ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
„Варајући и варајући се“[1]
 
О прелести пентикосталаца
Старче, да ли је оно што говоре присталице пентикосталаца – како имају виђења, говоре разне језике, и томе слично – фантазирање, или долази од демонског дејства?
– Од демонског је дејства. Зато што, када приђу пентикосталцима и приме од њих „крштење“, људи презиру и одбацују Свето крштење. Исповедам једно крштење за опроштење Грехова, каже се у Символу вере, па тако када се људи поново крсте, примају демонски утицај и испуштају звуке „вррр…“ – тобожње језике. „То говори“, кажу, „Свети Дух Педесетнице.“ Није то Свети Дух, него једна гомила нечистих духова. Какво говорење језика? То што говоре су бесмислице; ни они сами их не разумеју. Штавише, снимају их магнетофоном, и касније износе статистичке податке и доносе закључке: „У овом језику има оволико „алилуја“, у оном онолико… Ама, шта можеш да нађеш у том „вррр… “ што личи на „алилуја“ на било ком језику света? И видиш, иако је то нешто демонско, они га сматрају дејством Светог Духа, и говоре како преживљавају све оно што су и апостоли доживели на дан Педесетнице. То у шта верују су хуле, и зато се и демонизују.
– Старче, зашто се они поново крштавају?
– Зато што кажу: „Када сам се крстио, био сам мали и нисам то разумео – а сада се крштавам свесно.“ Поново се крштавају и оправдавају своје грехе. Када Црква не би крштавала бебе, шта би било са онима који умру пре крштења? Зато кум и сведочи, говори Символ вере и сноси одговорност за дете, све док оно не одрасте. Да ли се, можда, наноси неправда ономе ко се крсти као дете? Не, он мало-помало добија помоћ, јер се причешћује. А када одрасте, ако некаквим грехом упрља Свето крштење, постоје покајање и исповест који ће изгладити тај грех, а не да иде да се поново крсти!
 
Ходање по ужареном угљу[2]
– Старче, кажу да неки људи на празник светог цара Константина газе по зажареном угљу и не опеку се. Шта је то?
-То је нешто демонско, а и обмана. То што плешу држећи у рукама неку икону или крст јесте дрскост, одрицање од вере. Благодат Божија се удаљава, јер им помаже ђаво. Зар је могуће да им ђаво касније не помаже? Они имају права на његову „помоћ“.
Али, ту је и њихово лукавство које им помаже. Они претходно одлазе и припремају место. Наиме, пале дрва од платана, које оставља много пепела, и док плешу пазе где ће згазити. Зашто не пале храстовину или планинку[3] који држе угаљ? Нека им неко други припреми ватру, па нека онда иду тамо да плешу! Неки човек ми је рекао: „Чудо! Газе по пламену а не опеку се.“ „Томе се чудиш?“, рекох му. „Демони бораве у пламену пакла годинама, сада већ вековима. Томе треба да се чудиш, а не овима што мало ходају по угљу и пепелу, а не опеку се.“
 
О реинкарнацији[4]
– Старче, како то да неки људи, чак и образовани, верују у реинкарнацију?
– Реинкарнација „помаже“ људима, нарочито оним безбожним, неверујућим. То је највеће ђавоље лукавство. Ђаво их држи у грешном животу, са помишљу да ће душа изаћи из овог света и вратити се у њега. „Е, ако овај пут не успеш“, говори му ђаво, „повратићеш се у живот и успећеш следећи пут – а ако опет не успеш, опет ћеш да се вратиш, еволуираћеш…“ Онда они кажу: „Није важно ако учиним и тај грех“, и забављају се, живе непажљиво, не кају се. Видиш како их ђаво заслепи и закопча у пакао. Нисам видео веће лукавство и вештину ђавола како да скупи људе у пакао. А ако те ђаво једанпут докачи, зар ће те пустити да се вратиш назад? То је најгора теорија од свих хиндуистичких теорија.
Једном, касно после подне, дошао ми је у келију неки младић. „Синко, у ово време хоћу да читам вечерњу“, рекох му. „Није ваљда да се тиме бавиш?“, одговори он и оде. Сутрадан је поново дошао и испричао ми о неким виђењима. „Да ли си некада раније користио хашиш?“, питао сам га. „Јесам, давно. Али када сам имао ова виђења нисам га узимао.“ „Да ниси можда читао о реинкарнацији?“ „Да“, рече ми. Ту је и настрадао. Читао је о реинкарнацији, ту се умешао и егоизам, па је почео да се прелашћује сновима како је пре неколико хиљада година био неки знаменит, богат човек! Потом је у виђењу видео како се уздиже на небо, али су му рекли да сиђе пошто тамо није био уписан. У ово стање га је довео ђаво. „Све су то бајке“, рекох му, „а ти у њих верујеш?“
Нажалост, има и образованих људи који верују у такве глупости. Тамо близу моје келије био је један магарац кога сам назвао Насер[5], јер је био живахан. Једног дана дошао је неки Грк који је живео у Швајцарској, и чуо је када сам позвао Насера. Када је после неког времена поново дошао, донео је једну кутију са обичним слаткишима, и једну са бољим. „Ово је за тебе“, рече, и пружи ми кутију са обичним слаткишима. „А ови добри слаткиши су“, рече, „за Насера. Прошли пут сам схватио да је он био Насер. Када сам га срео, погледао ме је једним тако тужним погледом, да ми се срце цепало!“ Мислио је да се Насер реинкарнирао и постао магарац! И веровао је у то! „Бре, јеси ли ти читав? Назвао сам га Насер, јер је живахан магарац.“ Никако ме није схватао.
А то још није ништа! Да вам испричам један други случај: Пре неколико година на Крит су дошли Немци да би одржали помен Немцима пострадалим у време окупације. За време док су држали помен, пролажаше туда један Крићанин са магарцем натовареним неком робом. Угледавши окупљене људе, магарац стаде да њаче. Један од Немаца помисли да је магарац био његов друг који је убијен у рату, а сада се реинкарнирао! Препознао га је и поздравио њакањем! И Немац је пажљиво стао и – „труп“ – поздравио га војнички… Да се расплачеш!… Сместа је пришао Крићанину и рекао му: „Колико тражиш за њега? Хоћу да га купим.“ „Бре, бриши одавде!“, на то ће Крићанин. Немац је одбројавао марке: „Толико, толико…“ „Бежи, остави ме!“, говорио је овај. На крају му неко рече: „Ама, човече, он ти плаћа за магарца као за мерцедес; дај му га!“ Крићанин растовари магарца, расамари га, одвеже, а Немац га са сузама у очима узе и одведе у Немачку!
– Озбиљно, Старче?
– Озбиљно! Да то нисам чуо од поузданог човека, ни ја не бих веровао!
 
О аскези хиндуиста[6]
– Старче, хиндуисти достижу некакву самоконтролу, јер им помаже велико аскетско упражњавање којим се кроз јогу баве?
– Баве се и баве, а шта постижу свим тим? Православно уздржање и духовни подвиг уопште, усмерени су увек ка вишем духовном циљу – освећењу душе. А њихова сатанска светска аскеза упражњава се да би тело постало еластично, да би се руке и ноге окретале као код папирнатог Карађоза, да би им се дивили неразумни људи и подсмевали смешни демони. Још као мала деца они истежу ноге, стављајући једну ногу на једно раме а другу на друго, и тако се моле. Вежбају дуго ударајући руком у џак са шљунком, док толико не очврсне, да касније могу да разбијају камење, дрва и томе слично.
Али, и све што кажу да осећају има неко објашњење. Избацују, на пример, језик до носа, или га увлаче до гркљана, изазивајући надражај. Осећају некакву сладост, голицавост, и говоре: „Ово је нектар.“ Потом притискају неке нерве близу ушију и слушају „музику“: „Вууу“ Или притискају себи очи и виде звездице! Седе на сунцу широм отворених очију, и када их затворе виде светлост! „Ево, постигли смо то!“, говоре. „Видели смо нестворену светлост!“ А онда им ђаво говори: „А, хоћете светлост? Даћу вам ја светлост!“ Распаљује им машту, па после и када не притискају очи и када их не држе отворене на сунцу – виде светлост. Када ђаво и овако често покушава да нас обмане иако га не изазивамо, приказујући нам светлост и томе слично – а ми му окрећемо леђа – колико више када га изазивамо! Он тражи повод!
– Значи, Старче, ђаво им приказује разне представе?
– Да, развија им машту до високог степена, а потом их прелашћује.
А неки од наших одлазе код хиндуиста. Индијци их уче да на њиховом језику говоре разне хуле о Христу, Богородици, Светима – неки знају да су то хуле, а неки не знају – и тако се демонизују. Касније почињу да говоре некакве мантре. Достижу неко еуфорично стање, а они који их гледају мисле да се налазе у духовном стању. То стање је демонско.
 
Хиндуизам је причинио велику штету
Индијци, премда су уман народ и не задовољавају се оним земаљским, видљивим, и премда имају велико срце, баве се тобожњом филозофијом, прелестима и магијом. Својим теоријама залуђују Европејце. И погледајте – док су им вође као бикови, неки људи у Индији умиру од глади! Долазили су и овде, у Грчку, и обмањивали људе нирваном, дембелством, реинкарнацијом… Између осталог, у својим књигама користе и делове из Светог Писма, Добротољубља, светих Отаца, и тако привлаче људе. Када би некадашњи православци поверовали у хиндуистичке теорије? А сада, шта да каже неко када и поједини исправни људи подржавају такве глупости и дају тим људима новац. Хиндуизам је причинио велику штету.
– Старче, да ли постоје Индијци који су православни хришћани?
– Веома мало. Остала их је неколицина из Цркве коју је основао свети апостол Тома, али су је и они напустили. Неки су постали католици, неки протестанти. Данас тамо православне можеш на прсте да избројиш!
Оно што друге религије или лажне религије представљају као чуда, нема никакве везе са чудима наше вере. Христос од нас тражи приљежност. Он тражи да Га волимо, јер је свесилан. Да је хтео, могао је да учини неко чудо и да одједном читав свет поверује у Њега. Међутим, на тај начин би спутао човекову слободу. Због тога каже: Блажени који не видеше, а вероваше.[7]
Православље има чуда и божанску благодат. Хиндуизам има магију и философију. Чудо је замењено магијом, а божанска благодат – философијом. Ђаво гуруима, маговима и њима сличним даје моћ, јер му они дају права над собом. Тако могу да чине нека лажна чуда, а они који их гледају им се диве.
Од тренутка када човек види да онај ко твори таква чуда уопште није близак Христу, треба да увиди да је све што он чини – обмана ђавола, који никада не зна да каже истину, већ увек лаж, и залуђује створења Божија. Људи који имају добро настројење, пошто су претходно мало упознали православље, замисле се јер виде да живот магова није чист. Збуњени су, јер у православљу налазе чист живот и узвишеност. Налазе свете људе који творе истинска чуда.
Доброта у православљу јесте преизливање човекове љубави према Богу и према ближњима. Свака друга доброта, присутна код инославних, прелашћених и њима сличних, нема духовну основу у Христу, већ мора да има неку добру људску основу. Човек који живи ваљано, православним животом, има смирење, љубав, сав се даје ближњима и жртвује се. И подвиг, и пост, и бдење које врши, опет врши из љубави према Богу, а не да би осетио некакво задовољство.
Христос је дошао у свет да би се распео из љубави према своме створењу. Најпре се распео, а потом је васкрсао. Јефтино је да човек тражи духовне дарове; друго је ако му Христос даје да окуси небеску сладост. Док они који се баве, примера ради, хиндуистичком философијом, јогом и томе сличним, гледају да доспеју у једно лажно духовно стање, у екстазу, да осете неко задовољство или да буду виши од осталих, а не интересују се за своје ближње.
Рецимо да се неки хиндуиста налази на морској обали и бави се медитацијом. Ако се у то време неко нађе у опасности у мору, и тражи помоћ, хиндуиста ће остати крајње равнодушан, не мичући се са свог места, да се не би лишио задовољства које осећа. А ако би се на том месту нашао један православни монах који се бави Исусовом молитвом, оставио би бројаницу и скочио би у море да спасе човека.
 
Обмањивање људи
– Старче, када дођу пророк Илија и Енох да проповедају покајање, хоће ли их људи схватити, хоће ли се уразумити?
– Они који буду имали добро настројење – схватиће. Они који не буду имали добро настројење – неће схватити и биће обманути. Христос нас је упозорио да треба много да пазимо, јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране.[8]
Постоје и такви људи које они у прелести прихватају за пророке. Пре неколико година један протестант је непрестано кружио около са једном кожном торбом, која је на себи имала натпис на енглеском језику: „Ја сам пророк Илија!“ Носио је кошуљу кратких рукава, имао је и једно Свето Писмо на енглеском језику, и говорио је како је сишао са неба. Када су га питали како верује и којој религији припада, рекао је: „Е, сада ње више нема. Тада нису постојале религије!“ Схваташ ли? Јер сви католици, протестанти, пентикосталци, све јереси и њихови огранци – за њега су једно исто. Одавде не може да се разуме шта се догађа. Колико ми је писама послао! Наводио је различите цитате из Светог Писма и заступао протестантске ставове. Слао је и другим људима гомилу писама, некима из Енглеске, а некима из других места. Неки су поверовали у то што је писао, и хтели су да објаве у једном часопису да је дошао пророк Илија. „Ма, јесте ли ви читави? Шта то радите?!“, рекох им. Несрећни људи, скроз су ошамућени.
Човек греши када и само слуша шта говоре људи у прелести. Има неких који говоре: „Када верујеш да ће нешто бити тако – биће.“ То је њихова вера у себе саме, али иза њих стоји ђаволак. Од себе праве богове[9] и обнажују се од божанске благодати. Неким таквим теоријама гледају да обману људе. Један четрдесетпетогодишњак представљао се као дипломац богословије са Халке, и износио је разне хиндуистичке философије. „Ти наносиш зло и себи и другима, говорећи те оплемењене индијске глупости, а у исто време се представљаш као свршени богослов Халке. Пази, демонизоваћеш се“, рекао сам му.
– Старче, зашто разне лажне религије у Грчкој настоје да се прикажу као удружења, и томе слично, а не кажу да су религије?
– То чине да би обманули народ. И види, иако је свети цар Константин уништио идолопоклонство и установио хришћанство као званичну религију у читавој царевини, данас желе да поново врате идолопоклонство. Дозвољавају подизање џамија, да и гуруи имају своје манастире, да слободно држе предавања, да отварају разне прозелитске центре, да масони слободно делују, јеховини сведоци – исто тако… православље стављају уз једну обичну гомилу теорија. Али неће тако остати; срушиће се.
Несрећни људи су увучени, јер су се удаљили од Бога и доспели у таму! Два младића су ми причала како су ишли у Хеврон на поклоњење, и тамо су им ставили јеврејске капице да би се поклонили Авраамовом гробу. Чему онда поклоњење, када стављају оно што Јевреји користе у својој вери?
Шта да кажеш? Велика збрка! У Паризу су на једној римокатоличкој цркви написали: „Научите се упражњавању молитве методом јоге.“ Докле су дошли! А онда почињу психолошки проблеми, и људи силазе са ума. После не знају шта траже. Неки римокатолици, протестанти и њима слични, уче да се човек, крстећи се у православној Цркви, мења, препорађа, и мисле да ће ако се крсте, сви њихови психолошки проблеми нестати. За једног протестанта који је желео да прими православље, рекао сам: „Пазите, немојте да га крстите. Он није за крштење.“ „Не“, рекоше ми. „Када се крсти, то ће му помоћи.“ „Ама, није за крштење! Како не разумете?“ Нису послушали, узели су га, одвели до мора и крстили га! После два-три дана долази он и каже ми: „Крстио сам се, али крштење није разрешило моје психолошке проблеме.“ „Добро, ти си се, дакле, крстио да би нестали твоји психолошки проблеми“, упитах га. „Пази: Да осећаш потребу за Светим крштењем, да схваташ његову вредност и због његове величине му приступаш, тада би те и ти проблеми напустили. Али ако идеш да се крстиш да би се решио психолошких проблема, како да те напусте? Да нестану на неки магијски начин?“
Бркају магију са чудом. Не умеју да разликују злато од бронзе. И погледај: један протестант, на пример, може да прими православно крштење, потом да постане римокатолик, а онда да каже: „Нисам се успокојио“, и да се поново врати у протестантизам или опет у православље. Један католик је примио православно крштење, постао монах и девет година живео у манастиру. Дошао је једног дана у моју келију и рекао ми: „Нисам живео светским животом као православан. Хоћу да одем у свет и да се оженим!“ Чујете ли ово? А да му кажеш колику тежину, између осталог, носи то што мисли, рекао би: „Какву тежину? Не разумем.“
 
Повратак у православље
Данашњи чудни свет успокојава се оним што је чудно, а не оним чиме треба да се успокојава. Индију, која је на другом крају земље, познају по њеној магији и одлазе тамо. А Свету Гору, која је у њиховој отаџбини, тако близу, са истинским светотајинским животом у Христу – не познају! Један студент ми је причао да је ишао у Индију и остао тамо три и по године. У религијама је трагао за истином. На крају му је неки Индијац рекао: „Зашто си дошао овде? То што тражиш постоји у православљу. Тамо је светлост. Иди на Свету Гору и наћи ћеш оно што тражиш.“[10] Тако се вратио у Грчку и дошао на Свету Гору.
– Старче, када један православац зађе у хиндуизам или нешто слично, и ако се после покаје, да ли поново бива примљен у православну Цркву?
– Таквом човеку је потребно велико покајање и миропомазање. Ако жели да се врати у православље и да поново постане члан Цркве, према канонима треба најпре да се закуне над писменим исповедањем вере да се одриче свог зловерја и исповеда православну веру, а потом да му свештеник прочита молитве за повратак у истиниту веру[11] и да га помаже светим миром.
Гледам неку младу децу. Грчка омладина, не прочитавши ни једно слово из Јеванђеља, иде и чита о браманизму, будизму, Куран и томе слично, одлази и код хиндуиста. После се не успокојавају и враћају се у православље, али су већ скупили читаву гомилу микроба. Претрпе штету, и после им је тешко да нађу истину. Човек треба прво да упозна православље, а после, ако му се не свиђа, да га напусти. Ако га ваљано упозна, касније ће моћи да прави поређења са разним теоријама о којима буде слушао. Јер, када упозна православље, моћи ће да разликује бакар од злата, или ће схватати од колико карата је злато. Не вара се лако, и не мисли да је злато све што сија.
Увек сам упозоравао да само егоистичан човек који познаје православље може да га напусти. Смирен човек никада га неће напустити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2. Тим З, 13.
  2. Ритуални обичај заступљен у североисточној Тракији, који се везује за празник светих цара Костантина и царице Јелене. Кроз двадесетак дана празновања организују се посебне ритуалне радње са неизоставним ритуалним плесом, који на сам дан празника достиже до екстазе. Изабрани учесници плеса тада узимају у руке иконе светог цара Константина, и са њима играјући по ужареном угљу наводно добијају откровења од Светитеља. Сматра се да овај обичај води порекло од оргијастичког празновања бога Дионисија, а Црква га је и званичним указом из 1974. године забранила као нехришћански.
  3. Планинка – дрвенасто-жбунаста биљка са жуто-наранџастим лоптастим плодовима, висине до 1,30 m.
  4. Лажна теорија према којој се душа после смрти тела усељава у тело другог човека или животиње, чиме се остварује један бескрајан круг рађања и умирања.
  5. Гамал Абдел Насер (1918-1970), официр египатске војске, изабран за председника Египта 1956. Године. Стекао је углед најутицајнијег лидера арапског света. Са политичке сцене се повукао после катастрофалног пораза египатске војске у шестодневном рату против Израела.
  6. Све што је овде Старац изнео углавном се односи на организације „Новог доба“ које се користе техником јоге и медитације.
  7. Јн. 20, 29.
  8. Мк. 13, 22.
  9. Види Старац Пајсије Светогорац, „Духовно буђење“, манастир Светог Стефана, Врање, 1. изд. 2005, стр. 281.
  10. Познато је да Бог добронамерном човеку може да пројави Своју вољу на разне начине. Пример за то је Валаамова магарица која је проговорила, како би одвратила Валаама од противљења вољи Божијој.
  11. Види „Велики Требник“, Призрен, 1. изд, 1993, стр. 402.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *