POUKE

 

POUKE
 
DRUGA GLAVA
Čuvanje savesti
 
Ispitujmo savest
Dobri Bog je prvozdanim ljudima podario savest, taj prvi božanski zakon. On ju je duboko urezao u njihova srca, i od tada je svaki čovek dobija u nasleđe od svojih roditelja. Ako ne postupa ispravno, savest počinje da dela u njemu, izobličava ga i privodi pokajanju. Ali čovek treba valjano da obavlja svoje duhovno delo i da ispituje savest, kako bi uvek mogao da čuje njen glas. Ako ne ispituje savest, neće steći nikakvu korist ni od čitanja duhovnog štiva, ni od saveta svetih Staraca. On čak ni Božije zapovesti ne može da sačuva.
– Starče, a može li čovek da uopšte ne vidi sebe u pravom svetlu i da ne primećuje da je skrenuo sa pravog puta?
– Kada čovek ne prati sebe i ne čisti svoju savest, na nju se malo-pomalo hvata kamenac, a on postaje neosetljiv. Greši, i pritom se ponaša kao da se ne dešava ništa posebno.
– Starče, recite nam nešto o čuvanju savesti.
– Da bi čovek bio siguran da su njegovi postupci u skladu sa glasom njegove savesti, on treba da prati sebe i da iznosi svoje stanje duhovniku. Jer kada pogazi savest, mogao bi da misli da je na pravom putu. Ili ako izvitoperi svoju savest, počini li zločin, misliće da je učinio neko dobro delo. Ali i ako čovek ima preosetljivu savest, i to može da mu šteti.
– Starče, u sebi osuđujem bližnje, a pritom ne osećam da me savest izobličava. Možda sam neosetljiva pa zato i ne osećam izobličenje savesti?
– Tu treba biti veoma pažljiv. Vidiš, kada čovek učini neki greh prvi put, on oseća da ga savest izobličava i muči se. Ako isti greh ponovi drugi put, oseća već manje izobličenje savesti. A bude li nepažljiv, pa nastavi da greši, savest će mu potpuno ogrubeti. Na primer, kada nekim ljudima staviš primedbu zbog nekog njihovog propusta, oni menjaju temu razgovora kako ne bi osetili grižu savesti i da se ne bi sekirali. Baš kao hinduisti koji uranjaju u nirvanu[1]. Jedan mladić je na Himalajima ubio pet italijanskih alpinista. Pošto ih je zakopao, seo je na zemlju i počeo da upražnjava tehniku koncentracije. Dva sata je ponavljao: „Drvo… drvo… drvo…“ kako bi ušao u duhovni vakuum, zaboravio sve što se desilo i oslobodio se uznemiravajućih pomisli. Recimo da ja sada izgrdim neku sestru zbog nekog njenog prestupa. Ako ta sestra ne pristupa ispravno duhovnim stvarima i ne brine o svom ispravljanju, možda bi mi rekla: „Danas ćemo za večernju da zvonimo ranije…“, ne bi li nekako promenila temu razgovora. A posle će joj đavo pomrsiti konce i reći: „Ma, ne uznemiravaj se! Ti si to učinila samo da ne bi nasekirala Starca!“ I tako, sam đavo joj nalazi opravdanje! Ona ne kaže: „Učinila sam to jer sam pogazila svoju savest“, nego: „Učinila sam to da ne bih nasekirala Starca!“ Vidite šta radi đavolak? Prefinjena rabota! Okreće dugme na drugu frekvencu, samo da ne uvidimo svoju grešku.
– Starče, može li čovek da se hvata za sitnice, a da mu pritom promiču neki krupni prestupi?
– Kako da ne! Jedan moj poznanik, inače duhovnik, ispričao mi je sledeći događaj: Jedna žena dođe kod njega radi ispovesti. Neprestano je jadikovala i ponavljala: „Nisam htela da je ubijem!“ Na to joj duhovnik reče: „Pazi, gde ima pokajanja, tu i Bog oprašta; i Davidu je oprostio.[2]“ „Da, ali ja to stvarno nisam htela da učinim“, opet će ona. „Pa, dobro… Kako si je ubila?“ upita je duhovnik. „Brišući prašinu, zamahnula sam krpom i ubila je! Ja stvarno nisam htela da ubijem tu muvu!“ Između svega ostalog, ta žena je prevarila muža, napustila decu, rasturila porodicu i živela nesređeno, a sve to je iznosila kao nešto sasvim nebitno. A kada joj je duhovnik na to rekao: „Za te stvari potrebna je epitimija“, ona ga upita: „A zašto je za to potrebna epitimija?“ Eto, kako onda da joj pomogneš?
 
Zaglušena savest
– Starče, nekada mi kažu: „Ta strast skrivena je u tvojoj podsvesti, i zato je nisi svesna.“ Kako da je postanem svesna?
– Ako malo obratiš pažnju, videćeš da se, iako tvrdiš da je kod tebe sve u redu, ipak ne osećaš dobro. Zato tebe treba duhovno ispitati. Kada se čovek ne oseća dobro, ima neki telesni problem i tome slično, vrše mu mikrobiološka ispitivanja, šalju ga na skener kako bi pronašli odakle dolaze te tegobe. Ako primetiš da je u tebi napetost a ne mir, znaj da u tebi ima nešto što nije kako treba, i to treba da pronađeš kako bi se ispravila. Recimo, učiniš neki greh; sekiraš se zbog toga, ali se ne ispovediš. Posle nekog vremena desi ti se nešto lepo i ti osećaš radost. Ta radost prekriva muku koju si osećala zbog učinjenog greha, i malo-pomalo ti na greh potpuno i zaboravljaš. Više ga ne primećuješ, jer ga je radost zabašurila.
Radosti prekrivaju grehe, i oni padaju sve niže, sve dublje, ali i iznutra deluju. Tako čovek, gazeći svoju savest, počinje da ogrubljuje; na njegovo srce lagano se hvata prljavština. A posle đavo za sve grehe i propuste nalazi opravdanja: „To nije ništa, to je nešto sasvim prirodno.“ Međutim, čovek nema mira, jer napetost dela negde iz dubine. On je uznemiren, i u njemu nema mira. Živi u stalnoj napetosti. Muči se. Ne zna šta mu je, jer su mu gresi – zabašureni. Ne shvata da strada zato što je sagrešio.
– Starče, može li neko da pomogne takvom čoveku ako mu ukaže na uzrok njegovog stradanja?
– Pazi, treba biti obazriv, jer kada čovek stavi stvari na svoje mesto, savest se budi i počinje da ga izobličava. I ako se ne smiri, može da padne u beznađe, jer nema snage da podnese istinu. Ali ako se smiri – to će mu pomoći.
– Starče, postoje li ljudi koji su rođeni sa otvrdlom savešću?
– Ne, ne postoje ljudi rođeni sa takvom savešću. Bog nije stvorio otvrdlu savest. Ali kada čovek zabašuruje svoje grehe, na njegovu savest se malo-pomalo hvata kamenac i ona tako prestaje da ga izobličava.
– Takav čovek postaje „samoupravan“, stvara neke svoje zakone?
– Da, to je strašno.
– Da li je to prelest?
– Nego šta! To je prelest.
 
Izvitoperena savest
– Starče, često kažete da čovek treba da pazi da ne izvitoperi savest. Kako nastaje izvitoperena savest?
– Uspokojavajući svoje pomisli, čovek gazi savest. A uspokojavajući ih kroz duže vreme, on ustrojava jednu drugačiju, sopstvenu savest, savest po nekom svom aršinu, odnosno – jednu izvitoperenu savest. U isto vreme čovek se lišava unutrašnjeg spokojstva, jer izvitoperena savest ne može da donese unutrašnje spokojstvo. Vidiš, kada čovek učini neku grešku, on nema mira, čak i ako neko ko je taj njegov postupak primetio nije shvatio njegovu grešku, ili mu kaže tešeći ga: „Ma, nisi ti kriv, ne sekiraj se.“ Neki ljudi idu guruima i njima sličnim, pa kada shvate da nisu na pravom putu, dolaze meni da me pitaju za savet. I kada im kažem nešto u želji da im pomognem, oni nastoje na svome: „Ne, ispravno je onako kako mi verujemo.“ Na to im ja kažem: „Pa dobro, ako je ispravno i ako vas to vaše ispravno uspokojava, onda – zašto dolazite da me išta pitate?“ A oni, ne nalazeći spokoja na stranputici, ipak nastoje na svome; pokušavaju da sa bilo koje strane osete makar i lažno spokojstvo, ali pravog spokojstva ne nalaze.
– Starče, može li čovek ceo život da proživi sa izvitoperenom savešću?
– Ako veruje svojim pomislima – može.
– A kako može da ispravi izvitoperenu savest?
– Ako razmišlja smireno, ako nema poverenja u svoje pomisli i ako se savetuje sa duhovnikom.
– Starče, može li čovek preosetljivošću da izvitoperi savest?
– Ako izvitoperi savest, znači da mu i preosetljivost nije kako treba. Jedna izvitoperenost povlači za sobom i drugu izvitoperenost. Ima ljudi koji kažu: „Ja sam osetljiva osoba“, a pritom se prema bližnjima odnose surovo i gaze ih bez razloga.
– Starče, da li je savest ljudi koji se samoopravdavaju prekrivena kamencom?
– Čovek koji se samoopravdava ima u sebi i malo osećaja griže savesti. On nije neosetljiv. A kada čovek nije neosetljiv, on pati zbog svojih propusta, i tada ga posećuje božanska uteha. Čovek koji je izvitoperio svoju savest dolazi do neosetljivosti. On se ponosi zločinom. Viđao sam ljude koji su počinili zločine, a o tome su mi govorili tako kao da govore o velikim uspesima. Stoga, ako neko stekne izvitoperenu savest, to nije prosto bezosećajnost, već nešto mnogo teže od toga. Dok sam živeo u manastiru Stomi u Konici, dođe mi tako neki čovek pa će mi reći: „Hoću da se ispovedim.“ „Ja nisam sveštenik“, rekoh mu. „Ne, hoću da razgovaram sa tobom“, na to će on. Tu su bile i neke žene koje su došle radi poklonjenja svetinji. Rekoh im: „Možda je bolje da pođete.“ „Ne, nema veze; samo vi sedite“, opet će onaj. I poče da kazuje šta je učinio u mladosti: „Kada sam bio mlad, počeo sam da učim obućarski zanat, ali ja sam sve vreme dremao jer sam noću išao sa jednom bandom i krao. U našoj družini bio je jedan čauš[3]. On nam je govorio: „Hajde u krađu! Ja hoću dva ovna… a posle kradite šta god hoćete.“ Odlazili bismo u hrišćanske domove. Skinuo bih kapu, udario psa po njušci drenovim štapom koji sam imao uz sebe, i tako bismo ušli unutra. Ukrali bismo dva ovna i koliko smo mogli jagnjadi. Ovnove bismo dali čaušu, a jagnjad bismo sakrili u našu štalu. Čauš bi nas odmah stavio u zatvor. Domaćini koji bi nas videli kako krademo, došli bi ujutro u policiju i rekli: „Takvi-i-takvi su nas pokrali.“ „Takvi-i-takvi? Pa oni su u zatvoru. Zašto ih klevetate?“ I najurili bi ih… Jednom prilikom krenuli smo ka stadu koje je čuvalo neko k’o od brega odvaljeno Vlašče, sa svojom ocem. „Kako sad da uđemo u stado? Razbacaće nas k’o šibice“, rekoše mi drugari. Tada uzeh karabin, nanišanih Vlašče i… baam!… Vlašče se sruši. Oca sam mu privezao za neku divlju krušku… A onda smo uzimali, uzimali…“ I o svemu tome on je pričao kao o nekom velikom uspehu, kroz smeh! Eto kuda vodi izvitoperena savest!
Poznavao sam i jednog policajca koji je radio u transportnoj službi. Siroti čovek neprestano je plakao, jer je jednom prilikom pratio iz jednog zatvora u drugi nekog kriminalca, koji je zbog mnoštva počinjenih zločina posle prekog vojnog suda prebačen i streljan. Tražio je i pronašao njegove rođake i zamolio ih za oproštaj. Ali jedan njegov brat koji je živeo u Americi, odgovorio mu je: „Trebalo ga je ubiti ranije, jer bi se time mnogi ljudi spasili.“ Vidite li razliku između jednog i drugog slučaja? Ovaj je sebe smatrao krivim samo zato što je po dužnosti službe pratio jednog zločinca, dok je onaj kazivao o zločinima koje je počinio kao o velikim uspesima, hvaleći se njima!
 
Laž ne uspokojava
– Starče, može li se molitvom pomoći čoveku koji je verujući sopstvenim pomislima stvorio neki svoj svet?
– Kad je on stvorio svoj svet, zar mu je potrebna pomoć? Zar je mala stvar stvoriti jedan ceo sopstveni svet? Pazi, zar misliš da onaj ko pomislima stvori neki svoj svet oseća spokojstvo, oseća radost? To je laž. Laž ne ispunjava čoveka. Recimo, neko je prinuđen da izrekne laž kako bi spasao svog bližnjeg. Možda će ga time on izbaviti i od smrti, ali pritom laž koju je izrekao ne prestaje da bude polu-greh. Ili, neko sa dobrom pomišlju izrekne laž kako bi pomogao da u jednoj situaciji ne nastane sablazan. Na primer, neki tvoj poznanik krišom od svojih dođe u manastir, kako bi izneo neke svoje porodične probleme i ne bi li se malo rasteretio. Posle nekog vremena dođe, recimo, njegov brat i pita te: „Da li je dolazio ovde taj-i-taj?“ Ako mu kažeš: „Dolazio je“, ispašće čitav problem jer će onaj prvi da ispašta. U tom slučaju kaži: „Ne znam.“ Jer ako kažeš: „Dolazio je“, može da dođe i do tuče! To je druga stvar. Ali treba da budeš obazriva, jer ako se slična situacija dogodi tri-četiri puta, malo-pomalo laž može da ide sve dalje i dalje. Navika da se iz čista mira govori laž, deformiše savest. Čovek tada dolazi dotle da izmišlja čitave bajke, a da ga pritom savest ne izobličava. To bajkotvorstvo postaje prava umetnost.
E, kako neki ljudi samo sklapaju laži, kada im to pređe u naviku! Mogu da izmisle čitavu bajku i da te uvere u njenu istinitost! Neki moj poznanik dođe mi jednom prilikom u keliju; tu su bili i zemljaci jednog dečka kome sam nešto pomogao. Taj siroti dečko, iako pametno, dobro momče, beše dembel; nije hteo da radi. Navikao je da lenčari. Četiri godine sam pokušavao da ga dovedem u red. Tom prilikom, dakle, rekoh njegovim zemljacima: „Postarajte se da tom mladiću nađete neki posao. Pokušavao sam više puta da mu pomognem. Poslao sam ga i u Kastoriju kod nekih mojih poznanika, ne bi li izučio krznarski zanat, ali on je odatle pobegao. Mlad je, šteta bi bilo da propadne. Ima samo majku; otac mu je umro.“ Tada onaj moj poznanik stade da priča ostalima: „Da, pobrinuli smo se sa ocem Pajsijem da taj dečko ode da izuči krznarski zanat. A kasnije, kada je već pobegao odatle, koliko sam samo novca utrošio na telegrame koje sam slao njegovim gazdama da se ne bi uznemiravali! Ali, nema veze; o tome ne treba više govoriti. Tada rekoh Ocu da je dečko nepopravljiv!“ „Šta to priča?“, pomislih. Nisam hteo ništa da kažem kako ga ne bih uvredio. I mada je prvi put u životu čuo nešto o tome, on je smislio čitavu priču kako smo se nas dvojica zajedno pobrinuli o tom mladiću, kako smo našli rešenje da ga pošaljemo da uči krznarski zanat, i tako dalje, i tako dalje… A sve je to iznosio tako da sam i sam bio u nedoumici da nije možda sve to zaista tako bilo!
– On je sve to rekao pred Vama?
– Da, preda mnom. A tu su bili i drugi.
– Pa kako to?
– Kako? U tom trenutku on je osetio neko egoistično zadovoljstvo, ali se zato posle mučio. Da nije, slučajno, osetio mir u duši?
– A kada neko priča o nekom događaju pa malo preuveličava…
– Misliš – dodaje malo začina.
– Da li on to čini iz sujete?
– A zbog čega bi inače? Zbog sujete i egoizma tako govori.
– Kako pomoći takvom čoveku da se ispravi?
– Neka prestane da laže. Treba da zna da laž, čak i kada za nju postoji neko opravdanje, ne prestaje da bude polu-greh.
– Može li, Starče, da nam, recimo, neko nešto pokloni snishodeći našoj slabosti, a mi pritom mislimo da smo to dobijeno zaslužili?
– Pazi: Ako ti kažem: „Ti, sestro, moraš da dostigneš duhovnu visinu svetiteljke čije ime nosiš“, možda će tebi to malo i goditi, ali posle nećeš imati mira u sebi. Laž ne uspokojava, jer u njoj nema Božije blagodati. Isto tako i nepravedan čovek koji drugima nanosi nepravde i govori: „To je moje“, ne oseća spokojstvo. Eto, iako je toliko godina prošlo od pada Konstantinopolja, kada ugledaju Grke da dolaze u Konstantinopolj, Turci se osećaju kao da imaju kod sebe neku otetu stvar, pa se ponašaju kao da je došao njen vlasnik! A Turci su, i prošlo je toliko godina…
 
Ispravna savest ispravno obaveštava čoveka
Za čoveka nema ništa vrednije od mirne savesti. Velika je stvar kada te savest ne izobličava da si mogla da preduzmeš nešto, a nisi preduzela. Tada čovek oseća u sebi jednu neprestanu radost, pa čitav njegov život postaje praznik. Ta unutrašnja radost daje čoveku duhovnu snagu.
– Starče, a kako da znamo da je ono što činimo ugodno Bogu?
– O tome čovek ima unutrašnje obaveštenje.
– Postoji lično osvedočenje ili je potrebno posvedočenje bližnjih?
– Govorim o nekome ko ima neiskvarenu savest, a ne o nekome čija je savest izvitoperena. Ispravna savest ispravno obaveštava čoveka. Tada čovek oseća sigurnost, nadu, i sa smirenjem govori: „Ja nisam za Raj; ja sam za pakao, ali verujem da me ljubav i milost Božija neće ostaviti.“ On tako oseća jer se trudi; ne sedi skrštenih ruku i ne govori: „Bog će me spasti“, u želji da uspokoji svoje pomisli: Savest… to je strašna stvar. Ne postoji veći oganj, veći pakao od žeženja nečiste savesti. Ne postoji strašniji i mučniji crv od crva kojim grize savest. Ljudi koji se nalaze u paklu večno će se mučiti, jer će ih mučiti svest o tome da su izgubili rajska blaga za ono malo vremena ovozemaljskog života, koji je i ovako bio pun griže savesti i napetosti. Osim toga, strasti tamo u paklu neće biti zadovoljene i to će biti još jedna muka više.
– Starče, kako monah u svakodnevnom životu može da ostvari „mučeništvo“ savesti?
– Mučeništvo savesti je za sve ljude, a ne samo za monahe. Monasi se osim toga muče i slatkim mučeništvom podviga. Ali u suštini, nema mučeništva savesti za čoveka koji se ispravno bori. Jer koliko veći duhovni bol čovek oseća, bilo zbog svojih grešaka, bilo zbog toga što sastradava sa Hristovim stradanjima, toliko više biva nagrađen božanskom utehom. Čak i kada je tužan ili napet, ako mu je savest čista, osećaće u sebi božansku utehu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Starac misli na tehniku joge i meditacije, koju koriste sledbenici istočnih religija da bi dostigli nazovi „spasenje“, koje oni nazivaju ,,nirvanom“.
  2. II Sam 12, 13.
  3. U staro vreme čaušima su nazivane vođe češa a koje su imale i vojno-političku vlast.

Jedan komentar

  1. Postavka za latinicu je izvrsna stvar. Svaka čast tko je to uradio i odobrio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *