ПИСМА

 

ПИСМА
 

 
17. МОНАШКИ ЖИВОТ: ПОСТ И МОЛИТВА
 
Драги оци и света у Христу браћо,[1]
 
Надам се да сте с радошћу и великом по душу коришћу заједнички прочитали већ „Монашки живот“. Радосно сам извршио с љубављу послушање, које сте ми са толико смирене молбености наложили. Тиме сте ми много и много обогатили душу непогрешивим богатством. Сада и ја и Ви светоотачки знамо шта је монашки живот. Нема нам извињења, ако не почнемо живети таквим животом.
Често размишљам о томе зашто код нас уствари нема правог монаштва. И дошао сам до болног и неопорецивог закључка: да га нема зато што на нашем монаштву нема благослова Божјег. А благослова Божјег нема зато што наш монах, чим се замонаши, одмах првог или другог дана погази, и тако целог живота гази, први и основни завет монашки: испосништво. Или боље, пост по Типику: у мрсне дане јести сир, јаја, бели смок; у посне дане – зејтин, кад је разрешен, такође и рибе у разрешне дане, а осталих дана без зејтина и рибе.
Погазивши тако први завет монашки, српски монах раније или касније погази и други завет који је у органској вези и зависности од првог: молитву. Не држећи се православног, светоотачког молитвеног правила, тако божански мудро разрађеног и прописаног у нашим светим богослужбеним књигама, српски монах никад и не постане оно што сачињава суштину његовог светог позива: молитвеник. Зато су наши мушки манастири давно престали бити молитвени домови. Отуда у нас монаси готово и немају никакво келијско правило. А и како би имао келијско, када се не обавља ни храмовско? А о умној молитви, да и не гозорим. Мећутим, монах без поста и непрекидне молитве, зар је монах?
Знам Вашу давнашњу жељу, молитвену и уздисајну, за обновом нашег монаштва. Обнова је могућа само у буквалном светоотачком испуњавању хмонашких завета. То је једини пут, освештан и посведочен двехиљадугодишњим искуством православних подвижника монаха Тај пут је и дао безброј светих и праведних монаха. Ка другим путевима монаху нема спасења.
Знајући Ваша христочежњива срца, мила моја браћо, ја сам слободан у љубави Христовој к вама да Вам предложим опо што ми је давно у души о Вама. А то је ово: Отпочните у Вашој светој обитељи са постом по светом Типику; престаните са употребом масти и меса. Тако испуните, и непрекидно испуњавајте први завет монашки. Не реците: „Не можемо издржати због тешких физичких послова“. – Али, зар су мање тешке послове радили св. Теодор Студит, св. Пахомије Велики, св. Теодосије Велики и њихова многољудна братства? Читајте њихова житија и правила, па ћете видети да су били у тежим трудовима и у строжијим постовима од нас. И данас? Погледајте неке узорне женске манастире код нас: сестре непрекидно раде тешке послове, иако се испоснички хране по Типнку. – Такво изговарање долази или од маловерја, или од полуверја, или од неверја.
Таквоме посту неизоставпо додајте богослужења по Типику: сва редом, са светом Литургијом свакодневном као круном. А умна молитва нека не престаје у срцима Вашим ни дању ни ноћу.
Поступите ли тако, моја христољубива браћо, благослов Божји ће се несумњиво почети изливати на Вашу свету обитељ. И Господ ће на чудесне начине почети умножавати Ваше братство, приводећи Вам пробуђене монахе и христочежњиве искушенике. При таквом узор-манастиру у нашој Цркви, Вама ће се са свих страна почети слати душе, жедне правде и истине Божје.
Много Вас све молим: да о овоме саборно размислите, и увек са молитвом већате, и одлуку богомудру донесете. Бићу Вам веома захвалан, ако ме о својој одлуци известите. И неизмерно обрадујете.
 
Препоручивши се светим молптвама свију вас,
моји предраги оци и браћо,
молим Ваш свети опроштај и срдачно Вас све поздрављам,
Ваш отац Јустин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо Братству манастира Раче (на Светог Филарета Милостивог, 1953).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *