НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ

ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ТРЕЋА ГЛАВА
Праћење себе и самопознање
 
Испитивање себе
У војсци, у јединици радио-везе, имали смо мрежу радио-праћења и табелу за распознавање. Пратили смо и сазнавали која је станица страна а која наша, јер су се понекад у наше станице мешале стране. Тако и човек треба да прати своје помисли и своје поступке, како би видео да ли су они сагласни са јеванђелским заповестима. Тако ће уловити своје грешке и започети борбу за њихово исправљење. Јер човек не може да узнапредује у духовном животу ако допушта да му грешке пролазе непримећено или ако не жели да се мало замисли над својим преступима, када му неко скреће пажњу на њих.
Испитивање себе корисније је од сваког другог испитивања. Неко може да проучи много књига, али ако притом не прати себе, све прочитано биће му узалуд. А човек који прати себе, а уз то и мало проучава књиге, стећи ће велику корист. Тада његово понашање постаје истанчано у свакој ситуацији. У супротном, он чини грубе грешке, а то уопште не схвата. Приметио сам нешто, тамо у својој келији: људи ме виде како са другог краја порте преносим пањеве[1] како би они сели, а када устану и крену, не размишљају ко ће те пањеве да врати на место. Или виде да носим један пањ, и да нема другог на који би сели, али чекају да им га ја донесем! Кад би само мало размислили, рекли би: „Добро, нас је овде петоро-шесторо људи; зар он сам да доноси толике пањеве са другог краја порте“, и за трен ока пошли би да их сами донесу.
– Стaрче, једна млађа сестра ме је питала: „А када је Старац био монах почетник, он није доживљавао падове у својој борби? Нису му понекад наилазиле помисли слева? Није падао у осуде?“
– Када би ми се нешто тако дешавало у борби или када би ме ружили, ја ништа од тога нисам „ослобађао од пореза.“
– Шта то значи „ослобађати од пореза“?
– То значи да се човек равнодушно поставља према грешкама које учини; да се не бори; да их доживљава „од споља.“ Као што стврднута земља не пропушта воду када падне киша, тако се дешава и у овом случају: њива срца таквог човека постаје тврда од равнодушности, па тако ма шта да му кажу и ма шта да му се деси, њега ништа не може да се дотакне, не би ли осетио своју кривицу и покајао се. Када би ми неко рекао да сам, примера ради, лицемер, ја нисам говорио: „Срам га било, како је тако нешто могао да каже!“, већ сам се трудио да нађем узрок који га је побудио да каже то о мени. Мислио сам: „Нешто се догодило; није он крив. Био сам непажљив, дао сам неки повод, и он је погрешно схватио моје понашање. Немогуће да је то рекао из чиста мира. Да сам пазио и да сам поступао благоразумно, не би дошло до неспоразума. Нанео сам штету ближњем и за то ћу одговарати пред Богом“, и трудио сам се да сместа нађем где сам погрешио и да се исправим. Дакле, нисам испитивао зашто је он то рекао: из љубоморе, из зависти или је нешто чуо од некога па је то другачије разумео. То ме није занимало. Па и сада, у свакој ситуацији ја тако поступам. Ако ми неко, на пример, нешто замери, ја не могу да спавам. И ако је тако као што је он рекао, секирам се и гледам да се исправим. А и ако није тако, опет се секирам, јер сматрам да сам ипак ја погрешио у нечему; био сам непажљив и саблазнио сам брата. Не товарим бреме на туђа леђа; бринем о томе како ће Бог судити моје поступке, а не како ће на њих гледати људи.
Ако човек на тај начин не приступа стварима, ни од чега неће стећи корист. Зато често људи умеју да кажу за некога: „Изгубио је контролу над собом.“ Знате ли када човек губи контролу над собом? Када не прати себе. Ако човек пати од неке болести у глави, па због тога не може да се контролише, он има оправдање. Али зато никакво оправдање нема онај коме је са главом све у реду, а не контролише своје поступке, јер не прати себе.
 
Искуство које стичемо од својих падова
Када „копате по себи“, веома помаже да понекад сагледате свој живот по реду, од детињства, како бисте виделе где сте се налазиле, где се налазите и где треба да се нађете. Ако не упоредите прошлост и будућност, нећете схватити да, иако се можда и налазите у неком мање-више добром стању, ипак нисте тамо где бисте требале да будете, и да тиме жалостите Бога. Када је човек млад и налази се у неком не баш добром духовном стању, он још и има неко оправдање. Али када одрасте и остане у истом стању, или се само незнатно поправи – нема никаквог оправдања.
Како пролазе године, тако човек духовно сазрева. А ако још и на добро искористи искуство које је стекао, напредоваће чвршће и смиреније. Често успони и падови који се смењују у духовној борби, помажу човеку да сигурно и постојано пређе свој пут навише.
Када мало дете почне да хода, разумљиво је да ће понекад и да се стропошта са степеница, да удари главом о гелендер, да се попне на столицу и да падне. Малишан не схвата да ће се стумбати ако се пење на столицу и ногицом нагази на ивицу. Али како одраста, он стиче искуство, сазрева и почиње да пази. Размишља: „Прошли пут пењао сам се на столицу и нагазио на ивицу, па сам пао. Зато сада нећу да се пењем.“ Исто тако је и у нашој духовној борби: када све што нам се дешава испратимо са пажњом и искористимо на добро – стичемо искуство које ће нам много помоћи, само ако га употребимо.
Сећам се, у мом дому у Коници, имали смо шест кобила: било је ту младих и старих кобила. Једног дана, прелазећи преко неког мостића направљеног од дебала дрва и дасака, пошто једно труло дебло беше пропало, нога најмлађе, четворогодишње кобиле заглавила се међу деблима. Па иако сам после тога направио већи мост и ставио јача дебла, кад сам пролазио туда са кобилама, она кобила се узнемирила, затресла главом горе-доле, покидала улар и у једном маху побегла на другу страну. Па кад је једна четворогодишња кобила, која је ипак само – кобила, искористила искуство које је стекла како не би поново заглавила ногу на мосту, колико би више човек требало да користи искуство које стиче у својим падовима!
 
Ограничимо непријатеља и задајмо му ударац
– Старче, ја нисам заволела смирење, пожртвованост, прихватање неправди…
– Није тачно то што кажеш. Ја не бринем, јер видим да је у тебе ушао онај „добар немир“. Брзо ћеш се ослободити страсти, јер си почела да „ловиш“ саму себе. А то помаже више од било које друге борбе. Онај ко „лови“ себе ослобађа се свог старог човека и излази на прави духовни пут. Наш стари човек поткрада оно што уради наш нови човек. А када научимо да ловимо тог свог старог човека, ловићемо и све друге крадљивце који нам краду она добра која нам даје Бог. На тај начин нама остаје духовно богатство.
– Старче, да ли помаже то што много тугујем због неког свог греха, на пример – зато што сам грубо разговарала са сестром?
– Помаже, али треба да пазиш да и у томе не пређеш одређене границе. Тугуј, али се поред тога и радуј, јер ти је дата могућност да твоја болест изађе на видело и да је излечиш. Помисли: „Да бих могла да кажем нешто тако грубо и да се понашам како сам се понашала, у мени мора да постоји нека страст. Овим ми је дата прилика да та страст изађе на површину, како бих је приметила и исправила се.“ Разуме се, треба и сестру да замолиш за опроштај. Твој пад помоћи ће ти да упознаш саму себе. Све излази на видело и тако се лагано душа обрађује. Видиш, и лекари понекад дају болесницима разне супстанце, како би открили симптоме њихових болести и поставили добру дијагнозу. Они, на пример, болеснику дају шећер, а после му испитују крв како би утврдили да ли му је порастао шећер. У духовној борби треба да означимо слаба места свог карактера, своје недостатке, а после да се трудимо да ударамо по њима. И када за време рата извиђамо неку област, ми обележавамо тачке где се налази непријатељ или са којих страна може да нас нападне, па онда са нарочитом пажњом мотримо на њих. Јер када тачно знаш где се налази непријатељ, можеш са сигурношћу да се крећеш. Ставиш мапу испред себе и кажеш: „Непријатељ је ту-и-ту. Ми треба да га предухитримо и да заузмемо ову-и-ову тачку. Овде ћемо тражити појачање, а за тамо је потребно такво-и-такво наоружање…“ Дакле, можеш да саставиш неки план. Али да би сазнао где се налази непријатељ, треба да бринеш о томе и да испитујеш ствари; не смеш да дремаш.
– Старче, да ли је боље када човек сам увиђа своје недостатке, или када му на њих неко други скреће пажњу?
– Добро је када човек сам увиђа своје недостатке, али не треба да се противи ни када му неко други на њих скрене пажњу, већ да примедбу прихвати са радошћу. Јер он може само да мисли да види себе, а у ствари да види себе онаквим какав би он хтео да буде, а не онаквим какав заиста јесте.
– Старче, да ли моји ближњи мене виде боље него што ја саму себе видим?
– Само ако хоће, човек може да види самог себе боље него што други могу да га виде. Односно, он може боље да увиди неку своју негативну реакцију или неку грешку, и да нађе разлог због кога су оне настале, док други људи изводе закључке на основу неких својих претпоставки.
– Старче, а може ли човек да се труди да види себе онаквим какав јесте, а да му то не полази за руком?
– Да, уколико у том његовом труду постоји гордост, он не може да види себе онаквим какав он заиста јесте.
 
Огледајмо се у другима
Човек боље види себе када се огледа у другима. Бог је сваком човеку дао дар који му је неопходан да би стекао корист својој души, независно од тога користи ли човек тај дар на добро или не. Ако он користи тај дар на добро, постаће савршен. Наши недостаци – било да смо их стекли својом непажњом, било да смо их наследили од својих родитеља наша су својина. Свако од нас треба да уложи известан труд, како би се ослободио тих недостатака. А док их се не ослободимо, треба да се огледамо у недостацима наших ближњих и да испитујемо где се ми сами налазимо. На пример, ако приметимо код неког један недостатак, одмах се запитајмо: „Дај да видим, можда и ја у себи носим исто?“ Па ако заиста откријемо у себи исти недостатак, започнимо борбу како бисмо га сасекли.
– Старче, а шта да кажем себи ако ми помисао говори да ја немам тај недостатак?
– А ти кажи: „Ја зато имам друге, веће мане. У поређењу са мојим недостацима, овај његов је сасвим ситан.“ Јер можда некад може да се деси да су твоји недостаци мањи од недостатака твог ближњег, али да ти за њих имаш и мање оправдања. Ако човек испитује себе на тај начин, видеће да су његове мане веће од туђих. Касније он у ближњем почиње да примећује и његове врлине: „Де, да видим има ли и у мени ове врлине? Не. Пази само колико сам далеко од духовног стања у коме би требало да будем!“ Човек који овако поступа, од свега стиче корист, мења се у добром смислу те речи и усавршава се. Стиче корист и од светитеља, стиче корист од оних који се боре са страстима, па чак и од људи светског настројења. Јер ако примети како неки човек светског настројења уопште не мари за себе жртвујући се за друге, помислиће: „Има ли у мени овакве приљежности? Нема, а ја сам човек који би требало да живи духовно!“ После почиње да га подражава. Сви ми имамо да обавимо пуно посла! Добри Бог све премудро устројава за наше добро.
 
Онај ко ваљано упозна себе, има смирење
– Старче, ја обично своју гордост приметим тек када већ паднем.
– Циљ је да је приметиш пре него што паднеш. Када ти неко каже како нешто добро радиш, немој да осећаш задовољство. Не дај да се похвала приљуби, прилепи за тебе.
– А шта у томе може да ми помогне?
– Познање себе. Ако човек упозна себе – успео је. После тога похвале постају као страна тела: не лепе се за њега. На пример, за човека који зна да је циганин не може да се прилепи помисао да је цар. А ти, ако умишљаш да си принцеза, значи да са тобом није све како треба.
– А хоће ли ми помоћи ако сам се још раније спремила на то да не примим похвалу?
– Разуме се, тако и треба буде. Али десиће ти се да ћеш једанпут бити спремна, а други пут – не. Циљ је да упознаш себе. Ако не упозна свог старог човека, хришћанин не може да се смири. Он не може ни да изврши духовно цепање свог атома како би ушао у духовну орбиту, већ остаје у светској орбити.
– Може ли бити, Старче, да моје виђење саме себе буде погрешно?
– Ма, не говоримо сада о неком промашеном стању. Човек који правилно упозна себе стиче смирење. А када се човек смири, тада свакако долази благодат Божија.
Човек који ради оно што је неопходно како би спознао самог себе, сличан је човеку који копа дубоко и налази метале у дубини земље. Што дубље залазимо у самопознање, то нижим видимо себе. На тај начин човек се смирава, а рука Божија га непрестано подиже. Када коначно упозна себе, смирење постаје његово стање, а благодат Божија „закупац“ његове душе, јер више не постоји опасност од гордости. А човек који на себи не дела у овом правцу, непрестано скрива своје ђубре, увећавајући гомилу нечистоте, те тако за неко време гордо седи високо и на крају пада.
 
Спознајмо своју болест
– Старче, ја стално примећујем грешке својих ближњих и осуђујем их.
– А знаш ли од чега ти болујеш?
– Не.
– Зато и знаш за туђе болести. Када би знала своју болест, не би знала болести својих ближњих. Не кажем да не треба да састрадаваш са њиховим болом, већ да се не бавиш њиховим грешкама. Ако се човек не бави собом, ђаво ће му већ наћи посао да се бави другима. А ако човек ради на себи, он упознаје и себе и свог ближњег. У супротном, дошавши до погрешних закључака о самом себи, човек погрешно суди и о својим ближњима.
– Старче, шта човеку највише помаже у његовом исправљању?
– Воља, пре свега. Воља је, на неки начин, добар покретач. После тога човек треба да схвати да је болестан и да почне да узима одређени духовни антибиотик. Ако човек крије своју телесну болест, једном ће се, ни сам не знајући како, срушити, и тада лекови више неће моћи да му помогну. На пример, човек зна да је на ивици да оболи од туберкулозе и да зато нема апетит. Али када га питају: „Што не једеш?“, он одговара: „Па не свиђа ми се ово јело.“ После неког времена човек малаксава и једва хода, али када га питају: „Зашто тако ходаш?“, он одговара: „Зато што ми се баш свиђа да ходам полагано. Нећу ваљда да јурим к’о луд?“, а неће да каже да је малаксао и да зато једва хода. После почиње да кашље. „Зашто кашљеш?“, питају га. „Ма, то је од алергије“, на то ће он. А не каже да су му плућа у све горем стању. На крају стане да искашљава угрушке крви. „Шта је сад то?“, питају га. „Упала грла“, одговара болесник!
– И човек све то чини само да нико не сазна да он има туберкулозу?
– Да, да би сакрио своју болест од других. Он крије, крије своју болест, а после туберкулоза прелази у галопирајући облик – разбија плућа, пуни лаворе крвљу; болесник пада, и на крају његова болест се открива и другима, али је тада већ тешко помоћи му. А да је признао да је температура која му се појавила – последица туберкулозе, и да је одмах примио одговарајуће лекове, постао би здравији од здравог човека. Хоћу да кажем да и у духовном животу онај ко оправдава своје страсти, на крају потпада под демонски утицај, а то не може да се сакрије. Знаш ли како изгледа човек када потпадне под демонски утицај? Он подивља, постаје звер, противи се, говори дрско, бестидно, и ни од кога не прихвата помоћ.
Због тога, основ свега је да човек прво спозна своју духовну болест и да се тој спознаји радује. После тога треба да прима терапију, одређене лекове, осећајући притом благодарност према свом лекару – духовнику или игуману, а не да му се противи. Ето, кад је болеснику потребна трансфузија крви, он пружа своју руку, буше му вену; њега боли, али он све прихвата јер зна да ће му то помоћи. А колико тек муке задаје једна операција! Али човек пристаје на операцију, како би му било боље.
– Старче, зашто се не осећам пријатно ако већ знам да ће ми нечији строг прекор бити на корист?
– Пази, можда ти и није баш пријатно, али бар схваташ да то није у реду?
– Да, то схватам.
– Е, ако схваташ, и то је већ нешто. Видиш, болесник узме једну таблету у којој је горак лек, али је прима радије него карамелу, јер зна да ће му таблета користити. Ако не узме горак лек, неће се излечити. Човек треба да спозна своју немоћ и да прими одговарајући духовни лек, како би га после укрепио Христос.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старац је у келији Панагуда, осим у зимским месецима, примао посетиоце у дворишту, где је за седење користио пањеве који су се по потреби премештали.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *