ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
11. КАМИЈЕВСКО „СВЕТИТЕЉСТВО“ БЕЗ БОГА
 
Предраго ми у Господу чедо,[1]
 
Радост је бити човек. А то бива чим човек осети другог човека Христом. Јер га увек осети као сабрата, и то вечног сабрата. Сабрата, коме је језгро бића боголико. А то је радост, непролазна радост, – зар не? А та радост је изражена у Вечном Еванђељу Спасовом, у оном раздраганом клику Светог Апостола: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“ – Господ Христос Богочовек је Једина истинска и непролазна радост роду људском у овоме свету, а у Њему и Њиме сваки човек постаје другоме човеку прва после Хриcтa истинска и непролазна радост. Ако би се Еванђеље Христово о човеку могло свести на неколико речи, оне би могле гласити: човек је радост човеку – Богочовеком.
Ове ми мисли навреше када седох да Вам одговорим на писмо од 4. I 65. г. Нарочито када осетих сву оштрину антитезе између богомудре молитве Вашег деде[2] и наказно перверзне Камијеве жеље: да без Бога постане светитељ. – Уствари, чим човек духовно прогледа, он се врло брзо увери да у овом свету постоје две најглавније стварности: Бог и човек. Човек пред Богом? – Почиње да бива човек: молитвом. Молитва је знак да се у човеку зачео прави човек, бесмртни и вечни човек. Кад се то десило са дивовски анархичним н сатански Христоборачким Савлом, Господ се јавља светом апостолу Ананији и вели му: „Иди у улицу која се зове Права и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина, јер гле, он се моли Богу“. – Да је Ками обухватније захватио трагедију човека без Богочовека, он би нашао у себи смирења да молитвом завапи к Богу, макар и непознатом. Свети Златоуст је у речи преписао своје, и свих светих мудраца искуство, када је објавио OBV благовест: „Смиреноумље је темељ наше философије“, наше хришћанске философије, философије по Христу Богочовеку, насупрот свима философијама „по човеку“. Конкретно то значи: сваку мисао своју треба продужити до Бога, савршити и усавршити Богом. То је њен природни раст и пораст у савршенство. Свако скретање мисли мимо Бога или против Бога, неминовно одводи мисао у безизлаз, у очај, у сатански солипсизам.
Човек, сваки човек, па био он Ками или Ниче или Сар или Хајдегер, не веже ли мисао своју са Богом, беспомоћно се гуши у овом отровном солипсизму. Попут Сатане. Јер, шта је Сатана? – Мисао, дух који је себе потпуно откинуо, одвојио од Бога. А мисао се веже са Богом, чиме? Смирењем. А смирењу је језик молитва. И мисао мученички завапи: Господе, заврши ме Тобом! усаврши ме Тобом! Без Тебе ја сам самртник који стално умире, и никако да умре. – Смиреноумље? Ум мој, ум људски увек је недовршен, несавршен без Бога који је Вечни Ум. То уствари света тајна Духовдана: дух човечји треба да се усаврши и доврши Духом Светим: да се освети, просвети, обожи Духом Светим. Та света тајна се непрекидно врши у Цркви Христовој: зато је Црква уствари непрекидни Духовдан. Ту свету истину благовести нам и прво блаженство, прва света врлина еванђелска: смиреност. Насупрот првогреху и свегреху: гордости. Од Светог Духовдана: у Цркви Христовој свака боголика душа је купина несагорива: стално гори и пламти ка Богу и Богом: увек пламени језик над њом и у њој …
Опростите за ово многоречје. Али Ви сте мисаон млад човек, па ћете разумети. „Реч Божја се не веже“, – јел да? А мисао још мање. А Бог понајмање.
Предлажете да ми пошаљете најновије одлуке Ватиканског концила. Бићу Вам веома захвалан. Кроз њих несумњиво говори сва Западна Европа, па хтела то она или не. Папизам је, нема сумње, извор и увор свих њених истина. У њему је и њен modus vivendi и њен modus cognoscendi!
Од Бога Вам сва добра и овога и онога света! Нека не прионе за Вашу душу ништа „људско – сувише људско“!
 
Свети Вам поздрав и загрљај у Господу
од оца арх. Јустина.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо једном студенту (24 јануара 1965).
  2. Молитва простог сељака Радисава о којој је реч, гласи: „Господе, подари ми искру Твога Свемогућег Огња’.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *