НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна психологија » ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА – ДУХОВНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗЕ И ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН ЛЕЧЕЊА

ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА – ДУХОВНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗЕ И ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН ЛЕЧЕЊА

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

 

 
Самоубиство
 
Није случајно да смо за крај поглавља о депресијама оставили управо разговор о овој страшној теми. Управо чамотиња и очајање могу да наговесте овај страшан грех. Суицид (самоубиство) је свесно лишавање себе живота.
Дуго времена су у нашој земљи жалосни подаци о самоубиствима били недоступни широј јавности. Тек почетком 1989. године први пут за последњих 60 година биле су саопштене јавности запрепашћујуће цифре, иза сваке од којих се крије безизлазно очајање, губитак смисла живота. Навешћемо само да је, на пример, 1984. године у СССР-у 81 хиљада људи извршила самоубиство. Ево још једног уверљивог податка: број самоубистава у Русији је 1915. године био 3,4 човека на 100.000 људи. 1985. године овај број је у СССР-у износио 24,5. А 1991. године у Русији је исти износио 31, а већ 1993. год – 38,7. 1998. год. је карактеристична по још већим показатељима. Који су узроци самоубистава?
Они су различити. Ипак, ево неких закључака. Социјални фактори немају пресудни утицај. Мишљење лекара је следеће: највећи број самоубица нису психички оболели. Суицид је последица унутрашње кризе личности. Нерешени духовни проблем стоји у корену самоубиства.
Архиепископ Јован (Шаховски) је непогрешиво написао: „О јадни паћеници, самоубице! Ви сте се одрекли искупљења, краткотрајних страдања на земљи, слатких за оне који их подносе, о, много слађих од привидне насладе у тузи у којој сте умрли. Да, у вашој је власти било да учините оно што вам је нашаптавала зла сила, која тада није имала никакве власти над вама, у вашој је власти било и да не чините исто. У вашој је власти било да знате да Бог постоји, да је Он не само највише Оваплоћење Истине и Праведности, недоступне нашем поимању, већ и много више од свих ових људских појмова. У вашој је власти било да схватите, да Бог неће дати Крст, а да не да и снаге да се он изнесе, – у вашој је власти било да се обратите Богу и спасете призивајући (од срца) Његово Име.“
Владика Јован у једном од својих дела разјашњава: „Самоубице не знају да уочи њиховог самоубиства око њих стоји неисказано мрски зли дух, који их наговара да убију тело, да разбију драгоцени „земаљски сасуд“, у коме се душа чува до рока Богом одређеног. И саветује овај дух, и убеђује, и инсистира, и принуђава, и устрашује свим могућим страховима: само да човек притисне обарач или скочи кроз прозор, бежећи од живота, од своје неиздрживе тескобе….Човек и не помишља, да није живот узрок „неиздрживе тескобе“, већ онај, који нам и нашаптава све мисли које „оправдавају „самога себе. Човек мисли да то он сам размишља, и долази до самоубиственог закључка. Међутим, то не мисли он, већ кроз његове мисли говори онај, кога је Господ назвао „човекоубицом од искони“.
Човек се, поколебавши се, саглашава, невидљиво узима на себе грех ђавола, поистовећује се са грехом и са ђаволом… Само једна покајна реч, само једно обраћање Крсту бар у мислима са надом на Њега – и паучина зла нестаје, човек је спасен силом Божијом од погибељи…. Само мала искра живе вере – и човек је спасен! Но, да ли сви људи, који су се спасли од самоубиства или од неког другог греха, схватају да је око њих стајао (а можда и још стоји или им се понекад приближава) одвратни зли дух, кога осећају само духовно осетљиви и људи са изоштреном духовном пажњом?
Пуно је оних, који уопште немају представу (чак и међу Хришћанима) о деловању и препознавању злих духова, о којима са таквом задивљујућом снагом и јасношћу говори Свето Писмо. Деведесет процената самоубица чини свој последњи корак под непосредним деловањем духова „човекоубица од искони“ (Јн. 8, 44). И, уствари, приликом сваког самоубиства демон убија човека, али рукама самога човека.

Један коментар

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је лаж – истину, где је сумња – веру, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
    Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје – прима, ко заборавља на себе – добија, ко прашта – и њему се прашта, ко умире – рађа се за живот вечни. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *