ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ТРЕЋА ГЛАВА
Духовник – лекар душа
 
Неопходност добрих духовника
Данас су људи преморени, смућени и помрачени грехом и егоизмом. Зато су сада више него икада раније потребни добри и искусни духовници, који би се једноставно и са непритворном љубављу приближили људима, и руководили их са расуђивањем како би се умирили. Без добрих духовника цркве се празне, а пуне се психијатријске клинике, затвори и болнице. Људи треба да схвате да се муче јер су се удаљили од Бога; треба да се покају и исповеде своје грехе.
Посао духовника је унутрашње исцељење човека. Нема бољег лекара од искусног духовника, који чистотом свог живота улива поверење, избацује из осетљивих створења Божијих помисли које им доноси ђаво, и без лекова, благодаћу Божијом, исцељује душе и тела.
Када духовник у себи носи божанско просвећење, дух Божији, он разуме и разликује стања у којима се налазе људи, па може добро да усмери душе. Добро је када духовник нема много обавеза, како би могао свакој души да посвети потребно време и како би свој посао ваљано обављао. У супротном, проћи ће као добар хирург који свакога дана има да обави неколико хируршких захвата, па се умара, и разуме се, није у стању да сваком болеснику пружи шта би требало. Због тога нема потребе да се духовник уплиће у све породичне проблеме, већ да се ограничи на то да успостави однос са сваком душом, како би имао времена да јој делотворно помогне. Али ни онај ко се исповеда не треба да оптерећује духовника проблемима за које може да пита неког упућенијег у таква питања, на пример – какву кућу да изнајми, или на који факултет да упише дете…
За време исповести одговорност сносе и онај ко се исповеда и духовник. У духовном руковођењу душа, веома помаже духовна слобода. Духовник не треба да се поводи за оним како други поступају, већ да гледа шта кажу свети Оци и да се поставља са расуђивањем, зависно од човека, пада, и покајања. Али приметио сам да често нема искрености међу духовним лицима. Неки од оних који сносе одговорност за људске душе неће да поразговарају са човеком који се упетљао са маговима, који је пао у прелест и томе слично, не желе да се мало позабаве његовим проблемом, да заузму један став, само да не би дошли у сукоб са неким. Односно, да не бисмо ни са ким покварили односе, и да би о нама добро говорили – пустићемо човека да пропадне, на радост ђавола.
 
Расуђивање и искуство духовника
– Старче, није ли положај духовника у наше време, када је у свет продрло толико греха, често тежак?
– Да, тежак је. Због тога би било добро да се духовник труди да исправи најтеже грехе, како би се створења Божија ослободила мноштва грехова и постала пријемчивија за духовно руковођење. Нека буде снисходљив према људима, али истовремено нека их руководи тако да они схвате своје грехе и затраже од Бога опроштај за њих. Врло је важно да покајнику наглашава неопходност покајања, промене живота, како би задобио милост Божију. Исто тако веома помаже да људима са љубављу говори о великој љубави Божијој, како би се у њима самима пробудили усрђе и свест о њиховим гресима, и како би променили рђаве навике.
Боље би било да млад духовник, док не стекне искуство, помаже у неким лакшим случајевима. Јер један „тежак“ човек, примера ради, може да омета његов духовни напредак и да му одузима време духовним саботажама. Не буде ли опрезан, млад духовник ће из жеље да помогне, узалуд трошити снагу и мучити се, придавајући значај сценама које ће приређивати један такав човек. Када стекне искуство, знаће када треба нечему да прида значај, а када да буде равнодушан. Ето, и ја бацим поглед на писма која ми пошаљу како бих видео има ли нешто озбиљно у неком од њих, да бих му посветио пажњу. Ту се често и ђаво умеша. Неко ти каже: „Само два минута, нешто бих Вам рекао овде, пред вратима“, и задржи те читав сат. Ако си још и знојав па те продува ветар, почећеш да дрхтиш, а он ће да ти прича своју историју као да се ништа не дешава. Па јел’ то од Бога? После ћеш се разболети. Нећеш моћи да се молиш ни за друге, ни за себе, и бићеш потпуно неспособан неколико дана. Касније ти дође неки јадник коме је помоћ заиста неопходна, а ти не можеш да му помогнеш.
Осим тога, људе који имају неке озбиљне проблеме није довољно само саслушати и сагледати њихов бол, па им рећи: „Узми један аспирин.“ „Задржаћу те само минут, јер ће да ми оде ауто“, кажу ми неки, па ми онда изнесу неки озбиљан проблем. Као кад би неко имао рак и рекао лекару: „Опериши ме, јер ми ускоро полеће авион!“ Свака болест захтева одређено време. Треба да установиш одакле она потиче, који су јој симптоми… Тежак проблем се не решава „на брзину.“ Једанпут за време литије коју смо организовали на Светој Гори у току Светле седмице, пришао ми је неки послушник баш кад смо били на једном успону, да би ме питао о умној молитви. Толико пута је долазио код мене у келију и никада ме о томе ништа није питао, и баш је овде на успону добио надахнуће да ме пита о нечему тако тананом! О тако тананим и озбиљним стварима не разговара се нити с ногу, нити на успону…
 
Духовник одређује колико често ће се верник причешћивати
– Старче, апостол Павле пише: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега.[1] Када се човек причешћује „недостојно“?
– Ствар је у томе да Светом Причешћу приступамо са осећањем своје недостојности. Христос од нас тражи скрушеност и смирење. Када постоји нешто што мучи нашу савест, треба да се доведемо у ред. Ако смо се, примера ради, посвађали са неким, треба да се помиримо са њим, па онда да се причестимо.
– Старче, неки људи оклевају да се причесте, премда имају благослов духовника за то.
– Не одређује сам човек када ће се причестити, а када не. Ако буде сам одлучивао да ли ће да се причести или неће, ту ће се умешати ђаво и „отворити посао“. Ми често мислимо да смо достојни, а нисмо, док некада, по слову закона, ми смо заиста недостојни, али нам је – по духу светих Отаца – ради лечења потребна божанска трансфузија и божанска утеха, јер од многог покајничког скрушења ђаво може да нам приђе здесна и да нас баци у очајање.
– Старче, колико се често треба причешћивати?
– Колико често се треба причешћивати и колико пре Светог Причешћа треба постити, не може се ставити у калуп. Духовник ће са расуђивањем одредити колико често ће се човек причешћивати и колико ће постити, имајући у виду његову снагу. Уједно ће га уводити и у духовни пост, уздржавање од страсти. Интензивност таквог духовног поста зависи од човекове духовне осетљивости, односно од тога колико дубоко он осећа свој грех. Духовник притом треба да има у виду и зло које непријатељ може да нанесе осетљивој души борећи се против ње, са циљем да је баци у очајање. Примера ради, за грехе телесне природе канонима је одређено одлучење од причешћа четрдесет дана. Али ако ђаво тридесетпетог дана епитимије грешника поново баци у исти грех, и ако на њега буде наложена нова четрдесетодневна епитимија, ђаво ће освојити душу, бацивши је у смућеност и очајање. У оваквим случајевима, после прве епитимије духовник може да каже: „Пази не себе недељу дана, па се причести“, а после да се редовно причешћује на свакој Литургији, како би се душа укрепила а ђаво удаљио од ње. Човек који се труди да живи духовим животом и који пази на себе приступаће Светој Тајни кад год осети потребу за Светим Причешћем, а не просто по навици. Али и он све то може да чини само са благословом свог духовника.
 
Примена епитимија
– Старче, да ли беспрекорно држање заповести помаже да истинитије осећамо Бога?
– Којих заповести? Мојсијевог закона?
– Не, јеванђелских.
– Држање заповести помаже, али само када се то чини на прави начин, јер човек може и да се прелестно придржава заповести. У духовном животу потребна је божанска правда, а не сува примена закона. Знамо да су и свети Оци учили да се свети канони примењују са великим расуђивањем! Свети Василије Велики, најстрожи Отац Цркве, који је написао најстроже каноне, после једног од њих у коме је реч о канонској казни за неки грех, додаје: Не испитуј време, већ начин покајања. Односно, ако два човека учине један исти грех, у зависности од покајања које ће принети, духовник може једном од њих да наложи епитимију од две године, а другоме од два месеца. Толико је велика разлика!
– Старче, помажу ли епитимије у сасецању страсти?
– Човек треба да схвати да ће му епитимија помоћи. У супротном, шта рећи? Ако покушаваш да батином исправиш човека, ништа нећеш постићи. У дан Страшног Суда Христос ће питати човека који је хтео свог ближњег да исправи на силу: „Ко си ти? Диоклецијан?“ А овом другом ће рећи: „Све што си радио, радио си на силу.“ Не треба да гушимо неког желећи да га пошаљемо у Рај, већ да му помогнемо да он сам пожели да узме на себе неки подвиг. Да достигне стање да се радује што живи, и да се радује што ће умрети.
Епитимија је ствар расуђивања духовника. Према човеку који свесно греши духовник треба да буде непоколебиво строг. А човеку кога грех побеђује, али се зато каје, смирава и са скрушеношћу тражи опроштај, треба са расуђивањем да помогне да се поново приближи Богу. Тако су поступали и многи светитељи. Примера ради, свети Арсеније Кападокијски обично није налагао епитимије. Трудио се да човек почне да осећа своје грехе, па да касније сам из приљежности затражи благослов за неки подвиг, за милостињу или неки други вид доброг дела. Када би видео неко демонизовано или одузето дете, схвативши да су родитељи узрок патњама тог јадничка, прво би исцелио дете, а онда би родитељима дао епитимију како би касније били пажљивији.
Неки људи кажу: „А, тај духовник се много придржава учења светих Отаца! Веома је строг! Бистар је, има добро памћење, напамет зна читав „Пидалион“[2]. „Међутим, духовник који се дословце придржава правила изнетих у „Пидалиону“, може да нанесе велико зло Цркви. Ништа неће помоћи ако духовник узме „Пидалион“ и почне: „Који си грех учинио? Да видимо шта овде пише за тај случај… Толико-и-толико година одлучења од Светог Причешћа! А ти? Шта си ти урадио? То… Шта овде пише? Та-и-та епитимија!“
– Старче, духовник треба да има у виду толико тога.
– Да, нарочито у наше време духовници не могу да примењују сва црквена правила са једном нерасудљивом строгошћу, већ треба да узнегују усрђе у људима. Духовник треба прво да дела на себи како би био у стању да помаже људима. У супротном случају, духовник ће људима разбијати главе.
Пидалион се и зове пидалион[3], зато што људе приводи спасењу, једне на један начин, а друге на други, као што капетан окреће кормило некада лево, а некада десно како би брод усмерио ка обали. Када би капетан држао кормило стално у истом положају, не окрећући га где је то потребно, насукао би брод на гребен. Тако би брод потонуо, а путници би се удавили. Ако духовник користи каноне као… шаблоне, а не са расуђивањем, и не узимајући у обзир конкретног човека и покајање које он приноси, уместо да лечи душе он ће их убијати.
 
Разрешна молитва
Неки духовници имају овакво правило: Ако им се исповеди човек који не би требало да се причести, они му не читају разрешну молитву. Постоје и духовници који говоре: „Наш је принцип да не читамо разрешну молитву увек.“ То некако подсећа на протестантизам… Дође ми тако у келију један младић који је имао неке грехе. Отишао је код духовника и исповедио се, али му духовник није прочитао разрешну молитву. Сироти дечко пао је у очајање. „Пошто ми духовник није прочитао разрешну молитву, значи да ми ни Бог није опростио“, мислио је и дошао до помисли о самоубиству. Рекох му: „Иди код духовника да ти прочита разрешну молитву, а ако ти он не прочита, иди код другог духовника.“ Без разрешне молитве човек ће стално падати, јер ђаволу нису одузета права над њим. Па како да се човек бори када ђаво влада над њим? Није слободан; прима демонске утицаје. А разрешном молитвом сасецају се демонски утицаји, преорава се башта, па тако јадни човек стиче помоћ и могућност да се бори и подвизава, не би ли се ослободио страсти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1. Кор. 11, 29.
  2. Зборник канона православне Цркве који садржи свештене каноне Васељенских сабора, Апостолске каноне, као и каноне светих Отаца са кратким тумачењима. Саставили су га 1793. године свети Никодим Светогорац и монах Агапије.
  3. Управљач, кормило, волан.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *