ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
2. ЉУДОЖДЕРСТВО ИЛИ САМОЖРТВЕНА ЉУБАВ?
 
Данас[1] је мало људи са здравим историософским осећањем. Обдашо се догаћаји процењују фрагментарно, а врло ретко у њиховој органској интегралности. Себична заслепљеност, била индивидуалног, националног или класног карактера, затвара људски дух у кртичњачке перспективе, и отуда се он мучи у своме сопственом паклу. Излаза из њега нема, јер човекољубља нема. Европљани нагло дегенеришу у људождере, јер су својом саможивошћу онеопособили себе за живо осећање еванћелске љубави. Само еванђелска, христолика љубав савлађује све врсте људске себичности и саможивости. Та љубав увек значи самопожртвовање. Не може човек изаћи из свог пакленог солипсизма, ако подвигом саможртвене љубави не пренесе душу своју у друге људе, служећи им еванћелски предано и искрено.
Мене увек радује када међу интелектуалцима сретнем људско биће које, по својој историософији, не припада – зоологији. Опростите за парадокс, њега ми намеће моје искуство. Ви сте један врло пријатан изузетак. Оно што је специфично људско кроз Вас корача ка својим светлим врховима…
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одломак из писма Матилди Б. Професору гимназије (писано 12. 1. 1939).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *