ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
9. СВЕТА ТУГА ЗА ПОКОЈНИЦИМА
 
Драги Михаило,[1]
 
Поставили сте ми еванђелски озбиљно питање, које се сваком својом страном отискује у вечност. А вечност је страшна без Богочовечности: јер је човек страшило без Богочовека. Све човeково има своје завршно и логосно објашњење једино у Богочовеку. Без чудесног Господа Христа – све се људско неминовно претвара у хаос, у ужас, у смрт, у пакао: ум у безумље, осећање – у очајање, воља – у себеразарање кроз самообожење или кроз самопрезрење.
„Жалост човекова за неким његовим умрлим“? – Сасвим природна: јер је живот од Бога, а смрт од ђавола. Због боголике душе која човека на безброј начина вуче ка Богу, ка Божјој бесмртности и вечности, смрт jе човеку увек и свуда највећи- „последњи непријатељ“. Тог непријатеља могао је уништити, и уништио је, Богочовек Христос Својим васкрсењем. И – жалост нашу исконску и праисконску претворио у радост. У радост, коју нам нико одузети не може: нико од људи, нико од Анђела, нико од ђавола. А у ту радост: сваког човека, ма ко он био, уводи само вера у васкрслог и вечноживог Богочовека.
Та вера даје човеку осећање, и сазнање у осећању, да је смрт побеђена у свима световима, и бићу људском осигуран вечни живот са чудесним Господом Христом, II у њему вечна радост. Зато хришћани не жале за својим покојницима „као остали који немају наде“. Наша жалост се постепено претвара у молитвену сету и радост: радост – због вечног састанка, а сету – због привременог растанка.
Вера у васкрслог Господа освећује све што је човеково, све – осим греха. Освећује његове мисли, његова осећања, његова расположења, његова дела; а што је најглавније, освећује: његов ум, његово срце, његову вољу. И наша туга за нашим покојницима освећује се такође, и постаје света туга. А света туга живи и дише молитвом. Зато више, што више, и увек само више молитве к васкрслом Господу!
Вером у Васкрслога – и наш плач преображава се у свети плач, и наше сузе – у свете сузе, и наши уздаси – у свете уздахе. „Дар суза“ даје се истрајним христочежњивим подвижницима. Они плачу, с надом плачу и над собом, и пад сваком твари, због присутности греха у нашем човечанском свету. Али се не боје греха, који увек савлађују Безгрешним; не боје се смрти, коју увек савлађују Бесмртним; не боје се ђавола, кога увек савлађују Богом.
Христос васкрсе! – и коју радост Он човеку не донесе? и коју то смрт Он не уништи? и кога то ђавола Он не победи? Зато је дивно уцвељеној души човековој предати се, нарочито када је салеће смрт са свих страна, предати се Једином Утешитељу, који благовести: „Да се не плаши срце ваше, верујте Бога, и мене верујте“. – И кроз кратко време човеково се срце испуњује и осећањем и сазнањем своје личне бесмртности и вечности у Богочовеку и са Богочовеком, и заједно са Апостолом Божанске љубави радосно и усхићено изјављује и тврди: „Ми знамо да пређосмо из смрти у живот“. – Зато за нас хришћане – нема смрти, већ свуда бескрајни живот вечни!.
Све у свему: нема ниједног правог проблема човековог који човек може решити сам, без Богочовека, зато што је човек створен као потенцијални богочовек.
 
Од благог Вам Господа свака утеха и свака радост непролазна
Ваш – о. Јустин
 
П. С. Ускоро ћу Вам послати једну своју књигу о „вечним проблемима.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо богослову Михаилу (1 марта 1962 године)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *