ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
3. НИ ДИСАТИ БЕЗ МОЛИТВЕ
 
Мој врло драги оче Кипријане,[1]
 
Најбољи је знак хришћанског пријатељства: сећати се пријатеља свог у свакодневним молитвама својим. Ја Вас увек имам у грешним молитвама својим. То нека буде апологија мога неписања. Осим тога, Ви ми из деликатности нисте ставили своју адресу у ускршњој честитци. Ја сам је ипак дознао. Уз то, ова година ми је прошла у писању лекција из Догматике за IV и V разред Богословије. Ви знате, колики је то посао, нарочито писати на српском језику, на коме не постоји ни литература, ни израћена богословско-догматска терминологија. Ако Бог да, помогнуг молитвама својих пријатеља, ове године ћу их завршити. – У тај посао сам био сав ушао, тако да нисам могао одвојити време за рад на другим пољима књижевности. Имао сам и жељу и намеру да прикажем „Охридски Пролог“ Епископа Николаја, Ваше „Молитвене Кринове“ и „Омилије“ Еп. Николаја, али времена нисам могао наћи. Ако Бог да здравља, то ћу учинити касније.
Што се мога унутарњег живота тиче, он је пуст и празан. Ако има икаквог добра у мени, онда је то од молитава мојих пријатеља. Све више и више осећам да је потребно учинити једном крај са овако компромисним животом, какав водим ја – монах. Неопходно је ради спасења душе своје – сав поћи, сав – свим бићем, свим временом својим, свим данима и ноћима, путем монашких подвига, оставити свет и живети у манастиру. То је интимна жеља моје душе многогрешне. Молите се, Господу Христу моли, оче Кипријане, да ми Господ да снаге да то што скорије учиним.
Ово летње ферије провео сам уз болесну мајку. Ако Бог да, прексутра идем за Сремске Карловце, јер школа већ почиње рад од 1. септембра. У Карловцима је моја утеха – руска црквица, а моја радост – мили владика Митрополит Антоније.
Школских новости мало, управо најновија је та, да је г. Лазар Радоњић премештен из Битоља у Призренску Богословију; исто је тако отуда премештен и Милен Стојадиновић, само нисам сигуран, да ли за Призренску или Цетињску Богословију. Иначе, све је остало по старом.
Мене веома интересује Ваш живот у Светој Земљи. Без сумње да тамо све потсећа на Сладчајшег Господа и подиже душу ка небу. Тамо се сигурно ни дисати не може без молитве. Ваша мисија – колико сабраће има? Да ли је манастир, и живот – по каквом уставу? Како подносите климу?
Најбратскије Вас молим: нека не прође дан, а да ме се не сетите у светим молитвама својим. Исто Вас тако молим, помолите се за моју болесну мајку: Анастасију.
Желећи Вам од Господа радост духовну и неуморност молитвену, поздравља Вас братски и љуби у Господу Христу
 
Ваш многогрешни јеромонах
Јустин.
 
– Молим Вас, предајте Впр. Архиепископу Анастасију мој нижајши поклон и препоручите ме његовим пресветим молитвама. – Биће ми увек пријатна и утешна свака вест од Вас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо руском јеромонаху Кипријану Керну, раније професору Богословије у Битољу, а тада у мисији у Светој Земљи; писано из Врања, 9/22 августа 1929. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *