NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 101. O avvi Pavlu Rimljaninu
GLAVA 102. O smrti Sofronija sofiste
GLAVA 103. O avvi Stratigiju
GLAVA 104. O avvi Nonu
GLAVA 105. O svetom starcu Hristoforu Rimljaninu
GLAVA 106. Pripovedanje avve Teodula o sirijskom monahu koji je pripadao Sevirovoj jeresi
GLAVA 107. O svetom Gerasimu Jordanskom
GLAVA 108. O jednom oženjenom prezviteru koji je živeo u devstvu
GLAVA 109. O avvi Georgiju
GLAVA 110. Pouke jednog starca Egipćanina
GLAVA 111. O jednom jurodivom
GLAVA 112. O monahu Leontiju iz Kapadokije
GLAVA 113. O avvi Jovanu iz Petre
GLAVA 114. O avvi Danilu Egipćaninu
GLAVA 115. Pouke avve Jovana Kilikijskog
GLAVA 116. O bratu koji je nepravedno osumnjičen da krade
GLAVA 117. O demonizovanom bratu
GLAVA 118.  O đakonu Mini iz Raita
GLAVA 119.  O demonu koji je ušao u keliju jednog starca
GLAVA 120.  O trojici mrtvih monaha koje su pronašli faranski ribari
 


 
GLAVA 101
 
O avvi Pavlu Rimljaninu
 
Oci istoga manastira su nam pričali o nekom drugom monahu, avvi Pavlu, poreklom Rimljaninu. On je jednoga dana zbog posla izišao sa mulama. Pred veče je stigao u jednu gosteprimnicu gde je hteo da zanoći. Tamo se našlo neko malo dete koje avva nije poznavao, a koje je jedna od njegovih mula, vođena đavoljom rukom, zgazila i ubila. Ovaj događaj je toliko uzbudio avvu Pavla da je iz onih stopa otišao kod Arona i postao otšelnik, neprestano oplakujući smrt nedužnog deteta i govoreći:
„Teško meni, ubio sam dete i na Strašnom Sudu biću osuđen kao ubica.“
U onoj oblasti je postojao jedan lav i otac Pavle je svakoga dana odlazio u njegovu jazbinu zadirkujući ga i ljuteći ga, ne bi li ga ovaj pojeo. No lav nije želeo da mu učini nikakvo zlo. Kada je video da nema nikakve koristi od dolaska u lavlju jazbinu, odlučio je da legne na put kojim lav treba da prođe kad ide na reku da pije vodu, imajući nadu da će ga lav tada pojesti. Tako je i učinio, no lav, koji je posle kratkog vremena naišao na njega, preskoči ga tako pažljivo da ga nije ni dodirnuo. Ovim je starec obavešten da mu je Bog oprostio greh. Tada se vratio u svoj manastir pomažući sve i koristeći svima, dok ga Bog nije pozvao na zasluženi pokoj.
 
GLAVA 102
 
O smrti Sofronija sofiste
 
Kada se avva Sofronije sofista[1], moj brat, nalazio pri kraju svog života, našli smo se pored njega ja, avva Jovan sholastik, avva Kirik i još neki od otaca. On nam reče:
„Koračam ja tako po jednom putu, a neke devojke uhvatiše se u kolo, zaigraše i zapevaše: „Dobro došao Sofronije, dobro došao; ovenčao se Sofronije“.[2]
 
GLAVA 103
 
O avvi Stratigiju
 
O avvi Stratigiju, igumanu manastira svetog oca našega Teodosija, pričali su nam oci istog manastira da je u sledeće tri stvari prevazilazio svakog monaha onog vremena: u velikom postu, u dugim bdenjima i u teškim poslovima.
 
GLAVA 104
 
O avvi Nonu
 
U manastiru svetog oca našeg Teodosija, pričao nam je avva Teodosije, potonji episkop Kapitolijade, o avvi Nonu sledeće:
Jednom davno, spuštajući se u moju postelju, dok se još nije oglasilo noćno klepalo, čuo sam da neko mirnim i tihim glasom izgovara „Gospode pomiluj“, a kada sam odbrojao pet stotina molitava, ustao sam u želji da saznam ko je taj što se moli. Pogledao sam kroz prozor moje kelije prema hramu i video starca kako kleči, a jedna svetla zvezda je sijala iznad njegove glave, tako da je jasno pokazivala da je to bio avva Non.
 
GLAVA 105
 
O svetom starcu Hristoforu Rimljaninu
 
U Aleksandriji smo posetili avvu Teodula, koji živi pri hramu svete Sofije na ostrvcetu Faru. On nam je ispričao da je zamonašen u manastiru svetog oca našega Teodosija, koji se nalazi u pustinji nedaleko od Vitlejema. Tamo je upoznao starca Hristofora, velikog u vrlinama, po poreklu Rimljanina, i jednog dana ga upitao:
„Učini mi ljubav, oče i ispričaj mi o tvojim duhovnim trudovima kojima si se od mladosti svoje trudio.“
Avvu Hristofora je trebalo dugo moliti da priča o sebi, a počeo je da priča tek onda kada je bio siguran da će to biti na duhovnu korist.
„Kada sam, čedo moje, postao monah, bio sam veoma zagrejan za svoje monaške dužnosti. Preko dana sam obavljao svoje pravilo, a noću sam radi molitve odlazio u pećinu gde su sahranjeni sveti Teodosije i drugi naši oci. Dok sam silazio u pećinu, na svakom stepeniku sam učinio po sto metanija (tamo je osamnaest stepenika). U pećini sam ostajao sve do prvog jutarnjeg klepala, a onda sam odlazio na pravilo u hram. Ovako sam živeo deset godina, uz post, veliko uzdržanje i trud. Jedne sam noći po svom običaju sišao u pećinu, a kada sam završio sa metanijama na svakom stepeniku, došao sam u ekstazu i video da je svod pećine prepun kandila. Neka su gorela, a neka nisu. Video sam i dvojicu mladića odevenih u svetle haljine koji su prisluživali kandila. Ja ih upitah:
„Zašto ste okačili toliko kandila i ne dozvoljavate nam da siđemo u pećinu i da se tu Bogu molimo.“
Oni mi odgovoriše da su to kandila otaca. A ja ih upitah:
„Zašto su neka upaljena, a neka nisu?“
„Koji su od otaca hteli, upalili su svoja.“ Ja ih onda zamolih:
„Učinite mi ljubav i recite mi da li moje kandilo gori ili ne.“
„Moli se i mi ćemo ga upaliti.“ A ja rekoh:
„Moli se! Pa šta sam dosada radio?“ Posle ovih reči došao sam k sebi, okrenuo se i video da u pećini nikog nema. Tada pomislih: Hristofore, Hristofore, ako želiš da se spaseš moraš mnogo više da se trudiš. Ujutro sam napustio manastir i otišao na Sinaj, a da sem odela, koje je bilo na meni, nisam ništa poneo. Pošto sam tamo proveo deset godina u najstrožem podvigu, čuo sam glas: „Hristofore, Hristofore, vrati se u svoj manastir u kojem si se dobrim trudom podvizavao; u njemu treba da okončaš život i budeš sahranjen pored otaca tvojih“
Ubrzo posle ovog kazivanja o sebi, avva Hristofor je počinuo u Gospodu, radostan i sit života na zemlji.
Isti avva Teodul nam je još pripovedao o ovom avvi Hristoforu:
Jednom mi je starec pričao kako je nekada davno sišao iz manastira u sveti grad Jerusalim u želji da se pokloni životvornom Krstu Gospodnjem. Kada se poklonio i hteo da iziđe iz hrama, na samom ulazu sreo je brata koji niti je mogao da uđe u hram, niti je mogao da iziđe jer su dve crne ptice obletale oko njegove glave i krilima ga udarale po licu. Razumevši da su te ptice demoni, starec je upitao brata:
„Reci mi brate, zašto si stao na sred vrata, pa niti ulaziš, niti izlaziš?“
„Smiluj mi se oče, dve pomisli me muče: jedna mi govori: uđi i pokloni se Časnome Krstu, a druga mi to ne dozvoljava nagovarajući me: nikako ne ulazi, idi svome poslu, pa ćeš se drugi put pokloniti.“
Čim je ovo starec čuo, uhvatio je za ruku onog brata i naterao ga da uđe u hram. Istog tog trenutka dve crne ptice su odletele od njega. Pošto je uveo brata da se pokloni Časnome Krstu i Presvetom Grobu Gospodnjem, starec ga je otpustio u miru. Meni je sve ovo ispričao da bi mi skrenuo pažnju kako zapostavljam molitvu i kako ne obavljam dobro moje poslušanje.
 
GLAVA 106
 
Pripovedanje avve Teodula o sirijanskom monahu koji je pripadao Sevirovoj jeresi
 
Avva Teodul nam je ispričao još i sledeće: Ovde na ostrvu Faru, između hramova Svete Sofije i Svetog Fausta, postoji jedna gosteprimnica za siromahe i bolesnike. Jednom me je njen gosteprimac zamolio da ga zamenim nekoliko dana na njegovom poslu. Tako sam u gosteprimnici upoznao jednog monaha, poreklom Sirijanca, koji je bio toliko siromašan da nije imao ničega sa sobom, sem haljinu od jareće kože, rasu i nekoliko hlepčića. On je po čitave dane i noći stajao u jednom uglu i neprestano čitao Psaltir. Nije razgovarao ni sa kim, a kad se približio sveti nedeljni dan ja mu pristupih i rekoh:
„Hoćeš li poći, gospodine brate, u svetu Sofiju da se pričestiš?“
„Ne.“
„Zašto?“
„Ja sam pristalica Sevirovog učenja i ne mogu da se pričestim u Katoličanskoj Crkvi.“
Čuvši ovo iz njegovih usta, a videvši njegov vrlinski život i njegovo izvanredno ponašanje, ja se zaplakah i otidoh u svoju keliju i zaključavši za sobom vrata, padoh licem prema zemlji, moleći se čitava tri dana Bogu:
„Gospode Isuse Hriste Bože naš, Ti koji si zbog svog neizmernog čovekoljublja sišao sa neba na zemlju radi našeg spasenja, Ti koji si se rodio od Presvete Vladičice naše Bogorodice i uvek Djeve Marije, pokaži mi ko veruje dobro i tačno: mi u Tvojoj svetoj Katoličanskoj Crkvi ili oni koji veruju u Sevirova slavoslovlja .“ U treći dan čuh glas koji mi reče:
„Teodule, idi i pokazaće ti se vera njegova.“ Sledećeg dana sam u gosteprimnici seo prema onom Sevirijancu očekujući da vidim neki znak. I dok je on na sirijanskom jeziku čitao Psaltir, ja ugledah, čeda moja, jednog goluba kako stoji na njegovoj glavi. Bio je to veoma umazan golub, baš kao da je doleteo iz kuhinje gde su ga polili pomijama, a od njega se širio veoma neprijatan miris. Shvatio sam, ovaj prljavi i smrdljivi golub je vera monaha Sevirijanca. Ovo vam najiskrenije govorim – ispričala nam je kroz mnoge suze i uzdisaje ova blažena duša.
 
GLAVA 107
 
O svetom Gerasimu Jordanskom
 
Na oko jednu milju od svete reke Jordana nalazi se lavra nazvana po svetom Gerasimu[3]. Kad smo posetili ovu lavru čuli smo od otaca, koji su tamo živeli, o svetitelju da je, kada se jednom šetao duž obale svetog
Jordana, sreo nekog lava koji je snažno urlao od bola u šapi. Veliki trn mu je ušao u nju, pa se rana zagnojila i otekla. Čim je lav spazio starca, približio mu se, ispružio ranjenu šapu i pokazao trn zaboden u nju. Plakao je i na svoj način molio starca da ga izleči. Kada je ovaj video lava u toliko jadnom stanju, sažalio se, seo, uzeo u krilo njegovu šapu, izvadio trn, dobro očistio ranu, povezao krpom i tek tada je pustio lava da ode u pustinju. Kada se lav izlečio, nije više napuštao starca prativši ga u stopu kuda god bi ovaj išao, baš kao da mu je bio pravi učenik, tako da se starec divio ovoj velikoj zahvalnosti jedne životinje. Od tada ga je sam hranio hlebom i natopljenim žitaricama.
Manastir je u to vreme imao jedno magare, koje je sa svetog Jordana donosilo vodu za manastirske potrebe. Reka je od lavre udaljena otprilike jedan kilometar. Ovo magare oci lavre prepustiše lavu da ga čuva dok je ono paslo pored obale Jordana. Jednog dana, u vreme paše, magare se nešto više nego uobičajeno udaljilo od lava. Baš tada se desilo da su vodiči karavana iz Arabije prolazili onuda sa svojim kamilama pa su, videvši dobro magare, uzeli ga i odveli u svoje krajeve. Lav, videvši da magareta nema, tužan i skrušen ode natrag u manastir i iziđe pred avvu Gerasima. Avva je mislio da je lav pojeo magare pa ga je upitao:
„Gde je magare?“
Lav je, kao kakav čovek, stajao nemo gledajući u zemlju.
„Pojeo si ga? Neka je blagosloven Bog! Da znaš, ono što je radilo magare, od sada ćeš ti da radiš.“
Od tada je lav, po zapovesti starca, svakodnevno nosio teret od četiri stamne u koje je sa Jordana ocima donosio vodu. Desilo se jednom da je neki vojnik, došavši u manastir po blagoslov avve Gerasima, video lava kako vuče vodu i da je, sažalivši se na njega, izvadio tri novčića i dao monasima da za njih kupe jedno magare za nošenje vode, a da lava oslobode dužnosti. Ubrzo posle ovoga desi se da je jedan od vodiča karavana, koji je prisvojio ono prvo magare avve Gerasima, opet krenuo za sveti grad Jerusalim da tamo proda svoje žito. Prešavši preko Jordana, on je naišao na manastirskog lava. Čim ga je ugledao ostavio je svoj karavan i pobegao. Tada je lav, prepoznavši svoje magare, pun radosti, počeo blago da ga ujeda za kopita i tako da ga tera prema manastiru, a sa njim i tri dobro natovarene kamile. Urličući od radosti što se pronašlo izgubljeno magare, lav ga je doterao do avve Gerasima. Tada je starec razumeo da je ne pravedno posumnjao u lava da je pojeo magare pa ga je iz milošte nazvao Jordan. Posle ovog događaja lav je još pet godina proživeo u manastiru ne odvajajući se od starca.
Kada je avva Gerasim umro i kada su ga oci sahranili u pustinji kraj manastira, desilo se da se lav, po promislu Božijem, nije zatekao u manastiru. Kada se posle ovoga vratio, uporno je tražio svoga starca. Videvši ga, avva Savatije i jedan od učenika avve Gerasima pokušavaše da ga uteše:
„Jordane, starec nas je ostavio siročiće i otišao ka Gospodu, hajde dođi jedi.“
Lav nikako nije hteo da jede. Stalno je okretao svoju glavu i očima punim suza tražio svog starca. Pri tom je snažno urlikao ne mogavši da podnese njegovo odsustvo. Avva Savatije i drugi oci su ga milovali po leđima i pokušavali da objasne:
„Napustio nas je starec i otišao ka Gospodu.“
No nikako nisu mogli da zaustave njegovo urlikanje i da ublaže njegov bol. Naprotiv, lav je sve više i više padao u tugu i svojim suzama i vapajima dozivao voljenog starca. Onda ga je Savatije poveo na mesto gde je starec sahranjen, a koje je bilo oko pola kilometra udaljeno od hrama. Avva Savatije je stao iznad groba avve Gerasima i rekao lavu:
„Evo, ovde je naš starec.“
Potom je učinio metanije na grobu. Lav, kao da je tek sada shvatio, snažno urličući, udario je svojom glavom o grob toliko silno da je uginuo.
Ovo se desilo ne zato što je lav imao razumnu dušu, nego stoga što je Bog hteo da proslavi onog koji Ga je i za života i po smrti ljubio, a takođe i da nam pokaže koliko su se životinje pokoravale Adamu pre no što je prekršio zapovest Božiju i tako sebe lišio rajskog blagostanja.
 
GLAVA 108
 
O jednom oženjenom prezviteru koji je živeo u devstvu
 
Dok smo boravili na ostrvu Samu, posetili smo u manastiru nazvanom Hariksen igumana avvu Isidora, muža vrlinskog, prepunog ljubavi prema svima, ukrašenog jednostavnošću i neizmernom poslušnošću. On je kratko vreme posle našeg susreta postao episkop grada Sama. Ispričao nam je sledeće:
Na približno dvanaest kilometara od našeg grada nalazi se selo koje ima i crkvu. Jednog prezvitera, divnog čoveka, roditelji su naterali da se oženi iako on to nije želeo. Iako je bio mlad i imao zakonitu ženu, živeo je čistim i čednim životom, pa je čak i svoju ženu uputio da i ona živi u celomudriju. Oboje su izučili knjigu psalama napamet i svakodnevno su obavljali sva bogosluženja u hramu.
Jednom oklevetaše ovog prezvitera lažnim optužbama kod episkopa. Ne poznajući slučaj, episkop ga uze iz njegovog sela i predade u zatvor u koji su zatvarani i kažnjavani prestupnici iz klira.
Dok je prezviter bio u zatvoru, u noći uoči nedelje pojavi mu se pred očima neki veoma lep mladić i reče;
„Ustani oče i pođi u tvoju crkvu, jer je vreme za proskomidiju.“
„Ne mogu da idem, ja sam ovde zatvoren.“ Mladić je otvorio vrata zatvora, izveo prezvitera i ispratio ga do na kilometar pred njegovo selo. Kad je svanulo, tamničar ne našavši prezvitera u zatvoru, obavesti o tome episkopa.
„Ne znam kako je pobegao kada je ključ kod mene, a vrata zatvora sam našao zaključana.“
Čuvši ovo, episkop posla jednog svoga klirika u prezviterovo selo.
„Idi, vidi da li je tamo, ali mu za sada ne kazuj ništa.“
Službenik otide u selo i nađe ga gde služi svetu Liturgiju i o tome obavesti episkopa. Ovaj se toliko razljuti na prezvitera da reši da ga sledećeg dana ponizi i silom dovede k sebi.
U noći uoči ponedeljka prezviteru se ponovo javi onaj lepi mladić i reče:
„Hajdemo u grad, treba da budeš tamo gde te je zatvorio tvoj vladika.“
Odvevši ga u grad ponovo ga stavi u zatvor, a da tamničar to nije primetio. U ponedeljak ujutro javiše episkopu da se prezviter ponovo nalazi u zatvoru i da niko nije primetio kako je on tamo ušao.Tada on posla svog klirika u zatvor da ispita prezvitera kako je on to izišao iz zatvora i ponovo ušao, a da to niko nije primetio.
„Jedan od mlađih klirika eparhije, kako se sam predstavio, veoma lep i otmeno obučen, izveo me je iz zatvora i ispratio na kilometar od sela, a noćas me ponovo doveo ovde.“
Tada episkop izvede sve svoje službennike pred prezvitera, no on među njima nije mogao da prepozna onog lepog mladića. Na ovaj način episkop shvati da je sam angeo Božiji učinio ovo delo i to da ne bi vrline prezviterove ostale skrivene, nego da ih saznaju svi i da hvale Boga koji proslavlja svoje sluge. Onda on otpusti prezvitera u miru, a sve one koji su ga oklevetali dobro pokara.
 
GLAVA 109
 
O avvi Georgiju[4]
 
O avvi Georgiju, igumanu manastira svetog Teodosija, pričao nam je njegov učenik avva Teodosije, čovek dobar, smiren i krotak, koji je kasnije postao episkop kapitolijski. On je dvanaest godina proživeo pored avve Georgija i za sve to vreme nikada ga nije video uzbuđenog i ljutog što je za sadanje vreme, u kojem vlada svaka vrsta nemorala, nebrige i nereda, veoma redak slučaj.
„Ko li je toliko mnogo krio svoje oči od ljudi“ govorio je avva Teodosije, „kao naš otac Georgije, koji sada počiva sa svetima? Ko li je dveri sluha svoga za tuđu nevolju toliko otvorio kao on? Ko li je toliko sputavao svoj jezik? Koji je sunčev zrak toliko osvetlio zemlju i obasjao srca svih nas kao što ih je obasjao ovaj blaženi otac naš?“
 
GLAVA 110
 
Pouke jednog starca Egipćanina
 
Jednom smo sa gospodinom Sofronijem otišli u lavru koja se nalazi na dvadesetosmom kilometru od Aleksandrije, da posetimo nekog vrlinskog starca Egipćanina.
„Reci nam, gospodine avva, pouku šta treba da činimo ako budemo monahovali zajedno, pošto se gospodin sofist (Sofronije) nosi mišlju da se odrekne sveta i postane monah.“
„Dobro činiš, čedo moje, što želiš da postaneš monah i tako spaseš svoju dušu. Nastanite se u nekoj keliji ma gde bilo, neprestano molitveno tihujući i ja se nadam u Boga da će prosvetiti vaš razum i upraviti korake vaše“
Opet je rekao:
„Čeda moja, bežite daleko od ljudi ako želite da se spasete, jer mi danas ne prestajemo da lupamo na sva vrata i da švrljamo po svim gradovima i selima ne bismo li negde mogli da zgrnemo za nas srebro ili slavu i da tako ispunimo duše naše taštinom.“
Opet reče starec:
„Udaljimo se od ljudi, čeda moja, jer vreme izmiče.“
Opet reče:
„Kada nas hvale, smirujmo sebe, a kada nas kude ne rastužujmo se. Jer ovo prvo pothranjuje slavoljublje, a drugo donosi tugu u srcu, a tamo gde postoje tuga i slavoljublje ne nalazi se nikakvo dobro.“
Opet reče:
„Naši veliki i čudesni oci su bili pastiri mnogih duša, a ja jadan ni jednu ovčicu ne mogu da napasem jer me izjedoše zveri.“ I opet reče:
„Posao demona je sledeći: prvo navedu dušu na greh, a onda nas bace u beznađe da bi nas sasvim uništili. Oni stalno šapuću duši: „Kad će umreti i ime se njegovo zatrti?[5] Ako je duša budna i ako stražari nad sobom, odgovoriće demonu: „Neću umreti, nego ću živ biti i kazivaću dela Gospodnja“[6]. No, kako su demoni bestidni oni će opet progovoriti: „Leti u goru kao ptidža“[7], a mi smo dužni da im kažemo: „On je Bog moj, i spasitelj moj, utočište moje, neću posrnugi[8]“ I opet reče:
„Postani vratar svoga srca da ne uđe niko strani i govori: „Jesi li naš, ili naših neprijatelja?“[9]
 
GLAVA 111
 
O jednom jurodivom
 
Kada smo, saputnik moj Sofronije i ja, bili u Aleksandriji, pošli smo u crkvu svetog Teodosija i uz put sreli čoveka smeđeg po izgledu i obučenog u kožnu haljinu do kolena. Ličio je na ludu. Tada mi avva Sofronije reče:
„Daj mi nešto novca i videćeš vrlinu ovog čoveka.“
Ja mu izvadih pet novčića, a on ih uze i dade onome što je ličio na ludu. Ovaj ćutke primi novac i nastavi svojim putem. Mi onda pođosmo za njim krijući se. Čim je skrenuo s puta, onaj čovek ispruži svoju desnu ruku, u kojoj je držao novčiće, visoko prema nebu. Onda se pokloni Bogu, ostavi novčiće na zemlju i otide.
 
GLAVA 112
 
O monahu Leontiju iz Kapadokije
 
Za vreme vladavine blagovernoga cara Tiverija[10] posetili smo Oazu u kojoj smo sreli jednog, po Bogu velikog monaha, poreklom iz Kapadokije. Ime mu je bilo Leontije. O njemu su nam mnogi pripovedali veoma čudesne stvari. Pošto smo proveli neko vreme sa ovim prepodobnim mužem i dobro ga upoznali, našoj duši je veoma koristio primer njegovog smirenja, siromaštva, mira i ljubavi koju je imao za sve. Jednom nam je rekao:
„Verujte mi, čeda moja, ja ću postati car.“ Mi mu na ovo odgovorismo:
„Uveravamo te avva, da iz Kapadokije nikada i niko nije postao car. Uzalud imaš ovu pomisao.“
On je ostao pri svome:
„Nesumnjivo, čeda moja, ja ću postati car,“ i niko više nije mogao da ga ubedi da odbaci ovu pomisao.
Kada su Mazici opustošili čitavu onu zemlju, stigli su do Oaze gde su mnoge monahe ubili, a mnoge zarobili. Sa zarobljenima su iz lavre odveli avvu Jovana (koji je nekad rukopoložen za čteca u velikoj Konstantinopoljskoj crkvi[11], avvu Evstatija Rimljanina i avvu Teodora. Sva trojica su bili bolesni. Pošto su se našli u zarobljeništvu, avva Jovan predloži varvarima:
„Odvedite me u grad i ja ću zamoliti episkopa da nas otkupi za dvadeset i četiri novčića.“
Jedan od varvara ga uze i odvede blizu grada. I otide avva Jovan k episkopu. U to vreme avva Leontije se sa nekim drugim monasima zadesio u gradu, pa su tako izbegli upad varvara, Kada je avva Jovan zamolio episkopa za novac, ovaj je pokazao dobru volju da da varvarinu sve što se kod njega i kod ostalih stanovnika grada zateklo. Našao je samo osam novčića, ali varvarin nije hteo da ih primi:
„Ili mi dajte dvadeset i četiri novčića, ili monaha.“
Tako su stanovnici grada, tužni i nesrećni, bili primorani da isporuče avvu Jovana.
Posle tri dana uzeo je avva Leontije onih osam novčića i izišao u pustinju k varvarima.
„Uzmite ovih osam novčića i mene, a ovu trojicu pustite jer su bolesni i neće moći da vas služe pa ćete ih ubiti. Ja sam zdrav i mogu da radim.“
Varvarima se ovaj predlog dopao, uzeli su novac i avvu Leontija, a oslobodili trojicu monaha. Onda su krenuli u svoje krajeve, Avva Leontije ih je pratio donekle, a onda je sav iscrpen pao i varvari su mu odrubili glavu. Tako je avva ispunio evangelsku poruku: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“[12] Tada smo i mi razumeli da je upravo ovo bilo ono što je tvrdio, da će carevati, jer se zaista zacario dajući život svoj za bližnje svoje.
 
GLAVA 113
 
O avvi Jovanu iz Petre
 
Jednom sam otišao k avvi Jovanu iz Petre zajedno sa mojim prijateljem Sofronijem. Zamolili smo ga tada da nam kaže pouku.
„Zavolite siromaštvo i uzdržanje u jelu i piću. Verujte mi, dok sam nekada kao mlad živeo u Skitu, desilo se da je nekom monahu obolela štitna žlezda, a mi smo, da bi mu pomogli, u četiri skitske lavre tražili ukislo vino i nismo mogli da ga nađemo. U to vreme je u ovim lavrama živelo oko tri i po hiljade otaca i svi su bili toliko siromašni da se kod njih nije našla ni kap prokislog vina.“
 
GLAVA 114
 
O avvi Danilu Egipćaninu
 
Isti starec nam je pričao i o avvi Danilu Egipćaninu:
Jednog dana starec Danilo je došao u Terenut da proda svoje rukodelje. Tamo ga je sreo neki mlad čovek i zamolio ga:
„Kaluđeru molim te, Boga radi, dođi kod mene kući da mojoj ženi pročitaš molitvu, jer ne može da začne dete,“
Kako je mladić mnogo molio starca, ovaj je pošao sa njim i ženi pročitao molitvu. Desilo se da je posle nekog vremena Bog hteo da žena ostane noseća. Neki ljudi, koji se nisu bojali Boga, počeli su da klevetaju starog monaha:
„Mladić je zaista sterilan. Znači, žena je začela sa ovim Danilom.“
Ove glasine su stigle i do avve Danila i on je onom mladom čoveku poručio:
„Javi mi kad ti se žena porodi.“
A kad je žena rodila, mladić poruči starcu: „Sa Božijom pomoći i tvojim svetim molitvama oče, rodilo mi se čedo.“
Onda ga starec zamoli da ugotovi ručak i pozove svoje rođake i prijatelje. Dok su tako ručali, starec uze bebu u naručje i pred svima upita: „Ko je tvoj otac?“
A beba, kojoj je bilo samo dvadeset i dva dana, pokazujući rukom na onog mladog čoveka reče: „Ovaj.“
Ovome se svi udiviše i proslaviše Boga „koji čuva istinu“[13] radi onih koji Ga svim srcem svojim traže.
 
GLAVA 115
 
Pouke avve Jovana Kilikijskog
 
Avva Jovan Kilikijski, iguman Raitske oblasti, je često govorio bratiji:
„Čeda moja kao što smo pobegli iz sveta, tako isto treba da izbegavamo i telesne želje.“ Još je rekao:
„Ugledajmo se na svete oce naše sa kakvom su se upornošću i kroz kakvo su se molitveno tihovanje oni podvizavali u ovim krajevima pre nas.“
Opet je rekao:
„Potrudimo se, čeda moja da ne uprljamo ove krajeve koje su, davno pre nas, naši sveti oci očistili od demona.“
Opet je rekao:
„Kada sam došao u ove krajeve, zatekao sam stare monahe koji su više od sedamdeset godina monahovali jedući samo trave i urme.“ I opet je rekao:
„Sedamdeset i šest godina sam proživeo u ovim krajevima i preživeo sam mnoga zla od demona.“
 
GLAVA 116
 
O bratu koji je nepravedno osumnjičen da krade
 
Avva Andrej poreklom iz Mesine ispričao nam je sledeće:
Dok sam još bio mlad monah, moj avva i ja smo napustili Rait i otišli u Palestinu gde smo se nastanili kod jednog iskusnog starca. Ovaj je imao jedan zlatan novčić i desilo se da ga je negde zaturio u vreme dok smo mi boravili sa njim, pa je starec mislio da sam ga ja ukrao. Čak je i ocima iz one oblasti govorio kako mu je brat ukrao novčić. Kada je to čuo moj avva, pozvao me i upitao:
„Reci mi Andreje, da li si ti uzeo novčić?“
„Veruj mi avva, ništa ja nisam uzeo.“ Kako sam u to vreme imao jednu rasu, prodao sam je za jedan zlatan novčić, otišao onom starcu, učinio mu metanije i rekao:
„Oprosti mi gospodine avva, Satana se poigrao sa mnom pasam uzeotvoj novčić.“
„Idi s mirom čedo moje, ništa ja nisam izgubio.“ Ja mu onda ponovo učinih metanije i rekoh:
„Uzmi novčić, Boga radi, i pročitaj mi molitvu, jer me Satana nagovorio da ga ukradem i da te rastužim.“
„Čedo moje, kažem ti, ja nisam ništa izgubio.“ U to vreme se zadesio kod starca neki mirjanin, koji je bio svedok ovog našeg razgovora i on mi reče:
„Ja sam sinoć bio kod starca i zatekao ga u velikoj tugi. Plakao je i metanisao, a kad sam ga upitao za razlog, on mi je rekao kako je oklevetao brata da mu je ukrao novčić, a eto, desilo se da ga je našao.“
Starec onda, videvši da sam mu doneo novčić koji od njega nisam ukrao, dade mi i onaj svoj:
„Uzmi ga brate, ja sam zgrešio.“
 
GLAVA 117
 
O demonizovanom bratu
 
Neki brat, koji je bio demonizovan, posetio je avvu Simeona Stolpnika na Divnoj Gori i zamolio ga da mu pročita molitvu ne bi li se oslobodio demona koji ga je mučio.
„Gde ti živiš?“ upita ga avva Simeon.
„U Raitu.“
„Čudim se, brate, da si toliki put prevalio da dođeš k meni, grešnom čoveku, a u tvom Raitskom kraju imaš toliko mnogo vrlinskih otaca. Otidi, molim te, kod avve Andreja i zamoli ga da se on pomoli za tebe i odmah ćeš se isceliti.“
Brat je poslušao avvu Simeona, vratio se u Rait, učinio metanije pred avvom Andrejem i rekao:
„Pomoli se za mene avva.“ Avva Andrej progovori:
„Primi dar iscelenja od avve Simeona.“ I čim se pomoli, očisti se brat od demona i zablagodari Bogu.
 
GLAVA 118
 
O đakonu Mini iz Raita
 
Avva Sergije nam je pričao o nekom bratu, po imenu Mina, a po činu đakonu:
Ovaj brat je po nekom manastirskom poslu izišao u svet, a šta mu se tamo desilo nije nam poznato. Znamo samo da je skinuo monašku shimu i ostao u svetu kao mirjanin. Neko vreme posle ovog događaja, putovao je u Teupolis. Dok je silazio iz Selevkije, ugledao je u daljini manastir avve Simeona Stolpnika i pomislio: „Što ne bih otišao do velikog Simeona?“, jer ga do tada još nije video. No, čim se približio stolpu avve Simeona, ovaj ga je spazio i u duhu bio obavešten da je pridošlica bio monah i da je čak bio rukopoložen za đakona, pa je pozvao brata koji je upravo krenuo da ga usluži i glasno rekao: „Donesi makaze.“
Kad je brat doneo makaze avva mu zapovedi: „Neka je blagosloven Bog, postriži onog tamo“ i prstom pokaza baš na bivšeg monaha, iako su mnogi stajali oko stolpa.
Brat se ovome začudi, ali ne reče ništa, jer je shvatio da je sam Bog otkrio avvi slučaj bivšeg monaha. „Pročitaj mu i molitvu za đakona.“
A kad je molitva pročitana, svetitelj se obrati đakonu:
„Idi sada u Rait odakle si i došao.“
No, đakon mu reče da se stidi sebe samoga i da ne može da podnese stid pred ljudima.
„Veruj mi, čedo moje, ne treba da se stidiš za to što si učinio. Oci će te dočekati veselih lica, jer će ih tvoj povratak ispuniti velikom radošću. A znaj još i ovo: Bog će učiniti znak na tebi da bi razumeo da ti je njegovo milosrđe oprostilo greh.“
I zaista, čim se brat vratio u Rait, oci su ga dočekali raširenih ruku pa su ga čak uveli u oltar. A jedne nedelje, za vreme Liturgije, dok je brat držao putir sa živonosnom Krvlju velikoga Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista, iznenada se desilo da mu je iskočilo jedno oko. Po ovom znaku su svi razumeli da mu je Bog oprostio greh, po rečima pravednoga Simeona.
 
GLAVA 119
 
O demonu koji je ušao u keliju jednog starca
 
Pričao nam je avva Evsevije, prezviter Raitske Lavre, kako je neki demon u vidu monaha krenuo u keliju jednog starca i zakucao na vrata. Starec je otvorio i rekao:
„Blagoslovi.“
Demon izgovori:
„I ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin.“ Starec mu na ovo tri puta reče: „Blagoslovi.“ A demon tri puta ponovi: „I ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin“ Na ovo starec odlučno reče: „Dobro došao. Blagoslovi i reci: Slava Ocu i Sinu i Svjatomu Duhu i ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin.“
Dok je starec ovo izgovarao, demon je iščezao opaljen ognjem.
 
GLAVA 120
 
O trojici mrtvih monaha koje su pronašli faranski ribari
 
Neki faranski ribari[14] su nam ispričali sledeće:
„Jednom smo otplovili u Vuhru[15] sa one strane Crvenog mora i tamo ulovili veliko mnoštvo riba. Odande smo želeli da otplovimo u Ptelej, a kada smo stigli naspram Raita, počela je tako silna bura da smo bili primorani da ostanemo usidreni čitavih devedeset dana. Sišli smo sa lađe i uputili se u pustinju. Tamo smo ispod jedne stene naišli na trojicu mrtvih otšelnika, obučenih u košulje ispletene od palminih grana, a kraj njih su ležali njihovi ogrtači. Uzeli smo ih i odneli na brod. Čim smo ih doneli, more se umirilo, a naša jedra su pokrenuli tako pogodni vetrovi, da smo ubrzo doplovili do Raita. Tamo smo ocima predali mrtve otšelnike, oni su ih sahranili, a mi smo nastavili svoju plovidbu.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Sofistima su u ono vreme nazivali najobdarenije filosofe. Biti sofista je značilo imati veliku čast među ljudima.
  2. Sveti Sofronije se, posle ove teške bolesti očiju oporavio zahvaljujući svetim besrebrenicima i mučenicima Kiru i Jovanu, koji su ga iscelili i kojima se on celog života molio. Posle ove bolesti Jovan Mosha je zamonašio svog duhovnog sina.
  3. Sveti Gerasim Jordanski se zamonašio još u ranoj mladosti. Prvo se podvizavao u Tivaidi Misirskoj, zatim je obišao mnoge palestinske manastire, a oko 455. je osnovao svoju lavru koja, kao manastir Svetog Gerasima još i danas postoji. Sveti je za svoje monahe imao poseban ustav: pet dana se provodilo u kelijama sa molitvom i ručnim radom uzimajući samo po malo hleba i nešto urmi. Subotom i nedeljomsu se svi okupljali u hramu na zajedničkoj molitvi, a po njoj iu trpezi, gde se jelo malo variva i pilo nešto vina. Učestvovao je na Halkidonskom saboru. Umro je 487. Praznuje se 4.marta.
  4. Verovatno se radi o igumanu Georgiju, koji je Kirila Skitopolita podstakao da napiše žitije svetog Eftimija.
  5. Ps. 40(41), 6
  6. Ps. 118,7
  7. Ps. 10(11), 1
  8. Ps. 61(62), 7
  9. Is. Nav. 5, 13
  10. Radi se o blagorodnom Tiveriju II konstantinopoljskom imperatoru (571-582) koji je bio veoma poštovan i cenjen od naroda.
  11. Misli se na hram svete Sofije.
  12. Jov. 15,13
  13. Ps. 145,6
  14. Faranska pustnja, iz koje su bili ovi ribari, je velika i surova pustinja na centralnom i zapadnom delu Sinajskog poluostrva u čijem se centru nalazi oaza Faran, nekada sedište Faranske arhiepiskopije (čiji su temelji i danas vidivi), a koja je ugašena posle IV Vaselenskog sabora (451.) zato što je njen tadašnji arhiepiskop Makarije bio monofizit. Kroz Faransku pustinju su prošli Izraelci u svom četrdesetogodišnjem lutanju kroz pustinju. Ovde je umrla i sahranjena Marijam, Mojsejeva sestra. U Faranskoj pustinji je lutala Agara sa Avraamovim sinom Ismailom. Ovde se i David krio po smrti Saula. U oazi Faranske pustinje, pored lokacije ugašene arhiepiskopije, se nalazi mala ženska obitelj sa hramom proroka Mojseja, inače metoh Sinajskog manastira svete Katerine. Faransku pustinju treba odvojiti od Faranske Lavre, koja se ubraja u deo pustinje Svetoga Grada, a nalazila se na desetak kilometara od Jerusalima.U svoje vreme je sveti Grigorije Sinajski bio iguman ove lavre pre no što je izabran za antiohijskog patrijarha.
  15. Mesta Vuhra i Ptelej se nalaze ne zapadnoj obali Crvenoga Mora koja pripada istoku Afrike, dakle suprotno – zapadno od sinajskog poluostrva.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *