НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ

ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ПРВИ ДЕО
БОРБА СА ПОМИСЛИМА
 
„Када човек на све Гледа са добрим помислима, он стиче чистоту и благодат Божију. Помислима слева човек осуђује своје ближње и наноси им неправде, спречава божанску благодат да му се приближи, и тада долази ђаво и вршља.“
 
ПРВА ГЛАВА
Добре и лоше помисли[1]
 
Сила добре помисли
– Старче, у Старом Завету, у Четвртој књизи Макавеја каже се: Благочестива помисао није искоренитељ страсти, већ њихов противник.[2] Шта то значи?
– Пази шта ћу ти рећи: Страсти су у нама дубоко укорењене, а благочестива, добра помисао нам помаже да не паднемо у њихово ропство. Када човек гаји само добре помисли и утврди у себи добро духовно стање, страсти престају да делују, што је као да их уопште и нема. Дакле, благочестива помисао не искорењује страсти, већ се бори против њих, а постоји могућност и да их савлада. Мислим да је писац желео да укаже на то шта су све могли да поднесу светих седморо деце, њихова мајка света Саломија и њихов учитељ свети Елеазар, имајући благочестиве помисли[3], да би јасно показао силу добрих помисли.
Једна добра помисао има исту силу као вишечасовно бдење! Толику снагу има добра помисао. Баш као што данас неко ново оружје ласерским зрацима зауставља пројектил у бази, спречавајући његово лансирање, тако и добре помисли сустижу и блокирају лоше помисли на ђаволским „аеродромима“ одакле оне и полазе. Потрудите се да засадите у себе добре помисли пре него што вас сустигне ђаво и засади у вама лоше помисли, како би ваше срце постало башта, а ваша молитва да буде прожета њеним божанским благоухањем.
Када човек макар и мало задржи у себи помисли слева, односно лоше помисли о некоме, ма какав подвиг узео на себе – пост, бдење и слично – он ће бити узалудан. Како да му помогне подвиг ако се истовремено не труди да не прима лоше помисли? Зашто прво не испразни из ћупа сав онај муљ од уља, који служи само за прављење сапуна, и после налије у њега добро уље, већ меша добро и неупотребљиво уље, прљајући тако и оно добро?
Једна чиста, добра помисао има већу силу од сваког подвига. Неког младића, на пример, нападне ђаво нечистим помислима, и он бди, пости, по три дана нити једе, нити пије, не би ли их се ослободио. Али само једна добра помисао коју ће призвати, имаће већу силу од свих његових бдења и постова, и пружиће му поузданију помоћ.
– Старче, када кажете „чиста помисао“ да ли мислите на један одређен проблем, или уопште?
– И уопште. Јер када човек на све гледа кроз добре помисли, он стиче чистоту и Божију благодат. Помислима слева он осуђује своје ближње и наноси им неправде, спречава долазак божанске благодати, и тада долази ђаво и вршља.
– Дакле, Старче, осуђујући своје ближње он даје права ђаволу да га мучи?
– Да. Основ свега је – добра помисао. То је оно што уздиже човека, оно што га у добром смислу мења. Треба да доспе дотле да све види чисто. То је оно што је рекао Христос: Не судите по изгледу, него праведан суд судите.[4] Човек касније достиже стање у коме на све гледа духовним очима, а не људским. Он за све налази оправдање, али у добром смислу.
Пазимо да не примамо лукаве телеграме од ђавола, да не бисмо оскврнавили храм Светога Духа[5] и удаљили од себе благодат Божију, услед чега бивамо помрачени. Када Дух Свети види да је наше срце чисто, Он долази и усељава се у нас, јер воли чистоту – због тога се и јесте јавио у виду голуба.
 
Највећа болест: помисли слева
– Старче, када треба да решим неки проблем, осећам неспокојство и не могу да спавам.
– Твој основни проблем је – много помисли. Када не би имала толико помисли, могла би више од себе да даш и на послушању и на духовном плану. Чуј један метод за избављење од мноштва помисли: Када ти, на пример, падне на памет нешто што се тиче онога што треба сутра да обавиш, кажи својој помисли: „Тај посао није за данас. Мислићу сутра о њему.“ Исто тако, ако треба да донесеш неку одлуку, не мучи саму себе размишљањем о изналажењу неког бољег решења и не одлажи у недоглед доношење одлуке. Одлучи се за нешто и иди даље. После тога препусти Богу бригу о томе. Труди се да избегаваш схоластички приступ проблемима, како ти глава не би била ошамућена. Ради са усрђем оно што можеш, буди једноставна и имај поверење у Бога. Ми, на неки начин, обавезујемо Бога да нам помогне када своју будућност и наду поверимо Њему. И здрав човек од много помисли неће бити низашта. Ако се секира човек који болује и страда – он још и има неко оправдање. Али ако је човек здрав, а смућује се и прима помисли слева – завређује батину! Уместо да се радује, он се мучи помислима!
Највећа болест у наше време јесу испразне помисли људи светског настројења. Они могу да имају све осим добрих помисли. Муче се, јер се према проблемима не постављају духовно. На пример, неки човек пошао је негде колима; на мотору се десио мањи квар, и он мало касни. Ако има добре помисли, рећи ће: „Види, добри Бог ми је послао ову препреку јер бих можда доживео неку несрећу да нисам закаснио. Како да Ти за то заблагодарим, Боже мој?“, и прославиће Бога. Али ако нема добре помисли, неће се суочити са проблемом на духован начин; оптужиће Бога и почеће да ропће: „Ето, требало је да стигнем раније, а ја сам закаснио! Каква несрећа! И тај Бог…“
Човек стиче корист када прихвата оно што му саветују помисли здесна. А када ради „улево“ – мучи се, растаче се, избезумљује. Једанпут, пре неколико година, ушли смо у неки теретни камион у коме су као седишта стајале даске, да бисмо се из Урануполиса превезли до Солуна. Унутра је све било збрда-здола: кофери, поморанџе, риба, сандуци који су се осећали на рибу, деца из Атонијаде, неко седи, неко стоји, калуђери, мирјани… Дође један мирјанин и седе крај мене. Био је дебео, а будући још и пригњечен, повика из свег гласа: „На шта ово личи?!…“ Недалеко одатле налазио се један монах који, сиромах, сав беше затрпан сандуцима, тако да му је само глава вирила. Поред свега тога, пошто се камион љуљао – пут је био пропали макадам – нагомилани сандуци су се рушили, а онај сиротан је покушавао да их рукама одгурне лево-десно како га не би ударили у главу. А онај први је викао јер је седео мало притешњен. Рекох му: „Зар не видиш како је оном тамо, а ти се дереш?“ Упитах и монаха: „Како је, Оче?“ Овај ми уз осмех одговори: „Боље него у паклу, Старче!“ Онај се мучио иако је седео, а овај се радовао и поред тога што га сандуци умало нису затрпали. А пред нама је било још два сата путовања; нисмо били близу. Ум оног мирјанина окретао се око удобности коју би имао да је пошао аутобусом, и тиме се само узнемирио. А монах је мислио о томе колико би се мучио да се налази у паклу, и осећао је радост. Размишљао је: „Стићи ћемо за два сата и изаћи из камиона, а они јадници у паклу мучиће се довека. Јесте да тамо нема сандука, света и осталог, али пакао је – пакао. Слава Ти, Боже! Овде ми је, ипак, боље.“
– Старче, због чега два послушника, на пример, немају исто поверење у свог духовника?
– Због помисли. Човек може да има искварене помисли према свему и свачему. Ако нема добре помисли и не избаци своје „ја“ из сваког свог поступка, односно, ако је самовољан, ни Светитељ му неће помоћи. Не само да има светог духовника или свету игуманију, већ да му је духовник и сам свети Антоније, или ма који други Светитељ – то му ништа не би помогло. Ни сам Бог не може да помогне једном таквом човеку, иако Он то веома жели. Када човек воли себе, односно када је себељубив, он све кроз то тумачи. Неко све тумачи грешно, а неко онако како то њему одговара. Мало-помало, ова неразумна тумачења постају део природе таквог човека. Ма како да се држиш, они ће се саблазнити.
Има и таквих људи који, ако им посветиш мало пажње, ако им кажеш неку лепу реч, лете од среће. Али ако им не посветиш пажњу, веома се жалосте и западају у другу крајност, која је ђаволска. Када виде, на пример, нечији поступак они помисле: „Аха, десиће се то-и-то“, и касније су уверени да се то све сигурно баш тако десило. Или виде неког да је озбиљан, и помисле како сигурно има нешто против њих, а он је можда озбиљан јер је окупиран нечим. Пре неки дан дође ми тако један човек и рече: „Зашто је тај-и-тај некада разговарао са мном, а сада не разговара? Нешто сам му приговорио; да није можда због тога?“ „Пази“, рекох му. „Можда те је и видео, али те просто није приметио; или му је неко болестан, па размишља о томе како да нађе лекара; или путује у иностранство те је окупиран заменом новца…“ И заиста, тај човек имао је болесног сродника и озбиљне проблеме, а овај је, зато што је очекивао да он стане и поразговара са њим, изнео читаву гомилу помисли.
 
Добре помисли доносе духовно здравље
– Старче, која је одлика слабашних помисли?
– На шта мислиш? Први пут чујем за тако нешто.
– Па, говорили сте о томе да, када човек прима помисли слева, он погрешно схвата нечије држање…
– И ти то зовеш „слабашним помислима?“
– Споменули сте неког ко је желео да остане код Вас као послушник, а Ви сте му рекли: „Не могу да те примим јер имаш слабашне помисли.“
– Ма, не! Нисам тако рекао. Рекао сам му: „Не могу да те примим као послушника, јер ниси духовно здрав.“ Он ме је на то упитао: „А шта је то духовно здравље?“ Одговорио сам: „Немаш добре помисли. Ја као човек сигурно имам неке недостатке, а као дугогодишњи монах можда имам и неку врлину. Ако немаш добре помисли, и од мојих недостатака и од мојих врлина имаћеш само штету.“ За једно дете може се рећи да има слабашне помисли, јер је још увек незрело, али не и за одраслог човека.
– Старче, а да ли су сви одрасли људи – зрели?
– Код неких људи глава није зрела. То је друго, ако са главом нешто није у реду. Али ако неко не размишља једноставно, тада његова помисао скреће ка злу и он све погрешно види. Такав човек није духовно здрав и никакво добро му не може помоћи; и од самог добра се мучи.
– Ако се деси неки проблем, Старче, да ли је корисно да испитамо ко је крив?
– Прво испитај да видиш ниси ли можда ти крива. То је много боље!
– Али, Старче, шта ако ми други дају поводе?
– А колико пута си ти њима дала поводе? Будеш ли тако размишљала, схватићеш да грешиш суочавајући се са проблемима на такав начин.
– А да ли је помисао слева и када кажемо: „Вероватно је то учинила та-и-та сестра?“
– Јеси ли баш сигурна да је то учинила та сестра?
– Не, али она је и раније нешто слично радила.
– Ако ниси сигурна, онда је то опет помисао слева. Осим тога, чак и да је она то и учинила, ко зна како и зашто је учинила.
– Старче, а када видим, на пример, да сестра има неку страст?
– Јеси ли ти игуманија? Игуманија сноси одговорност за вас, и зато треба да испитује ваше страсти. Али зашто бисте се ви бавиле туђим страстима? Ви још нисте научиле да радите на себи. Ако већ желите да радите на себи, не испитујте шта раде они око вас, већ гајите добре помисли и за оно добро и за оно лоше што приметите код других. Без обзира на то са којим циљем неко нешто ради, ви имајте добру помисао. Добра помисао у себи садржи љубав, она разоружава људе и чини да се сви односе добро према вама. Сећате ли се оних монахиња које су лопова сматрале авом? А када им се он открио ко је, монахиње су мислиле да је то неки Христа ради јуродиви, који се само представља као лопов, па су почеле још више да га поштују. На крају су се спасили и он и његови другови.[6]
– Старче, а када ме нека сестра слаже…
– А ако је из неког разлога била принуђена да ти каже лаж, или ако се заборавила, и оно што ти је рекла није била лаж? Сестра одговорна за госте потражи, на пример, од куварице салату; она јој каже: „Немам“, а ова зна да има. Ако не буде имала добре помисли, рећи ће: „Слагала ме је.“ Али ако има добре помисли, рећи ће: „Сирота! Од силног посла заборавила је да има салату“, или: „Сигурно чува салату за неку другу прилику.“ Ти ниси духовно здрава, па зато тако и размишљаш. Да си духовно здрава, ти би и нечистоту видела чистом. Гледај на ђубре као што гледаш на воће, јер ђубре помаже да воће роди.
Онај ко има добре помисли духовно је здрав, и све окреће на добро. Сећам се, за време Другог светског рата деца која су била снажне грађе са апетитом би појела парче проје, и била би здрава; а нека деца из богатих кућа и поред тога што су јела хлеб са путером, будући слабашне грађе – била су болешљива. Тако је и у духовном животу. Човек који има добре помисли, чак и ако га неко неосновано нападне, рећи ће: „То је допустио Бог, не бих ли тиме искупио своје пређашње грехе. Слава Ти, Боже!“ Насупрот томе, ако пођеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш. Узмите за пример неког пијанца. Ако је зао, он ће у пијаном стању разбијати све око себе; а ако је добар, плакаће и молити за опроштај. Један пијанац је рекао: „Поклањам по једну кофу лира свакоме ко ми завиди!“
 
Они који имају добре помисли све виде добро
Рекао сам неким људима који су ми се пожалили да се саблажњавају гледајући извесне неправилности у Цркви: „Ако питаш муву: Има ли цвећа у околини? она ће ти одговорити: Не знам; али тамо доле у оној рупи има конзерви, ђубрета, нечистоће, и набројаће ти сву прљавштину у којој је била. Али ако запиташ пчелу: Да ниси можда видела неку прљавштину у околини, она ће ти рећи: Прљавштину? Не, нисам приметила никакву прљавштину. Ово место је препуно мирисног цвећа,и навешће ти читаву гомилу баштенског и пољског цвећа. Видиш, мува зна само где има смећа, док пчела зна да је тамо један љиљан, а мало даље један зумбул…“
Како ја схватам ствари, неки људи личе на пчелу, а неки на муву. Они који личе на муву у свакој ситуацији траже нешто лоше и тиме се занимају; нигде не виде нешто добро. Они који личе на пчелу у свему налазе добро. Оштећен човек, оштећено и мисли; он све прима налево, све види погрешно. А човек који има добре помисли, ма шта да види, ма шта да му кажеш, имаће добру помисао.
Једанпут ми је у келију дошао неки дечко, ученик другог разреда гимназије. Покуцао је на врата звекиром. Требало је да прочитам брдо писама, али рекох – да изађем да видим шта хоће. „Шта је, момче?“, упитах га. „Да ли је ово келија оца Пајсија? Треба ми отац Пајсије“, на то ће он. „Ово је његова келија, али он није овде. Отишао је да купи цигаре“, рекох му. „Сигурно је отишао да би некоме учинио услугу“, опет ће он уз добру помисао. „Ма, за себе је отишао да их купи. Све је попушио, па је постао као луд за цигарама. Мене је овде самог оставио, и уопште не знам када ће да се врати. Видим ли да касни, покупићу се и отићи.“ Очи су му засузиле, па ми опет уз добру помисао рече: „Умарамо Старца.“ „А шта ти хоћеш од њега?“, упитах га. „Хоћу да узмем благослов“, одговори он. „Море, какав благослов да узмеш? Па, он је у прелести, нема благодати; знам га ја добро. Не чекај га узалуд, јер и када се врати биће нервозан, а можда и пијан; јер поред свега, још и пије.“ Али он је и даље имао добре помисли. „Уосталом, ја ћу га сачекати још мало; шта хоћеш да му кажем?“ „Имам једно писмо да му предам, али ћу га сачекати да бих узео благослов“, на то ће он. Видите? Шта год да сам рекао, он је то примао са добром помишљу. Рекао сам му: „Постао је као луд за цигарама“, а сироти дечко почео је да уздише; очи су му се напуниле сузама. Мислио је: „Ко зна, хтео је некоме да учини услугу.“ Неки људи толико читају па опет – ништа не вреди, а једно дете, ученик другог разреда гимназије, има тако добре помисли! Ти му квариш помисли, а он долази до бољих, и изналази све боље и боље закључке. Задивио сам се! Први пут сам тако нешто видео!
 
Помисли просвећеног човека и помисли лукавог човека
– Старче, да ли човек светог живота схвата да је неко лукав?
– Да, схвата, како то да је неко лукав, тако и то да је један Светитељ – свет. Он види зло, али истовремено види и какав је човек изнутра; зна да је то од ђавола и да долази од споља. Душевним очима он своје сопствене грехе види великим, а туђе – малим. Заиста их види малим, не обмањује себе. Може да види да је неко злочинац, али ће у добром смислу налазити оправдања за лукавства злог човека; он га не презире, не сматра га нижим од себе. Може га чак сматрати и бољим од себе, и свесно трпети његове слабости из многих разлога. Види, на пример, злобу неког злочинца, али сматра да је он дошао дотле да чини злочине јер ниоткуда није имао помоћи, и да је и сам могао да буде у том стању да му није Бог помогао. Тако прима обиље благодати. Насупрот томе, када лукав човек види Богом просвећеног човека, он неће знати његове добре помисли, баш као што их ни ђаво не зна.
Онај који над собом дела истанчано духовно дело, оправдава друге, а не себе. И колико духовно напредује, толико се ослобађа, и толико стиче љубави према Богу и људима. Он тада не може да схвати шта значи злоба, јер о другима има само добре помисли; о свему мисли чисто и све види духовним видом, свето. Стиче корист чак и од падова својих ближњих, јер му они служе као јака кочница, да би припазио да сам не склизне. Насупрот томе, неко ко није стекао чистоту лукаво мисли и на све ствари лукаво гледа. Чак и оно што је чисто он прља својим лукавством. Не користе му ни врлине његових ближњих, јер будући помрачен мраком човекоубице ђавола, те врлине тумачи својим лукавим речником. Непрестано је растројен, а и своје ближње непрестано растројава духовним мраком. Ако хоће да се ослободи, треба да схвати да је неопходно да се очисти, како би стекао духовну бистрину, чистоту ума и срца.
– Старче, а када је човек некад лукав, а некад добар?
– Тада је подложан одговарајућим утицајима и променама. Човек је променљив. Лукаве помисли могу бити од ђавола и од самог човека који лукаво размишља. Често ђаво устројава неке ситуације да би изазвао код човека лоше помисли. Када ми је један архимандрит први пут дошао у келију, нисам стигао да га примим. Када је дошао други пут, нисам могао да га примим, јер сам био озбиљно болестан, па сам му рекао да дође неки други пут да поразговарамо. Тада је архимандрит примио помисли да не желим да га видим, јер имам нешто против њега, па је отишао у манастир и жалио се на мене. Све је то било од ђавола.
 
Помисли откривају духовно стање
– Старче, како то да једну исту ствар два човека различито виде?
– А зар све очи виде подједнако добро? Да би неко видео добро, треба да има здраве душевне очи. Када су душевне очи здраве, човек има унутрашњу чистоту.
– Зашто, Старче, један исти догађај понекад неко сматра благословом, а неко несрећом?
– Сваки човек тумачи догађаје у складу са својим помислима. Сваку ствар можеш да посматраш и са добре и са лоше стране. Чуо сам да се догодило следеће: У једном манастиру који се налазио у насељеном месту, по типику је у поноћ служена вечерња служба заједно са јутрењем. На богослужења је долазио и народ, јер је манастир био окружен кућама, које су мало-помало зидане у непосредној близини. Једном приликом неки монах почетник заборави да закључа келију, и у њу уђе – жена. Сазнавши за то, монах се жестоко расрди! Оскврнављена му је келија! Страшно, пропаст света! Узео је шпиритус, просуо га на патос и запалио, не би ли дезинфиковао келију! Мало је фалило да запали и читав манастир. Патос келије је спалио, али своје помисли – није. А требало је њих да спали, јер се зло налазило у њима. Да је монах имао добру помисао и рекао себи да је жена ушла у његову келију из побожности, да би стекла корист, да би узела мало благодати како би се и она код куће подвизавала, духовно би се променио и прославио би Бога.
Квалитет помисли једног човека открива његово духовно стање. Људи суде о стварима сходно унутрашњем садржају њихових душа. Уколико немају духовни садржај, изводе погрешне закључке и чине неправде својим ближњима. Ако, на пример, онај ко даје милостињу ноћу – како га нико не би видео – угледа неког касно увече напољу, никада неће имати лошу помисао. Али ако истог угледа неко ко читаве ноћи проводи у греху, рећи ће: „Каква наказа од човека! Ко зна где је провео ноћ“, јер он сам има такво искуство. Или ако би неко ко има добре помисли зачуо ноћу са горњег спрата „тук-тук,“ помислио би: „Неко ради метаније“, док би неко други ко нема добре помисли, рекао: „Неко целу ноћ игра!“ Ако би онај први чуо музику, рекао би: „Каква дивна црквена музика!“, док би онај други рекао: „На шта личи ова дрека?“
Сећате ли се како су се према Христу поставила два разбојника која су заједно са Њим била распета? А обојица су видела Христа на Крсту, земљу како се тресе и остало. Али какве помисли је имао један разбојник, а какве је имао други! Први, који је био са Христове леве стране, хулио је на Њега и рекао: Ако си ти Христос, спаси себе и нас. Други, који је био са Христове десне стране, рекао је: Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини.[7] Један се спасао, а други је пропао.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У аскетском речнику реч „помисао“ означава или просто мисао проистеклу из ума, или покрет душе према добру или према злу; или склоност према добру или према злу; или оно што се стиче садејством ума, савести, осећања и воље. Будући да помисли претходе сваком делу, да би борба сваког верника, а нарочито монаха, била успешна, најпре треба да је усмерена на испитивање помисли, како би се узнеговале добре помисли, а поразиле лоше.
  2. Види 4. Мак. 3, 5.
  3. Види 4. Мак. 5, 1 и даље.
  4. Јн 7,24.
  5. Види 1. Кор. 6, 19 и 3, 16.
  6. Међу казивањима о монаштву првих времена наводи се и следећи догађај: Да би опљачкао један добро утврђен манастир, неки вођа разбојника преобукао се у монаха и потражио преноћиште у том манастиру. Игуманија га је са целим сестринством примила као великог аву, са пуно поштовања. Све сестре су се окупиле да би узеле од њега благослов, опрале му ноге и потом ту воду од прања ногу сачувале као благослов. Једна непокретна сестра која се са вером том водом умила – оздравила је, и на изненађење свих, сама дошла да и она узме благослов од аве. Вођа разбојника се, видевши чудо, потпуно променио; покајао се и бацио мач који му је био сакривен под расом. После краћег времена и он и његови другови – разбојници постали су монаси, који су свој монашки живот проводили са великом доследношћу.
  7. Лк. 23, 41.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *