ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ДРУГА ГЛАВА
О демонизованима
 
Старче, колико је демона обитавало у бесомучном Гадаринцу[1]?
Много демона[2], пише у Јеванђељу. Зато је демонизовани и рекао да му је име – Легион[3]. И видите, као што у једном демонизованом човеку може да обитава читава гомила демона, тако и у срце верујућег могу да стану сви Свети. Кад Христос у њега стаје, колико више стају Свети! То је велика тајна! Једанпут када сам био у келији Часног Крста, неко позвони на звонце. Погледам кроз прозор, и имам шта и да видим: Човека кога је пратила читава фаланга, једно црно јато демона! Први пут сам видео да је један човек под влашћу толиких демона. Он је био медијум. Измешао је молитве Цркве са призивањем демона, а хришћанске књиге са магијом, и после је пао под власт демона. Страшно! Веома сам се забринуо.
Поједини психијатри и демонизоване људе сматрају душевним болесницима, а опет, поједини свештеници душевне болеснике држе за демонизоване. Али, душевни болесник за помоћ треба да се обрати оном првом, а демонизовани човек – оном другом. Како психијатар да помогне демонизованом[4]?
– Старче, да ли је један демонизован човек у стању да разуме у чему је погрешио па се демонизовао?
– Да, може да разуме, осим ако му је оболео и ум, када је врло тешко да му се помогне. Ако је само демонизован, можеш врло лако да се споразумеш са њим и да му помогнеш, али он треба да буде послушан. У противном, како да му се помогне?
Једанпут ми је дошао у келију неки човек из јужне Грчке који је био у Индији и демонизовао се. Говорио је неке псовке, а из уста му је излазила пена. Очи су му биле широм отворене, дивље. Рекох му: „Не хули, јер тако призиваш демоне.“ Није ме слушао. И по други пут је тражио да му помогнем. „Помози ми“, рече, „само ти можеш да ми помогнеш.“ „Ама, како да ти помогнем?“, кажем му. „Хоћеш да се ја молим за тебе како би се благодаћу Христовом ослободио, а ти да призиваш демоне? Иди да се исповедиш, да ти прочитају егзорцизме, па после дођи да разговарамо.“ „Не идем“, на то ће он. „Уђи да те помажем уљем из кандила“, рекох му. „Нећу. Хоћу да ми помогнеш.“ Отишао је потом мало даље и разговарао са неким. У једном тренутку, док сам говорио посетиоцима да Бог допушта искушења ради нашег спасења, повикао је оданде: „Бре, ти, зашто причаш како Бог дела да би спасао човека? Имамо једног оца на небу и једног на земљи, а изнад свих је један господар.[5]“ „Прекини са тим демонским изјавама“, рекох му и изговорих молитву. „Сад си ме смутио“, на то ће он. „Бежи“, узвратих му и он одскочи. Права запетљанција! „Уз кога си ти?“, упита ме. „Уз Христа“, одговорих му. „Лажеш“, опет ће он, „ниси ти уз Христа, пошто сам ја Христос, а ти ме удараш.“ Тако се ђаво појављује наопачке.
– И све то је рекао ђаво?
– Да, ђаво. Али, видиш, Бог је тог човека охрабрио да стигне до Свете Горе. У таквом стању кренути са другог краја Грчке да би се дошло на Свету Гору – велика је ствар! Али било му је још горе јер није слушао. Да је био послушан, добио би помоћ.
 
Ако има луциферску гордост, човек може да се демонизује
Човек који је много горд, помрачен је. Као да му је мозак замагљен неким димом. Прави грубе пропусте, а то не схвата. Један такав човек ми рече: „Ја све волим; волим и ђавола; није он тако лош…“ „Ама, шта то причаш?“, на то ћу ја. „Када би Бог дао ђаволу потпуну слободу, он би нас све уништио. Ко је још видео неко добро од ђавола, да би га сад ти видео?“ Доспео је у такво помрачење, да ма шта да му кажеш како би му помогао, он то неће схватити. Рећи ће ти да га гњавиш! То га гњави? ‘Ајде сад, па пробај да му докажеш нешто… Није суманут, мозак га добро служи. Треба да схвати да је то што говори – хула, одрицање од Христа.
Тако, мало-помало, људи долазе до обожавања сатане. Када видиш сатанисту, изгледа као да је ђаво овладао њим. Гледаш пред собом демонизованог човека. А сироту омладину такви усмеравају куда хоће, уз помоћ сатанске музике. Почињу и да призивају сатану. Чуо сам да ако се неки дискови „рок“ музике пусте унатрашке[6], чују се песме у којима се призива сатана. Постоји чак и славословље сатане: Сатана, посвећујем се теби. Страшно!
– Значи, Старче, гордост може да одведе човека у демонизованост?
– Да. Рецимо да неки човек учини некакав грех, и оправдава се. Ако други поведу разговор о томе у жељи да му помогну, он ће рећи да му чине неправду, и будући чврсто уверен да је он бољи од њих, још ће их и осудити. Касније, мало-помало, почиње да осуђује и Светитеље, најпре оне новије, а потом и древне: „Тај-и-тај Светитељ није чинио никаква чуда, а ономе је фалило то-и-то…“ Убрзо потом иде још даље, и почиње да осуђује Синод: „А и тај Синод, какве одлуке доноси…“, будући да и Синод, по његовом мишљењу, није како треба. И на крају почиње да говори: „И зашто Бог то-и-то ради баш тако?“ Е, када човек дође дотле, он није сишао са ума, већ се демонизовао.
Једном ми је овде у келију дошао неки демонизовани младић са својим оцем. Говорио је да је он бог. Био је код једног духовника који не живи у свету, и он му, у страху да му демон може нашкодити, рече: „Благослови ме!“ На крају крајева, шта и да кажеш? После је овај демонизовани рекао свом оцу: „Видећеш да ће и отац Пајсије признати да сам ја бог.“ И тако се опкладио са својим оцем, у сав новац који је имао уз себе, да ћу га ја признати за бога.
Чим сам почео да окрећем бројаницу, скочио је, сав се тресући. „Шта радиш с тим?!“, повикао је. „Ја сам починио све грехе што постоје. Чинио сам тај-и-тај грех, и тај-и-тај… Имам ђавола у себи и постао сам бог. Треба да признаш да сам ја бог. А ти, бре, ништа не радиш. Само вртиш ли вртиш ту твоју бројаницу.“ Говорио је тако и разне друге ствари! Тада сам плануо и повикао на њега: „‘Ајде, бриши одавде, изгубљени!“ Он се разбеснео попут дивље звери. Извадио је новац из џепа и бацио га оцу: „Узми, изгубио сам опкладу.“
 
Демонизовани људи негативно реагују на сваку светињу
– Старче, како човек може да увиди да је неко демонизован, а не душевни болесник?
– То може да увиди и један обичан, побожан лекар. Они који страдају од демона почињу да се тресу када се приближе некој светињи. Из тога је савршено јасно да су поседнути демоном. Ако им даш мало свете воде, или их закрстиш светим моштима, успротивиће се, јер то стешњава демона који је у њима, док се душевни болесници уопште не опиру. Чак и ако на себи имаш крстић и само покушаш да се приближиш демонизованом човеку, он ће се узнемирити и почети да се тресе. На једном бдењу на Светој Гори, оци су ми рекли да имају помисао да је један мирјанин који је био тамо демонизован. Сео сам у стасидију до његове, и дотакао га мојим крстом који у себи има честицу Часног Крста. Он се одмах стресао, скочио на ноге и отишао на други крај храма. Када су се људи мало разишли, пришао сам му и учинио исто као и први пут. Опет исто. Тако сам схватио да је човек заиста демонизован.
Када ми у келију доведу дечицу и кажу да су ђавоимана, да бих се уверио у то, обично узимам једну честицу моштију светог Арсенија и сакријем је у шаку. И да видите, док држим тако обе шаке затворене, ђавоимана деца са страхом гледају у ону шаку у којој држим свете мошти. А ако деца нису поседнута демоном, него пате од неког, рецимо, обољења мозга, уопште не реагују на мошти. Понекад им дајем да пију од воде у коју су биле погружене свете мошти, али ако су ђавоимана – одбијају да пију и беже. Једном таквом детету дао сам прво да једе слаткише да би ожеднело, а онда сам му донео да пије од те воде. „Донео сам за Јоцу једну много добру воду“, рекох. Чим је отпио мало, почео је да виче: „Ова вода ме пече! Шта има у њој?“ „Ништа“, одговорих. „Шта ми то радиш? Пече ме!“, наставио је да виче. „Не пече тебе; неког другог пече“, рекох му. Потом му закрстих главу, а руке и ноге почеше да му се тресу… Пао је у демонску кризу. Демон га је смотао као клупче.
Сећате ли се једног студента који је пре много година долазио овде? „У мени је демон“, говорио ми је, „и он ме много тиранише. Преживљавам право мучење због њега, јер ме тера да говорим свакакве гадости. Пао сам у очајање. Осећам како ме притиска изнутра, стеже ме некад овде, некад овде“, и показивао је на свој стомак, на груди, на бок, на руку. Пошто је био веома осетљив, како га не бих повредио и да бих га утешио, рекох му: „Види, није демон у теби, већ се налазиш под спољашњим утицајем злих сила.“ Када смо ушли у цркву рекао сам сестрама које су биле унутра да се помоле за то несрећно Божије створење, а сам сам ушао у олтар, изнео одатле једну честицу моштију светог Арсенија, пришао младићу и поново га упитао: „На ком месту те притиска и мучи демон? Где ти се чини да се тачно налази?“ Показао ми је бок. „Где, овде?“, упитах га и наслоних на то место шаку са светим моштима. Тог тренутка је урликнуо: „Пече ме! Пече ме! Нећу да идем! Неећууу!“ Викао је, псовао, говорио многе гадости. Тада почех у себи да се молим: „Господе Исусе Христе, Господе Исусе Христе, изагнај нечистог духа из свога створења“, и да га закрштавам светим моштима. То је трајало око двадесет минута. Онда је демон почео да га раздире, оборивши га на земљу. Почео је да се преврће по поду. Одећа му је била сва од прашине. Подигли смо га на ноге. Читаво тело му се тресло и грчевито трзало. Придржавао се за иконостас како би се одржао на ногама. Руке су му биле обливене хладним знојем, као роса кад прекрије траву. Ускоро је демон изашао, и он се смирио. Оздравио је, а и дан-данас је добро.
 
Не придајте значаја ономе што говоре демонизовани
– Старче, на шта треба обратити пажњу када се разговара са демонизованим човеком?
– Треба творити молитву и обраћати му се са добротом.
– Старче, да ли се демонизовани сећају шта су говорили за време напада?
– Нечега се сећају, а нечега – не. Ми не знамо како Бог делује. Он често допушта да се сећају, не би ли се тако смирили и покајали.
Када демонизован човек затражи нешто, није лако распознати да ли то долази од ђавола или је у питању његова лична потреба. Једном сам срео неку демонизовану девојку. Она је читала Казандзакиса[7] и поверовала у неке богохулне ствари, због чега се демонизовала. Демон ју је изненада напао, па је почела да испушта страшне крике: „Горим! Горим!“ Њени сродници су је држали, како бих могао да је закрстим. Затим је повикала: „Воде! Воде!“ „Донесите јој воду“, рекох им. „Не, не! Један човек нам је рекао да не треба да слушамо ђавола“, одговорише ми они. „Сирота девојка је сада жедна. Донесите воду“, рекох. Било ми је јасно када је то горење долазило од ђавола, а када од жеђи. Испила је две пуне чаше воде. „Као да угаљ гори у мени“, рече она, „толику жеђ осећам. И читаву кофу воде да попијем, нећу угасити ту ватру у себи.“ Толико је горела изнутра!
– Старче, а када демонизован човек почне да виче, како да знамо када говори ђаво из њега, а када сам човек?
– Када говори ђаво, усне се не покрећу нормално, него као машина. А кад човек говори сам од себе, покрети усана су природни. Ако демонизовани виче у тренутку док над њим читају егзорцизме, или се други моле за њега, то се дешава или зато што се његова душа мучи, па говори ђаволу: „Бежи, шта чекаш!“, или то ђаво вређа човека или свештеника хулећи на Христа, Мајку Божију, Светитеље. Некада лаже, а некада га сила имена Христовог принуђује да каже истину. Понекад, опет, демонизовани говори нешто из духовног штива које је прочитао, и томе слично. Шта да кажем? То су јако замршене ствари. Зато, када разговарате са таквим човеком, будите веома обазриве. Не придајте значаја ономе што он говори. Може да каже, на пример: „Печеш ме.“ Све да га ти заиста и печеш, ако кажеш: „Печем га“, опекла си се сама. А ако га не печеш, а поверујеш у то да га печеш, дупло си се опекла. Или, на пример, демонизовани може да заурла на вас: „Смрдљивице!“, а једној сестри да каже: „А ти, ти си чиста.“ И ако она поверује у то, пропала је. Зато немојте да експериментишете са ђаволом.
У један манастир довели су неког демонизованог човека, и игуман је рекао братији да иду у цркву да се моле за њега на бројанице. А тамо се налазила глава светог Партенија, епископа Лампсакијског[8], што је демона добро притеснило. Док се братија молила на бројанице, игуман је наложио једном јеромонаху да чита егзорцизме. Тај јеромонах показивао је једну спољашњу побожност, а у себи је имао прикривену гордост. Био је подвижник и тачан у свему. Будући образован, давао је савете осталој братији. Њему самом, међутим, није имао ко да помогне, јер су се сви из поштовања које су гајили према њему устручавали да му нешто кажу када би у нечему погрешио. Тако је стекао лажно мишљење о себи како је у врлини изнад све друге братије у манастиру, и томе слично. И баш тог дана, лукави је нашао згодну прилику да му нанесе зло. Употребио је сво своје лукавство, не би ли јеромонаху створио утисак како је он истерао демона из демонизованог човека. Дакле, чим је почео да чита егзорцизме, ђаво је почео да урла: „Горим! Куда ме изгониш, ти немилостиви човече?“ – како би јеромонах помислио да ђаво гори од његових егзорцизама, а заправо је био притешњен јер су се и сва друга братија молила. Јеромонах одговори демону: „Уђи у мене.“ Свети Партеније је то исто рекао једном демону, али он је био Светитељ. Наиме, када је један демон заурлао: „Горим, горим, где да идем?“, Светитељ му је рекао: „Уђи у мене.“ На то му демон одговори: „Партеније, и само твоје име ме сажиже“, и истог трена изађе из демонизованог човека кога је мучио. Тако се овај јеромонах демонизовао, у покушају да буде попут светог Партенија. Истог часа демон је добио власт над њим. Демон га је мучио годинама, тако да није могао нигде да се скраси. Непрестано је лутао, час по свету, час по Светој Гори. У шта се увалио, несрећник! Од оваквог стања дошао је до такве душевне изнемоглости и телесне исцрпљености, да се сав тресао. И тако, иако је некада био добар свештенослужитељ, више није могао да служи[9]. Видите шта ђаво ради?
– Старче, има ли утицаја употреба кафе на реакције демонизованог?
– Када је човеков нервни систем надражен, а он уз то пије још и много кафе, нерви још више попуштају, па ђаво то стање злоупотребљава. Сама кафа није нешто демонско, већ ђаво користи њен утицај на нерве, те стање демонизованог од тога постаје још горе.
 
Помоћ демонизованима
– Старче, негде пише да се ђаво скрива у самом срцу демонизованог човека, али не дозвољава да човек то схвати, да не би молитвом заратио против њега. Да ли је то тачно?
– Да, зато што демон има право да живи у демонизованом човеку одређено време. Он може да се притаји, међутим молитва га нагони да се узбуни и бежи. Молитва је за ђавола тешка артиљерија. Једном су ми у келију довели једно демонизовано момче, које је непрестано говорило молитву. Његов отац је био монах, али је погазио монашке завете и оженио се, те се овај несрећник родио демонизован. Бог је тако уредио да би дете обрело награду, да би се отац спасао, а и да бисмо ми монаси као кочницу имали овај пример – како се муче монаси који погазе монашке завете. У једном тренутку демон га шчепа, па повика јаким гласом, испуштајући звуке као кокошка: „Кокококо-да, кокококо-да…“ „Шта ти је?“, упитах га, а у себи почех да творим молитву: „У име Господа Исуса Христа, изађи нечисти душе из Божијег створења.“ На то демон заурла: „И ја бих волео да побегнем одавде, јер овај непрестано говори молитву. Хоћу да одем у Пакистан да мало одахнем!“
– Старче, а зашто демон није изашао из дечка, иако је он стално говорио молитву?
– Изгледа да је и он дао извесна права ђаволу, а и ђаво има свог старешину од ког добија наређења.
– Старче, шта треба говорити у молитви за демонизованог?
– Пре свега треба узнети славословље Богу: „Благодарим Ти, Боже мој, што ми помажеш, па се налазим у овом стању, јер сам и ја могао да будем на његовом месту и да имам у себи не пет-шест демона, него – хиљаде. Молим Те, помози слузи Твоме који се тако страшно мучи.“ Дакле, најпре се треба помолити од срца, а потом наставити са молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога.“
Често се догађа да смо управо ми који се молимо узрок због кога демон не излази из демонизованог човека, јер се молимо са гордошћу. Ако прихватимо и једну горду помисао типа: „Ево, сад ћу ја својом молитвом да помогнем да из њега изађе демон“, одмах одступа божанска помоћ, и тако помажемо ђаволу да и даље остане ту где јесте.
За демонизоване се увек треба молити са смирењем, болом и љубављу. Много ме је заболела душа због једне демонизоване жене. Она је, несрећница, у нечему попустила, рекла је једно „да“ ђаволу, и демон ју је од тада годинама страховито мучио. Пекао јој је тело. Обишла је многе манастире заједно са мужем и шеснаестогодишњом ћерком. Проводили су читаве ноћи у цркви и бдили. Да је ова жена била мушкарац, стегнуо бих је у загрљај. Демон се много мучи када демонизованог човека загрлиш са божанском љуба вљу.
Када не раздражујеш демонизованог човека и не противиш му се, већ састрадаваш са њим у његовом болу, тада демон излази из човека после краћег или дужег времена. Смирење је највећи могући шок за ђавола. У једном манастиру, док су се поклоници клањали светим моштима, неки демонизован човек одједном скочи и бесно рече игуману: „Јел’ ми то силом треба да прилазимо?“ Игуман му смирено и са пуно доброте рече: „Не силом, већ вашом слободном вољом.“ Тада онај повика: „А ја прилазим силом!“, па јурну ка светим моштима и поклони им се. Видите, смирење и доброта игумана стесниле су демона. Тога се демони и плаше.
– Старче, добијају ли демонизовани помоћ од Светитеља, када на дан њиховог спомена одлазе на поклоњење?
– Боље је да демонизовани не одлазе на славе, јер одвраћају људе од молитве. Ствара се неред. Могу да оду на поклоњење неки други дан. Чак и ако неко од њихове родбине зна да тамо постоји човек који му може помоћи, нека ипак не иду тамо, међу људе, на дан славе. Зар ћемо да правимо рекламе?
Није добро ни да се људи окупљају када демонизован човек почне да виче. Прекјуче ми се пожалио један јадни демонизовани дечко: „Обрукао сам се.“ Сви су се окупили око њега, као неке вране. „Склоните се“, рекао сам им, „није ово циркус!“ Они – ништа. Не схватају да човек постаје предмет подсмеха када његов недостатак изађе у јавност.
– Старче, да ли Свето Причешће помаже демонизованом човеку?
– За оне који су се родили демонизовани, с обзиром да нису сами криви за то, често причешћивање је најделотворнији лек. Такви људи стичу велику награду, само ако не ропћу, све док се благодаћу Божијом не ослободе. Они су мученици ако све то претрпе, те је зато и потребно да се често причешћују. Ако се човек демонизовао услед своје непажње, требало би да се покаје, исповеди и подвизава како би се исцелио, и да се причести када је то потребно, са одобрењем духовника. Ако се причести без претходног покајања и исповести, демонизоваће се још више. Када је један демонизован човек пришао да се причести, пљунуо је на Свете Тајне. Христос је принео себе на жртву, удостојио човека самог Тела и Крви Своје, а он да пљуне на све то! Страшно! Видите, ђаво не допушта помоћ.
– Старче, можемо ли да дајемо њихова имена на Проскомидију?
– Да, наравно. Демонизованима је од велике помоћи када свештеник на Проскомидији са болом чита њихова имена.
– Старче, када се демонизован човек покаје, исповеди и причести, а демонски утицај не престаје, шта то значи?
– Значи да се његово духовно стање није стабилизовало. Када би му Бог одмах помогао да се ослободи овог демонског утицаја, убрзо би се поново вратио на исто. Зато Бог, из велике љубави, устројава да зло одступа постепено. Тако човек у исто време стиче и стабилније духовно стање. Како се његово духовно стање више стабилизује, тако и зло све више одступа. Од самог човека зависи колико брзо ће се ослободити демонског утицаја. Неком приликом ме је један отац чије је дете било демонизовано, упитао: „Када ће да се исцели моје дете?“ „Када се твоје духовно стање утврди, и њему ће бити боље“, одговорио сам му. Његов син се трудио да живи духовним животом, а он се томе противио и говорио му да ће сићи с ума не буде ли променио начин живота. Почео је он сам да га одводи у јавну кућу, и пошто је дечко био увучен у грех, демонизовао се. Једанпут је, навођен демоном, насрнуо на своју мајку, имајући нечасне намере. Несрећна мајка била је принуђена да оде на неко острво како би се избавила. Отац се покајао и покушао да живи духовним животом, међутим, његовом сину није бивало боље. Тек када је са њим обишао сва поклоничка места, упознао се са свим Житијима Светих и утврдио своје духовно стање, његов син је оздравио.
 
О егзорцизмима
– Старче, данас су довели једну демонизовану жену и замолили нас да кажемо свештенику да јој прочита егзорцизме. Како да поступимо у таквом случају?
– Најбоље ће бити да им кажете да то питање реши њен духовник. Ако је ђаво нашао места у њој, то значи да је учинила неки озбиљнији грех, или су њени родитељи нешто тако учинили, чиме су ђаволу дата права над њом, јер грех доводи ђавола. Ако се не покаје и не исповеди, грех неће одступити, а самим тим ни ђаво. А можда постоји и неки други разлог због кога је Бог допустио да се демонизује.
– Старче, да ли демонизованима помаже читање егзорцизама?
– Зависи. Егзорцизми помажу када се читају неком малишану који није ђаволу дао права над собом и не схвата шта је исповест, као и одраслом човеку који је изгубио разум и не може да се исповеди. Када је демонизовани здравог разума, потребно је да најпре схвати у чему је погрешио па се демонизовао, да се покаје, исповеди, и тек потом, ако је потребно, да му се прочитају егзорцизми. Јер и само помоћу разрешне молитве, ђаво може да одступи.
Неки свештеници скупе и демонизоване људе и оне који пате од неке болести, па им свима заједно читају егзорцизме. Једном човеку болесном од Паркинсонове болести, читали су егзорцизме. Ево, данас су довели једног старијег човека за ког су рекли да је демонизован. Десна рука му се тресла, а имао је и нападе. „Од када траје овакво Ваше стање?“, упитао сам га. „Од малена“, рече ми. То ме је изненадило. Касније сам приметио да му је лева страна главе мало заравњена. Изгледа да је на порођају дошло до неких компликација, због чега је и касније имао проблема. Замислите: Болесном човеку кажу да је демонизован, читају му егзорцизме – Изађи нечисти душе… а још му се и људи изругују! Не иде! Колико само деце коју сматрају демонизованом, нису демонизована. Довели су ми тако једног двадесетпетогодишњег младића и рекли ми да је демонизован. Дао сам му да пије свету воду, и није се нимало противио. „Шта је са њим?“, упитао сам његовог оца. „Од када има проблеме?“ „Од своје шесте године“, рече. „Догодило се да су у радњу једног дана донели тело његовог убијеног деде, и дете се, угледавши тај призор, одмах растројило.“ Сироти малишан доживео је нервни слом. Да је одрастао човек доживео тако нешто, па би се можда растројио, а камоли мало дете! И ‘ајд’ одмах да га прогласимо демонизованим!
– Старче, да ли егзорцизми могу да се читају и у себи?
– Боље је када се читају у себи. Најважније је читати егзорцизме са болом и смирењем, а не са гордошћу. Када свештеник каже гласно и гордо: Изађи, нечисти душе, ђаво се разгневљује и подивља, па користећи се егоизмом поседнутог човека, може да му каже: „Ево видиш; сви ти се смеју; измлати тог попа“, на шта овај заиста почиње да га туче. И тако, уместо да побегне ђаво, бежи свештеник са својим Требником… Једанпут је један свештеник рекао демонизованом човеку: „Наређујем ти, душе нечисти, да изађеш из овог човека!“ „Е, баш зато ја и не излазим…“, рече му ђаво устима демонизованог. Зато и говорим свештеницима да када читају егзорцизме никада не вичу: Изађи, нечисти душе… јер то демони не чују!
Рођаци демонизованог не треба друге да обавештавају да ће свештеник читати баш егзорцизме. Боље нека им само кажу да ће се читатати молебан. А свештеник нека чита егзорцизме тишим гласом.
 
Демонизовани људи преживљавају мучеништво
Демонизовани људи се увек много муче, па се и смиравају, али и страдају од ђавола! Једанпут сам у манастиру Ставроникити срео демонизованог, двадесттрогодишњег младића. Напољу је био мраз, у цркви је горела пећ, а он је седео позади, у припрати, имајући на себи само једну танку кошуљу кратких рукава. Нисам издржао, па сам отишао и дао му један вунени џемпер. „Обуци ово“, рекох му. „Смрзнућеш се.“ „Како да се смрзнем, Оче“, на то ће он, „кад сав горим?“ Ето, то је прави пакао.
Демонизованим људима који су осетљиве природе, ђаволак говори како се неће спасити, и наговара их да изврше самоубиство. Страшно! То није мала ствар! Упознао сам и једног демонизованог човека кога су и свештеници повредили – када је дошао да му прочитају егзорцизме, они су га истерали напоље. После му је ђаво и за мене рекао: „Ма, не иди код њега; ни он те неће прихватити“, и тако га бацио у очајање. А шта је тек ђаво урадио једном другом ђавоиманом човеку, који се исцелио благодаћу светог Арсенија! Када је дошао овде да се поклони моштима светог Арсенија, манастир је био затворен[10]. Тада се ђаво у лику светог Арсенија појави испред капије, и рече му: „Немој више да си крочио овде; нити ја хоћу да те видим овде, нити Пајсије.“ Тако га је отерао. Схваташ? Касније је овај човек почео да хули на Светитеља, да вређа и мене. Добро, ја и јесам за вређање, али Светитељ!… Онда се јадник опет демонизовао. Када се због дрскости удаљује благодат Божија, колико тек више када се хули на Свете? Долазио је и овде, у моју келију, и викао: „Шта сам ти урадио па нећеш ни да ме видиш? Зашто ни ти нећеш да ми помогнеш? Хоћеш да се мучим?“ Рекао сам му: „Благословени мој, тебе је отерао ђаво, а не Светитељ! Светитељ не тера људе од себе“, али он није хтео да слуша. Веровао је својој помисли. Знате ли какво злопаћење, какво мучеништво преживљавају овакви јадници сваког дана?
Али, многи демонизовани се муче и због тога да би поједини људи „променили мисао.“ Јер, гледајући њих како се злопате, замисле се над собом, уразумљују се и кају. Немојте мислити да демонизовани имају више грехова од других људи. Бог допушта да се демонизују, јер се тако понижавају, смиравају, оплакују своје грехе, стичу награду, а и другима помаже када их виде како се муче.
Свакако, неко ће рећи да има људи који учине неки тежак грех, а не постану демонизовани. Како то? Када човек достигне потпуну неосетљивост, демон га не опседа, јер Бог види да човек тиме не би стекао никакву корист. Требало би да знамо да је и напад демонске силе, на неки начин, Божији дар грешном човеку, да би се смирио, покајао и спасао.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види Лк. 8, 26 и даље.
  2. Лк. 8, 30.
  3. Римска војна формација састављена од 3000-6000 војника.
  4. Старац је говорио да је душевним болесницима потребна лекарска помоћ доброг и побожног психијатра, као и духовна помоћ духовника, док демонизовани људи здравог расуђивања треба да нађу у чему су погрешили па су се демонизовали, да се покају и исповеде, како би се ослободили демона.
  5. Мисли се на ђавола.
  6. Старац мисли на дискове са сакривеним порукама које се чују када се диск пусти уназад.
  7. Никос Казандзакис (1883-1957) – највише превођени Грчки писац и философ двадесетог века. У свом најпознатијем роману „Грк Зорба“ (по коме је 1964. године снимљен и истоимени филм), доследно Ничеовој философији говори у прилог овоземаљских вредности и човекових телесних нагона и задовољстава.
  8. Његов спомен Црква празнује 7. фебруара.
  9. Види Старац Пајсије Светогорац, „Света Гора и Светогорци“, манастир Светог Стефана, Врање, II изд. 2005, стр. 100.
  10. Манастири у Грчкој најчешће су отворени за посетиоце само одређеним данима и у тачно одређено време, како би се сачувао спољашњи поредак и дух монашког живота, неопходан за унутрашње делање монаха.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *