НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ПОУКЕ

ПОУКЕ

 

ПОУКЕ
 
ПЕТИ ДЕО
СИЛА ИСПОВЕСТИ
 
„Да би човек осетио спокојство у души, треба да избаци смеће из себе. То се постиже исповешћу. Отварајући своје срце пред духовником и исповедајући му своје грехе, човек се смирава. Тако му се отварају Небеске двери, благодат Божија Га штедро осењује, и он се ослобађа.“
 
ПРВА ГЛАВА
Неопходност духовног руководитеља
 
Човек се путем исповести ослобађа
Старче, првих година хришћанства хришћани су имали јавну исповест. Да ли таква исповест користи?
– Друго су прве године хришћанства; сада је другачије. Данас тако нешто не би било од користи.
– Зашто, Старче? Да ли су тада хришћани били ревноснији?
– Ем су били ревноснији, ем нису ишли дотле докле данашњи људи долазе. Видиш, данас се бракови разводе из чиста мира, није као што је некада било.
Људи су се удаљили од Свете Тајне исповести, па се зато гуше помислима и страстима. Колико ми људи долази и тражи да им помогнем због неког њиховог проблема, а нити се исповедају, нити одлазе у цркву! „Идеш ли ти уопште у цркву?“, питам. „Не“, одговара ми. „Исповедаш ли се понекад?“ „Не. Дошао сам да би ми ти помогао.“ „Ама, како? Треба да се покајеш за своје грехе, да се исповедиш, да почнеш да идеш у цркву, да се причестиш – ако за то добијеш благослов од духовника, а ја ћу се молити за тебе да будеш добро. Заборавио си да постоји и други живот, и да треба да се припремамо за њега?“ „Слушај, Оче, све то о чему ми причаш – цркве, други живот, и томе слично – мене не занима. То су све бајке. Ишао сам код магова, код врачара, и нису могли да ми помогну. Чуо сам да ти можеш то да учиниш.“‘Ајд’ сад! Причаш му о исповести, о будућем животу, а он ти каже: „То су бајке“, а с друге стране: „Помози ми, узимам таблете.“ Како? Да им помогнем на неки магијски начин?
И видиш, многи људи, мада имају проблеме које су сами изазвали својим гресима, не обраћају се духовнику који заиста може да им помогне, већ завршавају тако што се „исповедају“ психолозима. Причају им историју своје болести, саветују се са њима о својим проблемима, па ако треба да пређу неку реку, психолози ће их својим саветима гурнути насред реке, и они ће се или удавити, или некако испливати… али где ће испливати? А када би се исповедали код духовника, лако би прешли преко моста на другу обалу. Јер у Тајни исповести делује благодат Божија и човек се ослобађа од греха.
– Старче, неки људи говоре: „Не можемо да нађемо доброг духовника, па се зато и не исповедамо.
– То је самооправдање. Сваки духовник има божанску власт зато што носи епитрахиљ. Он савршава Свету Тајну, има божанску благодат, и када прочита разрешну молитву, Бог брише све грехе који су исповеђени са искреним покајањем. Од нас самих зависи колико ће нам Света Тајна исповести бити од користи. Једанпут ми дође у келију човек који је имао неких психолошких проблема. Мислио је да имам дар прозорљивости и да могу да му помогнем. „Шта провиђаш о мени?“ упита ме. „Да нађеш једног духовника, и да се исповедиш. Онда ћеш спавати као јагње и нећеш користити таблете.“ „Добри духовници данас не постоје. Некад их је било“, на то ће он. Ти људи долазе код мене са добром помишљу да ће стећи неку корист, али не слушају шта им се говори и само бадава плаћају превоз.
А приметио сам и једну нову ђаволову вештину. Убацује људима помисао да са њиховим духовним стањем бива све у реду ако дају неки завет, на пример – да оду на неко поклоничко путовање, па га испуне. И можеш да видиш како многи људи иду са свећама и заветима[1] у манастире, на поклоничка места, да их тамо окаче, осене се широким крсним знамењем, да се мало исплачу и тиме се задовоље. Не кају се, не исповедају се, не исправљају се, и радују ђавола.
– Старче, да ли човек који се не исповеда може да буде спокојан?
– Како да буде спокојан? Да би човек осетио спокојство у души, треба да избаци смеће из себе. То се постиже исповешћу. Отварајући своје срце пред духовником и исповедајући му своје грехе, човек се смирава. Тако му се отварају Небеске двери, благодат Божија га штедро осењује, и он се ослобађа.
Пре исповести, духовни врх човека је у магли. Зато он не види јасно и оправдава своје грехе. Пошто је ум помрачен гресима, човек не види чисто. Дејством исповести настаје силан ветар који разгони маглу и чисти видик. Због тога, када ми дођу људи да разговарамо о неком проблему или да затраже од мене неки савет, ако се уопште нису исповедали, шаљем их да се прво исповеде, а после могу да дођу да разговарамо. Неки ми на то кажу: „Старче, пошто знаш како треба да поступим у овом свом проблему, реци ми.“ „И да знам, и да ти то кажем – ти не би разумео шта ти говорим. Зато иди прво да се исповедиш, а после дођи да разговарамо.“ Јер, како да успоставиш везу и да се споразумеш са човеком који се налази на другој духовној фреквенци?
Кроз исповест човек избацује из себе све што је непотребно, и потом почиње да доноси духовни плод. Једног дана копао сам у својој башти, како бих посадио мало парадајза. У тај час, појави се неки човек и упита ме: „Шта радиш, Старче?“ „Шта бих радио? Исповедам своју башту“, одговорих му. „Па добро, Старче, зар је и башти потребна исповест?“ „Свакако. Уверио сам се да када је исповедим – избацим из ње камење, пиревину, трње и томе слично, она рађа нарочите плодове; у супротном, парадајз бива жут, болешљив…“
 
Бог жели да се човек исправи помоћу човека
– Старче, када се суочим са неким проблемом и молим се за то, како да знам шта је воља Божија?
– Тако се не долази до воље Божије. Боље би било да некога питаш о свом проблему. Не тражи да те Бог о нечему извести, кад већ можеш да се посаветујеш са неким човеком, јер можеш пасти у прелест. Један човек је отишао у цркву, стао пред икону и рекао: „Пресвета Богородице, да ли да узмем новац из кутије за прилоге?“ Помисао му је рекла: „Узми.“ „Добро, узећу“, рекао је човек и узео новац. Исто се поновило још једанпут, двапут, трипут, па се један од чланова црквеног одбора запитао. „Шта се то дешава? Изгледа да неко краде новац.“ Почео је да пази. И шта је имао да види? Након не много времена дошао је онај човек и поновио исто: „Пресвета Богородице, да ли да узмем новац из кутије за прилоге?… Добро, узећу“, рекао је. Тада га је члан црквеног одбора ухватио.
Кад год постоји неки човек духовног живота кога можеш да питаш за савет, треба да га питаш. Када не постоји човек кога би питала – на пример, ако се налазиш у пустињи – а у теби постоји жеђ за послушањем, тада ће сам Добри Бог постати твој Старац, па ће те Он просветити и известити. Рецимо, не можеш да нађеш некога ко би ти протумачио један део из Светог Писма? Онда ће те Бог просветити да га схватиш.
– Старче, како човек да зна да ли је нешто што му се десило у духовној борби било од ђавола, или се догодило због његове непажње?
– Треба да оде и да пита.
– Дакле, он сам то не може да схвати?
– Чак и да нешто схвати, не може да буде сигуран. Овде и онај ко има искуства, оде и пита неког другог за савет. Ако се проблем тиче мене лично, увек ћу питати некога за савет. Моје решење проблема, макар било и најмудрије, сматрам највећом глупошћу, када се оно односи на неки мој лични проблем. Не идем код некога ко зна шта би ме успокојило, већ код онога ко то не зна. Видиш, кад се један лекар саветује са другим лекаром како би био сигуран да је поставио праву дијагнозу у неком тешком случају, колико више то треба да чини један студент! Ма колико човек био духован и ма колико добро да решава своје проблеме, он не може бити спокојан, јер Бог жели да човек човеку помаже, и да се човек исправља помоћу човека. Бог је тако устројио ствари, да би се човек смиравао. Он треба да износи духовнику своје помисли и стања која су га савладала, да се саветује са њим. Не треба да решава самостално тешке проблеме, нити да се сам суочава са потешкоћама на које наилази у својој борби, вршећи експерименте на самом себи, јер ће га ђаво упетљати и створити му проблеме. Неки људи долазе дотле да сами себи одређују епитимије. То је веома опасна ствар.
Човек који нема духовника са којим би се саветовао на свом духовном путу, саплиће се, умара, касни, и тешко стиже до свог циља. Ако човек сам решава своје проблеме, ма колико био мудар, остаје помрачен, јер се држи самоуверено и гордо. А онај ко се смирава, и са поверењем и себенегирањем одлази код духовника тражећи његово мишљење, добија помоћ. Јер Бог тада обавезно просвећује духовника и даје му прави одговор. Ето, када ми дође неко са побожношћу, са помишљу да сам свет човек мада сам ја једна обична конзерва – приметио сам да у себи осећам неку промену и да оно што тада кажем није од мене. По томе ми је потпуно јасно да је човек дошао са побожношћу, и да ми је Бог подарио ово добро стање душе како не би био неправедан према њему. У таквим ситуацијама, када се ради о неким озбиљним питањима, Бог те извештава, па тако можеш да кажеш човеку шта ће се десити, када ће се десити и како да се он према том проблему постави.
 
У духовном животу потребан је духовни вођа
Данас је неопходно да људи нађу духовника, да му се исповедају, да имају поверења у њега и да се саветују са њим. Ако човек има духовника и свој живот устроји тако да се моли и мало чита, одлази у цркву, причешћује се, тада он нема чега да се боји у овом животу.
Духовник треба да стражи над душом, како она не би скренула са пута. У духовној борби може да помогне, примера ради, и читање књига духовног садржаја, али ако нема духовног вође, неко може да протумачи оно што је прочитао на неки свој начин и да падне у прелест. Видиш, када човек иде негде колима, а не зна добро пут, он може да погледа у карту, али ће се и поред тога зауставити да некога пита, како не би пошао погрешним путем. Крене, рецимо, из Атине у Флорину. Има ауто-карту и прати је, али и пита на неком киоску да ли иде правим путем, да ли је друм добар… Јер на раскрсници постоји опасност да крене погрешним путем, и да се обрете у Кавали или у некој провалији, ризикујући живот. Разуме се, неко може и да пита, али да не пође путем којим му је речено да пође, па да на крају стигне на неко друго место; или да не обраћа пажњу на знаке упозорења, и да зато настрада. Али онај ко му показује пут и стално говори: „Пази, на том месту је једна опасна кривина, а тамо је једна провалија…“, добиће своју плату. Хоћу да кажем да исто треба да буде и у духовном животу. Неопходно је да верник има духовника који ће га руководити својим саветима и помагати му Светом Тајном исповести. Само тако човек може да живи православним духовним животом, и да притом буде сигуран да се налази на правом путу.
Наравно, духовног руководитеља човек сам бира. Своју душу он не поверава било коме. Као што се стара да за телесно здравље нађе доброг лекара, тако ће се и за здравље своје душе потрудити да нађе неког доброг духовника, па ће код њега – лекара своје душе – одлазити редовно.
 
Шаљите људе духовнику
– Старче, када људи виде нас у расама, често нам поверавају свој бол, своје проблеме, чак нам се и исповедају. Како треба да се односимо према њима?
– Као прво, када вам се неко обрати због неког свог проблема, питајте га: „Имате ли духовника?“ Људима који ми долазе у келију да ме питају за неке своје проблеме, говорим: „Ја нисам духовник; идите код свог духовника и поступите онако како вам он каже.“ Људи треба да се покају, да имају духовника и да му се исповедају, како би ђаво био лишен права над њима. Разумем да монахиња једанпут саслуша жену која се мучи због неког свог проблема, па је после пошаље духовнику. Али то не значи да треба стално да разговара са њом. Или ако нека жена није разумела свог духовника, или се никад није исповедала, или је пала у очајање, монахиња треба да је једанпут саслуша па опет да је пошаље духовнику, рекавши јој да ће се она молити за њу.
Поред тога што монахиња није дужна да помаже људима на тај начин – слушајући непрестано њихове проблеме – ни сами људи тиме не стичу корист. Јер у човеку може да дође до три вида промена: од њега самог, од других људи, и од ђавола. Они долазе овде, налазе људску утеху, али чим оду из манастира и стигну кући опет се окрећу око свог проблема, и све иде по старом. И жене и мушкарци треба да иду својим духовницима. Није добро да своје проблеме износе монахињама. Јер, после ће казати: „Рекла ми је да је са мном све у реду“, и тако лажно успокојити своју помисао и неће отићи код духовника. То је ђавоља превара, како се људи не би исповедали.
Треба да знате какво је послање вас као монахиња, и да се не бавите тобожњим мисионарењем, јер тиме показујете да нисте свесне свог монашког послања. Као монаси дужни смо да се молимо за проблеме својих ближњих, али нисмо дужни да се њиховим проблемима бавимо. Духовник је дужан да то чини, а сноси и одговорност. Ако неко разговара са тобом, он товари на тебе и одговорност. Духовник може да стражи над њима изблиза и да нађе решење њихових проблема. Дакле, с људима треба радити, али то није посао монаха. Од нас треба да траже само молитву. Ако нам пошаљу писмо са именима људи за које треба да се молимо, окренимо неку бројаницу за њих.
 
Духовник из непосредне околине
Као што се човек труди да нађе породичног лекара, уколико је то могуће, у близини, исто тако треба да се побрине да му и духовник буде близу.
Лекар који се налази близу болесника може да помогне више од професора медицине – иако нема толико искуства – јер може редовно да прати његово стање и, ако се укаже потреба за тим, да га пошаље лекару специјалисти. Када сам лежао у санаторијуму[2] на мене је оставила утисак следећа ствар: Многи богаташи оболели од туберкулозе остали су у својим кућама, где су им долазили професори медицинског факултета да их лече. Међутим, показало се да терапија није давала никакве резултате, јер професори нису могли редовно да прегледају болеснике. Због тога је било неопходно да се у болници отвори посебно одељење за лечење богаташа, како би лекари редовно пратили њихово стање.
Хоћу да кажем да лекар из близине прати болесника, па када му препише неку терапију посматра да ли лекови које му је дао делују, имају ли нека нежељена дејства, или томе слично. Сходно томе, лекар повећава или смањује дозу, и ако је то потребно, може чак и да промени терапију. Исто тако и духовник треба изблиза да прати стање душе, јер се с времена на време у човеку дешавају различите промене и утицаји, које са веће раздаљине он не може да испрати. На тај начин духовник може делотворно да помогне човеку. Једном приликом сам рекао жени која се налазила у искушењу: „Учини то-и-то и видећеш да ће све бити у реду.“ И заиста, она ме је послушала, и искушење је прошло. После не много времена пала је у искушење које је било потпуно супротно оном првом, али му се она супротставила на исти начин као претходни пут, па се намучила! А могла је, благословена, да пошаље неког човека или да ми напише једно писмо и пита шта треба да ради, пошто се суочила са другом потешкоћом. Преписао бих јој други лек, односно – дао бих јој другачији савет. Било јој је тешко да ме пита, јер сам био далеко. Због тога, уколико не познајем добро човека и нисам са њим близак, ја му савете издалека не дајем.
 
Духовник у породици
– Старче, која књига може да помогне супружницима?
– Оно што помаже супружницима је то да се ниједан од њих не самооправдава. Ако се самооправдавају, неће им користити никаква књига духовног садржаја. Ако имају добро настројење, ако имају духовника и ако га слушају, неће имати проблема. Без духовног судије – не иде.
Боље је да супружници имају истог духовника, а не да муж има једног духовника, а жена – другог. Ако два столара тешу две даске, сваки на свој начин, оне никада неће моћи да се уклопе. А када имају истог духовника, духовник теше кврге – недостатке – једног, а теше и кврге другог, па се тако превазилазе потешкоће. Али данас, чак и супружници који се труде да живе духовним животом, немају истог духовника. Реткост је да муж и жена имају истог духовника, па зато и не стичу корист. Овде имам у виду супружнике који су се слагали, али су се развели пошто нису имали истог духовника који би им помогао. А знао сам и неке друге који се као људи нису слагали, али су ипак живели складно јер су имали истог духовника.
Несумњиво, најбоље је када цела породица има једног духовника. Духовник тада све њих саслуша и сходно томе решава неки заједнички проблем. Једанпут ће притиснути оца или мајку, други пут ће позвати децу, ако не буде могао да схвати ситуацију на основу онога што су му рекли родитељи. Или, ако у браку постоји проблем за који је крива, на пример, жена, он може да позове мужа и да га посаветује како да се понаша, а може и да замоли њихове сроднике или познанике да им на дискретан начин помогну.
 
Промена духовника
– Старче, када је човек из неког разлога принуђен да промени духовника, да ли треба поново да исповеди грехе које је већ исповедио?
– Добро би било да упути новог духовника у то од којих је духовних болести боловао, као што и болесник када промени лекара износи поново историју своје болести, како би лекар могао боље да му помогне.
– Старче, када неко жели да промени духовника па нас пита да ли је то у реду, шта да му одговоримо?
– Да за то треба да узме благослов од свог духовника. Није добро да човек тек тако мења духовника. Једно здање никада неће бити ваљано урађено, ако се инжењери и мајстори непрестано мењају.
Некада су људи одлазили Старцима како би се са њима посаветовали у вези са неким проблемом који их је мучио, и добијали су помоћ. Данас већина људи не иде код духовника да би се посаветовали са њим, већ да би се самооправдавали, или да би могли да кажу како су се саветовали са тим-и-тим Старцем. Говоре: „Био сам код тог-и-тог Старца, па код тог-и-тог, а питао сам и старца Пајсија за тај проблем“, а можда сам их ја изгрдио, или су само дошли до врата моје келије и нису ни покуцали! Такви људи завршавају тако што стално иду од једног духовног оца до другог, немајући притом једног постојаног духовника. Последица свега тога је смућеност.
Има, опет, и таквих људи који када учине неки грех не износе то свом духовнику, већ иду код другог и њему говоре о свом паду, како не би изгубили углед. После неког времена учине исти грех и исповедају то неком трећем духовнику, а после неком четвртом, и пред сваким духовником представљају ствари тако као да су тај грех учинили само једанпут, па тако непрестано греше и не исправљају се.
Приметио сам да постоје и такви људи који избегавају да духовнику кажу неку ствар, иако знају да ће им он помоћи и да неће о томе никоме говорити, и поверавају се неком свом познанику који ће засигурно то испричати другима. Сећам се, када сам био монах почетник у манастиру[3], дошао је неки човек који је желео да се замонаши. Пошто је провео у манастиру неко време, имао је помисли да оде одатле. Није отишао да изнесе своје помисли ни игуману, нити било ком другом духовном оцу те обитељи, него их је рекао једном раднику из Јерисоса који је радио у манастиру. Био сам у близини када се водио тај разговор, јер сам испред кухиње чистио лук. Били су два метра од мене, када је монах почео громко да се „исповеда.“ „Покајао сам се што сам се замонашио.“ „Зар ниси по доласку у манастир неко време био искушеник?“ упитао га је радник. „Био сам искушеник две године.“ „Па добро, што раније ниси отишао?“ „Ето, нисам отишао.“ „Јесу ли те на силу замонашили?“ „Не, сам сам то хтео.“ „Добро, јеси ли разговарао о томе са игуманом?“ рече радник. „Нисам“, опет ће монах. „А што ти све то мени причаш? Какве вајде од тога?“ рече радник. Испричао му је читаву своју историју. Видите? Није о томе ништа рекао игуману коме је требало да каже, како би му овај помогао, већ је отишао и „исповедио се“ једном раднику. А овај ће за викенд у некој кафани у Јерисосу тиме засмејавати своје другаре, и причу проширити још даље. Можда ћете мислити да је тај монах био приглуп? А знате ли какав је речник имао? Старогрчки је знао беспрекорно.
– Старче, може ли мирјанин у одсуству духовника да за неки свој проблем или неко искушење пита за савет свог духовног брата?
– А не може духовника да позове телефоном? Брат некад може да помогне, а некад и не може, а некад, и поред жеље да помогне, може чак и да нанесе штету. Када је то неопходно, и један телефонски разговор са духовником доводи ствари на своје место. Ако човек не може да ступи у контакт са својим духовником, а у питању је нешто озбиљно и хитно, нека пита другог духовника. Добро би било да раније пита свог духовника коме може да се обрати за савет у таквим ситуацијама, како би ишао код неког ко је у духу близак његовом духовнику. Јер сваки инжењер има неки свој нацрт. Можда су оба нацрта добра, али су ипак различита.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У овом контексту грчка реч то таџа (завет, обећање) означава разне предмете којима верници, у знак благодарности за очигледно чудесно добијену помоћ свише, украшавају храмове и иконе Светитеља који им је помогао. Ти предмети најчешће сами собом указују на проблем који је божанским посредовањем решен (на пример: брод – указује на чудесно избављење од бродолома, очи – на исцељење од слепила).
  2. Године 1966. Старац је био у Санаторијуму где му је због проширених бронхија извршена операција плућа.
  3. То је било у манастиру Есфигмену у периоду од 1953. до 1956. године.

Један коментар

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *