POUKE

 

POUKE
 
TREĆA GLAVA
Verovanje pomislima
 
Verovanje pomislimapočetak prelesti
– Starče, kada se razgnevim postajem kao bujica; ne mogu da se savladam.
– Zašto ne možeš da se savladaš?
– Zato što verujem svojim pomislima.
– E, onda ti imaš neko svoje: „Verujem“, neki svoj Simvol vere… Kriv je egoizam. Ne opravdavaj svoju pomisao. Ispraznu pomisao ti sama odbaci, ne primaj je.
– A kako da znam da je neka pomisao isprazna?
– E, ako baš ne znaš, a ti je onda kaži igumaniji, poslušaj je u svemu što ti bude rekla, i tako ćeš za tili čas odbaciti pomisao. Kada jedan čovek koji se trudi da živi duhovno veruje svojim pomislima, to je već početak prelesti. Gordost mu pomračuje um i on može da padne u prelest. Bolje bi mu bilo da pošašavi, jer bi za njega to bar bila neka olakšavajuća okolnost.
– Starče, zar on ne prihvata pomoć svojih bližnjih?
– Da bi mu oni pomogli u stanju u kom se nalazi, treba i on sam da pomogne. Treba da shvati da je verovanje pomislima koje mu govore da je on bolji od drugih, da je svet i tome slično – prelest. Ako on sam njima ne ovlada, ni puškom ih nećeš oterati. Da bi te pomisli otišle, čovek treba da se smiri. Nekada traže od mene da se pomolim za neki takav slučaj. Kako da se pomolim? On u sebi ima đavolji okidač i ponovo će ga potegnuti. To je kao da neko drži okidač mine i traži od tebe da mu pomogneš da ga ne povuče.
– Starče, ja sam skrenula.
– Ko ti to kaže? Tvoja pomisao? Pratim ja tebe i sa Svete Gore. Mislim na tebe. Nisi ti skrenula. Ali skrenućeš ako budeš verovala svojim pomislima. Ne veruj svojim pomislima ni kada ti kažu da si propala, ni kada ti kažu da si sveta.
 
Verovanje svojim pomislima stvara psihološke probleme
– Starče, ako neko ima pomisli da se svi okreću oko njega, kako da ih odagna?
– Te pomisli su od đavola koji hoće da čoveka učini bolesnim. Treba da bude ravnodušan, da uopšte ne veruje tim pomislima. Neko ko je podozriv, videvši svoja dva poznanika kako tiho razgovaraju, pomisliće: „O meni razgovaraju; nisam to od njih očekivao“, a oni su pričali o nekoj sasvim drugoj stvari. I ne bude li pripazio, malo-pomalo će napredovati u tome i doći će dotle da misli da ga svi prate, jer ga progone. Čak i da ima konkretnih dokaza da se drugi bave njime, treba da zna da je i te dokaze sam neprijatelj tako udesio samo da bi ga uverio u istinitost onoga što mu našaptavaju pomisli. I kako samo taj đavo sve to poveže!
Poznajem jednog mladića koji, iako je veoma bistar, veruje svojim pomislima koje mu govore da je neuravnotežen. Primajući pomisli koje mu donosi đavo, stvorio je sebi jednu čitavu gomilu kompleksa. Pokušao je da se ubije, namučio je roditelje. Bog mu je dao silu i darove, ali sve je to upropastio đavo. Tako se muči i on sam i njegovi bližnji. Ne mogu da razumem zašto ljudi prihvataju te đavolske pomisli, čineći tako svoje živote mučnim. Krivicu svaljuju i na Boga, Koji nam tolika dobra čini i Koji nas toliko voli. I ma šta da kažeš jednom takvom čoveku – ništa ne vredi. Dokle god on sam ne prestane da veruje pomislima koje mu donosi neprijatelj, samo ćeš sa zamarati.
– Starče, da li je osetljivost – duševna slabost, bolest?
– Ne, prilježnost i osetljivost su prirodni darovi, ali nažalost, đavolu polazi za rukom da ih zloupotrebi. Jednom osetljivom čoveku đavo stalno preuveličava stvari, tako da ovaj ne može da izdrži neku teškoću ili može da je izdrži za neko kratko vreme, a posle se umara, obeshrabruje, pati i na kraju postaje bogalj. Ako ume da iskoristi nasleđenu osetljivost, ona će postati nebeska, ali ako dopusti da je zloupotrebi đavo, ona će propasti. Jer ako čovek ne iskoristi svoje darove za dobro, iskoristiće ih đavo za zlo. On tako razbacuje Božije darove. Umesto da blagodari Bogu, sve shvata naopako. Kada osetljiv čovek veruje svojim pomislima, može da završi i na psihijatriji, dok ravnodušan čovek sa onim svojim: „Nema veze“, iako u suštini ne čini dobro, makar ne završava na psihijatriji. Zato đavo proganja osetljive ljude.
Neke druge ljude muči pomisao, ili bolje rečeno – đavo im ubacuje u um jednu pomisao, da imaju loše nasleđe, i pokušava da ih ubedi da poveruju da je sve to baš tako. Đavo ih plaši ne bi li ih smutio i rastrojio bez ikakvog razloga. Ali sve i da postoji neko loše nasleđe, pred blagodaću Božijom ono ne može da se održi. Sećate li se svetog Kiprijana[1] koji je od maga postao episkop i mučenik Hristov? Zatim, i Mojsije Murin,[2] koji je bio razbojnik, postao je osetljiviji od mnogih velikih Otaca. Eto kakvo je stanje dostigao! Kada je sveti Makarije Egipatski došao da vidi svetog Mojsija Murina, ovaj mu reče: „Želim da živim u molitvenom tihovanju a braća mi ne dopuštaju.“ Sveti Makarije mu na to odgovori: „Primećujem da si ti meke prirode i ne možeš da odagnaš brata od sebe; ali ako želiš da živiš u tihovanju, pođi u pustinju, u Petru[3], i tamo ćeš naći mir.“[4] Mekotom duše prevazišao je čak i svetog Arsenija Velikog, koji je poticao iz ugledne porodice i bio obrazovan, kulturan čovek, dok je on bio samo jedan razbojnik. Eto vidiš šta čini blagodat Božija! Ali sveti Mojsije imao je mnogo smirenja.
 
Ćudi potiču od pomisli
– Starče, zašto su neki ljudi gadljivi?
– Reci mi, čega se ti gadiš?
– Svega se gadim.
– Onda će sve baš tebi zapadati! I crvi u voću ili u pasulju, i neka dlaka u hlebu…
– Baš tako i biva, Starče!
– Slava Ti, Bože! Vidiš koliko ti Bog pomaže da prevaziđeš tu slabost?
– Starče, zar to ne počinje od pomisli? Recimo da sestra nađe jednu dlaku. Neka je ostavi na stranu.
– To je blagoslov! Daj tu dlaku meni, da i ja dobijem blagoslov!… Ah! Sećam se, jednom prilikom na Sinaju, išao sam negde sa jednim monahom. Dao sam mu dve breskve. Pogledam, a on ih ne jede. Hteo je da ih opere, kako bi mogao da ih pojede; držao ih je u rukama i nije ih stavljao u džep, da se i u džepu ne bi zarazile mikrobima! Njegov brat koji je imao osmoro dece, rekao mi je: „On za pranje ruku potroši više sapuna nego moja žena za kupanje osmoro dece!“ I da vidite samo šta ga je snašlo! Tamo na Sinaju, svaki kaluđer dobijao je jednog beduina koji mu je pomagao, donosio hranu i tome slično. Beduin koga je dobio ovaj gadljivi kaluđer bio je najprljaviji od svih – umazan od glave do pete! Odelo mu smrdi, sve na njemu smrdi. Trebalo bi ga držati nedelju dana potopljenog u korito da bi se sprala prljavština sa njega! Ruke su mu bile… ma, bolje ne pitaj! Možeš špaklom da ih guliš. Pored svega toga, kada bi dohvatio čanak sa hranom da bi ga dodao gadljivom kaluđeru, umočio bi u njega dva prsta. Kako bi ga ugledao, kaluđer bi povikao: „Beži, beži!…“ Na kraju, ovaj monah ni dve nedelje nije izdržao na Sinaju; utekao je.
Sećam se, i u manastiru smo imali jednog monaha koji je kao mirjanin bio viši policajac. Pošto je bio obrazovan, postavili su ga za čteca. Tolike godine je proveo u manastiru, a ostao je gadljiv. Gde on da dodirne kvaku! Nogom je otvarao vrata, a laktom gurao prevornicu. Posle bi alkoholom čistio rukav kojim ju je dotakao! Čak je i vrata na crkvi otvarao nogom. A kada je ostario, Bog je dopustio da mu se ucvrvlja noga, i to ona ista kojom je nekada otvarao vrata. Bio sam pomoćnik bolničara kada je prvi put došao u bolnicu sa povezanom nogom. Bolničar mi je rekao da odrešim nogu, a on je otišao da donese gazu. Kada sam to uradio, imao sam šta i da vidim! Noga je bila potpuno ucrvljana! Rekoh mu: „Otidi do mora da ispereš nogu od crva, pa ćemo onda da je previjemo.“ Dokle je došao! Kakva kazna! Zaprepastio sam se. Bolničar mi reče: „Shvataš li zbog čega mu se to desilo?“ „Shvatam, zbog toga što je nogom otvarao vrata“, odgovorih mu.
– A da li je i u tom stanju nastavio da nogom otvara vrata, Starče?
– Da, nogom! A ostario je u monaštvu!
– Zar ništa nije shvatio?
– Ne znam. Posle toga sam otišao u manastir Stomi u Konici. Ko zna kako je umro! A vidiš, u tom manastiru neki mladi monasi su kao blagoslov jeli ostatke iz tanjira starih kaluđera! Neki monasi su celivali kvake, jer su ih se Oci doticali, a ovaj je klanjajući se ikonama doticao ikone samo brkovima, koje je posle još i alkoholom brisao!
– Starče, da li je to nepobožnost, kada se čovek na taj način odnosi prema sveštenim stvarima?
– Od toga se počinje, a stiže se mnogo dalje. Tako je i onaj monah došao dotle da ne celiva ikone, jer se bojao da možda neko ko ih je celivao pre njega ne pati od neke bolesti!
– Odnosno, ne treba da obraćaš pažnju na neke stvari, kako ne bi bio gadljiv?
– Koliko prljavštine koju ljudi pojedu uopšte ne vide! Čoveku koji se nečega boji ili koji pati od straha od bolesti, čim se prekrsti pomoći će Hristos. Koliko samo njih koji mi prođu kroz keliju pate od raznoraznih bolesti! Pa opet, neki siroti ljudi se jednostavno samo prekrste, uzmu jedinu čašu koju tamo držim i piju iz nje vodu. Neki drugi koji se boje bolesti ni ne dotiču je se. Pre neki dan došao je kod mene neki čovek koji zauzima visok položaj u jednom preduzeću. Jadnik, imao je toliki strah od mikroba, da su mu ruke potpuno pobelele koliko ih je čistio alkoholom. Čak je i auto prao alkoholom! Bilo mi ga je žao! Shvataš? Čovek zauzima takav položaj, a ovako se ponaša! Ponudio sam mu ratluk, ali ga on nije uzeo jer sam ga ja dodirnuo. Čak i da je ratluk bio u kutiji, on ga opet ne bi uzeo, misleći da ga je možda neko drugi stavio u kutiju rukama. Tad ja uzeh ratluk, njime istrljah njegovu cipelu, pa ga pojedoh. Učinio sam to više puta, i tek tada mi je pošlo za rukom da ga malo oslobodim tog straha. Eto, i danas mi je došla ovde jedna devojka koja ima fobiju od bolesti. Kada je ulazila nije uzela blagoslov, jer se bojala da se ne zarazi nekim mikrobom. I kada je odlazila, posle svega što sam joj rekao ne bih li joj nekako pomogao, ona opet nije uzela blagoslov. Rekla mi je: „Nisam ti celivala ruku jer se bojim da se ne zarazim nekim mikrobom!“ Šta da kažeš? Na taj način neki ljudi sami sebi zagorčavaju život.
 
Umišljeni bolesnici
Najveća bolest je kada čovek veruje svojoj pomisli koja mu govori da je od nečeg bolestan. Ova pomisao čoveka čini napetim, zabrinutim, on od nje gubi apetit, ne može da spava, počinje da uzima lekove, i na kraju poboljeva iako je bio zdrav. Kada je neko bolestan pa se leči – to razumem; ali kada je neko zdrav a samo umišlja da je bolestan, i razboli se iz čista mira, to je… Neko je, na primer, snažan i telom i duhom, ali ne može ništa da radi jer veruje pomisli koja mu govori da nije dobro. Kao rezultat toga, čovek se gasi i telesno i duhovno. On ne laže, jer se čovek uspaniči kada poveruje da od nečeg boluje, klone, i posle nema smelosti da išta radi. Tako postaje nesposoban bez ikakvog razloga.
Ponekad mi dolaze u keliju potpuno slomljeni ljudi. „Pomisao mi govori da imam sidu“, govore i u to veruju. Pitam ih: „Da nisi možda živeo tako-i-tako?“ „Ne“, kažu mi. „Onda se bez razloga sekiraš. Uradi neke analize kako bi odagnao pomisli.“ „A šta ako mi urade analize pa otkriju da ipak imam sidu“, kažu mi neki od njih. Ne slušaju šta im govorim i muče se. A oni koji me slušaju urade analize, shvate da tu ničeg nema i da samo vidite kako im se lica menjaju, a smelost se vraća. A oni drugi se od potištenosti izležavaju u krevetu i neće ni da jedu. Pa dobro – imaš sidu. Za Boga ne postoji težak problem. Ako se trudiš da živiš duhovno, ako se ispovedaš, pričešćuješ i tome slično, On će ti pomoći.
– Starče, a kako uopšte čovek počne da misli da je bolestan?
– On postepeno neguje tu pomisao. Često možda i postoji neki povod za takvu pomisao, ali nije u pitanju ništa ozbiljno. Posle se pomisao sve više razvija i čovek počinje da preuveličava problem. Kada sam živeo u manastiru Stomi, poznavao sam jednog porodičnog čoveka iz Konice koji je umislio da ima tuberkulozu. Ni ženi nije dozvoljavao da mu se približi. „Ne prilazi, zarazićeš se“, govorio je. Sirota žena je kačila kotaricu sa hranom na neki štap, i tako mu je dodavala izdaleka. Jadnica, potpuno se iscrpela. Nesrećna deca su ga gledala sa razdaljine. U stvari, njemu nije bilo ništa, ali pošto nije izlazio na sunce, budući zatvoren u kući i neprestano umotan u ćebad, bio je žut, pa je verovao da ima tuberkulozu. Jednog dana digoh se i pođoh do njega. Čim me ugleda, on reče: „Ne prilazi mi, Oče, zarazićeš se i ti, a toliki narod ti dolazi tamo u manastir. Imam tuberkulozu.“ „More, ko ti je to rekao da imaš tuberkulozu“, na to ću ja. Njegova žena mi donese za posluženje slatko od oraha. Rekoh mu: „Otvori usta. Sad ćeš malo da slušaš.“ On otvori usta, i ne sluteći šta ću da uradim. Ubacih mu orah u usta, okrenuh ga dva-tri puta, a potom ga uzeh i pojedoh. „Ne, ne, zarazićeš se!“, povika. „Čime da se zarazim? Ništa ti nije. Da imaš tuberkulozu bilo bi stvarno glupo da uradim ovako nešto. Hajde, ustaj! Idemo napolje.“ Tada rekoh njegovoj ženi: „Baci sve – lekove, pokrivače…“ Podigao sam ga, pa izađosmo napolje. Nakon tri godine – koliko je bio zatvoren – sa čuđenjem je posmatrao svet oko sebe. Kasnije, malo-pomalo, pošao je i na posao. Eto, šta je pomisao kada je neguješ!
 
Poslušanjem se sve prevazilazi
– Starče, kako pomoći čoveku koji je umislio da od nečeg boluje?
– Da bi se takvom čoveku pomoglo, on treba da ima duhovnika, da ima poverenje u njega i da ga sluša. On će duhovniku otkrivati pomisli, a ovaj će ga poučavati: „Na to ne obraćaj pažnju, a na ovo pazi.“ A ako nema poverenja u duhovnika i ako ga ne sluša – pomisli neće moći da odstupe. Znaš li kako je to kada neko traži da mu pomogneš, a pritom on sam neće ni prstom da mrdne? Neki mladić koji živi raspusnim životom i pati od nekih psihičkih problema, dođe kod mene sa očima pocrvenelim od cigareta i traži da mu pomognem. Pored svega toga, još ima i neku lažnu pobožnost: traži da mu na blagoslov dam ikonu iz crkve, a u keliju mi ulazi sa cigarom! Rekoh mu: „Bre, oči su ti od cigara postale kao oči besnog psa. Ni starci ne puše u ovoj keliji. Ovde ja kadim.“ On se razbesneo. Dođe, traži da mu pomogneš, ali od svoje pomisli ne odstupa. Još te pita: „Zašto nećeš da mi pomogneš?“ Hoće da mu bude bolje na magijski način, a da pritom sam ne uloži nikakav trud. „Ti i nisi za čuda. Ništa ti ne fali. Samo veruješ svojim pomislima“, rekoh mu. A da je poslušao, i pomoć bi mu se ukazala. Primetio sam da onaj ko sluša veoma brzo napreduje i dovodi se u red. Tako se i on sam uspokojava, a i njegovi bližnji.
Jednom prilikom u neki manastir je došao sveštenik. Zamolili su ga da peva, ali on nije pristao. Pitali su ga: „Zašto nećeš da pevaš“, a on je odgovorio: „Zato što Psalam kaže: Slava je Božija u ustima njihovim, i mač sa obe strane oštar u ruci njihovoj „[5]. Plašio se kazne dvoseklog mača ukoliko bi se oglasio, i nastojao je na tome da neće izaći na dobro bude li pevao. „Ma, hajde, dobri moj, rođeni moj, nije tako“, govorili su mu, ali on – ništa; drži do svoga. E pa, kako da se sporazumeš sa takvim čovekom? Šta da mu radiš? Čak i da je to njegovo tumačenje bilo potpuno ispravno, a da mu je neko prigovorio: „Nije tako, nego je ovako“, da je on poslušao pogrešan stav svog bližnjeg, primio bi blagodat, i to obilnu blagodat, samo zato što se smirio.
Koliko ljudi se godinama muči, zato što veruju svojim pomislima i ne slušaju! Ma šta da im kažeš, ma šta da im učiniš oni to shvataju potpuno naopako. A zlo se ne zaustavlja na tome da čovek jedanput poveruje svojoj pomisli; zlo se uvećava. Čovek u sebi dugo gaji verovanje svojim pomislima i tako može da dođe do ludila. Neko, na primer, počne da zida kuću. Kažu mu: „Kako to zidaš? Srušiće ti se kuća i spljeskaće te!“ Budući da je izgradnja na samom početku, ako posluša moći će lako da poruši i ispravi ono što ne valja. Ali ako završi kuću, kako posle da je razvali? Kažu mu: „Spljeskaće te“, a i on sam vidi da će mu se kuća srušiti i shvata opasnost, ali ipak misli na troškove, koliko je sredstava i truda uložio u izgradnju, i ne može da je sruši. Na kraju ostaje spljeskan u njoj.
– Može li se takvom čoveku pomoći?
– Može, ako on to želi. Ali kada mu kažeš da to-i-to kod njega nije u redu, a on se opravdava – kako da mu pomogneš? Neki mladić, na primer, ima dijabetes i budući da ne zna kakvo zlo može da proizađe od te bolesti, on misli da to nije ništa ozbiljno. Lekar mu kaže: „Dijabetes je veoma štetan za organizam i trebalo bi da budeš na dijeti.“ Ukoliko ga mladić posluša, neće imati nikakvih problema. Ali ako kaže: „Pa šta ako imam dijabetes? Ješću slatkiše, jer kad ih jedem zagrejem se i onda mogu da spavam i bez ćebeta, mogu i da zagazim duboko u sneg“, kako da se sporazumeš sa njim, kada insistira na svom viđenju stvari?
– Starče, da li je prirodno da mlad čovek veruje svojim pomislima?
– Ako mlad čovek veruje svojim pomislima, to znači da u njemu ima mnogo egoizma.
– A kako on to može da shvati?
– Shvatiće, ukoliko se priseti nekih događaja iz detinjstva koji pokazuju da je izvesnu meru egoizma imao odmalena. Posmatrao sam dvoje dece. Jedno dete uzelo je jastuk napunjen sunđerom i jednostavno ga ponelo. Došlo je i drugo dete da ponese taj jastuk, ali se ponašalo kao da nosi džak cementa. U tom drugom detetu postoji egoizam. Ali kada malo poraste i shvati da ovakvi postupci potiču od egoizma, pa o tome počne da govori na ispovesti kao o grehu, dolazi blagodat Božija, koja ga izbavlja i pomaže mu. A i kako drugačije – jer Bog nije nepravedan!
– Starče, kada iz nekog iskustva koje sam stekla shvatam u kom pravcu će da se razvije stanje u kom se trenutno nalazim, da li u tome ima samouverenosti?
– Ne donosi sama zaključke. Kada je Hristos pozvao apostola Petra, ovaj je hodao po vodi. Ali čim mu je pomisao rekla da će potonuti, počeo je da tone.[6] I Hristos ga je pustio. „Kad ti kažeš da ćeš potonuti, a ti onda i potoni.“
I vidiš, smiren čovek makar i čuda tvorio, ne veruje svojim pomislima. U Jordanu je živeo jedan veoma prost sveštenik koji je činio čuda. Čitao je molitve bolesnim ljudima i stoci, i oni su ozdravljali. Kod njega su dolazili i muslimani kada bi patili od nekog neduga, pa je i njih lečio. Pred služenje svete Liturgije popio bi nešto, i uz to pojeo malo dvopeka, a posle tokom čitavog dana ništa ne bi jeo. Jedanput Patrijarh saznade za to da sveštenik jede pre Liturgije, pa ga pozva u Patrijaršiju. Ovaj pođe, ne znajući zašto ga Patrijarh traži. Čekao je sa ostalim ljudima u nekoj sali da ga Patrijarh pozove. Napolju je bilo veoma toplo. Prozori su bili zatvoreni i samo se kroz jednu rupicu probijao zrak sunca. Sveštenik pomisli da je to neki konopac. Pošto se oznojio, skinuo je rasu i okačio je o taj zrak sunca. Videvši to, svi koji su sa njim sedeli u toj sali zaprepastiše se. Neko od njih ode do Patrijarha i reče mu: „Sveštenik koji doručkuje pre svete Liturgije, okačio je rasu o zrak sunca!“ Tada ga Patrijarh pozva, i poče da ga ispituje. “ Šta radiš? Kako si? Koliko često služiš? Kako se spremaš za svetu Liturgiju?“ Na to mu sveštenik odgovori: „Prvo odslužim jutrenje, zatim uradim neku metaniju, pa posle nešto popijem i malo prezalogajim, i onda služim.“ „A zašto jedeš pre Liturgije“, upita ga Patrijarh. Sveštenik odgovori: „Pojedem nešto malo pre Liturgije da bi, kada upotrebim Časne Darove,[7] Hristos bio gore. Ako bih jeo posle svete Liturgije, Hristos bi bio – dole!“ On je to činio sa dobrom pomišlju! Tada mu Patrijarh reče: „Ne, to nije u redu. Prvo upotrebi Časne Darove, a posle toga malo jedi.“ Sveštenik je napravio metaniju i sa smirenjem prihvatio ono što mu je Patrijarh rekao.
Hoću da kažem da je taj sveštenik i pored toga što je dostigao takvo stanje da i čuda tvori, jednostavno prihvatio ono što mu je bilo rečeno; nije imao nekih svojih želja. A da je verovao svojim pomislima, mogao je da kaže: „Ja se molim za bolesne ljude i životinje i oni ozdravljaju, ja tvorim čuda; šta mi pa sad ovaj priča? Ovako kako ja mislim je mnogo bolje, jer bi u suprotnom hrana zatrpala Hrista.“
Shvatio sam da poslušanje mnogo pomaže. Tek nešto malo pameti čovek da ima, ako sluša – postaće mudrac. Bilo da je pametan, bilo da je glup, bilo da je zdrav, bilo da je bolestan (duhovno ili telesno), i muče ga pomisli, ako sluša – oslobodiće se muke. Poslušanje – to je oslobođenje.
Najveći egoista je onaj koji sledi svoje pomisli i ništa ne pita. On samog sebe uništava. Može čovek da bude pametan, prepametan, ali ako ima svojih želja, ako je samouveren i sebeljubiv, on se neprestano muči. Upetljava se, i sam sebi stvara probleme. Da bi našao svoj put, on treba svoje srce da otvori nekom duhovniku i smireno od njega zatraži pomoć. Ali neki ljudi odlaze kod psihijatra, umesto kod duhovnika. Ukoliko je psihijatar pobožan, on će ih povezati sa duhovnikom. A ako psihijatar nije verujući, samo će im dati nekakve tablete. Ali tablete same po sebi ne rešavaju problem. Da bi se ljudi ispravno postavili prema svemu što im se dešava, da bi popravili stanje svoje duše i prestali da se muče, potrebna je i duhovna pomoć.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegov spomen Crkva slavi 2. oktobra.
  2. Njegov spomen Crkva slavi 28. avgusta.
  3. Pustinja u severozapadnom delu Arabije.
  4. Vidi “ Starečnik“, O avi Makariju Egipatskom, Beseda, 2000, str. 232.
  5. Ps. 149, 6.
  6. Vidi Mt. 14, 28-31.
  7. Nakon što se vernici pričeste i podeli se nafora, sveštenik upotrebljava Časne Darove koji su preostali u Putiru.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *