ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
16. ЧОВЕК И БОГОЧОВЕК
 
Предраго ми у Господу чедо,[1]
 
Православно богословље и наш однос према Светим Оцима – то је пут и узлет ка Богочовечанској православној Свеистини. То треба разрадити, јер је то за оне који се на овој планети баве еванђелским проблемима. А сви еванђелски проблеми своде се уствари на проблем човека. А сви проблеми човека своде се само на један проблем: проблем Богочовека. Једино Богочовек је одгонетка васцеле загонетке човека. Без Богочовека, и ван Богочовека, човек увек, свесно или несвесно, дегенерише у подчовека, у качовека, у надчовека, у ђавочовека. Доказ, докази? – Сва историја рода људског.
Када се ради о Богочовеку н богочовечанском реализму, ту нема места мистицизму. Основна је чињеница: Бог постао човек; сав Бог постао човек, сав човек испуњен Богом; ту ничег апстрактног, ничег замишљеног; ту све дато земаљски конкретно; сав се Бог учовечио и очовечио; ту ,,сва пуноћа Божанства“ присутна ςωματικως ( телесно – Кол. 2, 9) у нашем земаљском свету. Мистицизам је својствен свакој религији и свакој философији ,,по човеку“. Религија ,,по човеку“? – Да: папизам, протестантизам, будизам, мухамеданизам, и сваковрсни политеизам, фетишизам, антропотеизам; и њихове безбројне варијанте. А ми богочовечански, новозаветни реалисти? – Знамо за благодат, а не за мистику. Да, у нас је Духом Светим све благодатно. То је реализам и гносеологија Новога Завета (1 Кор. 1-16 гл.), – богочовечански реализам н богочовечанска гносеологија. А када понеки Свети Оци употребе реч „мистика“, увек је употребе у богочовечанском смислу: у доживљавању Христа Богочовека Духом Светим – благодатно. То је благодатна мистика, не сува човечанска – хуманистичка и хоминистичка. Све богочовечанске реалности доживљавају се у светим тајнама и светим врлинама – Духом Светим. Да, Духом Светим, јер Он води ,,у сваку истину“ Христову, и у саму Свеистину: Господа и Бога Исуса Христа. Богочовечанско искуство тела Христовог – Цркве је интегрално: небоземно, недељиво, увек Богочовечије: све човечије одјекује до накрај Бога, и Божје да накрај човека. Ту нема места за такозвану мистику, тј. искуство „чисто“ човечије, „чисто“ хоминистичко транссубјективно, екстазно, одвојено од Бога, од Божјег. То није неко посебно искуство, већ увек органски свеблагодатно, свебогочовечанско, јер увек „са свима Светима“. И увек у оквиру светог описа Светог Четвртог Васељенског Сабора: „недељиво, неизменљиво, неразлучно, несливено“. Све то благодатно, богочовечанско искуство и јесте Свето Предање = свети живот, један и недељив . ..
Под светлошћу васкрслога Господа све земаљско прелива се у небеско, и слива у Небеско. Топе се и растапају све границе измећу неба и земље. Земља је заиста постала небо, пошто је небо претходно постало земља. И човек на наше очи постаје „Бог“, пошто је Бог претходно постао човек, и занавек остао Богочовек – ради нас људи, ради нашега спасења = обогочовечења = обожења.
(. ..) Да, хтели ми или не, ми смо људи бесконачни у свакој нашој жељи. Свака наша жеља, ма куда кренула, креће у бескрајне бесконачности. Јер она: или својим добром хрли ка Извору сваког добра – Сладчајшем Господу, или својим злом ка царству зла. У првом случају – умилење, разуме се бескрајно; у другом – туга, очајање, мука, бунт, и свако од њих бескрајно. А да човек влада тим бесконачностима, – то припада Светитељима. Од њих се, само од њих, можемо учити, и помоћу Божјом, научити. Господе, „мисао моју Твојим смирењем огради“. Без тога, нико не може ући у покој Божји. Тада у души настајен анархија, пошто се у њој све обесцентри, релативизира, и стога самоубиствено атомизира. То је онај пакао предсказан, и описан, Господом: „Ко не сабира са Мном, расипа“. Смиренима даје Господ благодат – да богомудро владају свима боголиким бесконачностима своје слободе. Зато је то у Светих Отаца: „уметност над уметностима“, „наука над наукама“. Најексперименталнија наука од свих наука. У томе самосмиравању, самоумањењу (то и јесте наш кенозис пред Богом): да човек у своме самоосећању и самосазнању умањи себе до почетне тачке свога бића, до – небића. Јер одатле је покренут Богом у биће ка Њему = Свебићу. Само тако вођена наша воља, наше сазнање, наше осећање, наше васцело биће – може се одржати у светим границама боголикости, и постепено остваривати безгранично богоуподобљавање. У томе је и светост, у томе и подвиг светих врлина. У томе богоделању и њихово блаженство, вечно и заносно. „Блажен је у делању свом“, ко? – „Који провиди у савршени закон слободе“ (Јак. 1, 25), боголике слободе у психофизичком тесту боголикости човекова бића. Сваки је човек из – небића. То треба да буде главна полуга нашег самосмиравања. И доспети у Богочовечанско вазнесенско величанство – то је дар Јединог Човекољупца. А тај распон препун је свих боголиких бссконачности. Утврдити сву вољу своју у Господу, то је једини пут оздрављења и исцељења наше воље од свакога зла, и греха, и смрти, и пакла. А кроз вољу – и нашег васцелог људског бића, у чији састав улазе безбројне тајанствене стихије, познате и непознате…
Ја се трудим, и стално проверавам своје мисли и писанија Светим Оцима. А молим и Вас, све што дође од мене, проверавајте строго Светим Оцима. Да се душа моја умом не огреши, умом не отисне у неки грех, и тако огреши о свесвету тајну Пресвете Тројице. Зато не престајте молите за мене, да ми ум стално буде радосни роб светог смиреноумља и свете молитве, увек непрекидне и увек неболетне.
 
Христос се роди!
 
Твој – отац архим. Јустин
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо докторанду теологије (пред Божић 1966).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *