POUKE

 

POUKE
 
ČETVRTA GLAVA
Rad duhovnika na dušama
 
Upravljanje dušama je istančano delo
– Starče, kako pomoći ljudima koji imaju težak, neotesan karakter?
– Ja sam kao stolar radio i sa neotesanim drvima. Ali za rad na upredenim drvima potrebno je strpljenje, jer ako ih stružeš odavde – podiže se iverje, ako ih stružeš odande – opet se podiže iverje. Glačao sam ih duplim nožem, malo s jedne strane, malo s druge, dok ih nisam doveo u red. Tako nastaju veoma lepe daske, jer imaju i lepe šare, a i ne lome se lako. Veoma su izdržljive. Međutim, ne znajući to, majstor bi kada ugleda jednu takvu dasku, mogao da je baci. Hoću da kažem da i ljudi teškog karaktera u sebi imaju snagu, i ako samo dopuste duhovniku da na njima dela, mogu da napreduju u duhovnom životu. Međutim, za rad na takvim ljudima potrebno je uložiti dosta vremena.
Osim toga, nikada nisam koristio velike eksere kako bih spojio dve iskrivljene daske, već sam ih prvo strugao, dok ih ne dovedem u red, pa sam ih onda spajao jednim ekserčićem. Nisam ih pritiskao da bi se spojile, jer kada krive daske pokušamo da spojimo velikim ekserima, otcepiće se jedna od druge i opet će se razdvojiti, i šta smo postigli?
Kada neko radi sa ljudskim dušama, potrebno je rasuđivanje, i opet – rasuđivanje. U duhovnom životu ne postoji jedan recept, jedno pravilo. Svaka duša ima svoj kvalitet i kapacitet. Postoje sudovi sa velikom zapreminom, i sudovi sa malom zapreminom. Neki su plastični i ne mogu mnogo da ponesu, a neki su metalni i mogu mnogo da ponesu. Kada duhovnik upozna kvalitet i kapacitet duše, delovaće shodno njenim snagama, nasleđu i napretku koji postiže. Njegovo držanje će zavisiti od stanja u kome se nalazi čovek, od greha koji je učinio, i od još mnogo čega. Paziće da drskima ne da povoda za drskost. Osetljivim dušama gledaće da pomogne da se odvažno suoče sa svojim problemima.
Osim toga, duhovnik treba da pazi da svoje mišljenje ne zasniva na onome što kod jednog čoveka vidi od spolja. Ne treba lako da veruje onome što čuje, niti da na osnovu toga izvodi zaključke, naročito ako nema dara da vidi čoveka dublje. Neke daske, mada od spolja deluju zdravo, iznutra su potpuno trule. Kada se sastružu od spolja, tada se vidi kakve su. A neke druge, opet, od spolja izgledaju neupotrebljivo, a iznutra su zdrave.
Upravljanje dušama je istančano delo. Ne bi smela da postoji greška u receptu. Vidite, svakom organizmu su potrebni vitamini koji mu nedostaju, a svakoj bolesti – određeni lekovi.
 
Ne uspokojavajmo bližnje u njihovim strastima
– Starče, kada nam neka žena kaže: „Duhovnik me ne razume“, kako da joj odgovorimo?
– Recite joj: „Možda ti sama nisi dopustila duhovniku da te razume? Možda je greška u tebi?“ U ovakvim situacijama postupite tako da se čovek malo zamisli nad sobom, ne opravdavajte ga tek tako. Stvar je veoma istančana. Vidiš, ovde čak i duhovnika upliću.
– A ako nam kaže da joj njen duhovnik ne odgovara?
– Za to što joj duhovnik ne odgovara možda je kriva ona sama, možda ona traži da duhovnik odgovara njenoj samovolji. Neko, recimo, ne mari za svoju porodicu i stalno se svađa sa ženom. On hoće da se razvede, pa dođe i žali mi se, tražeći da budem na njegovoj strani, da rasturim njihovu porodicu! Ako mu kažem: „Sam si kriv za čitavu priču“, ne bude li shvatio svoju krivicu, reći će da mu ja ne odgovaram. Neki ljudi govore: „Ne odgovara mi duhovnik“, jer im ne blagosilja da čine ono što bi oni hteli.
Ako duhovnik opravdava strasti svakog čoveka, on će možda svima da odgovara, ali time neće pomoći ljudima. Ako uspokojavamo nekog u njegovoj strasti, tada uspokojavamo i đavola. Na primer, ti dođeš i kažeš mi: „Ta-i-ta sestra mi se ružno obratila.“ Ja ti kažem: „E, ma ne obraćaj pažnju na nju“, i uspokojim te. A posle nekog vremena dođe kod mene i ona druga sestra, pa kaže za tebe: „Ta-i-ta sestra uradila je to-i-to.“ Na to joj ja kažem: „E, pa zar ti nju ne znaš? Ne uzimaj sve za ozbiljno.“ I uspokojim i nju. Tako ih sve uspokojavam, ali ih i sve upetljavam! Trebalo bi da ti kažem: „Dođi ovamo. Sigurno si nešto učinila, čim je sestra tako razgovarala sa tobom“, kako bi ti shvatila svoju krivicu i ispravila se. Jer od trenutka kada čovek shvati svoju krivicu, sve ide dobro. Pravo uspokojenje nastupa kada se čovek postavi kako treba.
Cilj je da se uspokojimo u Raju, a ne da se uspokojimo na zemlji. Postoje duhovnici koji uspokojavaju pomisli svojih bližnjih, pa ovi posle govore: „Duhovnik mi veoma odgovara“, ali se pritom ne ispravljaju. Međutim, duhovnik treba da pomogne čoveku da nađe svoje nedostatke kako bi se ispravio, a zatim da ga duhovno usmerava. Samo tada nastupa pravo uspokojenje. Uspokojavanje bližnjih u njihovim strastima nije pomoć. Za mene je to zločin.
Da bi duhovnik mogao da pomogne dvojici koji su u nekoj vezi, treba da poznaje oba čoveka. Kada, na primer, sasluša dva čoveka čije se pomisli vezane za neku stvar razlikuju, treba da poznaje obe duše, jer svako od njih može da predstavi problem onako kako ga on sam shvata. Duhovnik je dužan da na sebe preuzme razrešenje njihove nesuglasice samo u slučaju kada se obojica slože da prihvate rešenje saglasno Jevanđelju, jer su sva druga rešenja jedna neprestana glavobolja, pa čovek treba stalno da pije aspirine. Osim toga, on treba svakog od njih da postavi na mesto koje mu pripada, i nikoga da ne opravdava. Treba svakome da kaže njegove nedostatke. Tako se tešu „čvorovi“ obojice, pa ljudi mogu da se slože i sporazumeju.
Jedino dobro koje imam je ovo: nikada nikoga ne opravdavam, osim ako nije kriv. Kada mi, na primer, dođu žene pa stanu da mi pričaju kako imaju probleme u porodici i kako je za sve to kriv suprug, ja izgrdim žene. Kada dođu muževi pa počnu da se žale na žene, ja izgrdim muževe. Ne uspokojavam njihove pomisli, već im kažem šta kod svakog od njih nije u redu. Svakome kažem ono što mu je potrebno, kako bi se time pomogli. U suprotnom, žena će otići uspokojena, a i muž će otići uspokojen, i onda kod kuće počinju svađu: „Starac je bio u pravu kad mi je za tebe rekao to-i-to!“ „A znaš li šta je meni rekao za tebe?“ Hoću da kažem da ja nikoga ne uspokojavam u njegovim strastima. Neke ljude stvarno mnogo grdim – razume se, za njihovo dobro – ali oni od mene odlaze zaista uspokojeni. Oni mogu da odu i puni gorčine od svega toga, ali duboko u sebi shvataju da je moja gorčina mnogo veća od njihove.
– Neki ljudi osećaju sigurnost kada ih grdite.
– Da, jer ja ih ne grdim suvo. Kažem im kako imaju te-i-te vrline koje treba da iskoriste, i kako imaju te-i-te nedostatke koje treba da isprave. Ako čoveku ne govoriš istinu, u jednom trenutku kada mu ne budeš laskao, on će da izludi.
 
Odnos prema ljudima koji su pali u očajanje
Jedanput mi je došao neki usplahireni mladić i rekao mi: „Starče, nisam u stanju da se ispravim. Duhovnik mi je rekao: „Sve to kod tebe je nasleđeno…“ Pao je u očajanje. Kada mi neko kaže da ima probleme, i tome slično, ja mu kažem: „To dolazi iz tog-i-tog razloga. Da bi to promenio treba da radiš to-i-to.“ Čovek, primera radi, ima neku pomisao koja ga muči i ne da mu da spava. Pije tablete za glavu i za stomak, pa me pita: „Da prestanem da pijem tablete?“ Na to ću ja: „Ne, nemoj da prestaneš da piješ tablete. Odbaci pomisao koja te muči, a posle ćeš prestati da piješ tablete. Ako ne odbaciš pomisao, tvoje stanje se neće promeniti; mučićeš se.“ Jer, šta ti vredi da ostaviš tablete, kada u sebi zadržavaš pomisao koja te muči?
Dobro je da duhovnik ne dovodi situaciju dotle da treba da se upali crveno svetlo, već da se prema nekim stvarima odnosi sa trpljenjem. Razume se, i onaj ko se ispoveda treba da radi na sebi kako valja, da bi duhovnik mogao da mu pomogne. Jedan mladić je nekom prilikom u ljutnji planuo na svoju verenicu – ko zna šta joj je sve rekao? – i ona je u besu sela u auto, pošla i na putu poginula. Mladić je posle hteo da se ubije, jer je osećao da je on sam uzrok devojčine pogibije. Kada je došao i to mi rekao, iako je u suštini učinio zločin, utešio sam ga i doveo u normalno stanje. Ali posle nekog vremena on je prestao da misli o tome, postao je potpuno ravnodušan i našao drugu devojku. Kada je posle dve-tri godine ponovo došao kod mene, dobro sam ga prodrmao jer više nije postojala opasnost da izvrši samoubistvo. To mu je bilo potrebno, jer nije osećao svoju krivicu. Rekao sam mu: „Zar nisi svestan da si počinio ubistvo, i da si ti bio uzrok pogibije one devojke?“ Da je taj mladić radio na sebi kako valja, nastavio bi da strada, ali bi za to stradanje dobio kao uzdarje božansku utehu. Ne bi ostao u tom stanju mangupske ravnodušnosti.
Dakle, treba da budemo veoma obazrivi. Čovek učini neki greh i padne u očajanje. U tom trenutku ti možeš da ga utešiš, ali da od svega toga on ne bi imao štete, potrebno je da i sam pokaže prilježnost. Jedanput je u moju keliju došao neki mladić koji je očajavao jer je padao u telesni greh i nije mogao da se oslobodi te strasti. Išao je kod dva duhovnika koja su na strog način pokušala da mu pomognu da shvati težinu toga što čini. Dečko je pao u očajanje. Rekao je: „Pošto znam da je to što činim greh, a ne mogu da prestanem sa tim i da se popravim, preseći ću svaku vezu sa Bogom.“ Saslušavši njegov problem, duša me je zabolela za tim sirotim dečkom i rekao sam mu: „Slušaj, blagosloveni moj, nikada ne počinji borbu od onoga što ne možeš da učiniš, već od onoga što možeš. Da vidimo šta možeš da radiš, pa da počnemo od toga. Možeš li da ideš u crkvu svake nedelje?“ „Mogu“, na to će on. „Možeš li da postiš svake srede i petka?“ „Mogu.“ „Možeš li da desetinu od svoje plate daješ kao milostinju, i da posećuješ bolesnike i da im pomažeš?“ „Mogu.“ „A možeš li svake večeri, čak i ako padneš u greh, da govoriš: ‘Bože moj, spasi moju dušu’?“ „Postupaću tako, Starče“, reče mladić. „Počni onda od danas da činiš sve to što možeš, a svemogući Bog će učiniti i ono što ti ne možeš“, rekoh mu. Siroti dečko se smirio i rekao: „Blagodarim, Oče.“ Vidiš, bio je prilježan i Bog mu je pomogao.
 
Strogo prema drskima, snishodljivo prema prilježnima
Ako čovek ima dobro nastrojenje, ali u detinjstvu nije imao nikoga da mu pomogne u duhovnom životu, neće biti laskanje ako mu kažeš za nešto dobro što vidiš u njemu. Na taj način čovek će steći pomoć i promeniće se, jer on ima prava i na božansku pomoć. Rekao sam nekome: „Ti si dobar. Ne priliči ti to što činiš.“ Rekao sam mu to jer sam video u njemu dobru njivu i na nju bačeno zlo seme. Video sam da je u duši bio dobar, a da je zlo koje je činio bilo nešto spoljašnje. Nisam mu rekao: „Ti si dobar“, da bih mu laskao, već da bih mu pomogao da u njemu zaživi prilježnost.
Neki imaju sledeće pravilo: Bez obzira na to ima li neki čovek dara za nešto ili nema, oni mu govore: „Nisi talentovan“, kako se ne bi pogordio i tako pretrpeo štetu. Odnosno, sve se izjednačava. Ali kada čovek očajava kako zbog nečeg lošeg što je učinio, tako i zbog onog što je dobro u njemu, kako da ponovo stekne smelost da sa revnošću stupi u duhovnu borbu? A ako pred čoveka izneseš i ono što je dobro u njemu, i uzneguješ u njemu prilježnost i blagorodstvo, on će time biti potpomognut, pa će se razvijati i duhovno napredovati.
Kada vidim da čovek ima neki dar ili da je uspešan u duhovnoj borbi, moje je pravilo da mu to i kažem. Ali kad primetim da kod njega nešto nije u redu, onda uzmem mokru letvu… Ne mislim da ću čovekovoj duši naneti štetu ni ovako, ni onako, jer je i u prvom i u drugom slučaju prisutna ljubav. Ako se ona ozledi zbog takvog mog držanja, znači da je već bila ozleđena. Ako je, primera radi, ikona koju je neka sestra uradila – dobra, ja ću joj reći da je ikona dobra. A ako primetim da se ta sestra pogordila i da je postala drska, daću joj to do znanja i staviti je na distancu. Razume se, ako se pogordi, počeće da slika karikature umesto ikona, pa će još i grdnju da dobije. Ako se ponovo smiri, opet će valjano obavljati poslušanje. Bolesne pojave ne uspokojavaju moju dušu. Ne trpim iščašene stvari. Učiniću ovo ovako, ono – onako, kako bih sve doveo u red. Kako drugačije? Zar da negujem razne bolesne pojave?
– Starče, kada drzak čovek postane još više drzak usled naše brige za njega, kako da mu pomognemo?
– Da ti kažem: Kada vidim da čovek nema koristi od moje brige, dobrote i ljubavi, rešim da nemam sa njim više nikakve veze, i prinuđen sam da se prema njemu ne odnosim sa dobrotom. Po duhovnom pravilu, koliko dobrote ti se pruži, toliko treba da se menjaš, da se rastačeš, topiš.
Evo šta se desilo nekom prilikom sa jednim čovekom. U početku sam se prinuđavao da mu iznosim neke čudesne događaje koje sam doživeo, a sve to samo zato da bih mu pomogao. Ali umesto da kaže: „Bože moj, kako da ti zablagodarim za ovu utehu?“, i da se istopi od blagodarnosti, osmelio se i počeo da se ponaša drsko. Tada sam zauzeo strog stav prema njemu. Mislio sam: „Pomoći ću mu izdaleka, molitvom.“ Tako sam postupio ne zato što ga nisam voleo, već zato što je to bio način da mu se pomogne.
– A šta ako čovek shvati svoju grešku i zamoli za oproštaj?
– Ako shvati, u redu; moći ćemo da se sporazumemo. U suprotnom, ako mu moja usrdnost nije na korist, ja u njemu ne nailazim na odgovor i nemam osećaj da sam s njim u srodstvu. A kada je čovek blagočestiv, smiren, i nije drzak, i ti se prema njemu držiš jednostavno. Ja sam se u početku prema svima držao srdačno i jednostavno. Ne ponašam se suzdržano, i ne mislim da će time, tobož, neko da se osmeli i tako pretrpi štetu. Svecelo se dajem čoveku kako bih mu pomogao, i kako bi se među nama razvila atmosfera ljubavi. Kasnije, malo-pomalo ukazujem mu na njegove nedostatke. Gledam na sagovornika kao na svog brata, oca ili dedu, u zavisnosti od njegovih godina. Stvaram toplu atmosferu kako bi izašle sve zmije, škorpije, insekti – strasti – a posle pomažem čoveku da ih ubije. Ali ako primetim da on to ne ceni i da od ovakvog mog držanja prema njemu ne stiče korist, već zloupotrebljava moju prostotu i pravu ljubav, pa počinje da bude drzak, ja se polako povlačim kako on ne bi postao još drskiji. Ali u početku čoveku dajem celog sebe, i zato mi je posle mirna savest. Jedanput sam u manastir Stomi doveo nekog mladića da bih mu pomogao i da bih ga naučio stolarskom zanatu. Odnosio sam se prema njemu sa puno dobrote, i gledao na njega kao na brata. Ali primetio sam kod njega neke stvari koje mi nisu bile po volji. Jedanput sam ga pitao: „Koliko je sati?“ „Sat otkucava prema tvojoj pameti“, na to će on. E, onda rekoh: „Ne vredi više ovako. Srediću polako tu svoju „pamet“, jer ovako dečku nije na korist.“ Da je mladić bio priželjan – a prema njemu sam se držao kao da je baš takav – trebalo bi, po duhovnom zakonu, da se istopi od blagodarnosti. Ali video sam da me on ne prihvata, da me ne razume. Posle je sam otišao. Nisam ga oterao. Vidiš, strpljenje i ljubav drskog čoveka čine još drskijim, a prilježnog – još prilježnijim.
 
Dobrota šteti čoveku koji se ne kaje
– Starče, sećam se da ste me jednom dobro izgrdili.
– Ako zatreba, i opet ću da te izgrdim, kako bismo svi zajedno stigli u Raj. Sad ću da preduzmem drakonske mere!… Pazi, kod mene je pravilo da prvo čoveku omogućim da shvati da mu grdnja koristi, a tek posle ga grdim. Nije li to dobar metod? Kada vidim da je čovek učinio neki teži prestup, ja ga grdim i tako postajem loš. Ali šta da radim? Da uspokojim čoveka u njegovoj strasti kako bih tobož bio dobar sa njim, a posle da svi zajedno odemo u pakao? Nikada me ne grize savest kada se čovek koga sam izgrdio ili kome sam stavio neku primedbu trza zbog toga, jer ja to činim iz ljubavi, za njegovo dobro. Vidim da čovek ne shvata koliko je povredio Hrista time što je učinio, i zato ga grdim. Duša me boli, u tom trenutku se rastačem, ali me savest ne grize zato što sam ga izgrdio. Mirno mogu da se pričestim, bez ispovesti. U sebi osećam utehu, radost. Jer za mene je spasenje nečije duše – uteha i radost.
– Starče, imam pomisao da sa mnom govorite utešno ili zato što strogost ne mogu da iznesem, ili zato što ste mi već mnogo puta rekli šta treba da činim, a ja to nisam ispunila, pa ste digli ruke od mene.
– Blagoslovena dušo, zar ću da se igram sa spasenjem tvoje duše? Mlad čovek može da eksperimentiše. A zreo ima sposobnost rasuđivanja i čvrsto korača. Osećaj se sigurnom. Budem li kod tebe primetio da nešto nije kako treba, to ću ti reći, bilo da sam blizu ili daleko. Imaj poverenja i budi spokojna. Ah, vi mene ne shvatate! Zar ću ja tek tako lako da uspokojavam vaše pomisli? Šta da kažem kada vidim da je neko osetljiv ili potpuno potresen spoznajom svog greha? Gledam da utešim čoveka, da ne bi pao u očajanje. Ali kada kod nekoga primetim skamenjeno srce, obraćam mu se strogo da bih ga prodrmao. Zar ne bi bilo ravno zločinu da čoveku koga vidim da ide prema provaliji, kažem: „Idi, idi, na pravom si putu“? Ali zlo je što ti neki ljudi ne veruju kada im kažeš da se ne uznemiravaju, pa se muče. Ako vidim nešto loše, kako da to ne kažem? Zar da pustiš čoveka da ide u pakao? Kada za nekoga snosiš odgovornost, počećeš i da vičeš, ako je to potrebno. Za mene je bolje kada ćutim, ali ne mogu da ćutim kada za nekoga snosim odgovornost.
Osim toga, treba paziti na sledeće: Naneseš mi, na primer, neko zlo i ja ti oprostim. Ponovo mi naneseš neko drugo zlo, i ja ti ponovo oprostim. Sa mnom je sve u redu, ali ako se ti ne ispravljaš zato što ti ja opraštam, to tvoje stanje je veoma teško. Drugo je to kada ne možeš da se potpuno ispraviš. Ali trudi se da se, koliko možeš, ispraviš. Ne uspokojavaj pomisao i ne govori: „Pošto mi je oprostio, sve je u redu, ne treba da se opterećujem, da se sekiram.“ Može čovek da greši, ali ako se kaje, plače, sa skrušenošću traži oproštaj, bori se za svoje ispravljenje, tada u njemu postoji spoznaja greha i duhovnik treba da mu oprosti. Ali ako se ne kaje i nastavlja po svome, onaj ko snosi odgovornost za njega ne može da mu se smeška. Dobrota šteti čoveku koji se ne kaje.
 
Poštovanje slobode bližnjeg
– Da li je moguće da čovek svesno sakrije svoj pad od duhovnika?
– Da, ali čak i da duhovnik zna ili naslućuje nešto, ne vredi niti ima ikakve koristi da mu nešto o tome kaže. Često, videvši šta je proizašlo iz čovekove duhovne borbe, mogu da naslutim ili shvatim šta je on učinio, ali mu iz poštovanja njegove slobode uopšte to ne pominjem, ukoliko mi on sam ništa ne kaže. Smatram nasiljem, nepoštovanjem, da čoveku govorim o tome u trenutku kada on sam ne želi to da obznani. To je vrlo osetljivo pitanje, jer ako čoveku spomeneš neki njegov problem o kome on nije želeo da ti znaš, ponizićeš ga. Zar ćeš da ga prinuđavaš na tako nešto? Postoji sloboda. Gledaću da čoveku diskretno kažem da znam nešto o njemu samo u slučaju kada vidim da je u opasnosti a nema drugog načina da mu se pomogne, ili ako primetim da neke stvari ne zna a da će zbog toga razbiti nos, nastradati.
Bolje je da omogućiš čoveku da shvati svoju krivicu – ako on to od tebe traži – kako bi posle počeo sam da tuče svog starog čoveka, jer tako manje boli. Vidiš, i jedan mališan manje plače ako sam padne i udari se, nego ako padne kada ga gurne neko drugo dete. Da bi jedan čovek rekao drugome da treba nešto da uradi, onaj ko sluša treba da bude smiren, a onaj ko govori treba da bude deset puta smireniji i da gleda da sam primenjuje ono čemu uči bližnjeg. Ako nameravam da kažem nekome da bi trebalo da učini nešto, to podrazumeva da sam ja već učinio i više od toga; pa i tada ću dobro razmisliti da li da mu to kažem.
Bilo kako bilo, možeš da izobličavaš samo bliske ljude i poznanike. Duhovnik treba da ispita kakva prava mu je nad sobom dao neki čovek i kakvu odgovornost on za njega snosi, pa da se shodno tome i ponaša. Ako je duhovnik preuzeo na sebe odgovornost za nečiju dušu, onda je on dužan da je izobličava, razume se – uz rasuđivanje. Ali ništa ne koristi ako postaneš učitelj i počneš da izobličavaš rđave navike čoveka koji ti nije dao prava na to. To je isto kao kada bi neko ušao u moju keliju i počeo da menja raspored stvari u njoj, pa kandilo stavi ovde, krevet – tamo, brojanicu mi okači onamo, a da me za to ništa ne pita.
 
Ljubav duhovnika prema duhovnoj deci
Oblagodaćeni duhovnik voli dušu i sastradava sa njom, jer mu je poznato njeno veliko dostojanstvo. Pomaže joj da se pokaje, rasterećuje je ispovešću, oslobađa je napetosti i vodi u Raj. Duhovnik se naziva „ocem“ jer on treba da se trudi da bude pravi otac; da opominje svoju duhovnu decu sa božanskom ljubavlju i nežnošću. On treba sebe da stavi na mesto svakoga čoveka koji mu se ispoveda i da preživljava njegov bol, tako da čovek svoj bol može da vidi izobražen na licu duhovnika. To je naročito važno u naše vreme kada je ljudima potrebna sveža voda, a ne jako sirće. Većina ljudi, budući pod demonskim uticajem, teško prihvata duhovni savet ili primedbu. Zbog toga i grdnja treba da bude sa ljubavlju, a ukazivanje na grešku – neprimetno, uz osmeh ili šalu.
Ljubav o svome prisustvu „obaveštava“ ljude, a duševne strasti izdaju čoveka. Kada nemamo u sebi ljubavi, možemo nekome da stavimo primedbu na vrlo lep način, ali on će se trzati, jer oseća onaj ljudski element u našem držanju. Ali kada nekog izgrdimo sa bolom i ljubavlju, on će se možda i trzati zbog toga, ali u dubini duše neće biti povređen jer oseća ljubav. Poznajem jednog duhovnika koji je prilično gojazan. Razume se, to je stvar njegove građe, a možda ima i toga da malo ne pazi na hranu. Ali znate li koliko njega boli čovekov bol, koliko se on stara o ljudima koji stradaju? Taj duhovnik je smiren, jer za sebe govori da se ne podvizava, a pritom je pun dobrote. Zato mnogi ljudi uspokojavaju svoje duše kod njega, više nego kod nekog duhovnika podvižničkog nastrojenja.
Duhovnik koji nije spreman da iz ljubavi prema svojoj duhovnoj deci pođe čak i u pakao, nije duhovnik.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *