НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ

ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Свест о нашој грешности дотиче се Бога
 
Признање својих грешака
Старче, ава Исак каже да у молитви треба да се осећамо попут детета.
– Да, треба да се осећаш попут детета, и то непослушног. Треба да признаш да секираш свог Оца и да плачеш због тога. Тада ћеш осетити божанско миловање. Не говори: „Бог треба да ме воли и да ми прашта када забрљам, зато што сам ја дете.“
– Старче, узнемирила сам се када сам код светог Григорија Ниског прочитала да треба да достигнемо бестрашће[1] да бисмо Бога називали Оцем. У супротном, то би било дрскост и поруга.
– Благословена, не секирај се. Светитељ је то написао за оне који живе немарно и грешно. А када човек греши, а притом осећа тежину своје кривице, тада може Бога да назива Оцем.
– Старче, осећам да мој однос према Богу није како треба, и то ме боли.
– У тренутку када осетиш да нешто код тебе није како треба, па у смирењу кажеш: „Сагреших, Боже мој“, Бог ти опрашта, помаже ти и даје ти благодат. Ако те смрт затекне у таквом стању, бићеш спасена. Јер не кажеш просто да у теби нешто није како треба, па остајеш на том кривом путу, већ се бориш. Ниси, не дај Боже, у демонизованом стању. Мање-више све сестре овде у манастиру, уз помоћ Божију, живе у покајању. Уосталом, да знаш и то да човек који се труди да живи духовно, пошто осети да је у лошем духовном стању, прима божанску благодат, јер је за њега и само то осећање грешности попут духовног умивања.
Када ми неко са болом каже: „Ја сам такав-и-такав“, ја се радујем, јер чим човек признаје своје грешке, ослободиће их се. Једном приликом наиђох на неког човека који је живео у једној келији заједно са мачкама и псима. Ни ватру није ложио, јер се бојао да не запали келију. Био је потпуно напуштен од свих! То ме је заболело, било ми га је жао, али он ми рече: „Море, калуђеру, немој ти мене да жалиш; ја треба да се мучим. Кад би само знао шта сам ја све учинио, не би ти било жао. За мене је и ово где живим – и сувише добро.“ Па зар Бог да не устроји спасење таквог човека, ма шта да је он некада починио? А сада[2] када сам био у болници, пришла ми је једна жена чије су руке биле потпуно избушене од трансфузије крви! Била је потпуно пропала! Нису могли да јој нађу вене. Рекла ми је: „У мени нема ничег доброг. Можда се Бог због овог смилује на мене, па ме уведе у Рај! Имам тај-и-тај порок, такав-и-такав недостатак…“ И онда је навела читаво брдо разних својих недостатака. Како је танано дело она обављала на својој души! Нисам видео још неког у таквом стању!
– Старче, чула сам да је неко рекао: „Имам помисао да ће Христос бити попустљив према људима када им буде судио.“ Да ли је ова помисао исправна?
– Ако је човек веома смирен, ако признаје своје грешке, ако дубоко осећа своју кривицу и пати због тога, тада ће Христос бити снисходљив према њему и опростиће му. Рећи ће му: „Дете моје, престани да мислиш о томе; то је све прошло.“ Али веома је опасно ако човек не осећа своју кривицу, а успокојава се помишљу да ће Христос бити снисходљив и милостив према њему. Односно, Христос ће можда да награди грешнике?
Добро самопознање дотиче се Бога, па нам Он даје божанску помоћ и рајску радост. Да можемо да добијемо помоћ и без самопознања, Бог га од нас не би ни тражио.
– Старче, рекосте – „добро самопознање.“ Да ли то значи да постоји и лоше самопознање?
– Да, човек може и погрешно да види себе, да се самооправдава и успокојава своју помисао. Зато, када кажем да код неког човека постоји познање сопствених грешака, мислим на то да он исто тако улаже макар и мали труд за своје исправљање. На пример, ја ти дугујем петсто хиљада драхми. Сусревши се са тобом, кажем ти: „Е, дужан сам ти петсто хиљада драхми“, али се притом не оптерећујем проблемом враћања дуга; просто примећујем да сам дужан. После неког времена, ја се поново сетим тога, па ти кажем: „Да, да, имам и један дуг.“ Али то не значи и спознају дуга. Када човек заиста спозна да има неки дуг, он не спава; тражи начина да се раздужи. И тада, када човек каже некоме: „Дужан сам“, и овај ће, по начину на који је то речено, осетити да се његов ближњи заиста бави тим проблемом.
 
Свест о својој грешности и напредак у борби
– Старче, када човек не напредује у борби, да ли је исправно да каже себи: „Какав јеси, такав ћеш и остати. Ништа боље од тебе није ни могло да се очекује“?
– Суочавајући се на тај начин са својим стањем, човек може да падне у прелест. Може да дође до тога да каже: „Они којима је суђено да стигну у Рај – стићи ће. Дакле, зашто бих се онда ја трудио?“ Зар су се светитељи посветили без борбе? А он очекује да се исправи, да се ослободи од страсти, иако се не бори. Поступа попут оног старца који је пожелео дудиње, па је отворених уста стао испод дрвета дуда, чекајући не би ли му нека дудиња упала у уста.
– Старче, како да знам да ли напредујем у духовном животу?
– Имаш ли свест о својој грешности, имаћеш и напретка у духовном животу. Колико већим будеш видела своје грехе, толико ћеш стећи већу свест о својој грешности, па ћеш толико и напредовати.
– А може ли, Старче, неко да спозна своје грехе, али да не напредује?
– Када човек спозна своје грехе, али и невољно поново пада, то значи да у њему постоји гордост или тежња ка гордости, па му зато Бог и не помаже у напредовању.
Спознаја својих грехова носи у себи велику силу; то је велика ствар. После тога човек почиње да презире самог себе, да се смирава, да све оно што је добро приписује Божијем човекољубљу и доброти, и да осећа велику благодарност. Због тога Бог више воли грешнике који су свесни колико су грешни, који се кају и живе у смирењу, него оне који се много подвизавају али нису свесни колико су грешни, па и не живе у покајању.
 
Смирено иштимо милост Божију за наше исправљење
– Старче, када свети Оци кажу да је покајање у томе да човек одлучи да не понавља више пређашње грехе, и да жали због њих, да ли то значи да непрестано треба да их се сећа?
– Не, не треба се сећати сваког греха посебно, али човек треба увек да буде свестан своје грешности. Једно време он треба да држи на уму неки конкретан пропуст, и после да у смирењу тражи милост Божију, па ако у њему нема гордости – Бог ће му помоћи. Тим више преосетљив човек, који се покајањем и исповешћу довео у ред, треба да заборави пређашње грехе. Јер ђаво може да га подсећа на старе грехе и да га смућује помислима, како би му одузимао време и одвраћао га од молитве. Али ако човек није преосетљив и примети да се у њему рађа гордост, тада је добро да се подсети својих грехова, како би се смирио.
– Старче, а може ли човек да буде свестан својих грехова, али да се не каје?
– Да, уколико у њему нема смирења. Када се у покајање умеша егоизам, човек стално размишља: „Како сам могао то да урадим? Како су то видели други? Шта ли ће сад о мени да мисле“, и тиме се мучи. То – „Како сам могао поново то да учиним“, „Како сам могао дотле да дођем“, има у себи егоизма. То није покајање. Треба да схвати да је погрешио и да смирено тражи милост Божију, говорећи: „Боже мој, погрешио сам, опрости ми. Ето какав сам ја нитков. Сажали се на мене. Ако ми Ти не помогнеш, могу да постанем само још гори; бољи – не могу. Сам не могу да се исправим“, и да се потруди да тај грех више не понови. Многи људи који су сагрешили, и осетили бол – не зато што су пали у очима других, већ зато што су својим грехом повредили Бога – освећују се.
Када неко ко живи светским животом пресече своје везе са светским духом, и против своје воље биће често привучен њиме. Али не треба због тога да буде разочаран. Мислим да је у том случају успех већ то што је у човеку почео да се буди немир по Богу, који изобличава душу за грехе које је учинила, као и за оно добро које је требало да учини, а није. Мало-помало наступа борба, човек се нехотице смирава и очајава добрим очајањем, јер очајава због свога „ја.“ Тада он све приписује благодати Божијој и заиста верује ономе што је Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа.[3] Ако настави да се бори здушно, уз велико смирење, уздајући се у свемоћ Божију, Добри Бог ће га помиловати.
 
Туга због наших сагрешења
– Старче, како човек да помогне себи да не понови исти преступ?
– Ако га учињени преступ заиста боли, неће га поновити. Да би се човек исправио, у њему треба да постоји унутрашња скрушеност и искрено покајање. Зато свети Марко Подвижник каже: Онај ко падне у неки Грех и не покаје се сразмерно величини преступа, опет ће лако пасти у исту замку.[4] Односно, за мањи преступ, потребно је и мање покајање, а за већи преступ – веће покајање. Када човек не мари за величину свог пада и не тугује сразмерно величини преступа, тада лако пада у исти или већи грех.
– А како можемо да знамо да не тугујемо сразмерно величини преступа?
– Потврда за то је ако поново падате у исти грех. Осим тога, пратећи себе немојте се бавити само духовном дијагностиком. Ви вршите микробиолошка испитивања, налазите свој духовни микроб, посматрате га, па кажете: „Треба да га убијем“, али не отпочињете са терапијом. У реду, уверили сте се да болујете од одређене болести. Одмах треба да гледате како да се излечите од ње. Какву корист ћете стећи ако непрестано обављате разне анализе, а притом се не трудите да се исправите? Кажете: „Имам ову страст, имам ону страст“, али те страсти ви не одсецате и остајете у истим жалопојкама. Тако само расипате своје снаге и себе узалуд растачете. Растачете свој ум, растачете и своје срце. Постајете болесни од растројства, а после ништа више не можете да радите. Касније, пошто оздравите, поново почињете: „И зашто сам се тада разболела, и како сам се разболела…?“ Не кажем да не треба да пратите себе, да пуштате своје пропусте да пролазе непримећено, али, бре дете моје, па и забринутост због пропуста има своје границе! Не треба бити равнодушан, али не треба ни стално јадиковати над собом! Учинила си нешто што није у реду? Замислила си се над тим? Увидела си грешку? Схватила си? Исповедила си се? Иди даље; не задржавај се. Тај пропуст задржи само у свом уму, не би ли у прилици када ти се пружи повод да учиниш исто, била пажљивија. Жалост због наших погрешки је бесмислена, ако се већ не трудимо да их исправимо. То је исто као да стално плачемо због неког болесника, а притом се не трудимо да му помогнемо да оздрави.
– Старче, а да ли не треба да тугујем када заслужено страдам због неког свог преступа?
– Не, треба да тугујеш, али та туга треба да буде одговарајућа, сразмерна твом пропусту. Ако не осећаш бол због онога што си учинила, бићеш „трала-ла“ и поново ћеш направити исту грешку; нећеш се исправити. Али ако твоја покајничка туга прелази у очајање, то значи да тугујеш више него што треба. У таквим ситуацијама потребно је да мало ободриш саму себе и да се према учињеном преступу односиш помало равнодушно.
 
Самоукоревање, а не очајање
– Старче, зар је лако на самом почетку духовног живота дубоко осетити своју огреховљеност?
– По својој љубави, Бог не очекује да на почетку духовног живота осетимо своју огреховљеност, како не бисмо поклекнули под толиким теретом. Постоје ревносне и осетљиве душе које не могу да понесу суочење са самим собом, па би претрпеле штету. Бог нам заслепи очи, па тако не видимо све наше грехе. На пример, можемо на рукаву да имамо птичији измет, а да мислимо да је то – цвеће. Напредујући у борби, мало-помало Бог устројава тако да почињемо да увиђамо своје пропусте, а даје нам и снаге да се боримо, како бисмо се исправили. Када нема искуства, ситан рад на души штети. То се исто дешава и са свешћу о Божијим доброчинствима. Када би човек на почетку свог духовног живота сагледао Божија доброчинства, оболео би од духовног крварења. Јер сагледавши Божија доброчинства и осетивши своју неблагодарност, он би се мучио, ископнео би.
– Старче, ја не видим своје пропусте и срце ми је као камен.
– Понекад Бог устројава тако да ми не видимо своје пропусте и да нам срце буде као камен, јер ђаво може да нас баци у безнађе. Човек треба да се сећа својих грехова са расуђивањем. Покајање које у себи носи напетост и очајање – није од Бога. Ту је ђаво умешао прсте. Човек треба да буде обазрив, јер ђаво може да га ухвати здесна, са стране покајања, и да га баци налево – у тугу и очајање, како би га сломио душевно и телесно и тако га учинио бескорисним. Уноси једну другачију скрушеност, скрушеност са напетошћу, не би ли таквом скрушеношћу сломио човека. Ђаво може, на пример, да му каже: „Много си грешан; нема ништа од твог спасења!“ Тобож је забринут за човекову душу, а уноси у њу напетост и очајање! Е, нећу да пустим ђавола да ради шта хоће. Када ти ђаво каже: „Ти си грешница“, реци му: „Шта тебе брига за мене? Рећи ћу да сам грешница када то ја хоћу, а не онда када то ти хоћеш.“
– Старче, због чега униније често посећује душу?
– Униније и тежина у души обично потичу од гриже савести, због преосетљивости. У том случају човек треба да се исповеди, како би могао да добије помоћ од духовника. Јер преосетљивом човеку, непријатељ ђаво може и мали грех који је учинио да преувелича, да му га прикаже под микроскопом, како би га бацио у безнађе и учинио бескорисним. Примера ради, може да му каже да је наводно веома ожалостио своје ближње, да им је на терету и томе слично, и тако га насекира више него што то он може да поднесе. Ако се ђаво већ толико брине за наше душе, зашто не искушава савест неког неосетљивог човека? Али зато он неосетљивом човеку и велики грех представља безначајним, како не би постао осетљив.
Човек треба да зна себе онаквим какав он заиста јесте, а не онаквим каквим га непријатељ ђаво представља, јер се ђаво брине само за то како да нам учини неко зло. Човек никада не треба да очајава; довољно је да се покаје, јер су његови греси мањи од ђаволових а има и неку олакшицу у томе што је створен од земље, и из непажње се оклизнуо и испрљао.
Да би наша духовна борба била правилна, треба да окрећемо точак своје духовне машине у супротном смеру од оног у коме га окреће ђаво. Ако нам каже да смо неко и нешто, треба да се самоукоревамо. А ако нам каже да смо нико и ништа, рецимо: „Помиловаће ме Бог.“ Ако се човек држи тако једноставно, са поверењем и надом у Бога, покајање и смирење улазе у његов живот, и он се успиње на духовне висине.
– Дакле, Старче, самоукоревање не помаже у духовном животу?
– Помаже, али је ту потребно расуђивање. На пример, човек може да каже себи: „Баш си глуп.“ А то треба да каже са смирењем, како би исмејао ђавола, али и одважно, а не јадикујући. Самоукоревање, а не очајање.
Знак духовне зрелости је кад човек верује да ништа не чини, кад је – у добром смислу те речи – разочаран у себе, у своје „ја“; када осећа да, ма шта чинио, он ипак само ниже нулу за нулом, а притом наставља своју духовну борбу уздајући се у Бога. Тада ће се Добри Бог, видећи нуле од његових добрих намера, сажалити на њега и придодати јединицу на почетак низа; тако ће његове нуле добити вредност, а он ће се духовно обогатити. У стању смиреног разочарења собом крије се добро духовно стање.
 
Духовни рад са лупом
– Старче, како човек може увек себе да сматра грешником?
– Ако пажљиво испитује самога себе. Колико човек пажљивије себе испитује, толико види себе као већег грешника. А како тиме да се бави неко ко има много брига?
– Било би добро да током дана неко време издвоји за Исусову молитву а да има и неко време за размишљање. Видите, трговац сваке вечери броји новац. Јер ако не води рачуна о заради и дуговању, пропашће и завршиће у затвору.
– Старче, неки људи не знају шта да кажу на исповести.
– То значи да не делају танано духовно дело на себи. Ако не деламо фино духовно дело, и груби пропусти ће нам промаћи. Треба да очистимо очи своје душе. Слепац не види ништа. Ко има једно око – е, тај већ види. Али много боље види онај ко има оба ока здрава. А кад би имао још телескоп и микроскоп, такав човек би видео врло јасно и оно што је далеко и оно што је сасвим близу. На пример, једну дуборезану икону могу да завршим за три сата. Али ако је оставим неколико дана, па је поново узмем, наћи ћу на њој прилично недостатака. Једну исту икону могу да радим и недељу дана, и један месец, и две године. А ако хоћу, могу да радим на њој и пет година. Али у том случају требало би да радим са лупом. Хоћу да кажем да духовно делање нема краја. Што више човек напредује духовно, то му се очи душе све више чисте, те он почиње да види и своје грехе све већим и већим. Тако се човек смирава, и долази благодат Божија. Светитељи који су говорили: „Ја сам бедни грешник“, веровали су у то што су говорили, јер су им се душевне очи претвориле у „микроскопе.“ Колико су више напредовали, толико су јаче „микроскопе“ задобијали, а себе су видели све већим грешницима. Ето, ја могу сад да погледам своју руку голим очима и да ми се она учини лепом. Али ако је погледам кроз лупу, видећу на њој длачице, које се сад једва примећују, као неку шуму кипариса! „Бре, дете моје, шта сам то ја? Дивљак?“ упитаћу се. Делајући овакво духовно дело, презрећете свог старог човека.
Наш стари човек је један зли закупац у нама. Да би отишао, треба да му разрушимо кућу и да започнемо са зидањем новог здања, новог човека.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У светоотачкој терминологији ова реч означава оно блажено стање у коме након вишегодишњих подвига престају да делују страсти, а човек, благодаћу Божијом, достиже меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13).
  2. Године 1994.
  3. Јн.15, 5.
  4. „Добротољубље“ I том, Манастир Хиландар, 1996, стр 404.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *