NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG

 

TAJNA CARSTVA BOŽIJEG
Zaboravljeni put Istinskog Bogopoznanja – o unutrašnjem Hrišćanstvu
 

 
XIII
 
O mogućnostima bavljenja „umnom molitvom“ u svetu. Utešni blagosloveni primer. Glavni preduslov „umne molitve“ jeste čuvanje uma. Naši blagodatni nastavnici za to delanje jesu spisi Svetih Otaca i nevolje.
 
Kod onog ko čita ove redove i nevoljno mogu da se pojave misli sumnjalačkog karaktera:
„Da li je uopšte moguće da se „umnim delanjem“ bavi čovek koji živi usred sveta i u svetovnim okolnostima? Jer, to zanimanje više priliči onom ko živi u manastiru: u svetu nije moguće njime se baviti“.
Na tu sumnju treba odgovoriti rečima Gospodnjim:
Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk.18,27).
I sveti Simeon Novi Bogoslov govori da „ni svet, ni svakodnevni poslovi ne smetaju ispunjavanju zapovesti Božijih, ukoliko se poseduje revnost i pažnja“ (tom I, str. 26).
Istina tih božanstvenih reči se u punoj meri ostvarila u divnom liku velikog molitvenika Ruske zemlje, koga je Gospod pokazao čitavom „hrišćanskom“ bogoodstupničkom svetu (koji je izgubio veru). Naime, blažene uspomene otac Jovan Kronštatski se „umnim delanjem“ spasavao usred svetske prašume, usred greha i svakakvih sablazni. I javljanje njegovog molitvenog lika u poslednja vremena nije slučajno.
Njegov svetli lik za nas je proročansko znamenje, koje ukazuje put svima koji se istinski spasavaju usred strašnih i jezivih talasa strasti „ovog sveta“, koji besni.
Spasenje i ushođenje po stepenima ka hrišćanskom savršenstvu moguće je na svakom mestu i u svim okolnostima, pod uslovom „umnog delanja“.
Otac Jovan govori: „Budi pažljiv i čuvaj svoj um“.
On je genijalno-prosto, sažeto i božanstveno jasno izra-zio suštinu skrivenog svetootačkog učenja o „paženju na sebe“, o „trezvoumlju“, o „umnom delanju“.
Kratkom bogomudrom rečju on je iskazao suštinu čitave pravoslavne askeze, čitavog pravoslavnog podvižništva. Ta reč nije proizvod teorijskog i akademskog razuma, već – reč srca, reč unutrašnjeg blagodatnog iskustva. U njoj je skrivena tajna Hrišćanstva, tajna monaštva.
Učeni teoretičari Hrišćanstva i monaštva, teoretičari pravoslavne askeze svojim knjiškim razumom su napisali mnogo dobrih knjiga. Međutim, u njihovim knjigama nema blagodatnog razumevanja istina o kojima su pisali. Njihove knjige su mrtve: u njima nema reči života i one ne oživljavaju. Njihove knjige nisu žive. Pukoj knjiškoj učenosti nije dato blagodatno razumevanje. Za njega je neophodan blagodatni život i unutarnje duhovno iskustvo, koje je obasjano svetlošću blagodati. Samo iz takvog iskustva rađaju se blagodatni spisi: bez njega su istine Hrišćanstva nedosežne i nedostupne. Te istine knjiški razum ne vidi: i slušajući o njima on ne čuje i ne razume.
Takvo blagodatno iskustvo imao je Kronštatski molitvenik. Stoga je i mogao slovesno, tj. blagodatnom kratkom rečju da iskaže svu suštinu istočnog hrišćanskog podvižništva, suštinu monaštva i celokupnog Hrišćanstva.
„Čuvaj svoj um“.
Time je sve rečeno. Tu je zaključana tajna „umnog podviga“. U toj kratkoj reči skrivena je tajna spasenja i hrišćanskog savršenstva. Ona i jeste „umno delanje“ otaca, molitveno uzvođenje uma ka Bogu, „sećanje na Boga“ ili neprestana molitva. Ona i jeste unutrašnji, Božiji put ka skrivenoj tajni živog bogoopštenja, ka „mislenom tihovanju“.
Eto puta svetih otaca: u njemu je srž pravoslavne askeze.
Blagodatno-proročki život oca Jovana je neobično jarko potvrdio istinu reči koju je rekao, kao uostalom i reči koje je kazao drevni prorok:
Gospod učini spasenje posred zemlje (Ps.73,12). Naime, posred svega zemaljskog i taštog, posred greha i sablazni sam Bog vrši spasenje, a ne čovek, premda uz čovekovo dobro usrđe. Jer, spasenje je Božije, a ne ljudsko [delo].
Kada bi neprestana molitva, ili, po rečima oca Jovana, „čuvanje uma“ bilo sasvim nemoguće u svetu, Duh Sveti ustima apostola ne bi na slično delanje pozvao sve Hrišćane i ne bi im savetovao:
Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).
Jer, Gospod Bog ne priziva na ono što je nemoguće. Prema tome, [molitva] je za nas moguća. S obzirom, pak, da nam je predlaže Duh Božiji, ona je i neophodna. „Bez neprestane molitve, dakle, nije moguće približiti se Bogu“, kaže sveti Isaak Sirin (Slovo 69).
Neophodna je samo želja za spasenjem i dobro usrđe. Dobrom, pak, usrđu za to delo sam Bog je Pomoćnik u svakoj okolnosti: i usred Crvenog mora strasti, i u egipatskoj tamnici, i u ognju vavilonskih nevolja, koje ispituju čvrstinu naše vere i uzdanja.
Jer, On je zaista Pomoćnik i Pokrovitelj svakoj duši, koja je pohitala iz Egipta strasti, bežeći od vlasti mislenog faraona u „umnu“ obećanu zemlju. I svaka takva duša nalazi Njegovu delatnu pomoć u „umnom“ stremljenju.
„Umno življenje“ Kronštatskog molitvenika potpuno je potvrdilo tu istinu. Usred same prašume sveta, Gospod Bog, koga je umno prizivao, beše mu i Pomoćnik i Pokrovitelj.
Kad bi bilo nemoguće spasavati se „umnim delanjem“ usred sveta, bogoprosvećeni oci ne bi i svetovne ljude pozivali na tu molitvu.
Episkop Ignjatije Brjančaninov govori da „Isusovom molitvom treba da se bave ne samo monasi, koji žive u manastiru i imaju poslušanja, nego i svetovnjaci“ (tom II, str. 303).
„Svi Hrišćani mogu i treba da se bave tom molitvom zbog pokajanja i prizivanja Gospoda u pomoć. Oni njome treba da se bave sa strahom Božijim i verom, sa najvećom pažnjom u odnosu na misli i reči molitve, sa skrušenošću duha“ (tom II, str. 303).
Sveti Vasilije Veliki je nepismenima zapovedio da sva molitvoslovlja zamene Isusovom molitvom, što je kao pravilo usvojila sva Istočna Crkva.
Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i savetuje arhijerejima, sveštenicima, svim monasima i svetovnjacima da u svako vreme i čas proiznose sveštenu molitvu, imajući je kao dah života. On kaže: „To prizivanje neka tvori svako ko je pobožan. Neka se on uvek na njega primorava“.
Svetli podvižnik, prepodobni Serafim Sarovski je slična uputstva o molitvi davao svima koji mu dolažahu: i monasima i svetovnjacima:
„Neka se svaki Hrišćanin svojim poslom bavi. Za vreme, pak, rada kod kuće ili na nekom putu neka tiho ponavlja: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga“. Neka u tome bude sva tvoja pažnja i obučavanje.
Prizivanjem imena Božijeg ti ćeš naći spokojstvo, dostići duhovnu i telesnu čistotu, i u tebe će se useliti Sveti Duh, Izvor svih dobara. On će te upraviti u svetinji, u svakoj pobožnosti i čistoti“ (Žitije starca Serafima, izd. 1877, str. 82-83).
I mnogi drugi sveti oci su slična uputstva davali svima, – i monasima i ljudima u svetu. Jer, zapovest o „bdenju“, tj. o neprestanoj molitvi Gospod Spasitelj nije dao samo bliskim učenicima, nego i svima koji u Njega veruju.
Mnogi iz osećanja lažnog smirenja sebe smatraju nedostojnima da se bave tom molitvom, govoreći da ona više priliči svetim ljudima. Naravno, to je naopako, nepravilno i pogrešno shvatanje.
Blažene uspomene starac shimonah Vasilije Poljanomeruljski, vrlo iskusni delatnik umne molitve, upravo i veli:
„Nemajući iskustveno poznanje, mnogi pogrešno rasuđuju da umno delanje pripada samo bestrasnim i svetim muževima“.
Drugi se boje da pristupe tom delanju, plašeći se da zbog te molitve ne padnu u prelest. Ta je bojazan zasnovana na duhovnom neznalaštvu. I ukoliko se strožije posmatra, zapravo ta bojazan već jeste prelest.
Zar rečeno nije prelest? Zar nije obmana? Zar nije duševna obolelost molitveno prizivanje svetog i spasonosnog imena Božijeg smatrati opasnim po sebe? Šta može da bude pogubnije od sličnog samozavaravanja? To je najtananija i najdušerazornija forma prelesti.
Od te molitve niko se nikada nije ozledio, niti je pao u prelest. U prelest su padali i bili duševno ranjeni zbog nerazumnog, bezumnog i gordog stremljenja uma ka uzvišenim stanjima, nesvojstvenim čoveku koji prebiva u strastima, a ne zbog „umnog delanja“.
Bilo je, doduše, neiskusnih i nerazumnih duhovnika koji su zabranjivali bavljenje tom molitvom. Mnogi su, pod uticajem njihovih zabrana, dolazili do potpunog duševnog pomračenja, kako kazuje starac Pajsije Moldavski. Oni su se uplašili od svete molitve i došli do krajnjeg bezumlja: svetootačke knjige o umnoj molitvi koje su posedovali oni su potapali u reke, vezujući ih za opeke. Šta može biti nerasudnije od sličnog odnosa prema svetoj molitvi?
Međutim, ta molitva nije strašna samo neznalicama, i neučenim ljudima, nego i školovanim, bogoslovski obrazovanim teloljupcima. Oni se prema njoj odnose već sasvim divljački i nedobronamerno. Najiskusniji delatnik te molitve, episkop Ignjatije Brjančaninov govori:
„Naši učenjaci (bogoslovi) nemaju pojma o umnoj molitvi iz predanja Pravoslavne Crkve. Oni su je upoznali samo iz dela zapadnih pisaca. Međutim, nije mudro što su oni ponavljali njihove hule i besmislice“ (tom II, str. 364).
„Kako god da je bogat mudrošću sveta, telesni i duševni razum vrlo divljački i nedobronamerno gleda na umnu molitvu. Ona je sredstvo sjedinjavanja čovekovog duha sa Duhom Božijim. Stoga je naročito strašna i mrska za one koji vole da im duh obitava u zboru palih i odbačenih duhova, koji su neprijateljski [raspoloženi] prema Bogu. Oni nisu ni svesni svoje palosti, usled čega stanje palosti proglašavaju i hvale kao stanje najvišeg napretka“ (tom II, str. 364).
Pri postriženju u monaštvo, [starac] koji postrizava novopostriženom daje brojanice i govori: „Primi, brate, mač duhovni, koji je reč Božija. Nju posej u usta svoja, u um i srce i govori neprestano: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me““.
Na taj način, svakom se monahu ta molitva daje kao zapovest. Međutim, retko koji monah shvata značenje te zapovesti. Njega shvataju samo oni koji imaju iskusnog starca-rukovoditelja, koji i sam prebiva u tom delanju.
Ta molitva se sa retkima združuje, tj. samo sa onima koji se istinski odrešuju od teloljubivog života i sa plamenim srcem ištu pokajanje: takvima ona dolazi kao rukovoditeljka pokajanja.
Među svetovnjacima ona se združuje samo sa onima kod kojih se javila želja za odrešenjem od plotskog postojanja, žeđ za duhovnim životom i žeđ za izbavljenjem duše. Ona se, pak, ne združuje sa onim u kome je živ život ploti, život „ovoga sveta“. Međutim, ukoliko je se budu iskreno držali, ona će i njih odvesti od plotskog i privesti duhovnom, tj. pokajničkom životu. Jer, ona je molitva odrešenja, molitva umrtvljenja plotskog postojanja, molitva smrti.
Istovremeno, pak, ona je i molitva vaskrsenja duše, molitva božanstvenog života. Svako ko se istinski prilepio za nju obavezno će se odrešiti od veštastvenog života, od života ploti, tj. umreće za svet, za život telesni i oživeće za život duha, za duhovni život. Ta će ga molitvica izvesti na put vas-krsenja duha, na put života duha. Jer, ova molitva je duh i oduho-viće svakog ko je zavoli.
Zavolevši tu molitvu, Kronštatski molitvenik je svojim oduhovljenim životom u svetu potvrdio tu istinu. Doduše, njegovo iskustvo je presjajno i isključivo, ali nije slučajno. U mudrom promislu Božijem nema slučajnosti.
Kronštatski molitvenik je Božije proročko znamenje za sve koji se istinski spasavaju usred sablazni sveta u poslednjim vremenima. To znamenje je za nas vrlo utešno i obodravajuće.
Doduše, mi smo navikli da shvatamo drugačije, tj. da se „umnim delanjem“ zanimaju samo oni koji žive u manastirskim ili pustinjskim uslovima. Međutim, našem vremenu nije dato ni jedno, ni drugo. Gospod je pustinju učinio nedostupnom, a manastire zatvorio, dok je grešni svet ostavio. I on nastavlja da postoji. Šta da činimo, međutim, mi koji želimo da se spasemo?
Za sve koji žele da se spasu ostao je jedan put: unutrašnji put paženja na svoje pomisli i neprestane molitve.
Usred sveta mi treba da se spasavamo „umnim delanjem“:
„Čuvaj svoj um“.
Naime, mi treba da ga zanimamo neprestanom molitvom pokajanja. U toj molitvi nemoj tražiti visoka duhovna stanja, nego samo viđenje svojih pregrešenja i očišćenje od strasti. I pomenuto treba tražiti u molitvenom plaču.
To je nezabludivi, bezopasni put – put svetih otaca. I to je jedini put koji nam je dostupan i otvoren. Svi drugi putevi su za nas zatvoreni.
Misli sumnje i kolebanja, koje u nama niču, izaziva „misleni kvaritelj“. On preko tananih načina sumnje, kolebanja i neodlučnosti svom snagom pokušava da u nama sruši i inače slabu veru u Božiju svemoć. On hoće da nas pogubi našim sop-stvenim neverjem Gospodu Bogu, koji je isti juče i danas i u vekove (Jev.13,8).
On svojom svemoćnom blagodaću spasava svakog ko hoće i ko traži spasenje.
Postoji, međutim, još jedno oštro pitanje, koje teško preživljavaju oni koji se spasavaju:
„Ko će nam biti duhovni rukovoditelj na nama nepoznatom i opasnom putu“.
Ono plaši vrlo mnoge. Iskusnih staraca nema. Nestalo je i duhovnih putevoditelja ka „skrivenom životu u Hristu“. Sveti oci, međutim, govore da se bez iskusnog rukovoditelja niko tim delanjem ne može spasavati.
Šta, dakle, da se radi? Kako da se postupi?
Divni Bog je u svojoj mudrosti, međutim, preko svetih svojih, tj. drevnih molitvenika o nama predjavio vrlo utešnu reč. Njihovim ustima On je saopštio da će naši duhovni nastavnici u poslednja vremena biti „bogomudri spisi svetih otaca“ (po reči Pajsija Veličkovskog, episkopa Ignjatija i drugih) i „raznovrsne nevolje“ (po reči ave Ishiriona i drugih otaca).
Episkop Ignjatije Brjančaninov navodi sledeće proročanstvo drevnih otaca: Jednom su sveti oci Egipatskog skita proročanski razgovarali o poslednjem rodu. „Šta smo mi činili“, rekoše. Jedan od njih, veliki ava Ishirion, reče: „Mi smo ispunjavali zapovesti Božije“. Pitali su ga: „A šta će činiti oni posle nas“. „Oni će, – reče ava,- ispunjavati polovinu zapovesti od onih koje mi ispunjavamo“. Još su ga pitali: „A šta će činiti oni koji budu posle njih“. Ava Ishirion odgovori: „Oni uopšte neće imati monaškog delanja. Međutim, njih će postići nevolje. I oni koji odole biće veći i od nas i od otaca naših“.
Eto istinske utehe Duha Svetog za sve sluge Božije, koji se u poslednja vremena spasavaju usred sveta i njegovih nevolja. I tu blagodatnu utehu ne treba zaboravljati.
Ovde je skrivena uteha i za one koji svojevoljno prebivaju u nevoljama. Ponekad opterećeni njihovim teškim bremenom, oni ne znaju kome da ih predaju. Nevolje, međutim, svakog ko ih prima upravljaju u Carstvo, budući da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije (D. ap. 14,22).
Volja blagog promisla o nama je da, pokorivši mu se, bez smućivanja sami nosimo nevolju svoje volje. Sadašnje spasenje se sastoji u smirenom priklanjanju tom promislu. I mi treba da se čvrsto saživimo sa mišlju da nas sada za život večni ne vaspitavaju starci i duhovnici, nego mnogorazlične nevolje.
Nevolje su naši duhonosni rukovoditelji i nastavnici u molitvenom životu. Sada naš put Bog ne upravlja preko stara
Stoga svakoj nevolji koja dolazi treba pokazati poslušnost: njoj se treba klanjati do zemlje (kao duhovniku) i sa ljubavlju celivati njenu svetu ruku (kao ruku staraca), koja nas blagosilja.
U tom smirenom umnom delanju mi treba da se umudrujemo, prosvećujemo i krepimo bogomudrim spisima svetih otaca i naročito blagodatnim spisima episkopa Ignjatija Brjančaninova, koji je sam iskustveno prošao po mnogoskorbnom „umnom putu“ i opisao ga sa proročkom razgovetnošću i jasnoćom.
Bogomudri episkop je bio obdaren velikim blagodatnim darom: on je „umno živeo“ od mladih dana. Stoga je umno i razgovetno objasnio taj skriveni život, koji je potpuno nedostupan teorijskom i bogoslovskom razumu.
„Umni život“ jeste istinsko bogoslovlje. I samo takvo bogoslovlje nam otkriva skriveni razum otaca. Episkop Ignjatije je išao tim putem. Stoga je i usvojio duh otaca i sa nepodraživom jasnoćom i pravilnošću izložio njihovo učenje o „umnoj molitvi“.
Kod svih svetih otaca spisi o tom predmetu su prikriveni, skriveni u bogomudrim i malodostupnim izrekama. Episkop Ignjatije je pobožno skinuo tu prikrivenost svojim molitvenim_ mnogonevoljnim životom. Jer, bogomudrost Svetog Pisma se razjašnjava po meri bogomudrog života. Prebivajući u ovakvom životu, episkop je razjasnio oce do krajnje jasnoće za naše neznalačko shvatanje.
Episkop Ignjatije je preko svojih bogomudrih spisa samim Duhom Božijim dat kao rukovoditelj svima koji se u naša vremena spasavaju. I nema razgovetnijeg rukovoditelja na „umnom“ putu u čitavoj svetootačkoj literaturi. On se ne čita samo kod nas, nego i na istoku, naročito na Starom Atonu. Stoga su odatle mnogi delatnici „umnog truda“ svojevremeno dolazili da se na njegovom grobu pomole i isprose njegove blagoslovene molitve na mnogomučnom molitvenom putu.
Spisima episkopa Ignjatija, tj. spisima koji su duhonosni i najdostupniji razumevanju, čovek može da se rukovodi bez ikakve sumnje: oni nas upućuju na put spasenja i usavršavanja u „umnom delanju“. Taj stav dele mnogi podvižnici „umnog života“ poslednjih vremena. Episkop Ignjatije je sa zadovoljavajućom punotom objasnio apostolsku zapovest, koja je i Gospodnja zapovest:
A što vama govorim, reče Gospod, svima govorim: Stražite (Mk. 13,37).
A sveti apostol je pojasnio: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).
U poslednjim vremenima Duh Sveti još je više objasnio tu skrivenu reč o „neprestanoj molitvi“ blagodatnim ustima Kronštatskog molitvenika, koji je svima nama rekao:
„Čuvaj svoj um“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *