NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PISMA

PISMA

 

PISMA
 

 
16. ČOVEK I BOGOČOVEK
 
Predrago mi u Gospodu čedo,[1]
 
Pravoslavno bogoslovlje i naš odnos prema Svetim Ocima – to je put i uzlet ka Bogočovečanskoj pravoslavnoj Sveistini. To treba razraditi, jer je to za one koji se na ovoj planeti bave evanđelskim problemima. A svi evanđelski problemi svode se ustvari na problem čoveka. A svi problemi čoveka svode se samo na jedan problem: problem Bogočoveka. Jedino Bogočovek je odgonetka vascele zagonetke čoveka. Bez Bogočoveka, i van Bogočoveka, čovek uvek, svesno ili nesvesno, degeneriše u podčoveka, u kačoveka, u nadčoveka, u đavočoveka. Dokaz, dokazi? – Sva istorija roda ljudskog.
Kada se radi o Bogočoveku n bogočovečanskom realizmu, tu nema mesta misticizmu. Osnovna je činjenica: Bog postao čovek; sav Bog postao čovek, sav čovek ispunjen Bogom; tu ničeg apstraktnog, ničeg zamišljenog; tu sve dato zemaljski konkretno; sav se Bog učovečio i očovečio; tu ,,sva punoća Božanstva“ prisutna ςωματικως ( telesno – Kol. 2, 9) u našem zemaljskom svetu. Misticizam je svojstven svakoj religiji i svakoj filosofiji ,,po čoveku“. Religija ,,po čoveku“? – Da: papizam, protestantizam, budizam, muhamedanizam, i svakovrsni politeizam, fetišizam, antropoteizam; i njihove bezbrojne varijante. A mi bogočovečanski, novozavetni realisti? – Znamo za blagodat, a ne za mistiku. Da, u nas je Duhom Svetim sve blagodatno. To je realizam i gnoseologija Novoga Zaveta (1 Kor. 1-16 gl.), – bogočovečanski realizam n bogočovečanska gnoseologija. A kada poneki Sveti Oci upotrebe reč „mistika“, uvek je upotrebe u bogočovečanskom smislu: u doživljavanju Hrista Bogočoveka Duhom Svetim – blagodatno. To je blagodatna mistika, ne suva čovečanska – humanistička i hoministička. Sve bogočovečanske realnosti doživljavaju se u svetim tajnama i svetim vrlinama – Duhom Svetim. Da, Duhom Svetim, jer On vodi ,,u svaku istinu“ Hristovu, i u samu Sveistinu: Gospoda i Boga Isusa Hrista. Bogočovečansko iskustvo tela Hristovog – Crkve je integralno: nebozemno, nedeljivo, uvek Bogočovečije: sve čovečije odjekuje do nakraj Boga, i Božje da nakraj čoveka. Tu nema mesta za takozvanu mistiku, tj. iskustvo „čisto“ čovečije, „čisto“ hominističko transsubjektivno, ekstazno, odvojeno od Boga, od Božjeg. To nije neko posebno iskustvo, već uvek organski sveblagodatno, svebogočovečansko, jer uvek „sa svima Svetima“. I uvek u okviru svetog opisa Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora: „nedeljivo, neizmenljivo, nerazlučno, nesliveno“. Sve to blagodatno, bogočovečansko iskustvo i jeste Sveto Predanje = sveti život, jedan i nedeljiv . ..
Pod svetlošću vaskrsloga Gospoda sve zemaljsko preliva se u nebesko, i sliva u Nebesko. Tope se i rastapaju sve granice izmeću neba i zemlje. Zemlja je zaista postala nebo, pošto je nebo prethodno postalo zemlja. I čovek na naše oči postaje „Bog“, pošto je Bog prethodno postao čovek, i zanavek ostao Bogočovek – radi nas ljudi, radi našega spasenja = obogočovečenja = oboženja.
(. ..) Da, hteli mi ili ne, mi smo ljudi beskonačni u svakoj našoj želji. Svaka naša želja, ma kuda krenula, kreće u beskrajne beskonačnosti. Jer ona: ili svojim dobrom hrli ka Izvoru svakog dobra – Sladčajšem Gospodu, ili svojim zlom ka carstvu zla. U prvom slučaju – umilenje, razume se beskrajno; u drugom – tuga, očajanje, muka, bunt, i svako od njih beskrajno. A da čovek vlada tim beskonačnostima, – to pripada Svetiteljima. Od njih se, samo od njih, možemo učiti, i pomoću Božjom, naučiti. Gospode, „misao moju Tvojim smirenjem ogradi“. Bez toga, niko ne može ući u pokoj Božji. Tada u duši nastajen anarhija, pošto se u njoj sve obescentri, relativizira, i stoga samoubistveno atomizira. To je onaj pakao predskazan, i opisan, Gospodom: „Ko ne sabira sa Mnom, rasipa“. Smirenima daje Gospod blagodat – da bogomudro vladaju svima bogolikim beskonačnostima svoje slobode. Zato je to u Svetih Otaca: „umetnost nad umetnostima“, „nauka nad naukama“. Najeksperimentalnija nauka od svih nauka. U tome samosmiravanju, samoumanjenju (to i jeste naš kenozis pred Bogom): da čovek u svome samoosećanju i samosaznanju umanji sebe do početne tačke svoga bića, do – nebića. Jer odatle je pokrenut Bogom u biće ka Njemu = Svebiću. Samo tako vođena naša volja, naše saznanje, naše osećanje, naše vascelo biće – može se održati u svetim granicama bogolikosti, i postepeno ostvarivati bezgranično bogoupodobljavanje. U tome je i svetost, u tome i podvig svetih vrlina. U tome bogodelanju i njihovo blaženstvo, večno i zanosno. „Blažen je u delanju svom“, ko? – „Koji providi u savršeni zakon slobode“ (Jak. 1, 25), bogolike slobode u psihofizičkom testu bogolikosti čovekova bića. Svaki je čovek iz – nebića. To treba da bude glavna poluga našeg samosmiravanja. I dospeti u Bogočovečansko vaznesensko veličanstvo – to je dar Jedinog Čovekoljupca. A taj raspon prepun je svih bogolikih bsskonačnosti. Utvrditi svu volju svoju u Gospodu, to je jedini put ozdravljenja i isceljenja naše volje od svakoga zla, i greha, i smrti, i pakla. A kroz volju – i našeg vascelog ljudskog bića, u čiji sastav ulaze bezbrojne tajanstvene stihije, poznate i nepoznate…
Ja se trudim, i stalno proveravam svoje misli i pisanija Svetim Ocima. A molim i Vas, sve što dođe od mene, proveravajte strogo Svetim Ocima. Da se duša moja umom ne ogreši, umom ne otisne u neki greh, i tako ogreši o svesvetu tajnu Presvete Trojice. Zato ne prestajte molite za mene, da mi um stalno bude radosni rob svetog smirenoumlja i svete molitve, uvek neprekidne i uvek neboletne.
 
Hristos se rodi!
 
Tvoj – otac arhim. Justin
 


 
NAPOMENE:

  1. Pismo doktorandu teologije (pred Božić 1966).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *