NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XV
 
Unutrašnje delanje duha počinje od spoljašnjeg. Spočetka se neprestano ustima priziva Ime.
 
„Pazi na ono što govorimo i što ti iskreno savetujemo“, vele sveti oci (sveti Kalist). Onaj ko želi da se koristi bogomudrim savetom svetih otaca da bi se na umnoj lađi pokajanja spasao od potopa u mislenom moru greha treba obavezno da posluša njihov savet i da počne misleno delanje duha od spoljašnjeg, tj. od neprekidnog prizivanja Imena Božijeg ustima.
Našoj „umnoj suštini“, tj. našem uvek pokretnom umu treba dati uvekpokretno, neprekidno, delatno i božanstveno zanimanje, koje odgovara njegovoj prirodi.
Neprestano božanstveno zanimanje, tj. prizivanje imena Božijeg ustima pomoći će umu da se izleči od bolesti skitanja i lutanja i naučiće ga da „se čuva“ od porobljenosti maštanjima i pomislima „mislenog kvaritelja“. Jer, osvećenje uma dolazi preko usta: um i pomisli se osvećuju i očišćuju molitvenim delanjem usta.
Božanstveni Makarije kazuje: „Tu tajnu borbu, razmišljanje o Gospodu i trud prizivanja treba da imamo danju i noću, budući da se sva naša dela osvećuju i obavljaju u čistoti neprestanim sećanjem na Boga“.
Naše mnogostrasno srce, tj. obitelj uma delatno će se očišćavati od strasti tim neprestanim sećanjem. Sveti Dijadoh govori:
„Onaj ko želi da očisti svoje srce neka ga rasplamsava neprestanim sećanjem na Gospoda Isusa“.
Nama, međutim, nije dato da znamo kako će se u nama obavljati to očišćenje i osvećenje naše prirode, tj. i uma, i srca i tela našeg jedino od prizivanja svetog imena Božijeg: to je tajna Božija.
Ipak, nesumnjivo je da se osvećenje vrši u svetom tajinstvu neprestanog prizivanja ustima poklonjenja dostojnog, svemogućeg i spasonosnog imena Isusa Hrista.
Naša priroda (koja beše otpala od Boga) u Hristu Isusu je dobila potpuno vaspostavljanje i oboženje, dobivši blagodatni dar novog bića. Taj dar (koji se u svetom krštenju daje na uzdarje i kao zalog našeg vaspostavljanja) usvaja se kroz veru u po kajničkom delanju: podvižnici ga zadobijaju delatnim pokajanjem i pobožnošću, koji se izražavaju u neprestanom prizivanju svetog imena Božijeg i dostojnim pričešćivanjem Svetim Telom i Krvlju Gospodnjom.
Tom pobožnom delatnošću naša (grehom iskvarena) pri usvaja novo blagodatno biće, koje je darovano našoj prirodi.
Stoga, samo prizivanje svetog imena Boga (koji je Spasitelj naše prirode) deluje nepojamno čudesno i spasonosno na naše jestastvo. To prizivanje na nama pokazuje osetno, blagodatno i neobjašnjivo dejstvo.
Međutim, da ime Božije ne priziva „uzalud“ ili sebi na osudu i da dostojno prima Sveto Telo i Krv Gospodnju može samo onaj ko (po apostolu) ispituje sebe (1.Kor.11,23-32), tj. ko je svestan veličine svetosti imena Božijeg, ko drhti pred Svetinjom Tela i Krvi Gospodnje, ko osuđuje svoju grehovnost i nedostojnost, ko nikada ne pristupa ni molitvi, ni Svetom Pričešću sa nepažnjom, nepobožnošću, ko sa skrušenošću prinosi Bogu svoje vapaje, proseći Njegovu milost i blagodatnu promenu svog mislenog i telesnog življenja.
Primanje Svetog Pričešća sa verom i smirenjem i neprestano prizivanje svetog imena Božijeg čini divno, božanstveno i spasonosno lekarstvo, koje nas dejstveno leči, premda i nepojamno za našu svest.
Sveti Varsanufije Veliki govori:
„Neprestano prizivanje imena Božijeg je lekarstvo koje ne ubija jedino strasti, nego i njihovo dejstvo. Odgovarajući lek ili zavoj za ranu stradalnika koji je pronašao lekar deluje i bez znanja bolesnika. I ime Božije, koje se priziva, ubija sve strasti, premda mi ne znamo kako“.
„Usnu molitvu naročito treba upražnjavati kada je srce u stanju neosetljivosti“, veli starac, otac Amvrosije Optinski. Usna molitva odgoni hladnoću neosetljivosti i zagreva srce božanstvenom toplinom. Za ohlađeno srce usna molitva je blagodatni oganj. I sveti Dijadoh svedoči da ime Božije, koje se priziva, kao oganj sažiže svaku nečistotu u duši. On veli:
„Ukoliko se sa napregnutim staranjem drži na umu, ovo divno ime vrlo osetno sažiže svaku nečistotu koja se javlja u duši. Jer, Bog naš je Oganj koji spaljuje i izjeda svako zlo, po reči apostola“.
Na tom stepenu unutrašnja Isusova molitva jeste neprekidno i neprestano prizivanje ustima božanstvenog imena Gospoda našeg Isusa Hrista. Spoljašnja, pak, neprekidnost dovešće do unutarnje neprestane molitve. Kroz spoljašnju želju stiče se unutarnje: stiče se duh molitve.
Prorok-molitvenik govori: Usta svoja otvorih, i privukoh duh (Ps.118,131).
Spoljašnjim, tj. ustima privlači se unutrašnje, privlači se duh. Takav je duhovni zakon za telesno-umnu tvorevinu, za čoveka. Od telesnog se uzlazi prema duhovnom, od spoljašnjeg – ka unutrašnjem, od delanja ka sagledavanju, tj. telesnim ustima pronalazi se Bestelesni. Drugog puta nema.
Onaj ko se usudi da odmah uziđe na visoki duhovni stepen, ne potrudivši se na prvim stepenima telesnog ushođenja nikuda neće uzići, nego će tapkati u mestu. Osim toga, on može na sebe navući negodovanje Božije zbog gordog posezanja za uzvišenim življenjem, koje mu nije svojstveno, te da, po smiravajućem dopuštenju Božijem, potpadne pod noge demonima, koji u smrdljivo blato čulnih strasti sa naročitom zluradošću guraju slične duše.
Da bi se stekla neprestana unutarnja molitva, neophodno je sa smirenjem i trpeljivo se potruditi u telesnoj, usnoj molitvi, u pokajničkim osećanjima, ne usuđujući se na „ulaženje umom u srce“ radi srdačne molitve. Srce se za istinsku molitvu ne otvara disanjem i raznim veštačkim postupcima, kako su umislili neki naopaki molitvenici. Ono se otvara prstom Božijim, tj. kada blagoizvoli Gospod Bog i kada se očisti od strasti.
Mi treba sa smirenjem da blagodarimo Milostivom Gospodu već za samu [činjenicu] da nas je udostojio da nosimo Njegovo najsvetije ime u svojim grešnim ustima. Već ona sama jeste najveća milost. Jer, kod mnogih [ljudi] su usta zatvorena za to božanstveno delanje, kod mnogih se usta ne naslađuju tim najsladosnijim imenom. Naprotiv, oni čitavog života nose gorčinu, koja će i biti udeo njihove duše kroz svu večnost.
Slovesna i umna tvar, tj. čovek je obdaren umnim, slovesnim organom radi nošenja Boga-Slova u slovesnim ustima. I čovek i svi njegovi organi odgovaraju nazivu „slovesni“ jedino kada u sebe smeštaju Boga, koji se imenuje slovom, kada su nosioci Boga-Slova. U protivnom slučaju čoveka Sveto Pismo naziva beslovesnim. Za takve je prorok i rekao:
I čovek u časti budući, ne razumede, izjednači se sa stokom beslovesnom, i postadejoj sličan (Ps.48,21).
Slovesna stvorenja, koja u sebi ne nose Boga Slova, u stvari su beslovesna i slična stoci. Jer, samo Bog Slovo čoveka čini slovesnim, umnim božanstvenim stvorenjem.
Stoga zablagodarimo blagosti Božijoj, koja priziva naš mnogogrešni slovesni organ da nosi Božije Slovo u svojim ustima. Osim Božije pomoći, za to delanje neophodno je i usrdno staranje i prilježnost. U svetom zanimanju treba, po meri svojih moći, bezlenjosno stalno prebivati: i danju, i noću, na svakom mestu i pri svakom poslu. Čak i kad bismo čitav život do kraja ostali samo na usmenom upražnjavanju Isusovom molitvom mi bismo, po reči otaca, obreli veliko uzdarje, s obzirom da je naša namera sveta i Bogu ugodna, i zanimanje – časno i dostojno poštovanja, dok će napori u svoje vreme biti mnogoplodni i spasonosni. Bog zna.
Blažen je svaki [delatnik] i dobro će mu biti, s obzirom da Bog nije uvredljiv. On će dati da se okusi od ploda napora ili prilikom umiranja ili posle smrti, kad se duša razreši od okova tela i kada bude uzlazila na nebo kroz vazdušna mitarstva: molitveno dejstvo će je okružiti kao plamen ognjeni i ona će biti nedostupna za otimače, tj. vazdušne knezove, zbog svemogućeg imena Isusa Hrista, koje je ovde sa ljubavlju nosila u svojim ustima.
Sveti Isihije govori: „Duša koja se posle smrti bude kroz vazduh uzdizala prema nebeskim vratima neće se postideti neprijatelja imajući uz sebe i sa sobom Hrista. Naprotiv, i tada će, kao i sada, smelo razgovarati sa njima na vratima (Ps. 126,5). Samo neka joj do smrti ne oteža da danju i noću priziva Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg. I On će je brzo odbraniti, po svom nelažnom božanstvenom obećanju, koje je izrekao u priči o nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk.18, 8) i u sadašnjem životu, i po ishodu iz tela“ (sveti Isihije, prezviter jerusalimski, gl. 149).
Na tom stepenu Isusova molitva se naziva trudbena, delatna, usna i telesna, s obzirom da je proizvode telesni udovi, tj. usta i jezik.
Treba reći da je ona na početku uglavnom veoma teška. Mnogo puta čovek će se doći do beznadežnog stanja u kome će mu izgledati da ne može da stekne spasonosno delanje. Osim toga, i srce postaje žestoko, sva duša biva pogođena neosetljivošću, sa neobičnom silom ustaju strasti i duhovna oblast života kao da se zakriva kamenim zidom.
Blagodatno dejstvo te molitve se projavljuje u [činjenici] da nam otvara oči za ono što pre nismo videli i u čemu smo uvek spokojno prebivali pred Bogom. A prebivali smo u neosetljivosti, u umrtvljenosti, u gresima i nismo uzdisali. Međutim, molitva je počela da oživljava umrtvljenu dušu: i duša je odmah počela da vidi, da oseća, da spoznaje svoju grehovnost i krivicu pred Bogom i da silno uzdiše pred Njim: „Pomiluj me“.
Od tog duhovnog viđenja dolazi se u bezutešno, obremenjujuće i stradalničko stanje. Pa ipak, sve treba pretrpeti i preživeti, ne prekidajući i ne odbacujući molitvu. Onima koji pristupaju tom velikom delu oci objašnjavaju da je to stanje neizbežno, s obzirom da je protivničkoj demonskoj sili mrskije od svega.
Dešavaće se da će čovek govoriti svoju svetu molitvu bez ikakve volje, bez ikakve pažnje, bez i najmanjeg osećanja prijatnosti. Jezik će se pokretati nezamislivo teško i čoveku [će se činiti] bukvalno kao da teškim čekićem razbija kamen. Pritom čitavi oblaci svih mogućih pomisli (pa i nečasnih, bogohulnih i neizrecivih) udaraju na um kao morski talasi o hridinu, usled čega će se čoveku činiti da je gori negoli što je bio pre nego što je izgovarao molitvu. Dešava se da zbog toga, po neiskustvu, neki i posumnjaju u njenu svetost, korisnost i neophodnost.
Oci, međutim, vele da se rečeno zbiva po običnom poretku stvari, tj. kao neizbežna posledica molitve.
„Ishodeći iz Božanstva Isusa Hrista i probijajući se u tamu duše, svetlost molitvene blagodati zastrašuje i progoni zlu silu, koja je dotle u njoj spokojno obitavala. I uznemirena imenom Božijim, zla sila stavlja u pokret sve strasti, koje su mirovale“.
Episkop Ignjatije Brjančaninov piše: „Neka nam rečeno bude znak da je naša molitva počela da deluje na sebi svojstven način. Stoga se nemojmo uplašiti, nego se obodrimo nadom da molitva naša ide po ustaljenom poretku i da je preuzela svoje zakonsko pravo na izgonjenje nečiste sile“.
„Tada treba pojačati molitvu, makar usnu, ukoliko nemamo bolju. I treba se starati da njome ispunimo čitav tok svoga života. Napor, vreme i naročito – sadejstvo Božije će nadvladati grehovna svojstva i sklonost naše pale prirode. Vremenom će ta molitva zablistati kao sunce u sili svojoj“.
„Proiznošenje ustima i jezikom imena Gospoda Isusa Hrista, Boga i Spasitelja našega ima veliko značenje u našem životu: tim delanjem mi pred licem Gospodnjim projavljujemo umni pokret naše volje, koja je ustremljena ka Njemu. I premda je taj pokret lišen snage, i premda ga ometaju pomisli i zle želje, premda ga prekidaju porivi zlih strasti – ipak je silan Gospod da nam daruje čistu čežnju prema Njemu, da razagna grehovnu tamu u nama, da prosveti srce naše svetlošću lica svoga i da nam podari unutarnju, tj. srdačnu molitvu“.
„Jer, po učenju svetog Makarija Egipatskog, On od nas traži samo dobro proizvoljenje. Njeno, pak, ispunjenje jeste delo sile Božije. Mi svojih snaga nemamo“.
„I u svoje vreme (koje je jedino Bogu poznato) onaj ko počinje od telesnog delanja doći će i do duševnog, tj. ko počinje od spoljašnjeg – doći će i do unutrašnjeg. Onome ko smireno kuca usnom, telesnom molitvom otvoriće se i dveri pažljive, umne i srdačne (molitve)“.
Sveti Isaak Sirin veli: „Telesno delanje prethodi duševnom, kao što je prah prethodio duši koja je udahnuta u Adama. Onaj ko nema telesno delanje, ne može imati ni duševno, budući da se potonje rađa iz prvog – kao klas iz pšeničnog zrna“.
Prešavši prag telesnog, on će već uzmoći da uđe u tanane skrivenosti „umnog življenja“. U „umno življenje“ treba ulaziti spoljašnjim usmenim prizivanjem imena Božijeg uz smirenu svest o svojoj nedostojnosti, uz svest o Njegovom svagdašnjem prisustvu i uz iskanje od Njega milosti za vlastitu bedu i u ovdašnjem i u budućem životu.
Ime Božije treba prizivati na svakom poslu, na svakom mestu, u svako vreme, pa čak i u snu.
Prvi stepen neprestane molitve zahteva upražnjavanje i napor. I premda se um rasejava, ne treba se smućivati i tugovati: to je grešni udeo svakog od nas. Jedino je delo Božije da um zaustavi u lutanju. To je dar na višem stepenu umnog delanja, kada će molitva postati pažljiva, a um početi pažnjom da privlači srce na učestvovanje u molitvi. Srce se, pak, za molitvu otvara prstom Božijim, a ne mehaničkim postupcima. Ono se otvara posle očišćenja od strasti i posle mnogih upražnjavanja u usnoj i pažljivoj molitvi, tj. kada blagovoli sam Podvigopoložnik naš – Gospod Isus Hristos.
Bavljenje molitvom Isusovom je veliko i poželjno i pohvalno delo: ono obraća na nas poglede, milost i ljubav Sina Božijeg. Jer, projavljajući njime svoje dobro proizvoljenje, mi Bogu prinosimo ono što imamo.
Naravno, mi bismo hteli da se molimo plamenim srcem i čistim umom. Međutim, kada već ne možemo, prinesimo Bogu žrtvu koja nam je dostupna. Naša duša, kao siromašna jevanđelska udovica, prinosi ono što ima: svoje dve lepte, tj. usta i jezik, dajući ih u riznicu Božiju.
Kada se, pak, obogati, prineće ona i zlato, tj. um i srce. Tada će početi da se moli i umom i srcem, a ne samo ustima i jezikom. U svakom slučaju, postoji nesumnjiva nada da će Milosrdni Gospod zbog naše dobre volje vremenom dati da okusimo i od više, tj. umne i srdačne molitve, koja nas neposredno sjedinjuje sa Njim.
Ukoliko, pak, ne bude početne, usne, slabe i nesavršene molitve, neće biti ni savršene, tj. unutrašnje, umne i srdačne.
Pred Bogom je veliko ukoliko mu prinosimo ono što imamo. Naš prinos Bog ocenjuje u skladu sa našom usrdnošću, a ne da bogatstvom dara. Onaj ko Bogu sa usrđem ne prinosi svoje dve lepte, koje ima, neće prineti ni ono što misli da ima. Usrdno prineti Bogu svoje groševe od bakra jeste veliko i bogougodno delo. A kada uvidi naš trud i dobru volju, On će nam i zlato dati.
Stoga svako sa blagom nadom može Bogu prinositi svoju sirotinjsku leptu i sa usrdnošću pristupati bavljenju usnom Isusovom molitvom. [Čovek jedino treba da se drži] smirenja, pokajničkog nastrojenja duše i osećanja krivice pred Bogom zbog svojih grehova. On nikog ne treba da vređa i osuđuje, a sebe treba da smatra gorim od svih. I delo spasenja će se odvijati uspešno, radosno i bezbedno.
Bezopasnost tog delanja je moguća samo ukoliko ga vršimo sa osećanjem pokajanja.
Za nepažljive, pak, prema svom življenju nije opasna samo ta molitva, nego i samo boravljenje na zemlji. Ukoliko naš zemaljski život budemo proživljavali nepažljivo i bez neophodnog pokajanja rodiće se strahovite posledice i ovde i u zagrobnom svetu.
Pažljivost prema svom životu i neprestano pokajanje pred Bogom jeste spasonosni temelj bezbedne usne Isusove molitve, kao uostalom „i umne molitve“: to je sveti temelj celokupnog našeg življenja na zemlji.
Kod onog ko čita ove redove i ne razume skriveni smisao izreka svetih otaca o molitvi može se nehotice javiti sledeće pitanje:
„Kakva je korist od usnog ponavljanja onog što srce ne oseća? Dobra i bogougodna molitva je samo ona pri kojoj se ne mole samo usta, nego i srce“.
Ta misao je istinita. Međutim, takva molitva postoji samo kod velikih pravednika i svetitelja. Šta, pak, da radi grešni čovek, čije srce prebiva u neosetljivosti i zbog grehovnog stanja – u okamenjenosti? Zar on ne treba da se moli, nego treba da čeka da mu srce omekša, očisti se, dođe u umilenje i oseti reči molitve. Da li tek tada da pristupi molitvi?
Međutim, rečeno ne biva ni sa kim. Nikada se ne dešava da onom ko se ne moli dolazi umilenje i molitva. Onome ko se moli svojom nečistom i grešnom molitvom Bog će dati čistu i blagodatnu molitvu. Tako uče svi sveti oci.
Samo onom ko se moli svojom spoljašnjom, usno-telesnom molitvom, Bog daje unutarnju molitvu: umnu i srdačnu. Tako o tome uče svi sveti oci.
Misao da nećemo imati koristi od moljenja ustima (bez da srcem osećamo izgovarane reči molitve) treba odlučno odbaciti: ona je neznalačka, nepravilna i lažna, tj. proizvod gordog i zabludelog uma, koji nije prosvećen svetlošću blagodati.
Od izgovaranih reči molitve mi imamo veliku, blagodatnu i sasvim primetnu korist, čak i ako je ne poimamo i ne osećamo.
Mnogi primeri i misli iz života svetitelja i mučenika potvrđuju navedenu istinu. Uzmimo barem kratku povest iz života drevnih egipatskih otaca, koju je episkop Ignjatije Brjančaninov stavio u svoj Otačnik. Umudren blagodatnim iskustvom, starac daje vrlo spasonosna uputstva monahu koga napadaju telesne požude:
„Brat reče starcu: „Šta da činim, avo? Nemoćan sam. Pohota me nadvladava“.
Starac reče: „Pazi na sebe, čedo, i prepoznaj kad ti prilaze demoni. Ukoliko oni (preko pomisli) počnu da razgovaraju sa tobom, ti im ne odgovaraj, nego, pavši licem na zemlju, moli se i govori:
„Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomozi mi i pomiluj me“.
Brat mu reče: „Avo, prinuđavam sebe, ali se nalazim u stanju neosetljivosti: u srcu mome nema umilenja i ja ne osećam snagu reči“.
Starac odgovori: „Ti samo izgovaraj reči i Bog će ti pomoći. Sveti ava Pimen i drugi oci su rekli da bajač koji obajava zmiju ne zna snagu izgovaranih reči, ali je zna zmija: kad ih čuje, njihova snaga na nju deluje, te se pokorava i smiruje. Slično je i sa nama: mi ne znamo silu onoga što izgovaramo. Međutim, slušajući ono što izgovaramo, demoni odstupaju sa strahom““ (Otačnik, str. 419).
Eto prostog i jasnog uputstva bogomudrog starca, koje je ispunjeno blagodatnim iskustvom, koje se daje samo onom ko sa pažnjom živi pred Bogom. Današnji delatnici molitve veoma retko imaju to iskustvo. A kod Hrišćana u svetu teško da će se naći i ti retki.
Hrišćansko čovečanstvo je veoma osiromašilo verom u Gospoda Isusa Hrista i delatnu silu Njegovog Božanstvenog imena. Spasitelj je unapred ukazao na to siromašenje.
A Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji (Lk.18, 8).
Svetitelji Božiji su imali svoju veru. Stoga su oni iz svoga svetog iskustva radosno svedočili pred čitavim svetom i klicali ono što kliče i sveti veliki Jovan Zlatousti:
„I mi imamo duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i krsnu silu. To zaklinjanje ne samo da izgoni aždaju iz njene rupe i baca je u oganj, nego i isceljuje od rana koje je ona zadala. Ukoliko je, međutim, mali broj njih izgovarao to zaklinjanje i isceljivao se, razlog se sastojao u njihovom maloverju, a ne u dejstvenosti izgovaranog. Mnogi su neodstupno išli za Hristom i gurali se oko Njega, ali nisu sticali koristi. Krvotočiva žena, pak, nije dodirnula Njega, nego samo krajičak Njegove odežde i doživela je da joj se zaustavi dugotrajno tečenje krvi. Ime Isusa Hrista je strašno za demone i za duševne strasti i bolesti.
Njime ukrasimo i ogradimo sebe“.
Sveti su svima koji su sačuvali veru u Gospoda Spasitelja i Njegovo Božanstveno ime govorili:
„Isusovim imenom bičuj protivnike: ni na nebu, ni na zemlji nema jačeg oružja“ (sveti Jovan Lestvičnik, sl. 21, gl. 7).
Neka mi i ne znamo silu toga svetog oružja: naši je neprijatelji, međutim, znaju i drhte. Stoga mu i mi pribegavajmo po savetu svetih, neprestano prizivajući sa verom sveto i spasonosno ime Gospodnje. To prizivanje će nam biti na spasenje, po reči proroka (Joil 2,32).
Episkop Ignjatije veli: „Jer, sva sila i svo dejstvo molitve Isusove proističe iz poklonjenja dostojnom i svemogućem imenu Isusovom, tj. jedinom imenu pod nebom kojim se možemo spasti“ (tom II, str. 371).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *