НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 81. О извору који се појавио чудом светог Теодосија
ГЛАВА 82. О старцу Јовану из манастира Скопела
ГЛАВА 83. О истоме
ГЛАВА 84. О животу и о смрти једног отшелника
ГЛАВА 85. О монасима који су одбили да дају милостињу
ГЛАВА 86. О отшелнику који је предвидео своју смрт
ГЛАВА 87.  Проналазак моштију отшелника Јована
ГЛАВА 88.  О авви Томи, представнику неког манастира из Апамије
ГЛАВА 89.  Откриће моштију неког отшелникана гори Аману
ГЛАВА 90.  Смрт двојице отшелника на гори Птерига
ГЛАВА 91. О авви Георгију отшелнику и о његовом ученику Талалеју
ГЛАВА 92. О авви Георгију из Кападокије и откриће моштију пастира Петра
ГЛАВА 93. Смрт авве Сисинија и његовог ученика
ГЛАВА 94. О авви Јулијану, епископу Востре
ГЛАВА 95. О старцу Патрикију
ГЛАВА 96. О истом и о Јулијану слепом Арапину
ГЛАВА 97. О двојици монаха који су се заклели да се никад не раздвоје
ГЛАВА 98. О смрти другога брата
ГЛАВА 99. О старцу Јанту
ГЛАВА 100. О старцу Петру из Понта
 


 
ГЛАВА 81
 
О извору који се појавио чудом светог Теодосија
 
Исти оци су нам испричали како је у оно време нека христољубива жена из околине Апамије ископала бунар. Иако је копала веома дубоко, није нашла воду и била је веома тужна због тога. Једног дана угледа жена једног човека који јој рече:
„Пошаљи да ти се донесе икона светог Теодосија из Скопела и његовим молитвама Бог ће ти дати воду.“
Тада жена посла двојицу људи у манастир, а када јој они донесоше икону, она је убаци у бунар и оног тренутка бунар се напуни водом. Они који су икону извадили из воде донели су и нама те воде да је пробамо. Ми се написмо и прослависмо Бога.
 
ГЛАВА 82
 
О старцу Јовану из манастира Скопела
 
У истом манастиру смо упознали старца по имену Јован. О њему су нам оци манастира испричали:
Заиста је велики у врлинама и страшан према демонима. Било ко да дође к нама, од оних које узнемиравају нечисти духови, добија исцелење.
 
ГЛАВА 83
 
О истоме
 
Оци тога места су нам још испричали о овом старцу:
На неких двадесетак километара од манастира постоји трговачки центар који се зове Мала Акра. У њему је неки капетан, који је поседовао брод тежак око три тоне, већ две недеље покушавао да брод порине у море. Сам је говорио да је за ове две недеље сваког дана плаћао по триста радника, али брод није успевао ни да помери, а камоли да га порине у море. Брод је очито, раније био у власти лоших људи, можда чак и разбојника. Капетан се дакле, нашао у великој невољи и није знао шта да ради. По Божијем промислу, старец је тих дана сишао у оне крајеве. Чим га је капетан угледао, а познавао га је од раније, замолио га је:
„Господине авва, молим те, благослови брод јер он, вероватно због магије, неће да се порине у море.“
„Иди, припреми ми обед да се нахраним и Бог ће помоћи“ одговори му старец. Ово је рекао да би капетан отишао до своје куће. Кад је овај отишао, старец се сам попео на брод. Тамо се три пута поклонио Богу и три пута је брод осенио крсним знаком у име Господа нашега Исуса Христа. Онда је отишао у кућу капетанову и рекао му:
„Иди и спусти твој брод у море.“ Капетан је са великим поверењем послушао старца. Чим су брод малкице гурнули, он се нашао у мору. И сви су око брода прославили Бога.
Тек што смо били кренули приближи нам се једна кошута, стаде поред нас и поче ногама својим да копа земљу.
Спазивши ово, наш отац нам рече: „Верујте ми, чеда моја, овде је погребен слуга Божији.“
Ми смо онда почели да копамо и нашли смо његово тело цело као да је јуче заспао. Понели смо га са собом у манастир и погребли на гробљу отаца.
 
ГЛАВА 84
 
О животу и о смрти једног отшелника
 
Оци истог овог манастира су нам испричали и следеће:
У нашим планинама је више година живео неки отшелник, који је био велики пред Богом, а хранио се само дивљим травама. Умро је у једној малој пећини. Ми нисмо знали да је он починуо у Господу него смо мислили да се преселио у неку другу пустињу, јер је имао обичај да мења место свог боравка. После неког времена он се јавио у сну игуману садањег манастира, прекрасном и пуном врлина пастиру, авви Јулијану и рекао му:
„Узми неколико монаха са собом и дођи да ме узмеш са места на којем се налазим, са горе прозване Јеленска.“
На то је наш отац узео неколицину монаха и попео се на гору као што му је било речено. Иако смо претраживали гору не мало времена, нисмо могли да нађемо тело отшелника. Временом је улаз у пећину био прекривен дрвећем, земљом и снегом. Како га нисмо нашли, наш авва нам рече:
„Време је, чеда моја, да сиђемо са горе.“
 
Глава 85
 
О монасима који су одбили да дају милостињу
 
Још су нам исти оци испричали и следеће:
Код нас постоји обичај да сваког Великог Четвртка долазе сиромаси и сирочићи ове области у манастир да узму по пола мерице пшенице, по пет просфора, пет новчића, судић вина и пола судића меда.
Једне године залихе пшенице су биле веома смањене јер она већ три године није рађала и зато се у читавој земљи продавала по веома високој цени. Због тога су неки, још на почетку Великог Поста, рекли игуману да треба да прекине са давањем милостиње на Велики Четвртак, јер ће иначе манастир толико осиромашити да ће братија касније оскудевати. Но игуман се није сложио:
„Чеда моја, не треба да прекидамо са благословом великог нашег оца, авве Теодосија. То је његова заповест и неће нам бити на корист ако је прекршимо, а ако је послушамо, он ће се побринути о нама.“
Но братија никако не хтеде да слуша игумана.
„Нисмо дужни да дајемо милостињу и нећемо је дати.“
„Идите и учините како вам је воља“ најзад одобри ражалошћени игуман.
Тако, те године, нико не доби уобичајену милостињу на Велики Четвртак. Но, када је после краћег времена економ отишао у магацин, видео је да је све жито у њему проклијало, тако да су били приморани да га баце у море. Онда им игуман рече:
„Овако се дешава свима онима који презиру заповести свога оца. Ово су плодови непослушности. Да смо дали милостињу, отишло би нам само око пет стотина мерица пшенице, али бисмо тиме извршили заповест нашег оца, авве Теодосија, а браћи нашој сиромасима бисмо олакшали њихово бреме. Овако смо изгубили око пет хиљада мерица пшенице. И шта смо учинили? У суштини два зла: једно је то што смо прекршили заповест оца нашега и друго што нисмо имали наду у Бога, него у наш магацин. Из овога се, чеда моја, научимо да је Бог тај који управља свим људима и да свети Теодосије брине о свима нама.“
 
ГЛАВА 86
 
О отшелнику који је предвидео своју смрт
 
Брат Тома из Егеа нам је испричао следеће: Једном смо, одлазећи после празника из Егеа, посетили манастир светог оца нашег Теодосија у Скопелу. Док смо боравили у манастиру, одиграо се следећи догађај:
У брдима изнад манастира је живео неки отшелник који се хранио само травама. Он је сваке недеље долазио у манастир да се причести. Једном му се тако братија у манастиру нешто замерила, после чега читавих пет недеља није долазио да се причести по свом обичају. Ово је ожалостило братију манастира. И док смо ми боравили у манастиру, десило се да је једне недеље отшелник дошао у храм. Братија га је тада замолила за опроштај, а и он њих. Пошто се отшелник причестио пресветим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа, стао је на сред храма и тамо мирно предао своју душу. Тада су оци манастира разумели да је отшелник предвидео свој крај и да је зато и дошао да се опрости са њима, да не би отишао Богу на истину имајући било шта на души својој против некога.
 
ГЛАВА 87
 
Проналазак моштију отшелника Јована
 
На шест миља од Роса посетили смо једно село, које се налази у подножју једне високе горе. У селу су нас прихватила два стара сељака. Одвели су нас у цркву и тамо нам показали један гроб.
„Овде лежи један велики отшелник.“
„Како то знате?“ упитасмо их.
„Пре седам година сви становници овог села су видели како на врху оближње горе сија нека светлост, као да се запалила велика ватра. Ово се понављало из дана у дан. Попели смо се на гору, али нисмо нашли ни ватру, ни трагове ватре. Шума је била недирнута. Вратили смо се у село и већ следеће ноћи угледасмо исти призор. светлост на врху горе. Како је светлост са горе наставила да сија читава три месеца, одлучили смо да ноћу, наоружани против звери, кренемо пут ње. Једне ноћи попели смо се у гору до саме оне светлости и тамо сачекали да се раздани. Тада се пред нама указао отвор једне мале пећине из које је долазила светлост. Ушли смо и у њој спазили тело једног упокојеног отшелника. Био је обучен у хаљину од јарећих кожа преко које је имао мандију исплетену од танких грана. На грудима је држао Еванђеље са сребрним крстом, а поред њега је стајала написана порука: „Ја, смирени Јован, упокојих се петнаестог индикта“[1]. Ми смо тада прерачунали време и нашли да је већ седам година прошло од његовог уснућа. Лежао је пред нама као да је тог истог дана предао своју душу. Поневши га са собом сахранили смо га у гроб пред којим сада стојимо.
 
ГЛАВА 88
 
О авви Томи, представнику неког манастира из Апамије
 
У Теуполису нам је неки презвитер Цркве причао о авви Томи, представнику једног општежића из Апамије. Он је у Теуполис дошао по неком манастирском послу и како се у граду задржао прилично дуго, десило се да је умро у Дафнима[2] у храму свете Ефимије. Пошто је био странац, свештеници су га сахранили у гробљу за странце. Следећег дана била је сахрањена, у исти гроб, изнад авве Томе, нека жена. Било је осам часова ујутро кад су је покопали, а већ поподне земља ју је избацила из својих недара. Ово су видели сви становници онога краја и веома су се зачудили. Увече су ову жену поново закопали у исти гроб, а ујутро су је нашли избачену из гроба. Узели су тада њено тело и сахранили у други гроб.
После неколико дана опет је била сахрањена нека жена поврх авве Томе, јер нико до тада није схватао да монах не дозвољава да се жена сахрањује са њим. Како се десило да је и ова жена била избачена из гроба, сви су схватили да монах не прихвата жену у свом гробу. Када су ово испричали патријарху Домнину[3], он је наредио да сви становници града дођу и да тело оног монаха са свећама и уз појање из Дафнија пренесу у Антиохију. Тамо су га закопали у гробље у којем леже мошти многих светих мученика, па су чак изнад његовог гроба саградили и једну малу капелу.
 
ГЛАВА 89
 
Откриће моштију неког отшелника на гори Аману
 
У Теуполису нам је један од отаца испричао следеће:
Попео сам се једном по неком послу на гору Аман[4] и тамо нашао једну пећину. Ушао сам у њу и спазио једног отшелника како клечи, уздигнутих руку ка небу, док му је дуга коса додиривала земљу. Ја му тада, пошто сам мислио да је жив, учиних метанију и рекох: „Благословите оче“, али ми он не одговори. Онда сам му се приближио да бих му дао целив и кад сам га додирнуо, схватио сам да је мртав. Изашао сам из пећине и наставио својим путем. Ускоро сам наишао на једну другу пећину и ушавши у њу видео сам једног другог монаха.
„Добро дошао брате. Да ли си можда улазио у претходну пећину и видео старца?“
„Да, оче.“
„Да ниси можда нешто узео оданде?“
„Нисам.“
„Веруј ми брате, има петнаест година како је старец умро.“
А изгледао је као да је пре једног сата уснуо вечитим сном. Тада се овај живи старец помоли за мене, а ја отидох од њега славећи Бога.
 
ГЛАВА 90
 
Смрт двојице отшелника на гори Птерига
 
Два отшелника су живела на гори Росу, на врху названом Крило у близини манастира светог Теодосија из Скопела. Када је један од њих, старец, умро његов ученик је прочитао молитву и сахранио га на гори. После неколико дана, сишавши са горе, ученик умрлог отшелника у близини насељеног места нађе неког сељака како копа земљу и рече му:
„Учини ми љубав, добри старче, узми мотику и ашов и пођи са мном.“
Сељак је сместа послушао отшелника. Чим су изашли на гору, показа отшелник сељаку гроб свог старца и рече му:
„Овде копај.“
Када је сељак ископао гроб, отшелник поче да се моли, а кад заврши молитву, пољуби сељака и рече му:
„Моли се за мене, господине брате.“
Затим сиђе у гроб, леже преко старца и усну у Господу. Сељак их тада закопа обојицу славећи Бога. И док је силазио са горе, једна мисао му проструји кроз главу: „Требало је да узмем благослов од светитеља.“
Но, када се вратио на гору, није могао да нађе њихов гроб.
 
ГЛАВА 91
 
О авви Георгију отшелнику и о његовом ученику Талалеју
 
Неки од отаца су нам причали о авви Георгију отшелнику да је тридесет и пет година живео наг у пустињи.
Још су нам о њему причали да је, док је живео у брдима изнад манастира светог Теодосија из Скопела, имао једног ученика. Када је овај умро, како авва Георгије није имао неопходне алатке да га сахрани, сишао је до обале мора и нашавши тамо усидрен брод замолио капетана и морнаре да пођу са њим на планину и тамо покопају умрлог брата. Ови послушаше старца, узеше неопходне алатке, попеше се са њим на брдо и закопаше тело умрлога брата.
Један од морнара, по имену Талалеј, ганут врлинама старца, замоли га да остане да живи са њим. Но старец му одговори да он неће моћи да поднесе трудове аскетског живота.
„Моћи ћу оче, све да поднесем, само ти мене прими.“
Тако је Талалеј остао код старца и живео је са њим годину дана подносећи све тегобе аскетског живота, После годину дана Талалеј учини метанију пред старцем и рече му:
„Дај ми твој благослов оче јер ево, молитвама твојим, Бог је одстранио од мене сваку муку и ја нити се више замарам, нити ми је вруће на летњој припеци, нити дрхтим када је хладно, него се стално налазим у неком блаженом стању.“
Старец га на то благослови. Тако је брат Талалеј провео још две године трудећи се добрим трудом, а онда, пошто осети да му се крај приближава, замоли свог старца:
„Молим те, поведи ме у Јерусалим да се поклоним Пречасном Крсту Господњем и храму светог Васкресења Христовог, јер ових дана Бог ће ме позвати к себи.“
Старец га одведе у свети Град. Пошто су се поклонили светим местима и окупали се у реци Јордану, брат Талалеј почину у Господу. Старец га је тада сахранио у лаври Копрута, а после кратког времена и он је починуо у Господу и био сахрањен у храму исте лавре.
 
ГЛАВА 92
 
О авви Георгију из Кападокије и откриће моштију пастира Петра
 
Свети отац наш авва Георгије, архимандрит манастира светог Теодосија Великог који се налази у пустињи недалеко од светог града Јерусалима, приповедао је брату Софронију мудром и мени следеће:
Живео је овде неки брат по имену Георгије, пореклом из Кападокије, који је вршио послушање у Фасилаиди. Када су једном у манастиру месили хлеб, Георгије је имао задатак да ложи велику пећ. Пошто је загрејао пећ и избацио жар из ње, требало је да је обрише једним сунђером, али никако није могао да га нађе јер су га монаси сакрили да би га искушали. Тада је он сам ушао у пећ, обрисао је својим оделом и оданде изашао, а да му се ништа лоше није догодило. Када сам ја ово сазнао, казнио сам братију што су га увели у искушење.
Још нам је авва Георгије испричао о брату Георгију следеће: док је некада чувао свиње у Фасилаиди дошла су му два лава да улове неку од њих. Брат Георгије тада узе штап и њиме отера лавове чак до свете реке Јордана.
Исти старец нам је испричао о догађају који се десио при зидању храма светог Кирика у Фасилаиди.
Док су копани темељи у сан ми дође монах аскетског изгледа, који је био обучен у мандију од палминих листова, а на глави је имао малу капуљачу од асуре. Обратио ми се мирним гласом:
„Реци ми авва Георгије, зар си после свих мојих трудова тако лако одлучио да ме оставиш ван зидова храма којег зидаш?“
А ја га тада, дубоко поштујући његов свети изглед, упитах:
„Искрено ми реци, господине мој, ко си ти?“
“ Ја сам Петар, пастир са светога Јордана.“ Чим сам ујутро устао од сна, заповедио сам да се повећа обим будућег храма. Док смо копали, наишли смо на тело пастира Петра које је изгледало исто онако као што сам видео у сну. А кад смо сазидали цркву, на њеној десној страни смо направили прекрасан гроб и у њега сахранили Божијег угодника.
 
ГЛАВА 93
 
Смрт авве Сисинија и његовог ученика
 
Исти овај отац Георгије нам је испричао и следеће:
Једном давно отишао сам да посетим авву Сисинија отшелника. Овај старец је, Бога ради, оставио своју епископију и настанио се у близини села названог Витавара[5], које се налази у близини свете реке Јордана. Желео је да остатак свог живота проведе у молитвеном тиховању. Када сам стигао пред његова врата, покуцао сам неколико пута. Тек после доста времена, отворио ми је његов ученик:
„Господине авва, смртно се разболео наш старец, али је молио Бога да не оде из овог живота док не чује да си се ти вратио у ову земљу.“
Ја сам тада заиста управо допутовао из Константинопоља где сам, по неком манастирском послу, посетио побожног императора Тиверија[6]. Ученик је онда отишао код старца да ме најави, а вратио се тек после дужег времена и рекао:
„Пожурите.“
Заједно смо ушли и нашли старца мртвог. Разумео сам да је отишао ка Господу чим је схватио да сам ја тај који куца на врата. И док сам му давао последњи целив, умрли ми је тихо, тихо рекао:
„Добро дошао мој авва Георгије“ и опет је заспао.
Ја сам тада поручио да дођу из села да га сахране. Када су сељани дошли и почели да копају гроб, ученик старца их је замолио:
„Учините ми љубав и ископајте мало шире да би нас гроб обојицу примио.“
Док је гроб копан, ученик је легао на своју асурицу и заспао вечитим сном. Ми смо их онда обојицу, старца и ученика, сахранили у исти гроб.
 
ГЛАВА 94
 
О авви Јулијану, епископу Востре
 
Још нам је отац Георгије, архимандрит, причао о авви Јулијану, епископу Востре, некадањем сабрату манастира светог Теодосија Великог. Када је овај блажени муж стигао у своју епископију, неки од становника града, христомрсци, зажелели су да га отрују. Они су богато подмитили слугу који припрема вино и дали му смртоносни отров да стави у митрополитову чашу. Слуга је то учинио и пружио чашу отрова блаженом Јулијану. Овај ју је узео и ставио на сто преда се па, иако је од Бога обавештен био шта је у њој и ко су починиоци дела, не рече слуги ништа. Тада је позвао к себи све учеснике и њихове саветнике и не желећи никога да казни, свима тихо рекао:
„Ако мислите да ћете смиреног Јулијана убити овим отровом, ево гледајте како ћу га пред свима испити.“ Закрстивши ону чашу три пута својим прстима, изговори:
„У име Оца и Сина и Светога Духа пијем ову чашу“ испио је пред свима, а отров му није нашкодио.
 
ГЛАВА 95
 
О старцу Патрикију
 
У манастиру светог оца нашег Теодосија живео је неки старец по имену Патрикије, пореклом из јерменског Севастопоља. Беше он одмерен и тих. О њему су нам причали оци овог манастира да је некада био игуман општежитељног манастира Авазана, али је ради страха од Божијег Суда напустио игуманство, јер је веровао да само великим мужевима приличи да буду духовни пастири, па је као обичан монах дошао у овај манастир расуђујући да је то корисније за његову душу.
 
ГЛАВА 96
 
О истом и о Јулијану слепом Арапину
 
Још су нам причали да је у истом манастиру живео неки слепи старец по имену Јулијан, Арапин по пореклу. Њега је једном Макарије, патријарх јерусалимски, толико саблазнио да је овај избегавао да се причешћује са њим. Зато је једном авви Симеону Дивногорцу[7] поручио следеће:
„Слеп сам и никуда не могу ићи, нити имам кога да ме услужи. Избегавам да се причестим са Макаријем. Реци ми, оче, шта да чиним по питању брата који је пао у блуд и по питању другога који се везао за њега?“
Авва Симеон му на то поручи:
„Не одлази из манастира и не одвајај се од свете Христове Цркве јер, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, никакво зло не постоји ни у Цркви, ни у манастиру. Нек ти је и ово познато брате: ма ко да врши проскомидију у вашем манастиру, код вас постоји један старец по имену Патрикије који стоји ван олтара сасвим близу западног зида и изговара у себи молитву проскомидије која се увек прима.“
 
ГЛАВА 97
 
О двојици монаха који су се заклели да се никада не раздвоје
 
Отшелник авва Јован нам је причао да је од авве Стефана Моавског(47> чуо о двојици монаха манастира светог Теодосија Великог, који су се заклели да се један од другог никада неће раздвојити, ни у животу, ни у смрти. Док су тако живели у манастиру, једног од њих је напао демон блуда тако жестоко да од силне жеље није могао да издржи, па се поверио другоме:
„Дај ми твој пристанак, брате, да одем у свет, јер не могу да се изборим против блудних жеља.“ Овај га је молио:
„Не брате, не чини тако да не изгубиш све твоје досадање трудове.“
Први је био упоран:
„Или пођи са мном да удовољим жељи, или ме пусти да одем у град.“
Тада брат, пошто није желео да га пусти самог, оде заједно са њим у град. Онај, којег је напао дух блуда уђе у кућу греха, а други остаде испред куће посувши главу своју прашином и ударајући се у груди. Кад онај изиђе из блудилишта, удовољивши својој жељи, други му рече:
„Шта си брате постигао са твојим грехом? У чему ти он није наудио? Но, хајдемо сада кући!“
„Ја више не могу да се вратим у пустињу. Остаћу у граду, ати иди.“
Како први брат ни после много убеђивања није могао да га убеди да се врати у пустињу, одлучио је да заједно остану у свету, да се запосле и хране од трудова својих.
У то време је авва Аврамије, који је некада у Цариграду основао чувени манастир, касније по њему назван Аврамијев, а онда био архиепископ Ефеса, градио манастир Византија. На то велико градилиште су дошла ова двојица и били примљени за надничаре. Онај који је пао у грех, свакодневно је узимао зараду обојице и трошио је на блуд. Други је свакодневно постио, тихо обављао свој посао и ни са ким није разговарао. Видевши то да он по читав дан нити једе, нити говори и да је увек замишљен, остали радници обавестише авву Аврамија о њему и његовом понашању. Тада велики Аврамије позва овог радника у своју келију и упита га:
„Одакле си брате и чиме се бавиш?“ А он му се исповеди и рече:
„Ради брата мојега подносим све ово, да би га Господ спасао видевши моју муку.“
Када је ово чуо свети Аврамије, рече брату:
„Ево, Бог ти дарује душу твога брата.“ Чим је авва Аврамије отпустио брата и чим је он изишао из аввине келије, дотрча му у сусрет онај други брат вапијући:
„Поведи ме, брате, у пустињу да се спасавам.“ И брат га из оних стопа одведе у пустињу и затвори га у једну пећину у близини светог Јордана. После извесног времена, пошто је веома узнапредовао у врлинама, овај пали брат предаде душу своју у Божије руке. Онда се онај други брат настани у истој тој пећини да и он оконча свој живот у њој сагласно завету који један другоме дадоше.
 
ГЛАВА 98
 
О смрти другога брата
 
Овог другог брата, док је после смрти првога молитвено тиховао на светом Јордану, посетио је неки од стараца из лавре Каламона и упитао га:
„Реци ми брате, шта си постигао за све време твог испосничког живота и молитвеног тиховања?“
„Иди и врати се после десет дана, па ћу ти рећи“ одговори му брат.
Кроз десет дана, када се старец вратио, нашао је брата умрлог, а крај њега је било парче керамиде на којој је писало:
„Ја никада, обављајући моје молитвено правило нисам оставио свој ум на земљи.“
 
ГЛАВА 99
 
О старцу Јанту
 
Оци истог манастира су нам причали да је пре пар година код њих живео неки старец по имену Јанто. Док се једном сам налазио у пустињи, појавише се однекуда Сарацени и кад су га видели, један од њих извади нож иза појаса и јурну на старца са намером да га убије. Кад је овај угледао Сарацена, уздиже руке своје к небу и завапи: „Господе Исусе Христе, нека буде Твоја воља.“ И одмах се отвори земља и прогута Сарацена, а старец се спасе и отиде у манастир славећи Бога.
 
ГЛАВА 100
 
О старцу Петру из Понта
 
Још су нам оци из истог краја причали да је код њих некада живео неки презвитер по имену Петар, по пореклу из Понта, који је својим аскетским подвигом остварио многа и велика достигнућа. О овом преподобном нам је авва Теодор, који је касније постао епископ Роса, испричао следеће:
Једном је авва Петар дошао к мени у лавру Пиргиа, док сам ја тамо живео, и замолио ме:
„Учини ми љубав, брате Теодоре, хајде са мном до Синајске горе, јер сам се још давно заветовао да одем тамо.“
Не желећи да одбијем ја пристадох:
„Хајдемо.“
Чим смо прешли преко Јордана, он ми се поново обрати:
„Брате Теодоре, учинимо метаније да ниједан од нас двојице неће окусити храну до Синаја.“
Ја одговорих:
„Искрено ти говорим оче, ја то не могу учинити .“
Онда он сам учини метаније и до Синаја не окуси храну. Јео је тек на Синају, причестивши се пречасним Даровима Господњим. Са Синаја смо отишли у манастир светога Мине код Александрије. Старец опет читавим путем ништа није јео. То је учинио тек после причешћа. Из манастира светога Мине дођосмо у свети град Јерусалим, а да старец није пробао храну. Тек када се у храму светог Христовог Васкресења причестио, јео је. За време нашег тешког и дугачког пута старец је јео само три пута: једном на Синајској гори, други пут у манастиру светога Мине и трећи пут у Јерусалиму.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Индикт овде означава стару римску меру времена, а то је период од петнаест година, за разлику од византијског, или цариградског, или нашег индикта који подразумева једногодишњи циклус празника. Он почиње 1. септембра и још се назива црквена Нова Година.
  2. Дафни је богато предграђе Антиохије или Теуполиса.
  3. Вероватно се ради о патријарху Домнину који је умро 559.
  4. Гора Аман се налази северно од Антиохије. То је огромна висораван у чијем је подножју постојала једна монашка обитељ, а на самој висоравни друга. Сем преподобног Симеона, оснивача обе обитељи, који је живео у другој половини четвртог века, подвизи и имена осталих монаха су остали познати само Богу.
  5. Витавара се налази на Јордану у близини његовог истека у Мртво Море. Ту у околини Витаваре је Господ дошао светом Јовану да се крсти.
  6. Ради се о благородном Тиверију II константинопољском императору (571-582) који је био веома поштован и цењен од народа.
  7. Свети Симеон Дивногорац (са горе названа Чудесна или Дивна у близини Антиохије) је живео у шестом веку. Умро је стар 85 година. Као монах је живео 70 година, а од тога је 63 године провео на столпу. Зато се још назива и Столпник. Празнује се 24. маја.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *