POUKE

 

POUKE
 
PETA GLAVA
Pokajanje ima veliku silu
 
„A kad dođe sebi…“[1]
Bog je veoma blizu nas, ali i veoma visoko.
Da bi „spustio“ Boga i prebivao zajedno sa Njim, čovek treba da se smiri i da se pokaje. I tada, videvši njegovo smirenje, mnogomilostivi Bog uzvisiće ga do nebesa i veoma zavoleti. Biće veća radost na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje,[2] kaže Jevanđelje.
Bog je čoveku dao um kako bi se prisećao svojih grehova, kajao, i tražio oproštaj. Čovek bez pokajanja je „tvrda stvar“. On je i vrlo nerazuman, jer neće da se pokaje kako bi se oslobodio malog pakla u kome živi, a koji će ga odvesti u onaj još gori, večni. Tako se lišava i ovozemaljskih rajskih radosti koje se nastavljaju u Raju, blizu Boga, uz mnogo veće, večne radosti.
Nalazeći se daleko od Boga, čovek se nalazi daleko i od sebe samog. Vidiš, u Jevanđelju piše da bludni sin kad dođe sebi reče: otići ću ocu svome. Dakle, kada je došao sebi, kada se pokajao, tada je rekao: „Vratiću se ocu svome.“ Dok je živeo u grehu bio je van sebe, nije bio „u vinklu“ jer je greh van svake logike.
– Starče, ava Alonije kaže: Ako želi, čovek od jutra do mraka može dospeti do božanske mere.[3] Šta to znači?
– Za duhovni život nisu potrebne godine. Ako se pokaje, čovek može za jednu sekundu da pređe iz pakla u Raj. Čovek se lako menja. Može da postane anđeo, a može da postane i đavo. Eee, kakvu silu ima pokajanje! Ono upija božansku blagodat. Čoveka spasava i jedna jedina smirena pomisao koju on prizove u svoj um. A ako prizove gordu pomisao, i umre ne pokajavši se zbog toga – propada. Isto tako, smirena pomisao treba da prati i spoljašnje uzdisaje i unutrašnju skrušenost. Jer pomisao jeste pomisao, ali tu postoji i srce. Što bi rekao himnograf: Svom dušom, i mišlju i srcem[4]… Ipak, smatram da ovde ava Alonije misli na jedno stalno stanje. Da bi se dostiglo dobro stanje duše potrebno je izvesno vreme. Pogrešim, pokajem se i istog časa dobijem oproštaj. Ako sam borbenog duha, moći ću polako da učvrstim svoje stanje, ali do tada ću se klackati.
– Starče, da li čovek u poznijim godinama može sebi duhovno da pomogne?
– Da, kada čovek ostari, pruža mu se naročita mogućnost za pokajanje, jer ga tada napuštaju sve iluzije. Kada je bio mlad, čovek je imao telesnu snagu i nije se mučio, pa tako nije ni bio svestan svoje nemoći, i mislio je da je u dobrom duhovnom stanju. A u starosti, teškoće na koje nailazi i jadikovanje pomažu mu da shvati da sa njim nešto nije u redu, da duhovno hramlje, i da se, shvativši to, pokaje. Ako stekne duhovnu korist za to malo vreme života koje mu je ostalo, i ako iskoristi iskustvo koje su mu za sobom ostavile mnoge minule godine života, Hristos ga neće ostaviti; pomilovaće takvog čoveka.
 
Suze pokajanja
Pokajanje je krštenje u suzama. Čovek se pokajanjem ponovo krštava, ponovo se rađa. Apostol Petar je svojim odrečenjem na neki način izdao Hrista, ali on plakaše gorko[5], i tako dobi oproštaj za svoj pad. Odnosno, iskreno pokajanje ga je umilo i ponovo očistilo. Vidiš, Bog je prvo stvorio zemlju, more, svu tvar, a na kraju je uzeo zemlju i stvorio čoveka. Čovek se prvo rađa telesno, a posle, u Krštenju, ponovo se rađa duhovno kroz Božiju tvorevinu – vodom, i Duhom Svetim – božanskom blagodaću; vodom i Duhom[6]. Tako postaje nov čovek.
– Odnosno, Starče, kao što je Bog nekada uzeo zemlju i od nje stvorio čoveka, tako sada u Krštenju On koristi vodu za jedno novo stvaranje?
– Da, voda ima smisao očišćenja, pa zbog toga sveštenik u Svetoj Tajni krštenja pogružava čoveka u vodu. Čovek se umiva od praroditeljskog greha, čisti od grehova, osenjuje ga blagodat Božija, oblači se u Hrista, i tako postaje nov, ponovno rođen čovek. To je delo Svetog krštenja. Kada je Nikodim pitao Hrista kako čovek može da se ponovo rodi, On mu je jasno rekao: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.[7] Svetom Tajnom krštenja čovek postaje novo, savršeno stvorenje Božije posle pada. Zbog toga čovek ima veliku božansku blagodat, ako ne oskrnavi svoje Krštenje. Ali i ako ga oskrnavi, tu je krštenje pokajanjem. Ako je čovek svestan svoga greha i ako žali zbog njega, on se na neki način umiva suzama pokajanja i blagodat Božija mu ponovo dolazi.[8]
– Starče, ja već godinama ne plačem za svoje grehe; kao da nemam ni jednu jedinu suzu. Da li to znači da u meni nema pravog pokajanja?
– Zar te ne boli kada učiniš neki greh?
– Boli me, ali je taj moj bol možda plitak.
– Ne donosi zaključke na osnovu suza. Zaista, suze su osobina pokajanja, ali to nisu samo one. Neki ljudi čas plaču, čas se smeju. Bol srca i unutrašnji uzdasi su unutrašnje suze koje su uzvišenije od onih spoljašnjih. Neki siroti čovek mi je rekao: „Kako sam ja tvrd, Oče! Nema u meni ni jedne jedine suze! Srce mi je kao kamen. Ah, kako je u meni tvrdo srce!“ U stvari, on je bio veoma osetljiv, a smatrao je sebe veoma grubim, jer nije plakao. Ali taj siroti čovek je tako duboko uzdisao i stenjao, da je bilo očigledno da ti uzdisaji dolaze iz dubine njegovog srca! A ima ljudi koji čas plaču, a čas se smeju; oni su poput promenljivog prolećnog vremena. Čovek ugleda nekog nesrećnika, to ga pogodi, malo se isplače, a onda pomisli: „O, kako ja sastradavam sa bolom svojih bližnjih!“ Ili ako na molitvi prolije neku suzu, kaže: „O, moju molitvu Bog čuje, pošto je proiznosim sa suzama“, i tako uspokojava svoju pomisao.
Postoje i neutešne suze. Te suze su đavolske. One nisu od pokajanja, već od povređenog egoizma. U tom slučaju čovek egoistično plače zbog svog pada. Povređen je jer je svojom nepažnjom pao u očima drugih, a ne zato što je ožalostio Boga, i tako se dvostruko muči. Za vreme građanskog rata, jedan komunistički kapetan – Bog neka bi mu darovao pokajanje – uhvatio je nekog siromašnog čoveka, oca devetoro dece. Pošto se nije slagao sa komunističkom ideologijom, kapetan ga je oborio na zemlju i bezdušno tukao. A taj čovek je nekada bio u službi kod njega. Vikao je, jadnik: „Dobro ako ti nije žao mene, ali imam devetoro dece! Zar se ne sećaš kako sam te nosio na ramenima kad si bio mali? Pa šta sam ti loše učinio?“ Neko od kapetanovih drugova, videći kako ovaj nemilosrdno šutira čoveka, doviknu mu: „Ej, šta ti je taj čovek skrivio? Zar ti ga nije žao? Pa on je glava porodice.“ I kapetan je odmah počeo da plače, jer je ta primedba pogodila njegov egoizam!
Takve suze su egoistične; one su poput Judinog raskajanja. Predavši Hrista, Juda je otišao kod fariseja da bi izjavio: „Sagreših“, ali oni mu rekoše: „A što ti nama pričaš da si pogrešio?“ Judu je to uvredilo, zainatio se, bacio srebrnike, otišao i obesio se zbog povređenog egoizma[9]. A da se pokajao, otišao Hristu i rekao Mu: „Oprosti“, bio bi spasen.
 
Rukodelje koje se nikada ne završava
– Starče, šta je to radostotvorna tuga?
– To je radost koja proishodi iz tuge zbog nekog našeg greha. U radostotvornom plaču postoje i bol i radost, pa se zato i naziva – radosna tuga. Čovek tuguje iz usrđa, zato što je ožalostio Hrista, ali se i raduje jer oseća božansku utehu. Grešnik koji se iskreno pokaje dobija od Boga oproštaj grehova, u sebi oseća božansku utehu i može da dostigne duhovnu radost.
– Starče, može li čovek koji se bori da živi u pokajanju čitavog života?
– Da, ako se bori kako treba, čovek ne vidi svoj napredak, već samo svoje padove, i živi u neprestanom pokajanju. On ne zna da se u početku borio sa jednim demonom, a da se sada možda bori sa čitavim pukom demona. Jer koliko se čovek više trudi da iskoreni neku strast i stekne neku vrlinu, toliko se više neprijatelja skuplja oko samog korena strasti, i oni vuku koren strasti na svoju stranu. Tada, iako ne vidi napredak, on ipak nesumnjivo napreduje. I čovek može do kraja života da živi u tom stanju, da ne primećuje napredak, da misli da stoji u mestu jer stalno pada, a ustvari on napreduje jer neprestano povećava svoj podvig i bori se sa sve većim brojem đavolaka.
Za čoveka koji se bori, pokajanje je jedno rukodelje koje se nikada ne završava. Kada neko umre njega oplakuju, zakopavaju u zemlju, a onda zaboravljaju… Za naše grehe plakaćemo stalno, do smrti, ali sa rasuđivanjem, i nadom u Hrista Koji se raspeo da bi nas duhovno vaskrsao.
 
Promena života
Da bi čovek prestao da čini neki greh, treba da se trudi da izbegava sve ono što taj greh izaziva. Ako pijanica želi da pomogne sebi i da prestane da pije, ne treba ni da prolazi pored kafane. Potrebno je malo truda i dobrog nastrojenja, i Dobri Bog će nam pomoći da prevaziđemo poteškoće. Neko, recimo, ima neku strast. On je spozna, bori se da je saseče, kaje se, smirava. U njemu postoji raspoloženje da saseče tu strast, i to raspoloženje „obaveštava“ Boga, te mu On pomaže. Ali kako da Bog da blagodat čoveku koji ne ulaže napor da se promeni i zato nastavlja da greši? Božija blagodat ne posećuje čoveka koji se nalazi u pogrešnom duhovnom stanju, jer takvom čoveku blagodat Božija ne pomaže. Kada bi to bilo moguće, Bog bi i đavolu poslao svoju blagodat.
Blagodat Božija dolazi i pomaže onome čoveku koji, kad padne u neki greh ne ostaje u njemu, u svojim grešnim mislima, već se kaje za svoje propuste i bori se da ne greši. Ali kada se čovek ne kaje i greh smatra modom, to je demonsko stanje.
– Starče, kako se spasao jedan od dvojice razbojnika koji su bili raspeti sa Hristom?
– Taj razbojnik je preskočio preko zida i ušao u Raj! Odnosno, svojim velikim pokajanjem razbojnik je „opljačkao“ čak i Raj.
– Starče, ako čovek promeni način života i ne prebiva u svojim starim grehovnim navikama, ali ponekad padne u neki od starih grehova, da li to znači da u njemu nema pokajanja?
– E, ako ulaže potreban trud da ne greši i uz to pada, on i ima neko opravdanje. U početku nije lako. Ali kada čovek zaista shvati koliko su teški gresi koje je činio, neće u njih ponovo padati.
Nekada je pokajanje bilo iskreno. Kada se neko kajao, nije se okretao iza sebe. Sećam se koliko mi je jedna žena pomogla svojim istinskim pokajanjem. Bila je veoma skromna, ništa nije govorila. Nosila je crninu – poput monaške, brinula o jednoj crkvici, palila kandila… I samo to što bi je pogledao, pružalo bi čoveku veliku korist. A sada vidim kako neki ljudi, jedva uspevši da izmene svoj život, počinju da poučavaju druge, iako u njima još uvek živi stari čovek. Najveća pomoć za bližnje je kada se čovek zaista pokaje, prestane da živi razvratnim životom i počne da živi duhovno. Ali da se čovek, tek izašavši iz stanja u kom se nalazio, pokazuje pred drugima kao duhovan i da propoveda – e, to je već prelest.
– Starče, možda oni tako postupaju misleći da će time da pomognu drugima?
– Da, da im pomognu. Ali u pozadini ovakvog njihovog delanja – tim više ako su i koliko-toliko poznati – krije se gorda pomisao: „Sada će ljudi prestati da pričaju o Karaiskakiju[10] i Kolokotroniju[11] i počeće da pričaju o meni!“ Odatle je jasno da su na pogrešnom putu. Ako zaista shvataju svoje grehe, za neko vreme ne bi trebalo da ih zaboravljaju i da pokazuju samouverenost. Trebalo bi više da paze. A kada proleću razne ideje ili pomisli iz pređašnjeg života, da ih odgone kao hulne pomisli. To će biti pokazatelj da oni više ne prihvataju te pomisli, jer im se duhovni organizam suprotstavlja. Dakle, da bi se čovek zaista promenio, treba da ima veliko smirenje i da omrzne sve staro u sebi. Ako zadrži iz starog života nešto što on smatra dobrim, posle će se tim „dobrim“ zaraziti i sve ostalo. Od trenutka kada čovek primi makar jednu neznatniju misao o starom sebi, Bog prestaje da mu pomaže i tada, ma šta čovek činio – to više nije čisto.
– Starče, kada čovek promeni način života, treba li da se pobrine da i njegovi bližnji promene mišljenje koje su nekada imali o njemu?
– Ne bi trebalo da egoistično pazi na to da ispravi mišljenje svojih bližnjih. Treba da gleda kako da se on sam ispravi, pa će tada i pomisli njegovih bližnjih biti pobijene same od sebe. A ako je njegov raniji grešni život i ostavio mrlju u društvu ili u užem okruženju, ona će se izbrisati njegovim dobrim držanjem. Nema potrebe da on išta govori ljudima. Sam Bog govoriće njegovim pokajanjem.
– Starče, da li pomaže da zapisujemo grehe kako ih ne bismo zaboravili do ispovesti?
– Kada čoveka zaista boli greh koji je učinio, on ne može da ga zaboravi. Savest me izobličava, duša me boli i neprestano mislim o tom grehu. Koliko vremena protekne od učinjenog greha do ispovesti, toliko taj greh „radi“ u meni, ranjava mi srce i izobličava me. Stradam, ali za to stradanje dobijam i srazmerno uzdarje. Ali kada učinim neki greh i ne mislim o njemu, tada me taj greh uopšte ne pogađa. Zaboravljam ga, i ne ispravljam se. Zbog toga se neki ljudi smeju kada im se stavi primedba zbog nekog njihovog prestupa, kao da to nije ništa. U tome se krije drskost, ravnodušnost. To je nešto potpuno satansko. Videla si šta kaže David? Priznajem krivicu svoju, i tužim radi greha svojega[12], i greh je moj stalno preda mnom[13]. I pored toga što mu je Bog oprostio, David je iz prilježnosti opet u sebi osećao bol zbog učinjenog greha, i zato je stalno dobijao božansku utehu.
A neki se, opet, neprestano bave duhovnom „samodijagnostikom.“ Oni pedantno beleže svoje propuste, da bi tobož istančano delali na sebi, analiziraju ih do sitnica, ošamućuju se, ali pritom se ne ispravljaju. A kada bi se bavili svojim krupnim nedostacima, jednim po jednim, i borili se kako bi se ispravili, tada bi i oni sitni nedostaci nestali.
– Da li Bog prima slavoslovlje čoveka koji ne živi u pokajanju, a proslavlja Boga?
– Ne, kako bi Bog mogao da primi takvo slavoslovlje? Pre svega je potrebno pokajanje. A kada čovek prebiva u grehu, kakvu korist ima od toga ako govori: Slava Tebi Koji si nam pokazao svetlost…! To je drskost. Jedino slavoslovlje koje takvom čoveku priliči je da kaže: „Blagodarim Ti, Bože moj, što nisi poslao neku munju kojom bi me spržio“, jer se u takvoj vrsti slavoslovlja nalazi pokajanje.
 
Iznuđeno pokajanje
– Starče, ava Isak piše: „Svako pokajanje nastalo bez čovekove volje, niti sadrži u sebi radosti, niti se smatra dostojnim božanskog uzdarja.“ Kako to čovek može da se kaje bez sopstvene volje?
– Reč je o čoveku koji se prinuđuje na pokajanje samo zato što je pao u očima drugih ljudi, ali to čini bez smirenja. Ja to tako razumem.
– Znači, postoji i pokajanje bez naše slobodne volje?
– Da, to je iznuđeno pokajanje. Na primer: da bih izbegao neprijatne posledice, tražim od tebe oproštaj za neko zlo koje sam ti učinio, ali pritom se iznutra ne menjam. Čovek izoštren u lukavstvu postupa kao da se tobož kaje i drži se lukavo, pravi poklone sa pritvornom dobrotom kako bi obmanuo ljude. Isto tako i kada čovek ode duhovniku da bi mu ispovedio svoje grehe samo zato što se boji pakla – ni to nije pokajanje. Jer takvom čoveku cilj nije – pokajanje, već to da ne stigne u pakao! Istinsko pokajanje sastoji se u tome da čovek, spoznavši svoj prestup, oseti bol, zamoli Boga za oproštaj, a potom se i ispovedi. Tako dolazi božanska uteha. Zato uvek savetujem ljudima da se kaju i ispovedaju. Nikada im ne savetujem samo ispovest.
Eto, uočljivo je da se ljudi koji imaju dobro proizvoljenje, kada dođe do zemljotresa – potresu, kaju i menjaju način života. A drugi, koji su u većini, u jednom trenutku postaju svesni svega, ali čim prođe opasnost opet se okreću svom starom načinu života. Zato sam čoveku koji mi je rekao da je u gradu u kome živi bio jak zemljotres, odgovorio: „Dakle, dobro vas je prodrmao; ali da li vas je i razbudio?“ „Razbudio nas je, razbudio“, na to će on. „Razbudio vas je, samo – ponovo ćete se vi uspavati“, rekoh mu.
 
Pokajanje donosi božansku utehu
– Starče, šta je to božanska uteha?
– Šta je božanska uteha? Navešću vam jedan primer kako biste bolje razumele. Dete napravi malu štetu, na primer – slomi nekakvu alatku svog oca, pa se posle sekira i plače, jer misli da je to nešto ozbiljno. Koliko više dete plače i spoznaje štetu koju je napravilo, toliko ga više otac miluje i teši: „Dobro, dobro, dete moje, ne sekiraj se, nema veze, kupićemo drugu.“ A dete, videvši toliku nežnost svog oca, od usrđa još više plače. Kaže: „Ne mogu da se ne sekiram. Eto, sada vam je potrebna ta alatka a ja sam je slomio.“ Otac mu kaže: „Dete moje, nije to ništa, ionako je to bila stara alatka.“ Ali dete se i dalje sekira. I koliko se ono više sekira, toliko ga otac jače steže u zagrljaj, ljubi ga i miluje. Isto tako, koliko se čovek više muči i tuguje zbog svoje grešnosti ili zbog svoje neblagodarnosti prema Bogu, i od sve duše plače što je svojim gresima ožalostio Boga – svog Oca, toliko mu Bog daruje više božanske radosti i unutrašnje sladosti. U takvoj tuzi ima bola, ali ima i nade i utehe.
Ali čovek koji želi božansku utehu, ne bi trebalo da je traži. Treba da oseća svoj greh, da se kaje, i tada će božanska uteha doći sama po sebi. Jednom prilikom na Svetoj Gori nastao je izvestan problem i neki su bili na meti. Jedan od njih me je slučajno sreo i rekao: „Ah, toliko sam želeo da te vidim kako bi me utešio!“ I to samo zato što ga je neko isprašio. A pritom je taj koji ga je isprašio bio u pravu. Kada sam ga čuo, zbunio sam se! Biti kriv, i tražiti utehu! Da nije tražio utehu, već da se smirio i rekao: „Pogrešio sam, Bože moj“, božanska uteha bi ga posetila. A on, iako je kriv, hoće da mu ja kažem: „Nema veze, nemoj da se sekiraš; tvoja krivica i nije baš tako velika, a nisi kriv samo ti, krivi su i drugi.“ E, kakva je to uteha? To je izigravanje. Božanska uteha dolazi od pokajanja.
– Starče, kada se nakon pada u greh čovek pokaje, ali se oseća slomljeno i duševno i telesno, da li to znači da njegovo pokajanje nije kako treba?
– Prvog dana duševna i telesna slomljenost je opravdana. Ali kasnije, ako se čovek zaista kaje, ako preživljava unutrašnju tugu i bol, on oseća i božansku utehu.
– Da, ali on svoj greh ne zaboravlja.
– Tako je, ne zaboravlja ga. On oseća tugu, pa utehu, tugu, pa utehu… Udara samog sebe zbog greha koji je učinio, a Bog ga miluje; jedan udarac, jedno milovanje… To je pokajanje koje donosi božansku utehu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lk. 15, 17.
  2. Lk. 15, 7.
  3. „Starečnik“, „O avi Aloniju“, Beseda, Novi Sad, 2000, str. 103.
  4. Iz trećeg tropara sedme pesme Umiliteljnog kanona Majci Božijoj.
  5. Mt. 26, 75 i Lk. 22, 62.
  6. Jn. 3, 5.
  7. Jn 3, 5
  8. Ovaj izraz Starac koristi u smislu blagodatnog dejstva, projave blagodati.
  9. Vidi Mt. 27, 3-5.
  10. Georgios Karaiskakis – još u ranoj mladosti kao član čuvene hajdučke čete isticao se naročitom hrabrošću i borbenom veštinom. Kao turski zarobljenik postavljen je u ličnu Gardu Ali-paše, zbog izuzetnih sposobnosti. Nakon nekoliko godina ponovo je odbegao u hajduke. Dostigavši brzo do visokog vojnog čina, ostvario je nekoliko značajnih vojnih pobeda u Grčkom ratu za nezavisnost (1821-1829). Poginuo je u vojnoj akciji 1827. godine.
  11. Teodoros Kolokotronis – zaslužan za formiranje i organizovanje hajdučkih četa, odmah nakon izbijanja rata između Grka i Turaka, 1821. godine. U mladosti učestvovao u ruskim i engleskim vojnim snagama u borbama protiv turske okupacije, i odlikovan visokim vojnim činom. Zahvaljujući ranije stečenom ratničkom iskustvu, uspešno je sprovodio vojne akcije u grčkoj revoluciji (1821-1829). Ubijen je u Atini 1835. godine. Njegovi ratni memoari bili su rado čitani u Grčkoj, a prevedeni su i na druge jezike.
  12. Ps. 37, 18.
  13. Ps. 50, 3.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *