NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT PODVIŽNIKA

PUT PODVIŽNIKA

 

PUT PODVIŽNIKA
 

GLAVA JEDANAESTA
O unutrašnjoj borbi kao sredstvu
 
Odbacivanjem spoljašnjih okova, odbacuješ i unutrašnje. Dok se oslobađaš spoljnih briga, tvoje se srce oslobađa unutrašnjeg bola. Iz ovoga je je jasno da je ta teška borba koju vodiš sam sa sobom samo jedno sredstvo kojim se dolazi do cilja. Kao takva, ona nije ni dobra ni loša, a svetitelji često tu borbu upoređuju sa lekom koji propisuje lekar. Ma koliko bolno bilo vođenje te borbe, ona i dalje ostaje samo sredstvo kojim se zadobija ponovno ozdravljenje.
Uvek imaj na umu da uzdržavanje nije nikakva vrlina. Je li vrlina kada čovek sopstvenom nepažnjom upadne u duboku jamu u nekom napuštenom rudniku, pa se prihvata motike i lopate, ne bi li se izbavio odatle? Nije li sasvim prirodno da koristi u tu svrhu oruđe koje mu je dato od nekog ko ima više vlasti nad njime, da bi se izbavio od mraka i zagušljivog vazduha? Kada ne bi tako postupio, zar ne bi to bila glupost?
Iz ovog primera možeš se naučiti mudrosti. Oruđe je ono što nam je dato radi našeg spasenja: jevanđeljske zapovesti i Svete Tajne, koje su krštenjem darovane svakom Hrišćaninu. Ukoliko ih ne upotrebljavaš, ne mogu ti biti ni od kakve koristi. Ali ako ih koristiš kako valja, one će ti otvoriti put ka slobodi i svetlosti.
Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo Božje (Dap. 14:22). Moramo, kao zatočeni sužanj, da se odreknemo mnogih prilika za odmor, san i razonodu; kao taj sužanj, i mi moramo stražiti i koristiti svaki trenutak dok drugi spavaju ili se bave ovosvetskim sitnicama. Ne ispuštajmo lopatu i motiku iz ruku, a to su za nas, zapravo, molitva, post, bdenje i rad, da bismo držali sve što nam je Gospod Isus Hristos zapovedio (Mat.28:20). Ako je srcu mrska takva čvrsta disciplina, moramo upotrebiti svu snagu svoje volje kako bismo srce primorali da se povinuje, ukoliko želimo da budemo slobodni.
Kakvu nagradu sužanj sada dobija? Dobija li on uopšte ikakvu nagradu?
Njegova nagrada je trud. Nagrada se sastoji iz ljubavi prema slobodi koju oseća, iz nade i vere zahvaljujući kojima je i dobio oruđe za rad. Zajedno sa tim trudom rastu vera, nada i ljubav: što je čovek marljiviji i što manje štedi sebe, nagrada je veća. Svestan je toga da je samo sužanj među sužnjima, i u sopstvenim očima ne razdvaja sebe od svojih drugova: grešnik je među grešnicima na kugli zemljinoj. No dok oni, prepustivši sami sebe beznađu, spavaju ili se kartaju da im brže prođe vreme, on radi. Pronašao je blago, ali ga je sakrio u polju (Mat.13:44); on u sebi nosi carstvo Božje: ljubav, nadu i veru da će jednoga izaći napolje, na svež vazduh. On za sada, naravno, istinsku slobodu vidi samo u ogledalu (1Kor.13:12), no u nadanju svome on je već slobodan čovek. Jer se nadom spasosmo (Rim. 8:24). A nada koja se vidi nije nada, dodaje apostol da bismo pravilno razumeli o čemu se radi. Kada sužanj jednom dostigne slobodu i vidi je licem u lice, tada on više nije sužanj među sužnjima na zemlji. On se tada nalazi u svetu slobode: slobode u kojoj je stvoren Adam i koja nam je vraćena kroz Hrista.
Kao ovaj sužanj, mi smo već slobodni u svom nadanju, ali punoća spasenja se ne nalazi u našem zemaljskom životu, već izvan njega. Tek tamo ćemo moći da kažemo: spašen sam. Jer je ispunjenje zapovesti: budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mat.5:48) ljudima nemoguće ovde na zemlji. Zašto nam je, onda, data ta zapovest? Svetitelji nam odgovaraju: zato da bismo započeli svoj rad u sadašnjem trenutku, ali vazda sa pogledom uprtim u večnost.
Cilj slobode čoveka nije u njemu samome, niti u drugom čoveku, već u Bogu, uči nas vladika Teofan.
Jer vapaj slobode glasi: pokajte se! A poziv koji nam je dat, jeste: hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mat. 11.28). Umorni – od kakvog rada? Rada na svom privremenom blagostanju? Natovareni – čime? Zemaljskim brigama i staranjem? Ni najmanje, odgovaraju nam svetitelji, jer evo šta Gospod dalje govori: uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer Ja nikada nisam razmišljao o svom privremenom blagostanju i nikada nisam bio natovaren brigama svetskim dok sam na zemlji hodio…
Kakvu platu dobijaju svi koji se trude oko svog spasenja i koji su natovareni bremenom otpora koji im zbog njihovog truda pruža svet, kako u njima samima, tako i spolja? Kakvu će platu primiti oni koji Hristov jaram uzmu na sebe i žive onako kako je On živeo, koji ne uče od ljudi, ni od anđela, ni iz knjiga, već od samoga Gospoda, od Njegovog života, Njegove svetlosti i delovanja duboko u njima, oni koji, kao i On, mogu za sebe da kažu: krotak sam i smiren u srcu, nemam visoko mišljenje ni o sebi, niti o onome što govorim i radim? Oni će naći mir dušama svojim. Sam Gospod će ih odmoriti. Biće im data sloboda od iskušenja, briga, poniženja, pakosti, straha, nemira, i svega ostalog što uznemirava srce čovekovo.
Ovo objašnjenje koje nam je dao Sv. Jovan Lestvičnik širi se od Hrišćanina do Hrišćanina. Iskustvo nam uvek iznova otkriva da je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako onima koji Njega ljube.
No, samo onaj koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mat.10:22), a ne onaj koji na tom putu odustane ili ga savlada lenost. Ovo obećanje se ne odnosi na takvog čoveka.
Zato ne smemo posustajati. Moramo biti čvrsti, nepokolebljivi, napredovati neprestano u delu Gospodnjem, znajući da trud naš nije uzalud u Gospodu (1Kor.15:58). Kada jednom počnemo, ne smemo prestajati da činimo dela dostojna kajanja. Odmarati se od toga isto je što i odustati.
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *