НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ

ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ТРЕЋА ГЛАВА
Страшна прелест
 
Подвижништво и прелест
Старче, ја се бојим прелести.
– То ти је добро. Ко се боји прелести, не пада у прелест, јер пази на себе, говори све своје помисли, ништа не сакрива, и тако стиче помоћ.
– Старче, шта је то предиспозиција за прелест?
– Предиспозиција за прелест је када имаш идеју да си неко и нешто, а и другима указујеш на то како нешто важно чиниш. Када сматраш да си достигао духовну меру, јер упражњаваш, на пример, неки подвиг, а за друге да мислиш како још увек нису стекли појам о духовном животу, и понашаш се гордо. Када се неко са егоизмом присиљава на подвиг не би ли достигао меру неког Светитеља, па да му се други диве због тога – то је почетак прелести. Једно је принудити себе, а друго је вршити насиље над собом. Једном човеку сам рекао: „Пази да не паднеш у прелест; ниси на правом путу.“ „Ја да паднем у прелест?“, на то ће он. „Па ја ни месо не једем!“ Не исповеда се. Своје грехе исповеда пред иконом. Упитао сам га: „Јеси ли ти православац или протестант? Где си само нашао да то пише?“ „А што? Зар ме Христос овако не чује?“, опет ће он. Чујеш ти то?
– Старче, помаже ли телесни подвиг у борби против страсти?
– Ако се упражњава са тим циљем – помаже. Тело се смирава, и плот се покорава духу. Међутим, сув подвиг[1] доводи до умишљености, рађају се душевне страсти, гордост се све више надувава и самоувереност увећава, а све то води у прелест. Гледајући на тај суви подвиг, човек изводи закључке о свом духовном напретку. „Ја чиним то-и-то, а онај тамо у томе храмље; достигао сам тог-и-тог Светитеља, а онога сам превазишао“, и умножава своје постове и бдења. Али на крају он све то губи, јер није ни имао за циљ сузбијање страсти, већ егоистично задовољство самим собом. Познавао сам једног монаха који се подвизавао из гордости, и помисао му је говорила да је постао велики подвижник. Дошао је у веома лоше стање – престао је да једе, уопште се није купао и живео је у смраду… Одећа му је од прљавштине била скроз излизана. Узео сам је да бих је опрао. Али – шта да переш? Била је потпуно трула. Једанпут ми рече: „Превазишао сам преподобног Јована Кушчника[2].“ „Бре“, рекох му, „зар се преподобни Јован посветио прљавштином?“ Након неколико дана, када сам поново дошао, рече ми: „Сада сам превазишао и преподобног Максима Кавсокаливита[3].“ „А како си га ти то превазишао?“, упитах га. „Па, обиграо сам целу Свету Гору као чигра“, на то ће он. „Ама, преподобни Максим је постао као бестелесан и летео је“, рекох, „није се вртео около као ти.“ Касније је почео да се труди да стекне сећање на смрт, и говорио је себи: „Сада си у паклу.“ Не дуго потом, да би се, тобож, смирио, почео је да говори: „Сада сам ђаво, сатана, и треба да пођем да скупим своје следбенике“, и тако је завршио у прелести.
 
Опрезност у уобразиљи
– Старче, говорили сте нам да за време молитве треба да избегавамо да замишљамо различите слике из Христовог живота, и томе слично. Зашто?
– Да нас ђаво кроз уобразиљу не би одвео у прелест. Уобразиља је добра, она има велику моћ, само ако се добро искористи. Неки људи су у стању да, примера ради, виде неки пејзаж, и да се после годину дана тачно сете како он изгледа, и нацртају га. Ту способност је Бог даровао човеку, али ђаво је злоупотребљава. Људи који се налазе у прелести све оно што виде или прочитају замишљају по свом произвољењу, и касније у ове замишљене слике верују као да су реалне. Треба се много молити за њих да би им се помогло, јер их ђаво непрестано окреће.
Зато човек који по природи има развијену уобразиљу, треба добро да се замисли када му се каже да не размишља правилно, и да на своје помисли стави знак питања. Познавао сам једну просту жену која се непрестано молила и преклињала Христа да Га види у овом животу, јер Га, како је говорила, у оном животу неће видети. И Христос јој се заиста јавио за време Светог Причешћа, и то у Светом путиру, у виду новорођенчета са крвавим власима косе. Потом је нестао, те је тако могла да се причести. После овог догађаја, ђаво поче да јој намеће помисао како је она неко и нешто. Од тада јој је непрестано покретао уобразиљу и пуштао филмове. Када сам једанпут дошао са Свете Горе, затекао сам је у једној кући и чуо како препричава своје фантазије тамо окупљеним мушкарцима и женама. Добро сам се намучио да је уразумим. Једино решење било је да је добро испрашим наочиглед свих, не би ли постала свесна своје прелести и смирила се.
– То што је говорила било је фантазирање?
– Фантазирање и прелест.
– Старче, она о свему томе није ништа говорила свом духовнику?
– Знаш шта се дешава? Сатана обмањује човека оним што овај види, па човек не увиђа то као неки проблем и не помишља да би то требало да исприча свом духовнику. Какав је само мајстор тај ђаво! Страшно!
Ако човек није довољно обазрив према својој уобразиљи, лукави може да искористи и неки обичан, природни догађај, како би човека преластио. У манастиру Стоми, зими бих ложио пећ када сам читао вечерњу службу. Неке жене које су повремено долазиле у манастир, приметиле су како у време вечерње службе са иконе Мајке Божије долазе звуци „крц-крц, “ – ја то нисам запазио – и одмах су једне другима рекле: „Док је монах читао вечерњу службу, са иконе се чуло „крц-крц.“ Када сам то чуо, рекох: „Баш да видим ту икону са које се чује „крц-крц.“ Није да не верујем у чудесне догађаје; верујем да се Мајка Божија и јавља људима и разговара са њима, и да они који су у добром духовном стању могу да је виде, али ипак треба бити обазрив. Попео сам се на столицу и погледао. Шта се у ствари догодило? Ова икона је била стара и имала је кушаке. Када би горела пећ кушачи би се од топлоте загревали и ширили, па би тако настајао звук „крц-крц.“ Закуцао сам један ексер и бука је престала. После сам питао оне жене: „Чујете ли сада нешто?“ „Не“, рекоше. „Е па, немојте томе придавати значаја“, рекох им. Треба бити обазрив, јер када се склоност ка машти мало-помало све више учвршћује, читав човеков живот ће проћи узалуд.
– Старче, како можемо да знамо када нешто стварно долази од Бога, а када од ђавола?
– То је очигледно. Када нешто није од Бога, ђаво човеку доноси горде помисли. После тога ђаво ради и нешто теже; почиње да хули. Неком приликом у келију ми је дошао један демонизован човек, који је био и у прелести. Рекао сам му неке ствари, и њему је то помогло. И знате ли шта ми је рекао? „Први пут чујем нешто тако! Ни у Јеванђељу нисам тако нешто прочитао!“ Као да ми је рекао: „Говориш боље од Христа.“ Схватате ли шта ради ђаво како би изазвао у човеку горде помисли? У сваком случају, ако човек не увиђа да ништа не може да постигне својом силом, већ да све што ради, ради силом Христовом – ако и хиљаду демона истера из човека, ништа му то не вреди.
 
Ђаво се појављује као анђео светлости
Човек који, немајући духовног искуства, није окусио узвишенију, рајску радост, ако не пази, лако може да падне у прелест. Ђаво је подмукао. Мало надражи срце човека да би осетио неко задовољство, и прелашћује га тако што му ствара утисак да је то задовољство нешто духовно, божанско. Поткрада срце, а човек мисли да је на правом путу. „Не осећам неко узнемирење“, каже он. Да, али то што осећаш није истинска, духовна радост. Духовна радост је нешто небеско.
Ђаво може да се појави и у виду ангела или неког Светитеља. Тако камуфлиран у ангела или Светитеља, ђаво око себе шири узнемирење – оно што има – а прави ангео или Светитељ увек шири рајску радост и небеско весеље. Човек смирен и чисте душе, чак и ако је неискусан, може да разликује ангела Божијег од ђавола који се појављује у виду ангела светлости, зато што има духовну чистоту и сродан је ангелу. А горд и телесан човек лако бива прелашћен од лукавог ђавола. Ако човек призове само једну смирену помисао када се појави ђаво у виду ангела светлости, он ће одмах нестати. Једне вечери док сам био у манастиру Стоми, после повечерја седео сам у келији на једној столичици, и творио молитву. Наједном зачујем звуке оргуља и кларинета који су долазили из зграде недалеко од манастира, а која је служила као конак за госте. Зачудио сам се. „Какви се то инструменти чују тако близу?“, питао сам се. Манастирска слава је већ била прошла. Устао сам са столице и отишао до прозора да видим шта се догађа напољу. Гледам: свуда тишина. Тада сам схватио да је то било од ђавола, да бих прекинуо молитву. Вратио сам се и наставио са молитвом. Изненада, нека јака светлост испуни келију. Плафон нестаде, кров се отвори и ја угледах један стуб од светлости који је досезао чак до неба.
На врху овог светлосног стуба указа се лице неког младића, дуге, смеђе косе и браде, који је личио на Христа. Пошто сам му видео само пола лица, устадох са столице да бих могао да га видим целог. Тада зачух у себи глас који ми говори: „Удостојио си се да видиш Христа.“ „А ко сам ја, ништавни, да бих се удостојио да видим Христа?“, помислих и осених се крсним знамењем. Истог трена светлост и тобожњи Христос ишчезоше, и ја угледах како се плафон враћа на своје место.
Ако човек не држи своју главу добро закључану, ђаво ће му усадити горду помисао, и обманути га фантазијама и лажном светлошћу, која не води у Рај, већ сурвава у хаос. Због тога никада не тражимо светлост или божанску благодат, и томе слично, већ – покајање. Покајање ће донети смирење, а онда ће добри Бог даровати све што је потребно. Када сам био на Синају у испосници свете Епистиме, ђаво је једанпут хтео да ме… услужи! У испосници је било три-четири степеника. Ноћу, када би звезде на небу светлуцале, одлазио сам у пећине. Док сам силазио низ степенице, палио бих упаљач. Једанпут, када хтедох да га упалим, он није хтео. У једном тренутку угледах светлост која је долазила са једне стене, као из неког снажног рефлектора: „Фап“, и читава околина је била осветљена! „Ма, боље ће бити да се ја склоним од ове светлости“, помислих и окренух се назад. Светлост одмах ишчезе. Бре, тај ђаво, није хтео да ми упали упаљач како бих сишао! „Није ли штета да се тако мучиш? Ево, ја ћу ти осветлити пут.“ Каква доброта!
– Старче, а како сте знали да та светлост није била од Бога?
– Ма, то је јасно. Страшно!
 
Снови су варљиви
– Старче, муче ме неки ружни снови…
– Када сањаш неки ружан сан, никада немој да разматраш шта си видела, како си видела, или ако си крива – колика је твоја кривица. Пошто не може да те искушава дању, ђаво ти долази ноћу. Понекад и Бог допушта да нас ђаво искушава у сну, да бисмо схватили да стари човек у нама још увек није умро. Некад, опет, ђаво у сну прилази човеку и приказује му различите снове да би се растројио док спава. Зато немој да придајеш никакав значај сновима. Прекрсти се, закрсти и јастук, окачи крст и једну-две иконе изнад јастука и говори молитву све док не заспиш. Што им више будеш поклањала пажње, то ће чешће долазити непријатељ да те искушава. То није нешто што се дешава само одраслима, већ се дешава и деци. Чак и сасвим малој деци ђаво долази и застрашује их док спавају, не гледајући на то да су они анђелчићи, те се она узнемирено трзају и дрхте од страха, плачући у мајчином загрљају. Некада им опет долазе анђели, па се смеју у сну од радости, или се од велике раздраганости буде. Они снови које доноси ђаво су један спољашњи утицај непријатеља на човека док спава.
– Старче, а када у сну осетимо неку тежину?
– Често је то последица неспокојства које је човек доживео преко дана, или разних страхова, подозрења и томе слично. Разуме се, ђаво све то може да искористи, да све то некако повеже, и тако да смете човека. Много пута је сан толико лак, да човек мисли да је будан и моли се да престане та тежина која му задржава чак и дах.
Понекад ђаво може да узме на себе лик неког човека или Светитеља, и да се тако јави човеку у сну. Једанпут се тако у лику светог Арсенија јавио једном болеснику и рекао му: „Ја сам свети Арсеније, и дошао сам да ти кажем да ћеш умрети. Јеси ли чуо? Умрећеш!“ Човек се преплашио. Један Светитељ се никада тако не обраћа болеснику. И ако болесник заиста треба да умре, па му се јави неки Светитељ да би га обавестио о скорој кончини, он ће му то рећи на леп начин: „Пошто је Бог видео колико се мучиш, узеће те са овог света. Потруди се да се спремиш.“ Неће му рећи: „Јеси ли чуо? Умрећеш!“
– Старче, а кад неко виче у сну?
– Боље да се пробуди… Многи снови су мучни. Када је човек напет или уморан, он се са тим бори у себи, и то касније види у сну. Мени се често дешава да, када се преко дана суочавам са различитим проблемима људи, са неправдама које се догађају и томе слично, касније у сну неког грдим: „Бре, ти безбожниче!“вичем – „Како си неосетљив!“, и од те своје вике се пробудим.
– Старче, може ли неко на основу снова да предвиди шта ће му се догодити?
– Не, немојте сновима придавати никакав значај. Било да су снови пријатни, било да су непријатни, човек не треба да им верује, јер постоји опасност да падне у прелест. Деведесет пет посто снова је варљиво. Зато свети Оци и кажу да не треба да им придајемо значај. Веома мали број снова долази од Бога, али да би неко могао да их растумачи, мора да поседује чистоту и неке друге предиспозиције, као праведни Јосиф[4] и пророк Данило, који су имали дар Божији. „Рећи ћу ти“, казао је пророк Данило цару Навуходоносору, „и какав си сан имао и шта он значи[5].“ Али какво је он стање достигао! Био је у јами са лавовима, и они му ништа нису наудили, иако су били гладни[6]. Пророк Авакум му је донео јело, а он рече: „Сети ме се Господ“. Када се Бог не би сетио пророка Данила, кога би се сетио?
– Старче, неки људи не сањају.
– И боље да не сањају! Не троше новац ни за улазницу, ни за бензин. У сну у једном тренутку можеш да видиш нешто што би у стварности трајало сатима или данима, јер се време у сну укида. Одатле човек и може да схвати речи псалма: Јер је тисућа година пред очима Твојима као дан јучерашњи кад мине…[7]
 
Опрезност према виђењима
– Старче, шта да кажемо људима када нам причају о својим виђењима, или како су угледали неког Светитеља и томе слично?
– Најбоље да им кажете да буду обазриви. То је сигурније, јер не могу сви да расуде да ли је неко виђење од Бога или од ђавола. Али чак и када је неко виђење од Бога, човек не треба одмах да га прихвати. Бог, на неки начин, бива ганут када види да Његово створење не прихвата виђења, јер то указује да човек има смирење. Ако је онај ко се појавио заиста био Светитељ, Бог касније може и на неки други начин да извести душу и да је одведе тамо где Он то жели. Треба бити обазрив, јер може да дође ђаволак, да притисне дугме и онда почиње ТВ-програм…
Била је једна жена којој није имао ко од људи да помогне, па је имала права на божанску помоћ. Бог јој је нешто показао у виђењу како би јој помогао. Међутим, после јој је ђаво убацио помисао: „Ко зна? Можда те је Бог удостојио овог виђења, јер те је предодредио за нешто узвишено?“ Од тренутка када је поверовала у то, ђаво је отпочео да дела и да јој командује. Али, на крају се Бог опет сажалио над њом. Имала је једно виђење и чула глас како јој говори: „Напиши оцу Пајсију сва виђења која си имала.“ Тако ми је написала писмо са свим виђењима која је имала. Ђаво ју је потпуно растурио. Била су то права виђења, али су долазила од злога. Од свих виђења која ми је навела, само су прво и последње била од Бога. Последње виђење јој је послао Бог не би ли је уразумио и помогао да се ослободи прелести. На крају је несрећна жена послушала шта сам јој рекао, и извукла се из невоље.
 
Особине прелашћеног човека
– Старче, како да знамо да је неко у прелести?
– То је могуће схватити и само на основу његовог изгледа. Прелашћен човек пројављује спољашње лажно бестрашће. Изгледа смирено и кротко, али у себи крије велику идеју о самом себи. Ако обратите пажњу на његов поглед, видећете да он гледа на друге људе као на беднике, као на мраве. Али то можете да схватите и из онога што говори. Био је један прелашћен човек кога су многи сматрали за светог. Говорио је да му се јавио Христос, јашући на коњу и држећи у рукама флашу са вином. Пошто га је Христос почастио тим вином, стекао је дар прозорљивости! Једном приликом док је тако причао са људима, неки човек га упита: „Зашто и ја не могу да чиним чуда?“ „Зато што си ти учинио тај-и-тај грех…,“ одговори овај. Несрећни човек се успаничи, па дође код мене да ми то исприча. „Добро“, рекох му, „зар се Светитељи икада подсмевају људима? Само им се ђаво подсмева. Зар не схваташ да то говори ђаво? Чак и да је истина то што прелашћени човек говори, то опет долази од ђавола.“ Једна жена ми је причала како је одвела неку демонизовану жену човеку за кога је чула да изгони демоне, а он их је примио и одвео у једну разрушену капелу. Чим су ушли у црквицу, он је узео епитрахиљ и ставио га на себе. Жена се запрепастила! Мирјанин, па да носи епитрахиљ! „Ви сте свештеник?“ „Ма, ко су ти свештеници!“, одврати он, и стаде да осуђује свештенике. Тако је сирота жена и схватила да је тај човек у прелести, па је скочила и побегла.
 
Прелест и душевна болест
– Старче, да ли је човек који је у прелести и душевни болесник?
– Не увек. Једно је – прелест, а друго – душевна болест. Неки људи падају само у прелест, а неки падају у прелест али им и мозак побољева. Познавао сам једног монаха на Светој Гори који никога није слушао. Побегао је из свог манастира, и луњао по Светој Гори. Четири-пет пута је долазио код мене са жељом да се тобож подвизава, и сваки пут сам га саветовао да се врати у манастир у коме је и примио монашки постриг. На крају је купио једну келију[8] и почео сам да живи у њој. Након седам месеци дошао је опет код мене. „Врати се у свој манастир“, рекох му. „Сада сам добио отпусно писмо из мог манастира; тамо ме више не примају“, одговори он. „Пази, добро пази“, рекох му. „Гледај бар да нађеш неког Старца, да живиш у послушању, а не по својој вољи.“ „Бићу послушан вољи Божијој“, на то ће он. „Хајде онда у манастир“, рекох. „Сада када сам постао пустињак, да се враћам назад? Иди ти“, рече ми. „Ја да идем сам? Ако хоћеш да пођем са тобом, то ћу учинити од свег срца“, рекох. „Знаш шта“, опет ће он, „ако је теби досадило безмолвије и хоћеш да идеш у манастир, ти иди.“ Када сам видео да се тако дрско опходи према мени, пустио сам га. Недуго потом, сазнао сам да се демонизовао, а и сишао са ума. Ђаво му се јавио у лику Мајке Божије, и рекао му: „Чедо моје, ако паднеш и поклониш ми се, даћу ти седам дарова Светога Духа.“ Тада он помисли: „Примићу седам дарова, и сви ће бити испод мене“, те паде на колена да се поклони. Чим се поклонио, ђаво га продрма; демонизовао се. Али, са тим ђаволским дрмусањем и памет му се помутила. После је дошао у Свештену Општину[9] да постане Протос! Закључао је Оце који су се тамо налазили, узео жезал Протоса, и шепурећи се, почео да силази низ степенице. Остали угледаше новог „Протоса“ како силази!… Стадоше да га прате једним џипом, и мало даље одатле га покупише и одведоше у душевну болницу. Сада више није опседнут демоном, али је душевна болест остала.
– Старче, а није ли човек који је у прелести, на неки начин демонизован?
– Нега шта је? Човек у прелести заиста може да има у себи и више демона од једног демонизованог. Али ипак, једно је прелест, а друго – ђавоиманост.
 
Према прелашћенима треба бити опрезан
Постоје два-три духовника код којих је мало побожности помешано са неким недостатком у глави, и они обмањују људе. Они све људе сматрају демонизованим. Никога не слушају. „Ја сам свештеник“, кажу, „имам власт!“ Ако вам неко каже за такав случај, упозорите људе, јер они наносе зло Цркви. Кажите им: „Нађите неког ваљаног духовника, код кога ћете отићи да вам помогне.“ Ти „духовници“ долазе дотле да користе моје име, чак и моју фотографију, како би људи стекли утисак као да имају неке везе са мном. Такви људи свакако имају неко оправдање, јер су и сами лакомислени. Али има и неких непоштених, који сирће показују као вино. Један такав раније је био књиговођа и радио је негде, а сад тумара по читавој северној Грчкој и представља се као мој послушник. Прича како сам му ја дао дар прозорљивости и још четири-пет дарова, и тако обмањује људе и згрће новац.
– Он је свештеник?
– Не, лаик. Видео ме је једанпут у Дафнију али се сакрио да ја њега не бих видео, јер је он… „моје истинско чедо“! Сва срећа да воли да пије, сав се осећа на узо[10], те су се тако неки људи који су га видели пијаног, мало замислили.
Колико је само таквих варалица који искоришћавају бол људи и праве трговину! Један такав рекао је некој удовици: „Једна рука твог мужа није иструнула, јер су његовој души потребне молитве.“ „Шта да радим сада?“, питала се несрећна жена. „Даћу му новац да се моли за душу мог мужа.“ Пошто јој је узео довољно новца, после неког времена рече јој: „Е, избегли смо прву опасност, сада је мало боље…“ Жена му је давала новац опет, и опет, док јој тако није узео пола имања, да би њен муж обрео покој!
Има и таквих прелашћених који закрштавају болеснике, промрмљају нешто и тобож их исцељују. Људи наседају на то, и не одлазе на исповест, нити зову свештеника да изврши јелеосвећење или да им прочита неку молитву, него одлазе код оних. А успут им дају и читаву гомилу новца. Причали су ми како су у једном селу живела два прелашћена човека која су добро сарађивала! Наведе ђаво на неког из њиховог села, на пример, јаку главобољу, или изазове да се укочи. Онда оде код једног од оне двојице и каже му: „Тај-и-тај човек има јаку главобољу из тог-и-тог разлога.“ После тога, неком приликом, прелашћени каже оном човеку: „Знам зашто те боли глава“, и одмах му објашњава узрок. „Заиста, какво откровење!“, говори човек. „И шта сад да радим да ми прође главобоља?“ „Иди код тог-и-тог,“ каже му овај и пошаље га код другог прелашћеног. Видите ли шта је смислио ђаво да би људе држао у прелести? Удесио је да два прелашћена човека сарађују – један да даје дијагнозе а други да тобож лечи, како би држао људе подаље од Цркве.
 
Јефтини дарови прелашћених
– Старче, зашто људи када имају неки проблем често прибегавају прелашћенима?
– Зато што ђаво има јефтине дарове, и лако их је примити. Оно што прелашћени говоре људима да раде није тешко испунити, и тако их успокојавају у њиховим страстима. Уместо да се покају за грехе које су као људи учинили, и оду неком духовнику да се исповеде, налазе неког прелашћеног човека, то јест – ђавола, и траже од њега да им реши проблеме. А после се муче, и не схватају да их је ђаво свезао и да им командује.
– Старче, а зашто им они верују?
– Људи су ошамућени. Колико је само оних који говоре да воде људе правим путем, а на леђима носе џак у коме се скрива ђаво! Ипак, добри Бог не пушта да он остане потпуно сакривен. Понекад ђаво кроз џак протури какав рог или реп, па људи, угледавши тако нешто, ужаснути повичу: „Шта је то? Рог?! Реп?!“ „Не, шта то причате? То је патлиџан“, говоре ови на би ли тако заварали људе и ђаволске ствари представили као добре и корисне.
И овде је једног дана дошао неки прелашћен човек заједно са једном групом људи. Око њега се скупило десет људи, а он им је био „Старац“. Питао сам их: „Припадате ли некој организацији?“ Не одговарају. „Неком удружењу?“ Не одговарају. „Имате ли неког духовника?“ Ништа. Онда почеше да праве метаније. Онај их је довео како би их преластио. А после ће рећи: „Ишли смо и код старца Пајсија, и он се слаже са нама.“ Схваташ? Није требало да се сретнем са њим, јер ће он то касније злоупотребити. Деловао је сумњиво, а његове присталице – заведено. Сироти људи, клечали су на коленима.
– Старче, Ви им нисте ништа рекли?
– Рекао сам им, али када оду одавде ђаво ће им рећи нешто друго; обрни-окрени – и опет их враћа на свој пут.
– Старче, како да се човек заштити од прелашћених?
– Тако што ће остати унутар ограде наше Цркве. Наравно, ако човек пође за прелашћеним из незнања, Бог га неће оставити. Помоћи ће му да увиди своју грешку и врати се истини.
 
Исправљање прелашћених
– Старче, како да дође себи човек који има прелашћене идеје?
– Треба да постане свестан свог лошег стања, да уопште не верује својим помислима, да исповеда духовнику све своје помисли, и послуша све што му каже духовник. Да непрестано иште милост Божију, како би се божанска благодат поново вратила. Односно, треба да се смири како би дошао себи и спасао се.
И видиш, судови и намере Божије су бездан. Ах, љубав Божија нема граница! Један човек долазио је често овде у моју келију, и увек је имао само прелашћене идеје. Није хтео да слуша ништа што сам му говорио. Све је примао наопако. Када је отишао са Свете Горе, почео је да проповеда и наноси велико зло. Говорио је како је од мене добио заповести, и тако упетљавао људе. Чак је показивао и неку књигу коју сам му поклонио на благослов, како би људи поверовали да сарађујемо. Једанпут, док је тако причао о разним стварима, у неком тренутку божанска благодат га је сасвим напустила, и почео је страшно ружним речима да вређа Христа и Мајку Божију. Тада се људи замислише, па се и разиђоше. Касније су га покупили неким безбедносним возилом и затворили у душевну болницу. Видите ли докле досеже љубав Божија! Он допушта и да се хули име Његово, не би ли само помогао својим створењима и спасао их!
– Старче, ако прелашћен човек увиди своју прелест и покаје се, да ли ће се покајати и његови следбеници?
– Ако се заиста покајао, требало би да се смири, да им каже да је грешио, и да покуша да их поврати на прави пут. А ако се његове прелашћене идеје разоткрију, а он сам остаје у прелести, тада је потребно на неки примерен начин просветити његове следбенике. Јер неки прелашћени долазе до тога да шире своје идеје унутар Цркве. Тада постоји бојазан да ће се његове присталице, уколико изненада сазнају да је оно што су од њега слушали – прелест, саблазнити и одвратити од Цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац је сувим подвигом називао подвиг који је самом себи циљ, а не врши се као средство за достизање чистоте срца и савршенства у Христу.
  2. Његов спомен Црква празнује 15. јануара.
  3. Његов спомен Црква празнује 13. јануара.
  4. Види Пост. 37, 5-11.
  5. Види Дан. 2, 25-46.
  6. Види Дан. 6, 16 и даље.
  7. Пс. 89, 4.
  8. Монашка насеобина која се састоји из две-три просторије и малог храма, а која припада једном од двадесет манастира Свете Горе.
  9. Здање у Кареји, престоници Атоса, где заседа Свештена Општина, управно тело Свете Горе, а које се састоји од двадесет чланова, представника двадесет манастира, који се бирају сваке године.
  10. Врста грчке ароматичне ракије.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *