ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
12. ФИЛОСОФИЈА ПО ХРИСТУ
 
Предраго ми у Господу чедо Григорије,[1]
 
Свако ти добро од Господа свакога добра! А у нашем човечанском свету свако је добро човеку од Богочовека, од вере у Њега. Отуда благовест над благовестима: „све што није од вере – грех је“ (Рм. 14, 23). Уствари, све што није за Богочовека и по Богочовеку, грех је. Човек је и створен христоликим, да би помоћу те христоликости и на темељу те христоликости својом христоликом слободом изградио себе „у човека савршена, у меру раста висине Христове ( = пуноће Христове)“. А све то бива, и све се то збива, у бесмртно живом и животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви. Y њој и њоме човек једино доживљује христолику пуноћу свога бића (Еф. 4,1-32). Y Богочовеку човек се постепено обогочовечује помоћу светих тајни и светих врлина, и свим бићем доживљава еванђелску истину: Богочовек је вредност и свевредност свих бића и свих ствари, видљивих и невидљивих; Богочовек је мера и свемера свих бића и свих ствари, видљивих и невидљивих.
Чедо моје мило, зашто ти ја ово пишем? – Зато што си философ. А у свима философијама свих времена главни је проблем: гносеологија. Богочовек је и ту сав нов. „Философија по Христу“ одговара богочовечански савршено на сва основна питања свих философија свих светова. Истина? – Он: Његова Богочовечанска Личност. Мерило = Он; Свевредност = Он; Доброта = Он; Лепота = Он; Вечни Живот = Он; Све савршености и савршенства = Он. Јер? – Он: Једини Истинити Бог у човеку, у телу човечијем; и зато, и тиме: Једини Истинити Човек у свима световима. И ми – вером у Њега, животом у Њему доживљујемо благодатну богочовечанску пуноћу свога људског бића, и зато свегромовска благовест Највећег Громовника свих светова: „ми уМ Христов имамо“. Уствари, хришћанство и није „теологија“, у философском „научном“ смислу, већ – нови живот, живот богочовечански: човек свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом преноси себе у Бога помоћу свете љубави, и осталих светих врлина. Најпре помоћу свете молитве. Јер: „љубав је од молитве“. Ова света благовест је од најемпиричнијег философа православног – светог Исака Сирина. Зато је нама хришћанима молитва најнеопходнија света врлина. Она нас уводи у све свете врлине: она их засађује у нама, она и усавршава, она и обесмрћује, она и овечнује. Отуда и заповест, и благовест еванђелска: ,непрестано се молите“. Омолитвити себе, омолитвити сав ум, сву душу, сво срце, сву вољу, – то нека је наш свакодневни подвиг. „Молитва је хоровођа у хору врлина“, – то је благовест светих Отаца. Света молитва исправља и поправља сваку врлину што је у нама, са једном жељом: да је доведе до њеног завршног савршенства. Зато правом хришћанину никада није доста молитве. Нека срце бди и када тело спава . . . Када се ум потпуно омолитви, у њему гране вечно пролеће. Молитва – вечно пролеће ума. Молитва – вечно пролеће и душе, и срца, и воље. Молитва одгони из човека зиму греха, зиму страсти, зиму сваке слатке самообмане, слатке прелести, и зацарује у њему непролазно рајско пролеће Вечне Истине Христове, Истине Богочовекове, Истине Човекове .. .
У овом земаљском изгубљеном рају желећи ти, чедо моје мило, све непролазне радости од Господа свих радости,
 
срдачно те поздравља
и грли у Господу Твој – отац Јустин
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо монаху Григорију (16. новембра 1966 године)

 
 

 
 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *