ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 141. Мудар одговор авве Олимпија
ГЛАВА 142. Други мудар одговор авве Александра
ГЛАВА 143. О разбојничком вођи Давиду који је касније постао монах
ГЛАВА 144. Поуке једног старца који је живео у пустињи Келије
ГЛАВА 145. О блаженом Генадију патријарху цариградском и о његовом чтецу Харисију
ГЛАВА 146. Виђење Евлогија патријарха александријског
ГЛАВА 147. Чудесна исправка попсланице папе Лава патријарху Флавијану
ГЛАВА 148. Виђење Теодора епископа Дарне о истом папи
ГЛАВА 149. Приповедање Амоса патријарха јерусалимског о истоме
ГЛАВА 150. О преосвећном епископу Ромиле
ГЛАВА 151. Казивање авве Јована Персијанца о светом папи Григорију
ГЛАВА 152. О авви Маркелу скитском
ГЛАВА 153. Одговор раитског монаха брату световњаку
ГЛАВА 154. О Теодору световњаку
ГЛАВА 155. Приповедање авве Јордана о тројици Сарацена који су се међусобно поубијали
ГЛАВА 156. Одговор једног старца двојици философа
ГЛАВА 157. О једном псу који је показао пут монаху
ГЛАВА 158. О магарцу отшелника мареских
ГЛАВА 159. Приповедање и савети авве Мине
ГЛАВА 160. О јављању демона једном старцу
 


 
ГЛАВА 141
 
Мудар одговор авве Олимпија
 
Неки брат је посетио авву Олимпија у лаври светог Герасима Јорданског и упитао га:
“Како можеш да живиш овде, поред толике жеге и комараца[1]?”
“Комарце трпим да бих се спасао вечног црва. На исти начин подносим и ову жегу, јер се бојим вечитога огња, јер ова жега је привремена, а оном огњу нема краја.”
 
ГЛАВА 142
 
Други мудар одговор авве Александра
 
Неки други брат је отишао к авви Александру, у лавру светог Герасима и рекао:
“Авва, желим да напустим крај у коме обитавам због многог унинија.[2]”
“То је, чедо, несумњиви знак да у уму своме не држиш ни вечни пакао, ни Царство Небеско. Да је другачије, не би падао у униније” мудро му одговори авва Александар.
 
ГЛАВА 143
 
О разбојничком вођи Давиду који је касније постао монах
 
У Тиваиди, у близини града Антина смо, ради духовне користи, посетили мудрога Фивамона. Он нам је причао да је у крајевима ермупољским живео неки разбојник по имену Давид, који је многе опљачкао, поубијао и учинио премнога зла, као нико до тада. Једном, док је био на свом разбојничком делу у планини и око себе имао више од тридесет других разбојника, дође к себи, покаја се за све што је учинио и оставивши све своје другове, отиде у манастир. Покуцао је на врата.
“Шта желиш?” упита га вратар.
“Желим да постанем монах.”
Вратар отиде до игумана манастира и обавести га о случају. Авва изиђе пред разбојника и видевши да је он човек у годинама, рече:
“Не можеш овде да живиш. Овде се братија много умара, њихов је подвиг велики, а ти си научио другачије да живиш и не верујем да ћеш моћи да поднесеш правило манастирског живота.”
Разбојник га је и даље молио:
“Све могу да издржим само ме прими,” Но, авва беше упоран говорећи:
“Не можеш.”
Онда му разбојник рече:
“Да знаш, ја сам Давид, разбојник и овде сам дошао да оплакујем своје грехе. Ако ти не желиш да ме примиш, заклињем се теби и Ономе Који живи на небесима да ћу се вратити у своје прво занимање и да ћу сабрати све који су били са мном, па ћу да дођем да вас побијем и да разорим ваш манастир.”
Чувши ово, авва га прими у манастир, постриже га и обуче у монашку схиму, а он поче да се подвизава, убрзо превазишавши све монахе у уздржању, послушности и смиреноумљу. У то време у манастиру је живело око седамдесет монаха. Он је свима био за пример и на корист. Једног дана, док је седео у својој келији, појавио му се ангео Господњи и рекао:
“Давиде, Давиде, опростио ти је Господ Бог грехе твоје и ти ћеш од сада чинити чудеса.”
“Не могу да верујем да ми је Бог за тако кратко време опростио све моје грехе, чак и оне теже од морског песка.”
На то му ангео рече:
“Ако нисам жалио свештеника Захарију који ми није поверовао да ће му се у старости родити син, па сам му везао језик и тиме показао да не треба да сумња у моје речи, зар ћу тебе поштедети? Због тога ћеш од сада бити потпуно нем.”
Тада се и Давид поклони ангелу и проговори:
“Док сам био у свету и док сам чинио безакоња и крвопролића могао сам да говорим. Сада кад хоћу да будем слуга Божији и да му приносим славословља кроз химне, ти хоћеш да ми завежеш језик?” Ангео одговори:
“Од сада ћеш говорити само у време молитве Богу, али ћеш за све друге ствари бити нем.”
Овако се и догоди. Господ кроз овог свог слугу учини многа чудеса. Он је могао да поје псалме, али сем у богослужењима, ниједну реч није могао да проговори. А онај који нам је све ово испричао је тврдио:
“И ја сам га више пута видео и кроз њега славио Бога[3].”
 
ГЛАВА 144
 
Поуке једног старца који је живео у пустињи Келије[4]
 
Беседио је неки старец братији у пустињи Келије: “Не пожелимо браћо да будемо робови египатским задовољствима, која нас чине слугама фараона, нашег смртног непријатеља.”
Опет је старец рекао:
“О, када би људи бар онолико прилежности, колико имају према злу, показали према добру, када би журбу којом журе у позоришта и пуста празновања, када би своје среброљубље, празнословље и неправду претворили у чежњу за благочешћем, тада нам не би било непознато колико нас Бог високо цени и колику нам је силу дао против демона.”
Опет је рекао:
“Нема ничега већег од Бога, ничега Њему равна, нити ичега приближно сличног Њему. Ко је дакле јачи и блаженији од оног којему је Бог помоћник?”
Опет је рекао:
“Бог је свуда присутан, али је Он најближи онима који су благочестиви, који се труде и нису чедни само у својим речима, него блистају и у делима својим. А тамо где постоји Бог, ко сме да чини зло, или ко сме да прави сплетке?”
Опет је рекао:
“Људска снага није у човековој природи, јер је она променива, него у његовом избору да се управља по вољи Божијој. Побринимо се дакле, чеда моја, за нашу душу бар онолико колико се бринемо за наша тела.”
Опет је старец рекао:
“Сабирајмо лековита средства за душу која су: благочешће, праведност, смирење, послушност. А лекар душа наших Христос је увек близу нас и спреман да нас излечи. Добро би било дакле да Га не презремо.”
Опет је рекао:
“Господ нас учи да будемо уздрживи, а ми бедници са нашом раслабљеношћу све више и више тонемо у задовољства.”
Опет је старец рекао:
“Предајмо себе Богу на начин који нам препоручује свети апостол Павле “као оживљени из мртвих”[5]. Не обазиримо се уназад да не би тако занемарили оно што је пред нама. Здружимо се са апостолом који за себе каже “и трчим према циљу ради награде небеског признања[6].”
Неког старца је упитао један брат:
“Зашто ја стално осуђујем браћу?”
“Зато што ти још ниси упознао самога себе. Јер онај ко познаје себе, тај не примећује грехе своје браће.”
 
ГЛАВА 145
 
О блаженом Генадију[7] патријарху цариградском и о његовом чтецу Харисију
 
Посетили смо храм општежића Салама који се налази недалеко од Алексанрије и тамо затекли два старца. Они су нам тврдили да су били презвитери Цариградске Цркве. Испричали су нам о блаженом Генадију, патријарху цариградском да је често био узнемираван од многих људи због чтеца Харисија, који је живео веома лошим животом.
Дозвавши чтеца, патријарх се потрудио да га уразуми, али поука није нимало дејствовала на њега. Зато је био кажњен по правилима отаца и по правилима Цркве. Пошто је, после неког времена, патријарх схватио да казна ни мало не користи чтецу, јер је он постао и убица, а бавио се и магијом, патријарх посла свог гласника у храм светог Елефтерија, у којем је Харисије иначе био чтец и заповеди му:
“Реци светоме Елефтерију – твој војник, свети Елефтерије, много греши. Или га исправи, или га одлучи.”
Дошавши у храм светога Елефтерија и ставши према жртвенику патријархов гласник уздиже своју руку и обрати се мученику:
“Патријарх Генадије ти поручује, свети мучениче Христов, преко мене грешнога: твој војник много греши. Или га поправи, или га одлучи.”
Следећег дана је узрочник многих зала нађен мртав. Сви су били поражени страхом и прославили Бога.
 
ГЛАВА 146
 
Виђење Евлогија патријарха александријског41)
 
Када смо били у Енату у манастиру Тугара, игуман авва Мина нам је испричао да је свети патријарх Евлогије, док је једке ноћи насамо обављао своје монашко правило у патријаршијској капели, видео да поред њега стоји архиђакон Јулијан. Чим га је спазио, зачудио се веома архиђаконовој смелости да му дође без претходне најаве и то у време његове личне молитве. Ипак је прећутао. Завршивши псалмопојање, патријарх учини земни поклон. То исто учини и јављени у лику ђакона. Поклонивши се патријарх устаде, док ђакон остаде на поду. Окренувши се према њему, патријарх му се обрати:
“Докле ћеш остати на поду?”
“Док ми ти сам не пружиш руку и не подигнеш ме, ја не могу устати” одговори архиђакон.
Тада авва пружи руку, дохвати га и подигне. Затим продужи псалмопојање. После неког времена осврну се око себе и схвати да је потпуно сам. По завршетку јутарњег правила, патријарх позва свог келејника и упита га:
“Зашто ме ниси обавестио о доласку архиђакона, па је он без најаве ушао к мени и то у току ноћи?”
Келејник га је уверавао да нити је он кога видео, нити је ико улазио у двор. Пошто му патријарх није поверовао, замолио га је да позове вратара. А кад је овај дошао, упитао га је:
“Зар није архиђакон Јулијан ноћас улазио овде?”
Овај га је кунећи се уверавао да заиста нико није улазио у двор, нити је из њега излазио. Тек тада се патријарх умирио.
Чим је свануло јавио му се архиђакон Јулијан за благослов. Патријарх га упита:
“Зашто ти, архиђаконе Јулијане, ниси поштовао правило наше куће па си ноћас ненајављен дошао к мени?”
“Молитвама твојим владико, нити сам ноћас долазио овде, нити сам излазио из моје келије до самог овог часа.”
Тада је велики Евлогије схватио да му се јавио сам свети мученик Јулијан[8] да би га побудио да обнови његов храм који је током времена толико остарео, да је био склон паду. Поштовалац мученика, овај божанствени Евлогије пружи своју руку и са великом ревношћу подиже нови храм и украси га како приличи храму свештеномученика.
 
ГЛАВА 147
 
Чудесна исправка посланице папе Лава[9] патријарху Флавијану[10]
 
Још нам је исти авва Мина, игуман поменутог манастира, причао да је из уста самог авве Евлогија, патријарха и папе александријског, чуо следеће казивање:
Када сам боравио у Цариграду посетио сам римског архиђакона, господина Григорија, врлинског мужа, који ми је причао о светом и блаженом Лаву, папи римском. У Римској Цркви је записано предање да је тај папа Лав, написавши посланицу светом Флавијану, патријарху цариградском, против нечесних Евтихија и Несторија, посланицу ставио на гроб светог апостола Петра и да се затим преко молитве, поста и бдења обратио врховном Апостолу речима:
“Ако сам ја као човек нешто пропустио, ти коме је од Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа поверена Црква и овај престо, исправи сам оно што сам написао.”
По истеку четрдесет дана јавио му се сам Апостол у време молитве и рекао:
“Прочитао сам и исправио.” И заиста, узевши своју посланицу са гроба светога Петра, отвори је и нађе да је исправљена руком Апостола.
 
ГЛАВА 148
 
Виђење Теодора епископа Дарне о истом папи
 
Теодор, епископ Дарне ливијске, нам је испричао следеће:
Када сам био сингел код светог папе Евлогија, видео сам у сну блиставог, високог мужа који ми је рекао:
“Најави ме патријарху Евлогију.”
“Ко си ти господине и како наређујеш да те најавим?”
Он ми одговори:
“Ја сам Лав, папа римски.” Затим сам отишао до Евлогија и обавестио га:
“Свети и блажени папа Лав, управитељ Римске Цркве, жели да вам се поклони.”
Чим је ово чуо, патријарх Евлогије устаде и потрча папи у сусрет. После заједничког целива, сатворивши молитву, они седну. Тада се чудесни и богоносни Лав обрати патријарху Евлогију следећим речима:
“Да ли знаш зашто сам дошао к теби?”
“Не.” одговори патријарх Евлогије.
“Дошао сам да ти захвалим што си прекрасно и силно заступао моју посланицу, коју сам написао нашем брату Флавијану, патријарху цариградском, што си подржао моје мишљење и тако затворио уста јеретицима. Знај, брате, да ниси само мени помогао својим трудом, него и самом врховном апостолу Петру, а пре свега и самој нама и од нас проповеданој истини која је Христос Бог наш.”
Ово сновиђење нисам имао само једном, него три пута. О њему сам испричао светоме папи Евлогију. Чим је ово чуо, он је заплакао, уздигнуо руке према небу и заблагодарио Богу рекавши:
“Благодарим ти, Господе Боже наш, што си мене недостојна удостојио да будем проповедник истине Твоје. Ради молитава твојих служитеља Петра и Лава, доброта Твоја је примила моје мало усрђе као две удовичине лепте.”
 
ГЛАВА 149
 
Приповедање Амоса патријарха јерусалимског[11] о истоме
 
Када је авва Амос дошао у Јерусалим и био хиротонисан за патријарха, дођу да му се поклоне игумани свих манастира. Међу њима сам био и ја са својим игуманом. Патријарх се обратио оцима следећим речима:
“Молите се за мене оци, јер сам узео на себе велико и претешко бреме и патријарашка служба ме веома плаши. Јер Петру, Павлу, Мојсеју и њима сличнима је приличило да напасају разумне душе, а ја сам бедан и грешан. Од свега се највише плашим терета рукополагања. Читао сам да је блажени Лав, бивши управитељ Римске Цркве, четрдесет дана у молитви и посту провео крај гроба апостола Петра тражећи да га сам Апостол заступи пред Богом и измоли опроштај његових грехова. И заиста, када се навршило четрдесет дана, јавио му се апостол Петар и рекао:
“Молио сам се за тебе. Опроштени су ти сви греси сем греха што си и недостојне рукополагао. За ово ћеш сам морати да даш одговор.”
 
ГЛАВА 150
 
О преосвећеном епископу Ромиле
 
Причао нам је авва Теодор да постоји градић Ромила тридесет миља удаљен од Рима. У њему је живео један епископ, врлински и значајан муж. Једног дана су га неки становници Ромиле оклеветали код блаженог папе римског Агапита[12] да једе из освећених црквених сасуда. Папа, зачуђен оваквом вешћу, пошаље два клирика који пешке доведу у Рим свезаног епископа и баце га у тамницу. Пошто је епископ провео три дана у тамници, наступи недеља. У освит недеље, док је папа још спавао, њему се неко јави у сну и рече:
“У ову недељу ни ти, нити ико од клирика или епископа који се налазе у овом граду да не служи Литургију, него да је служи епископ којег држиш затвореног у тамници, њега желим да данас служи.”
Чим се папа пробудио помисли у себи о сну који је сањао такве сам оптужбе слушао против њега и он да ми данас служи?! Међутим, заспавши он опет чује глас:
“Рекох ти, епископ који се налази у затвору, он да ми данас служи.”
Овај се глас и по трећи пут поновио. Онда се папа разбудио и одмах наредио да му се доведе затворени епископ.
“Која је твоја тајна духовна радња?” упитао га је папа.
“Ја сам грешан човек” био је једини одговор епископов.
Како више ништа није могао да сазна од епископа, папа му рече:
“Данас ћеш ти служити Литургију.” И заиста, када епископ стаде пред свети престо, папа стаде поред њега, а ђакони око престола, отпоче света Литургија. И када наступи време за свети принос, поче епископ да чита молитву приношења. Таман да је заврши, поче испочетка да је чита. Тако исто по трећи, по четврти пут, али никако да заврши молитву. Како су сви били зачуђени због одуговлачења Литургије, упита папа епископа:
“Шта то значи, ти већ четврти пут читаш молитву и не можеш да је завршиш?”
“Опрости ми свети папо, ја нисам видео, као што сам то до сада гледао, силазак Светог Духа и зато не завршавам молитву. Али удаљи од светог престола ђакона који држи рипиду, јер се ја не усуђујем да му то кажем.”
Ђакон се удаљи на речи светог Агапита и одмах и епископ и папа видеше силазак Светог Духа. Тада се и завеса која се налазила изнад светог жртвеника сама подигла и наткрила је и папу и епископа и ђаконе и свети жртвеник за читава три сата.
Тада је божански Агапит разумео да је овај епископ велики пред Богом и да је оклеветан. И ожалости се тада што му је и он учинио неправду и одлучи да ништа више не решава брзб и непромишљено, него да одлучује дубоко размишљајући и уз стрпење.
 
ГЛАВА 151
 
Казивање авве Јована Персијанца о светом папи Григорију[13]
 
У Мониду смо посетили авву Јована Персијанца који нам је испричао следеће о великом Григорију, блаженом епископу римском:
Био сам у Риму на поклонењу гробовима светих апостола Петра и Павла. Једног дана док сам био у граду угледах папу Григорија који је требало да прође поред мене. Ја реших да му се поклоним и да од њега узмем благослов. Када су ме угледали његови пратиоци, сви од реда почеше да ме преклињу:
“Авва, не клањај му се.”
Али ја нисам разумео ради чега ми то говоре, а сматрао сам неприличним да му се не поклоним. Када ми се папа довољно приближио и схватио моју намеру за име Божије, браћо, он се први баци на земљу и није хтео да се подигне све док ја први нисам устао. Онда ме је са великим смирењем целивао и из своје руке пружио три златна новчића наредивши да ми се да раса и све остало што ми је потребно. А ја прославих Бога који му је дао толико смирење, милосрђе и љубав према свима.
 
ГЛАВА 152
 
О авви Маркелу скитском
 
У лаври Монида смо посетили авву Маркела скитског, а старец, желећи да нам да поуку, исприча нам следеће:
Док сам још живео у родном месту (а био је из Апамије) налазио се тамо џокеј по имену Филерим. Једног дана он буде побеђен у трки и зато није добио палмову гранчицу у знак победе. Зато су људи, који су иначе навијали за њега, бурно негодовали:
“Филерим није добио победничку палмину гранчицу.”
Када сам дошао у Скит десило се да ме је, понекад, мучила помисао да се вратим у свет. А ја сам онда у свим тим тренуцима говорио себи:
“Маркеле, Маркеле, Филерим у свету не осваја палмине гранчице.”
Ове речи су, по милости Христовој, толико снажно деловале на мене да ја тридесет и пет година нисам излазио из Скита све док варвари нису опустошили Скит, а мене протерали у Пентапољ.
Исти овај авва Маркел нам је приповедао као о неком другом старцу који је живео у Скиту, а у ствари радило се о њему, да је тако једне ноћи устао са намером да обави своје монашко правило. Почевши га зачу звук трубе као у рату. Смућен овим старец је размишљао откуда овај звук. Овде не постоје војници, а ни време ратно није. Размишљајући овако, он спази како му се приближава један демон који му рече:
“Да, сада јесте време рата. Ако дакле, не желиш да ратујеш или да будеш нападнут иди лези и спавај и нећеш претрпети напад.”
Опет је старец рекао:
“Верујте ми, чеда моја, да ништа тако не узнемирава, не рањава, не понижава, не ожалошћује и не разоружава против нас демоне као и самог зачетника зла Сатану, као непрестано вршење псалмопојања. Читаво
Свето Писмо је корисно, а читање истог причињава велику непријатност демонима, међутим, ништа их толико не ремети као читање Псалтира. Слично као и у народу, један део народа прославља цара, други део се жалости тиме и оружа се против оних који величају цара, тако исто и демони они се огорчавају и узнемиравају када се чита Свето Писмо, а још више када се поју псалми. Појући псалме, с једне стране узносимо молитве Богу, а са друге стране проклињемо демоне. Тако ми у молитви кажемо: “Помилуј ме Боже по великој милости Својој и по обиљу милосрђа Твојих очисти безакоње моја”.[14] И опет: “Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога светога не одузми од мене.”[15] И опет: “Немој ме одбацити кад остарим, кад ме изда снага моја, немој ме оставити.”[16] Са друге стране проклињемо демоне када кажемо: “Устаће Бог и расуће се непријатељи Његови и побећи ће од лица Његова они који Га мрзе.”[17] На другом месту: “Разасу народе који желе рат.”[18] “Видех нечастивог где се узноси и кличе, као кедар ливански, и прођох, и кад га потражих не беше га и не нађе се место његово.”[19] И следеће: “Мач њихов нека се зарије у срце њихово.”[20] И: ” Копа јаму и ископа и паде у њу коју је начинио; злоба његова обрати се на главу његову, излоћа његова паде на теме његово.”[21]
Опет је старец рекао:
“Верујте ми, чеда моја, колико је велика част и похвала ономе ко се и цара свога одрекне и постане монах, јер су духовна блага изнад чулних, тако је исто велика срамота и стид монаху који се одрекне своје монашке схиме да би постао цар.”
Опет је рекао:
“У почетку је човек био сличан Богу, а удаљивши се од Бога он је постао сличан животињама.”
Опет је рекао:
“Наша природа нас буди на страсти, а силно подвижништво гаси те страсти.”
Опет је рекао:
“Нека те не зачуђује то да, иако си човек, можеш да постанеш ангео. Пред нама је равноангелна слава коју је Подвигоположник обећао онима који се труде.”
Опет је старец рекао:
“Ништа толико снажно не приближава монаха Богу као прекрасна, света и богољубива чистота срца. Она нас чини способним да се никада не удаљавамо од Бога.”
Опет је рекао:
“Оставимо, чеда моја, рађање деце и брак онима који гледају у земљу и чезну за стварима овога света и за садашњицом, а не могу да се труде да задобију вечна блага и не могу да се одрекну пролазних вредности.”
Опет је старец рекао:
“Потрудимо се да побегнемо од телесног живота баш као што је Израил побегао од египатског ропства.”
Опет је рекао:
“Пред нама су светли и слатки дарови Божији у супротности са горким задовољствима светским.”
Опет је старец рекао:
“Избегавајмо среброљубље, које је мајка свих зала.”
 
ГЛАВА 153
 
Одговор раитског монаха брату световњаку
 
Живела у Цариграду два брата световњака. Били су веома побожни и много су постили. Један од њих, дошавши у раитску област, одрече се света и постаде монах. После неког времена дође к њему његов брат световњак у жељи да види брата монаха. И, пошто су неко време живели заједно, спази брат световњак да његов брат монах узима храну поподне и, саблазнивши се, рече му:
“Док си живео у свету ти, брате, до заласка сунца ниси узимао храну. Шта је сад ово?”
“Истина брате, док сам живео у свету хранио сам се преко мојих ушију. Празна људска слава и похвале су ме, не мало, храниле и тако замењивале напоре подвижништва” одговори брат монах.
 
ГЛАВА 154
 
О Теодору световњаку
 
Авва Јордан, пастир, нам је испричао следеће:
Нас тројица отшелника дођемо авви Николи који је живео код Ветасимског потока. То је између манастира светог Елпидија и манастира названог Страначки. Код њега смо затекли једног световњака. И док смо разговарали о спасењу душе, авва Никола се обрати световњаку:
“Хајде, реци нам и ти нешто.”
“Шта ја, светски човек, могу рећи што би користило вама? О када бих бар сам себи могао донети користи” одговори световњак.
“Ипак и ти можеш нешто да нам кажеш” рече му старец.
Тада нам је световњак испричао следеће:
“Ево, већ двадесет и две године ме сунце није видело да једем сем суботом и недељом. Живим као надничар на имању једног богатог, веома неправедног и насилног човека. Код њега сам већ петнаест година. Радим дан и ноћ, али он никада није хтео да ме исплати. Само ме је свакодневно малтретирао. А ја сам у себи овако говорио: “Теодоре, ако издржиш овог човека, он ће ти, уместо плате коју си заслужио, припремити Царство Небеско.” До данас сам сачувао своје тело чисто од додира са женама.”
Чувши све ово добили смо велику корист за душу.
 
ГЛАВА 155
 
Приповедање авве Јордана о тројици Сарацена који су се међусобно поубијали
 
Још нам је авва Јордан и следеће причао да је чуо од авве Николе:
За време највернијега цара Маврикија[22], када је сараценски војсковођа Намис учинио велику пљачку, пролазио сам близу Анона и Едона и угледао три Сарацена како воде једног заробљеника, младића од око двадесет година и веома лепог по стасу и лику. Чим ме је младић угледао, почео је са сузама у очима да ме моли да га ослободим. Ја сам тада почео да молим Сарацене да га пусте.
“Нећемо га пустити” одговори један од њих на хеленском.
“Ево, узмите мене, а њега пустите” кажем им ја, “он не може поднети заробљеништво.”
“Не можемо га пустити” опет ми одговорише.
“Можда бисте га за новац ослободили. Дајте ми га и ја ћу ићи да испросим све што је потребно.”
“Не можемо ти га дати” одговори један од њих, “нашем жрецу смо обећали да ћемо му за жртву довести најлепшу особу коју нађемо. А ти, боље да се изгубиш одавде док још и твоја глава није полетела са рамена.” Тада сам се поклонио Богу вапијући:
“Спаситељу наш, Господе Боже, спаси слугу Твога.”
У тај мах три Сарацена, обузети беснилом, извадише мачеве и посекоше један другог. Ја тада узех младића са собом у пештеру, па пошто он није хтео да оде од мене, постаде монах. Проживевши седам година у монашком подвигу, он оде ка Господу. Био је родом из Тира.
 
ГЛАВА 156
 
Одговор једног старца двојици философа
 
Два философа дођоше неком старцу да од њега чују поуку, али је старец ћутао.
“Зашто нам не одговараш оче” навалише философи.
Тада старец отвори своја уста:
“Ви сте само љубитељи речи, а ја тврдим да ви нисте истинити философи, то јест мудрољубиви. Докле ћете учити да говорите ви који не знате о чему треба говорити? Ево вам предмета за ваше философирање – непрестано размишљајте о смрти и спасавајте се безмолвијем и тишином.”
 
ГЛАВА 157
 
О једном псу који је показао пут монаху
 
Дођемо ја и софист Софроније у лавру Каламон у близини Јордана да посетимо авву Александра. Код њега затекосмо два монаха из сувивског Сиријског манастира. Они су нам испричали следеће:
Пре десет дана дошао нам је неки старец у Сувив у Вески[23] манастир и поделио благослове.[24] Онда је замолио манастирског авву рекавши:
“Учини ми љубав и обавести суседни Сиријски манастир да и они дођу по благослов. А они нека обавесте и Хоремвски манастир да и они дођу.”
Тако је авва послао једног брата до игумана сувивског Сиријског манастира да му каже:
“Дођи до Веског манастира, али обавести и Хоремвски манастир да и они дођу.”
Кад му је послани монах ово рекао, старец му одговори:
“Да ти искрено кажем брате, ја немам никога да пошаљем тамо. Буди добар па иди и сам их обавести.”
“Али ја никада нисам тамо био и не знам пут” одговори му брат.
Тада старец заповеди свом псу: “Иди са братом у Хоремвски манастир да би он тамо пренео поруку.”
И пас је кренуо са њим и одвео га до манастира. Показали су нам тог пса о којем су причали јер је он био са њима.
 
ГЛАВА 158
 
О магарцу отшелника мареских
 
У близини Мртвог Мора налази се брдо по имену Марес. У њему тихују отшелници. Они имају градину шест врста дугачку при морском заливу. Градину је обрађивао један од њих. У било које доба да су отшелници желели поврће из долине они би стављали самар на своје магаре, рекавши му:
“Иди у градину до градинара и донеси нам поврће.”
Магаре би само отишло до градинара па би, ставши пред врата врта, у врата лупнуло својом главом. Градинар би одмах, натоваривши га поврћем, пустио магаре да оде. И тако, могло се видети како магаре сваки дан путује само да би услужило старце, али никог другог није слушало и никоме није давало оно што је имало на самару.
 
ГЛАВА 159
 
Приповедање и савети авве Мине
 
Авва Мина, игуман манастира авве Северијана, нам је причао о авви Софронију, пастиру, да је живео у близини Мртвог Мора и да је потпуно наг провео седамдесет година хранећи се једино растињем и ничим другим.
Још нам је и следеће причао да је чуо од истог:
“Молио сам Господа да се ђаволи не приближавају мојој пећини. И ја сам их видео да долазе на триста метара од моје пећине, али да јој се не могу приближити.”
Сам авва Мина је поучавао братију у манастиру овако:
“Чеда моја, избегавајмо светека дружења, јер она, као што знамо, доносе штету, особито младим монасима.”
Опет је старец рекао:
“Сваки узраст је дужан да се покаје и узраст младих и узраст старих, јер сви могу да заслуже вечни живот, који доноси велику славу и част. Млади зато што они у цвету младости, у самој ватри страсти, треба да савију врат под бреме целомудрија, а стари зато што су успели да искорене зле навике, које су већ дуже времена имали.”
 
ГЛАВА 160
 
О јављању демона једном старцу
 
Приповедао нам је авва Павле игуман манастира авве Георгија да је од неког старца чуо следеће:
Док сам тиховао у мојој келији уз рукодеље, плео сам котарице и појао псалме, одједном уђе кроз прозор неко налик на сараценско дете обучено у плетену хаљину, стаде испред мене и поче да игра уз моје појање. Онда ми се обрати:
“Да ли добро играм свече?”
Ја сам ћутао, а оно ће опет: “Да ли ти се свече свиђа како играм?” Како му баш ништа не одговорих, оно ће опет: “Шта мислиш калуђеру, да велико дело чиниш? Кажем ти да си и у шездесет петом и у шездесет шестом и у шездесет седмом псалму погрешио.”
Тада сам устао од рукодеља и поклонио се Богу. И одмах је оно дете постало невидиво.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лавра Светог Герасима Јорданског се налази на неких 300 метара испод површине Средоземног Мора. Око њега се уздижу, са једне стране Јудејске планине, а са друге, Јорданске висине од којих се топлота одбија и устремљује ка манастиру. Река Јордан је недалеко, па су врућине пуне влаге.Оваква клима је такође веома погодна за змије, гуштере и остале гмизавце. Поклоник манастира може и данас да види у њему велике тегле где су у уљу утопљене змије отровнице и смртоносне шкорпије. Уље из ових тегли се употребљава као средство за испирање рана код евентуалног уједа отровних гмизаваца.
  2. Унинијем оци називају стање духовног немира, духовног растројства и духовне чамотиње.
  3. Помен преподобног Давида се врши 6. септембра.
  4. Пустиња Келије се налази на северозападу делте Нила, а на североистоку од друге организоване монашке целине, пустиње Скита. Обе пустиње су у Сахари. Ближе одредиште Скита је Нитријска Пустиња (Wadi el Natrun), а ближе одредиште Келија је западно од града Al Barnuji. О пустињиКелије су до нас допирали записи о многим светим оцима, њиховом животу и њиховим подвизима, али је локација Келија била изгубљена, јер су пешчане дине кроз векове биле покриле све. Од 1964. је тим састављен од француских и швајцарских археолога, па у нарадних десет година, радио напроучавању и одкопавања у пустиње Келија. Они су нашли дасу монашке насеобине ове пустиње заузимале око сто квадратних километара, и да су имале пет врста организованих грађевинских целина, које Арапи зову Kusur (утврђење). У њима је био скуп мање или више одвојених, независних келија у којима је сваки монах имао свој интимни простор најпогоднији за молитву и молитвено созерцање, значи простор за борављење монаха са простором за молитву, затим за рукоделије, за чување хране, за воду, за кухињу и за башту.У једној организованој целини је било више монаха, али су сви они у нормалним условима живота били строго независни једни од других. Заједнички им је био храм, или храмови ради заједничких литургија. Може се закључити да је овакав начин монашког живота био између строгог пустињаштва и организованих манастирских општежића. У историји монаштва он заузима простор од четвртог до осмог века. На поменутих око сто квадратних километара је откопано око хиљаду и пет стотина оваквих монашких целина.
  5. Рим.6, 13
  6. Филиб. 3, 14
  7. Патријарх цариградски Генадије I (458-481) био је строг правоверник. Борио се против монофизита и осталих отпадника од вере православне. Празнује се 31. августа
  8. Вероватно се односи на мученика који је страдао у Александрији са још друга три мученика. Њихов помен се празнује 30. октобра.
  9. Свети Леон, папа римски (440-460), је своју посланицу Флавијану, патријарху цариградском, послао 449. Она је била одбрана православне вере од монофизита и монотелита и била је са одушевљењем примљена од отаца IV Васеленског сабора (451). Празнује се 18. фебруара.
  10. Флавијан, патријарх цариградски (446449), муж пун врлина, био је веран одлукама отаца светог III Васеленског сабора, због чега је био осуђен од Диоскора. Прогнан са своје катедре, умро је у Ефесу 449. Празнује се 16. фебруара.
  11. Амос, јерусалимски патријарх (594-601).
  12. Свети Агапит, папа римски (535-536), је имао велику ревност за православну веру. Умро је у Константинопољу 536., где је дошао ради одлучења од Цркве јеретика Антима.Успомена његова се празнује 17. априла.
  13. Свети Григорије I Велики, римски папа Двојеслов (590-604) одликовао се великим смирењем и називао је себе “рабом свих свештенослужитеља” . Био је поборник праве вере. Празнује се 12. марта.
  14. Пс. 50,1
  15. Пс. 50, 11
  16. Пс. 70(71), 9
  17. Пс. 67(68), 1
  18. Пс. 67(68), 30
  19. Пс. 36(37), 35,36
  20. Пс. 36(37), 15
  21. Пс. 7, 16-17
  22. Маврикије, цариградски автократор (582-602), се веома заузимао за православну веру, а био је познат по своме образовању, по мудрости и изузетним војним способностима.
  23. Веси су становници Кавказа. Они се налазе и у Светој Земљи, а богослужења врше на своме језику.
  24. Благослов: овде помоћ, поклон.

Comments are closed.