НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна психологија » ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА – ДУХОВНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗЕ И ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН ЛЕЧЕЊА

ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА – ДУХОВНИ УЗРОЦИ НЕУРОЗЕ И ПРАВОСЛАВНИ НАЧИН ЛЕЧЕЊА

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА
Духовни узроци неурозе и православни начин лечења

 

 
Хистерија
 
Назив за ову неурозу потиче од грчке речи „хистерија“ што на грчком значи – „материца“. У давна времена се сматрало да од хистерије болују само жене, тј. да када материца почне да „шета“ по организму жена тада почне да бесни, тј. пада у хистерију.
О хистерији су писали још познати лекари у историји као што су Хипократ (1. век пре Хр.), Ибн-Сина (XXI век после Хр.) и други. У новија времена њом су се бавили познати научници као што су Жан Шарко (1825-1893), Пјер Жане (1859-1947) и, најзад, родоначелник „сексуалног материјализма“ Сигмунд Фројд (1856-1959).
Почевши од краја XIX века атеистички оријентисани научници покушали су да докажу да никаква опседнутост и бесомучност не постоји у природи, него да се ради само о испољавању хистерије. Нажалост, ово мишљење је заступао у Русији и В. М. Бехтеров (18571927). У једном од својих научних радова он је чак тврдио (каква страхота!), да се сва јеванђелска чуда Спаситеља, која се тичу исцелења и васкрсења из мртвих, објашњавају хистеричном оболелошћу људи који су поверовали у Христа. В.
М. Бехтеров је био велики руски научник, који се бавио психијатријом, неурологијом, психологијом; међутим, у својим истраживањима је полазио од чисто материјалистичких ставова, што се наравно морало одразити на његове научне закључке.
Нажалост, и у данашње време званична медицина не разликује душевне од духовних болести (на велику радост нечистих сила!) и многе бесомучне покушава да лечи или инсулином, или хипнозом, или хемијским препаратима, а у последње време још и окултним методама (медитацијом, методом Станислава Грофа и др.)
Сматра се да ми живимо у веку просвећености. Међутим, зар се може само хистеријом објашњавати да и у данашње време човек не подноси ништа што је везано за Цркву (иконе, кађење, звоњаву звона, православно појање)? Каква то чудна алергија обузима такве људе у Цркви, када почињу да се бацају телом, „каква сила управља њима“ мимо њихове воље, да човек често неочекивано и за самог себе испушта крике, псује, богохули?
Дешава се да и деца задобијају ненормалну снагу, усмеравајући је против свештених предмета, тако да понекад петорошесторо одраслих људи не могу да изађу на крај са дететом или наизглед слабашном женом… Каква је то мржња која је гонила људе да у периоду после октобарске револуције руше прекрасне цркве (које су, да напоменемо, често биле подизане од прилога народа), скрнаве, приређују невиђени разврат и нечистоту у њима (о коме је срамота и напомињати), претварају цркве у штале? Или како да се објасни прилично чудна реакција неких болесника, када им је давана Богојављенска вода, а да притом нису знали шта пију? А много пута смо чули о таквим случајевима.
Последњих година се у целом свету говори о опседнутости ђаволом и бесомучности. Запад је на ово брзо одреаговао масовном продукцијом књига, филмова и спектакала на тему демонизма. И ево већ се појавио на екранима: „Истеривач ђавола“ и друга „ремек-дела кинематографије „, у којима се зрна истине утапају у мору лажи безграничне фантазије режисера.
Али, вратимо се мало подробније на саму хистерију, која заузима посебно место међу неурозама. Духовна оцена овог психопатолошког стања би била – истицање самога себе. Код хистеричних личности се може приметити емоционална нестабилност, која се манифестује бурним и јасним променама расположења.
Говор ових људи је врло сликовит, карактеристично је често преувеличавање реалних чињеница. Мимика је изражајна, понекад театрална. У понашању се осећа извештаченост, дивљење самом себи. Хистерична особа чезне за пажњом према својој персони и тешко јој пада одсуство такве пажње.
Треба приметити да је за хистеричне личности карактеристична подложност разним утицајима. Хистерију такође препознајемо по механизму „бежања у болест“. Код хистеричних људи се у периодима најтежих животних ситуација, у моментима када треба донети одговорне одлуке јављају специфичне реакције, које се манифестују у нападима грчења, одузетости, боловима и др. У прошлости се код хистеричара могао посматрати такозвани „хистерични светлосни лук“. У новије време, многи психијатри указују на чињеницу да се данас хистеричне реакције ретко испољавају на груб, већ све чешће на префињен и одабран начин.
Који су то основни спољашњи симптоми овог оболења? Пре свега то су:
1. Брза промена расположења
2. Жеља да се живи на посебан начин, али различит од других људи.
3. Јако изражен егоизам спојен са задивљујућом дечјом наивношћу (коју научници називају инфантилношћу).
4. Склоност лажима, глума, плачљивост, тежња да се буде у центру пажње (егоцентризам), жеља да се пред другима покаже као нека важнија личност него што у стварности јесте, и други симптоми.
 
Оболели од хистерије се често жале на осећај „кнедле“ у грлу, несаницу, разне врсте грчева, најразличитије болове, чиме доводе у заблуду чак и искусне лекаре. Не могу се ни набројати све манифестације. Оне се битно мењају под утицајем моде и духа времена. На пример, у ранија времена је била честа појава да госпође падају у несвест (и код најмањих узбуђења, од претераних емоција и сл). Данас се ова појава ретко може видети.
Француски лекар Жан Шарко, који је постао познат по својим истраживачким радовима у области неуроза, називао је хистерију „великом симуланткињом“ због посебне способности оболелих да одглуме скоро свако оболење.
Треба приметити, да постоји и свакодневно (немедицинско) мишљење о хистерији и хистеричним људима. Овде се обично мисли на неуздржане људе, склоне сукобима, који праве сцене (хистеришу), плачу, псују, вичу. Са медицинске тачке гледишта ове појаве уоште не морају да буду знак оболелости од хистерије, већ могу да буду карактеристичне за сваког чо века, који лако губи самоконтролу или је једноставно распуштен.
Шта се у суштини крије иза хистеричне неурозе? Свакако, озбиљно душевно оболење. Према речима свештеника А. Јељчанинова, „хистерија је разлагање личности, које ослобађа огромну енергију, погубну због своје разорне снаге, слично као код распада атома.“
Са становишта светоотачког учења овде се могу приметити такве греховне страсти, као што су гордост и сујета заједно са израженом осећајношћу и претерано болесном маштом. Хистерија и бесомучност нису једно те исто, међутим, свакако је хистерија изузетно погодно тле за демонско деловање, јер је ђаво – „отац лажи“, а сви хистерични људи су склони лажима; ђаво је, по речима Светих Отаца, и „имитатор“, а имитирање, глума и болесна уметничка фантазија су симптоми и хистерије. До пада ђавола је дошло због сујете и гордости, и овде је очигледна сличност…
Код хистерије као што је већ наглашавано, долази до болесног расцепа душевних снага, при чему не само да нестаје њихова хармонија, већ се нарушавају и расуђивање, и осећања и воља. Расуђивање је скренуто у страну привидног оболења, а осећања или скроз затупљују (чак до осећаја потпуне анестезираности), или се насупрот томе претерано појачавају (један пацијент се жалио да „мачка лупа“ када се шуња), те воља слаби до те мере да човек не може да се „сабере“. У новије време услед масовне појаве хистерије у глумачким круговима, скоро све позоришне представе и филмови буквално врве од хистеричних сцена. Ево, где је заиста разузданост страсти!
У једном од новинских интервјуа познати руски глумац Проховшчиков је приметио, да данас све што раде глумци, више подсећа на живот психички оболелих људи. Глумице Е. Васиљева и Л. Стриженова имају такође врло негативно мишљење о глумачкој уметности, сматрајући да је сцена место скрнављења душе. Сматра се да је позориште увек било вештачки створен свет палог људског разума, где је хистерија проналазила своје место и смисао постојања у свој својој пуноћи, јер су управо ту, као ни на коме другоме месту, највише долазиле до изражаја страсти болесно огреховљене душе!
Оболели од хистерије често имају префињену интуицију, изразито су лукави, превртљиви, упорни у достизању свога циља. Они углавном стоје иза свих могућих медијума, гатара и видовњака, као и иза оснивача нових секти и саблажњавајућих учења. (То се јасно види из аутобиографског материјала о животу творца теозофије Јелене Блавацке или американке Мери Секр Еди, која је основала „хришћанску“ секту сајентолога. Огроман број болесника, од укупног броја смештених на нашим клиникама, су управо болесници од хистерије. Најчешће ове болеснике лекари воде као оболеле од дистоније, остеохондрозе, енцефалопатије и других болести и симптома (у зависности од моде и духа времена). Притом често добијају категорије инвалидности, и лажне повластице које оне доносе…
Одавно је позната веза хистерије са еротским осећањима. Са позиције православног учења овде се може говорити још о једној страста, и то о страсти блуда. Многи који изучавају ову болест наглашавају, да код хистерије долази до „жељеног бекства у болест“, тј. својеврсног симулирања (истина, научници сматрају да је то често на несвесном или подсвесном нивоу). Наиме, болест је овде својеврстан заштитник од ових или оних животних проблема и начин бежања од конфликтне ситуације.
Дакле, како би требало лечити хистерију? Једини правилни пут је у истинској вери, покајању и исправљању свога живота у складу са јеванђелским заповестима, које су подробно објашњене у светоотачком учењу. Оболели би требало да обавезно сам постане свестан и својевољно се одрекне свега лажљивог, нарочито театралног, од сваког претварања, преувеличавања, неискрености (односно, од свега што представља грех, до најмањих ситница).
Непроцењиву помоћ овде пружа светоотачка литература, са светим подвижницима, који не знају за хистеричне пороке и служе као идеалан пример за подражавање у постизању истинског смисла људског постојања; са светом у коме се сазнаје значај духовне лепоте, трпљења и постојаношћу у вери приликом сусрета са невољама.
Другим речима, хистеричне болеснике би пре свега требало уводити у духовни живот са свим његовим тешкоћама.
Осим тога, у лечењу је корисно прибегавати неким лекарским методама, користан је физички рад, контакти са побожним људима, као и друга средства (препоруке, савети) који се користе код лечења других неуроза.

Један коментар

  1. + Ova molitva, koliko mi je poznato, molitva je sv. Franje (u. 1226.)…(Mislim na molitvu u poglavlju o hipohondriji i neurozi, pripisanu
    arhiepiskopu Jovanu Šahovskom):
    Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је лаж – истину, где је сумња – веру, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
    Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје – прима, ко заборавља на себе – добија, ко прашта – и њему се прашта, ко умире – рађа се за живот вечни. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *