштења души се на дар пружа уздарје духовног, благодатног и анђелског живота. Међутим, ретко ко одржава у себи тај дар: стога ретко ко и живи духовним животом. Већина крштених већ у детињем и младићком узрасту својим страстима гази тај светли дар, до смрти остајући у телесном и похотном животу, и не подозревајући да живот по телу представља смрт духа (Рим.8,5-8).
Међутим, тај дар се у нама нашим гресима не истребљује [у потпуности]: он се само попут неке ризнице закопава у земљу свих могућих наших страсти. И од нас зависи хоћемо ли ту ризницу небеског живота и тај дар благодати у себи раскрити, или ћемо га оставити закопаним.
То благо ми налазимо на пољу покајања. Покајање је друго крштење: њиме се даје тај небески дар духовног живота. У покајању благодаћу Светога Духа ми се оживотворавамо. И та благодат нас уводи у свету тајну дивног богоопштења.
Ту мисао прелепо изражава свети Григорије Синаит:
„Примивши Духа живота у Христу Исусу, требало би да чистом молитвом у срцу херувимски беседимо са Богом. Међутим, ми не разумемо величину, част и славу благодати препорода. Не бринући се о духовном узрастању кроз вршење заповести и о достизању до стања умног сагледавања, ми се предајемо немару, услед чега падамо у страсне навике и сурвавамо се у понор неосетљивости и мрака. Дешава се да се ретко опомињемо да Бог уопште постоји.
Какви би требало да будемо као чеда Божија по благодати ми уопште и не знамо. Ми верујемо, премда не делатном вером. После обновљења Духом при крштењу ми не престајемо да живимо телесно. Уколико се понекад и покајемо и почнемо да испуњавамо заповести, ми их се дотичемо само на спољашњи начин, а не духовно. Ми се [потпуно] одвикавамо од духовног живота, услед чега нам његове пројаве код других изгледају као неправилности и заблуде. На тај начин ми до саме смрти остајемо у заблудама, тј. са мртвим духом, не живећи и не делајући у Христу и не одговарајући одређењу које захтева да рођено од духа треба да буде духовно.
Међутим, оно што смо примили у светом крштењу у Христу Исусу не бива уништено, него се само закопава (као благо у земљу). Благоразумност и благодарност, међутим, налажу да се побринемо о њему, тј. да га откријемо и доведемо на чистину.
 
Како се то чини?
 
Постоје два начина:
прво, тај дар се открива многонапорним испуњавањем заповести: уколико испуњавамо заповести, утолико он открива своју светлост и своје блистање; друго, он се јавља и раскрива непрестаним призивањем Господа Исуса, тј. непрестаним сећањем на Бога.
Прво средство је моћно, али је друго моћније: од њега и прво добија своју пуну снагу.
Стога, уколико искрено желимо да откријемо у нама скривено благодатно семе, што пре похитајмо да се навикнемо на потоње упражњавање срца, тј. да у срцу имамо једно дело безвидне молитве (која искључује сваки маштање), које ће га загрејати и разгорети до неизрециве љубави према Господу.
Они који још немају дејство молитве треба много да молитвослове, чак и без мере, тј. да непрестано буду у молитвословљењу и разним молитвама, како би им се од преболног молитвеног труда разгорело срце. Потом ће у њему да започне дејство молитве. Онај, пак, ко на крају окуси од те благодати, треба већ мо-литвословља да упражњава са мером, углавном пребивајући у умној молитви, како су заповедили оци“ (Добротољубље, том I. стр. 113-114).
Ето благодатног средства за оживотворавање наше умртвљене душе: оно је божанствено-једноставно, доступно сваком и лако испуњиво. Оно је велики и богати дар Господњи дат убогим и грешним људским створењима, које су поробили демони. Оно је последњи, величанствени и савршени дар савршеног Бога дат у тајни Светог Богооваплоћења, који нас спасава од те поробљености.
[Ето благодатног средства]: спасавати се непрестаним призивањем Његовог имена.
Другим речима, треба се молити Исусовом молитвом.
„Мољење Исусовом молитвом јесте божанствена установа. Она није установљена преко пророка, ни посредством апостола, ни посредовањем анђела, него самим Сином Божијим и Богом“, вели епископ Игњатије.
Господ Исус Христос је „после Тајне вечере“ (међу осталим најузвишенијим коначним заповестима и завештањима) установио и мољење Његовим именом. Он је тај начин мољења дао као нови, необични дар, као дар непроцењиве вредности. Апостоли су већ делимично знали силу Исусовог имена: они су њиме лечили неизлечиве болести и покоравали, побеђивали, везивали и прогонили зле духове.
Господ заповеда да се то најмоћније, чудесно име користи у молитвама, обећавајући да ће њиме молитва добити нарочиту дејственост:
И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити (Јн.14,13-14).
Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн.16,24-25).
О, каквог ли дара! Он је залог бесконачних и бесмртних добара! Он је истекао из уста Безграничног Бога, који се обукао у ограничено човештво и који је назван човечанским именом – Спаситељ.
То име је по својој спољашњости ограничено. Међутим, оно собом изображава неограничену Ипостас – Бога, услед чега поприма и неограничено Божанско достојанство, Божанска својства и силу.
„Оно је дародавац непроцењивог и нетрулежног дара!
Како ми ништавни, земљани и грешни да примимо тај дар? За тако нашто су неспособне и наше руке, и ум, и срце. Ти нас научи да по својој могућности познамо и величину дара, и његово значење, и начин на који да га примимо, и начин на који да га користимо како му не бисмо приступили погрешно, како не бисмо били кажњени због нерасуђивања и дрскости и како бисмо због правилног познања и употребљавања од тебе добили и друге дарове, које једино ти засниваш и познајеш“ (Еп. Игњатије Брјанчанинов, том II, 273).
„Стога, са вером призвавши то спасоносно име (које је достојно поштовања и страшно за свако створење, које је изнад сваког имена), и ми уз Његову помоћ смело подигнимо једра истинске речи и пружимо се напред“ (свети Калист, стр. 16).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *