НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 201. О честитом младом човеку којег је отац његов поверио Богу
ГЛАВА 202. О рабу Божијем Авиву
ГЛАВА 203. О трговцу драгуљима
ГЛАВА 204. О благочестивој жени која је саветовала једног монаха
ГЛАВА 205. О другој благоразумној жени које је избегла насиље монаха
ГЛАВА 206. О удовици једног сенатора која је постала монахиња
ГЛАВА 207. О александријској девици која је крштена помоћу ангела
ГЛАВА 208. Поука старца против униније
ГЛАВА 209. Тумачење неког од светих мужева на речи Господње молитве
„не уведи нас у искушење“

ГЛАВА 210. О измирењу смиреног епископа са другим, богатим
ГЛАВА 211. О старцу који је крадљивца својих ствари избавио из тамнице
ГЛАВА 212. О двојици стараца који су показали велико стрпљење према разбојницима
ГЛАВА 213. Зашто се у Цркви догађају чуда
ГЛАВА 214. Чудо са крстионицом у селу Соруда
ГЛАВА 215. Једно друго чудо са крстионицом у селу Кедревата
ГЛАВА 216. О неразумној заклетви
ГЛАВА 217. О томе да монаси не треба да опште са женама
ГЛАВА 218. На који начин је неки старец уразумио наљућена сељака
ГЛАВА 219. О монаху који је победио смирењем
 


 
ГЛАВА 201
 
О честитом младом човеку којег је отац његов поверио Богу
 
Неко од отаца нам је испричао следеће: Једном сам по неком послу отишао у Цариград. И док сам седео у цркви, десило се да је у њу ушао млади христољубиви мирјанин, Кад ме је угледао сео је поред мене и почео да ме испитује о спасењу душе, а када сам му рекао да оним људима који правилно управљају земаљским благима Бог дарује небеско благо, он ми је рекао:
„Добро си ми казао, оче, да је блажен онај који има наду у Бога и који целог себе предаје у руке Божије. Ја сам син човека, који је био веома чувен у свету. Мој отац је био врло милостив и увек је велики део свога имања раздавао сиротињи. Једног дана, он ме је позвао и упитао:
„Сине мој, шта ти се више свиђа: или да ти оставим све имање своје, или да ти оставим Христа као твог стараоца?“
„Христа, јер све остало је такво да нам данас, или сутра, лако може исклизнути из руке“ одговорио сам, имајући дубоко поверење у све оно што је мој отац чинио.
Од како је чуо овај одговор, мој отац је широких руку раздавао своју имовину, тако да после његове смрти није остало скоро ништа. Био сам, значи, сиромашан, али сам зато узнапредовао у смирењу и понизности пред Богом Којему ме је отац мој и заветовао.
У то време је постојао неки веома богат и знаменит човек, чија је жена била христољубива и богобојазна. Имали су они и једну јединицу кћер. Жена се тада обрати мужу:
„Једну једину кћер имамо. А Бог нам је дао толика блага. Шта дакле, онда ми још желимо? Ако бисмо по тражили да је удамо за неког ко је равно нама богат, али није добар по карактеру, тај ће је у животу много намучити. Најбоље да јој нађемо мужа који има страх Божији и који ће је по Богу волети.
„Добро си жено одлучила. Пођи, дакле, у цркву, топло се помоли Богу и ко први уђе у цркву биће онај којег нам Бог шаље.
Жена је тако и учинила. Отишла је у цркву, помолила се и десило се да сам ја био први који је ушао у цркву. Одмах је послала једног слугу да ме доведе к њој, а онда ме је упитала:
„Одакле си?“
„Ја сам из овог града и син сам тога и тога човека.
„Ти ли си син оног милостивог покојника? Да ли си ожењен?“
„Нисам.“
Она се на ово поклонила Богу и рекла ми:
„Знај, твој добри старатељ Којег си изабрао, сада ти шаље и жену и благо, а ти употреби и једно и друго у страху Божијем.“
Надам се да ћу следити пример мога оца до самог краја мога живота“ заврши младић своју причу.
 
ГЛАВА 202
 
О рабу Божијем Авиву
 
Причао нам је неко од отаца да је један мирјанин имао сина врло честитог и девственика, који се уздржавао у свему, а вино није пио од саме своје младости. Имао је намеру да постане монах, али је његов отац имао друге намере са њим. Како је он био најстарији, а имао је још браће, отац је хтео да он преузме очеве послове. Међутим, младићеви планови се нису слагали са очевим плановима, па га је отац често грдио, а и ругао му се због његовог уздржања.
„Зашто ниси сличан твојој браћи и што се не посветиш нашим пословима?“
Младић је све подносио ћутећи. Њега су сви волели због његове скромности и његове благочестивости.
Када је оцу дошло време да оде из овог света, неки од рођака и пријатеља његових, мислећи да он мрзи свог најстаријег сина, скупише се да већају како би сину помогли. Пошто је постојала могућност да отац лиши наследства свог најстаријег сина, верног слугу Божијег, а отац је био веома богат, рођаци и пријатељи реше да посете оца:
„Дошли смо да те нешто замолимо.“
„Шта желите да ме молите?“
„За твога сина, господина Авива (то је било име младића), да га не изузмеш из твог наследства.“
„Доведите га овамо“ изјави отац, а присутни помислише да он, по обичају, жели да се наруга сину. Када је син ушао, отац му заповеди:
„Приђи ми.“
Онда се отац баци на колена пред сином и кроз сузе прозбори:
„Опрости ми, чедо моје, и помоли се Богу за мене да ми опрости ако сам те икада растужио. Ти си трагао за Христом, а ја сам се понашао као неразуман човек,“ Затим је позвао остале синове и рекао им:
„Он ће вам бити и господар и отац. Што вам каже да чините, учините. Ако вам каже ово је ваше, то ће бити ваше, ако вам каже, ово неће бити ваше, заиста и неће бити ваше.“
Сви се задивише очевом завештању. И како је он по овоме одмах умро, најстарији брат раздели све имање и предаде браћи својој. Свој пак део раздели сиромасима не оставивши ништа за себе. Затим сазида једну малу келију и чим је заврши усели се у њу и одмах се разболе.
Када се његов крај већ приближио један од његове браће се нашао крај њега, а он му рече:
„Иди брате у твој дом и радуј му се, данас је благдан“ био је празник светих Апостола.
„Али како да тебе оставим у таквом стању и да одем?“
„Само ти иди, а када куцне час, тада ћу те позвати.“
Када се време навршило устаде болесник и дође до прозора и посла поруку оном другом брату да дође, а чим овај стиже, болесни брат предаде душу своју Господу. Онда се сви задивише и прославише Бога рекавши:
„Крај његовог живота био је сразмеран љубави којом је волео Христа.“
 
ГЛАВА 203
 
О трговцу драгуљима
 
Неко од отаца је причао да је један трговац драгуљима са својим слугама еео на брод са намером да своје благо однесе, трговине ради, у туђу земљу. На броду је заволео бродско момче које га је услуживало. Једног дана је ово момче чуло да се морнари шапатом договарају да трговца баце у море да би присвојили његово благо. Када је,
сазнавши ово, момче дошло к трговцу да га услужи, и како није могло да сакрије своју забринутост, трговац га, због његове туге, упита:
„Зашто си, чедо моје, толико забринут?“ Момче није одговорило мислећи да треба да сакрије оно што је сазнало. Трговац га је опет упитао: „Реци ми искрено, шта је то са тобом?“ Сада је момче већ бризнуло у плач и рекло: „Морнари су тако и тако одлучили да поступе са тобом.“
„Да ли је то истина?“ „Да, тако су се договорили да ти учине.“ Трговац је онда окупио своје слуге и рекао им; „Све што вам сада будем рекао, молим вас, учините радо и без икаквих размишљања.“
Раширивши један велики чаршав, он замоли своје слуге:
„Донесите ми све врећице са драгуљима.“ Када су слуге донеле, он је све драгуље истресао на онај чаршав.
„Ево какав је мој живот и од чега он зависи! Због ових каменова могу да будем бачен у море и да се у њему утопим, а да на онај свет ништа не понесем са собом. Баците све ово у море.“
Слуге га послушаше. А морнари остадоше поражени јер се тако њихова замисао није могла да оствари.
 
ГЛАВА 204
 
О благочестивој жени која је саветовала једног монаха
 
Неко од отаца нам је испричао да је једног монаха ујела змија и да је, ради лечења, био приморан да оде у град. Тамо га је, са страхом Божијим, прихватила једна благочестива жена. Она му је много помагала у лечењу. Када се монах мало опоравио од својих болова нечастиви је почео да му сеје помисли у вези са овом женом па је тражио прилику да је ухвати за руку. Приметивши то, она му рече:
„Немој, оче, то да чиниш. Зар се не бојиш Христа? Помисли на тугу и кајање које ћеш имати када се вратиш у твоју келију. Помисли на уздахе и сузе који ти предстоје.“
Пошто је све ово, а и много другога чуо од жене, монаха је телесна борба напустила. Међутим, како је осетио велики стид, хтео је одмах да оде од ње. Од стида није могао ни да је погледа. А она му је, имајући милосрђе Христово, рекла:
„Не треба уопште да се стидиш и немој отићи оче. Још ти је потребно лечење. А то што се десило, то није било из твоје чисте душе, него из злобе нечастивога демона.“
Завршивши лечење, ова благоразумна жена је отпустила монаха, непостиђеног и у миру.
 
ГЛАВА 205
 
О другој благоразумној жени која је избегла насиље монаха
 
Неко нам је испричао о брату који је живео у општежићу и који је, по манастирским пословима, често излазио из манастира. Постојао је и неки честити сељанин у једном селу, који га је, са великом љубављу и поверењем, примао у своју кућу кад год је монах долазио у село. Он је имао кћер која је недавно постала удовица, а са мужем је живела само годину или две. Улазећи и излазећи из њихове куће монаха је много мучила телесна борба према њој. Она је међутим, будући мудра, схватала шта се са монахом дешава, али је о томе ћутала, јер није хтела да га изобличи. Десило се да је једном отац, по неком послу, отишао у суседни град, оставивши тако кћер саму код куће.
И како то обично бива, баш у то време је монах опет дошао код њих, нашао је жену саму и упитао је:
„Где ти је отац?“
„Отишао је у град.“
Онда је монаха тако почела да мучи телесна борба да је намеравао да јој учини насиље. Она му је на то мудро рекла;
„Не узбуђуј се уопште. Мој се отац неће вратити до увече. Ми смо овде сами. А ја знам да ви монаси ништа не чините пре но што се помолите. Устани дакле, помоли се Богу и што ти Он буде ставио у срце, то ћеш и учинити.“
Монах ово није прихватао јер га је страст сасвим обузела.
„Да ли си ти икада познао жену?“ упита га мудра удовица.
„Нисам и баш зато желим да знам о чему се ради“ одговори монах.
„Зато се, дакле, ти толико узбуђујеш јер желиш да сазнаш коју нечистоту могу да ти пруже јадне жене“ а онда, желевши да умањи његову страст и да га одврати од себе, она му и следеће рече:
„У мене је сада оно што у жена бива и због тога нико не може сада да ми се приближи, нити да поднесе смрад који од тога бива.“
Наравно, у свему овоме она је много претерала огрешивши се чак и о тело своје, но имала је циљ да спасе монаха. А он чувши све ово и много другога сличнога томе, дође к себи и заплака горко.
Када је ова мудра жена видела да се монах смирио поче му и даље говорити:
„Да сам те послушала и да сам ти се подала, ми би смо до сада већ све завршили учинивши велики грех. Али, реци ми, са којим би лицем ти сачекао мог оца, или како би могао да се вратиш у свој манастир и да слушаш хор светих који тамо поје? Зато те молим, отрезни се и не зажели да за једно мало и кратко задовољство изгубиш велики труд који си до сада уложио и да зато не изгубиш блага вечнога живота.“
Пошто је све ово чуо, монах којем се ово десило, по сведочењу оног ко нам је о догађају испричао, заблагодарио је Богу Који је, због благоразумне ове жене, заштитио монаха од великог пада.
 
ГЛАВА 206
 
О удовици једног сенатора која је постала монахиња
 
Неко од отаца нам је испричао да је жена неког сенатора пошла на поклонење у Свету Земљу. Када је дошла у Кесарију, допало јој се да остане у њој и зато је замолила тамошњег епископа:
„Молим те, дај ми девицу која би ме учила страху Божијем.“
Епископ је тада одабрао скромну девицу и доделио јој. Кроз неко време, епископ је ову жену срео и упитао је:
„Како пролазиш са девицом коју сам ти дао?“
„Она је јако добра, али није корисна мојој души јер ме, под изговором да је скромна, пушта да чиним што ми је воља. А ја желим да имам некога ко би био строг према мени у смислу да ми не дозвољава ништа да чиним по својој вољи.“
Епископ јој је тада доделио другу, много строжију, девицу. После неког времена, дошао је да је упита:
„Како пролазиш са овом девственицом?“
Она му одговори:
„Заиста, ова користи мојој души, строга је, престрога.“
И тако је ова жена просијала великом кротошћу.
 
ГЛАВА 207
 
О александријској девици која је крштена помоћу ангела
 
Причали су нам авва Теона и авва Теодор да је у време патријарха Павла[1] у Александрији једна девица остала сироче, а да су њени родитељи били веома богати.
Једног је дана ова девица на имању које су јој родитељи оставили (постојале су и велике парцеле у градским парковима) угледала неког човека који је хтео да се обеси. Потрчала је к њему и рекла:
„Шта то чиниш добри човече?“ „Остави ме жено и радуј се, а ја се налазим у великој невољи.“
„Реци ми истину о себи, можда бих могла да ти помогнем!“
Он јој на то рече:
„Налазим се у великим дуговима и много ме муче они којима сам дужан. Зато сам одлучио да брзо умрем, јер више не могу поднети овај ужасан живот.“
„Молим те, узми све оно што имам, раздужи се, само немој да се убијеш“ рече му она.
Он онда узе све имање њено и раздужи се. Како је, међутим, она ради овога остала у материјалним тешкоћама, а није постојао нико да о њој води рачуна јер више није имала родитеље, због нужде је почела да блудничи.
Многи који су је познавали, а такође и њене родитеље, говорили су:
„Ко зна суд Божији и због чега је ова душа толико пала.“
После неког времена, она се озбиљно разболела и дошла у покајање. Зато је замолила своје суседе:
„За име Божије, спасите моју душу и приморајте свештеника да ме крсти.“
Сви су јој, презревши је, рекли: „Ох, зар ће свештеник прихватити тебе блудницу?“
Она је зато запала у велику тугу. У оваквом стању њој се појавио ангео у лику човека којег је она некада спасла и рекао јој:
„Шта је то са тобом?“
„Желим да постанем хришћанка, а нико не жели да разговара са мном“ одговори она.
„Заиста желиш да будеш хришћанка?“ упита је ангео.
„Да, молим те, учини ми то.“
„Не брини се! Довешћу људе који ће те одвести у цркву.“
Затим је довео двојицу „људи“, они су такође били ангели, и сви заједно отидоше у цркву. Тако су ангели узели на себе лик неких становника тога града. Онда су они позвали клирике ради крштења. Они су их упитали:
„Да ли ваша љубав гарантује за ову жену да је крстимо?“
„Да“ одговорише они.
Онда су је клирици крстили у име Оца и Сина и Светога Духа. Још су је обукли у светле хаљине новокрштенога. Тако је она у светло обучена дошла својој кући, док су ангели постали невидиви.
Када су је суседи угледали овако светло обучену као новокрштену, упитали су је:
„Ко је то тебе крстио?“
„Дошли су неки, одвели ме у цркву и замолили клирике да ме крсте.“
„А који су то били?“
Пошто она није могла да објасни који су то били и ништа није могла да објасни, они отидоше код епископа и обавестише га о овом. Епископ је онда позвао све оне који су били надлежни за крштавање и упитао их:
„Да ли сте ви крстили ову особу?“
Они су га обавестили да су тај и тај становник града гарантовали за њу. Тада је епископ позвао те грађане и упитао их да ли су они дали јемство за њу.
„Нити је знамо, нити познајемо, нити знамо ко је њу крстио.“
Епископ је из свега закључио да је по среди био Божански догађај. Зато је њу позвао и упитао:
„Реци ми, кћери моја, шта си ти тако значајно учинила у твом животу?“
„Шта сам ја блудница и сиротица могла добро да учиним?“
„Зар се не сећаш да си бар једну добру ствар учинила?“
„Не, не сећам се. Сећам се само да сам спасла једног човека који је хтео да се обеси јер су га прогањали његови зајмодавци. Дала сам му све своје имање и тако га ослободила.“
Рекавши ово, она је починула у Господу слободна од свих њених свесних и несвесних грехова. Онда је епископ прославио Бога рекавши: „Праведан си, Господе, и прави су судови Твоји.“[2]
 
ГЛАВА 208
 
Поука старца против унинија
 
Један брат, савладан тугом, упита старца: „Шта да радим старче, јер ме стално наговарају помисли у погрешно време си постао монах и за тебе нема спасења?“
На то му старец одговори:
„И сам знаш брате да, иако не можемо да уђемо у земљу обећану, корисније нам је да своје кости оставимо у песку, него да се вратимо у Египат[3].“
 
ГЛАВА 209
 
Тумачење неког од светих мужева на речи Господње молитве „не уведи нас у искушење“
 
Неко од светих отаца је рекао да када се молимо Господу са речима „не уведи нас у искушење“, ми не тражимо да нас мимоиђу искушења, него да нас искушења не прогутају тако да под њиховим утицајем не учинимо нешто што Богу не би било угодно. Да, то значи да не паднемо у искушење. Свети мученици су били искушавани разним мучењима, али нису били побеђивани и тако нису пали у искушење. Исто тако и онај ко се бори са зверима, он није пао у искушење све донде док не буде растргнут од звери. Исто је тако и код сваке страсти док човек не буде побеђен од ње, он није пао у искушење.
 
ГЛАВА 210
 
О измирењу смиреног епископа са другим, богатим
 
Испричао нам је неко од отаца да су два епископа, која су живела недалеко један од другог, дошла у неки сукоб. Један је био богат, а други веома сиромашан. Богати је тражио прилику да учини какво зло сиротоме. Овај је сазнао за намеру богатога и пошто је смислио шта ће учинити рече своме свештенству:
„Победићемо га благодаћу Христовом.“
„Ко може, Владико, да устане против њега?“ одговорише клирици.
„Сачекајте, па ћете видети.“ Епископ је очекивао одговарајућу прилику. А када је његов сабрат торжествено прослављао празник светих мученика, он позове свој клир и рече им:
„Пођите са мном јер треба да победимо.“
„Шта ли то он намерава да учини?“ говорили су његови свештеници међу собом.
Онда у литији кренуше сви заједно. А када се довољно приближише оном другом епископу, сиромашни епископ са свим својим клиром паде на колена пред њим и завапи:
„Опрости нам Владико! Сви смо ми твоје слуге.“ Овај, изненађен догађајем, покајавши се у души, јер му је Бог омекшао срце, загрли ноге своме сабрату и рече:
„Ти си мој владика и отац мој.“
Од тада је међу њима владала велика љубав. А онај сиромашни владика, вративши се у свој град, поучи своје свештенство:
„Нисам ли вам рекао да ћемо победити уз Божију помоћ? Тако и ви, ако будете имали неке несугласице међу вама, овако чините и побеђиваћете.“
Још нам је исти отац рекао и следеће:
„Онај ко је понизан, он у слави превазилази и самога цара. Јер цара славе и величају само у лице, док смиренога уважавају и хвале и онда када је присутан и онда кад није присутан.“
 
ГЛАВА 211
 
О старцу који је крадљивца својих ствари избавио из тамнице
 
Причао нам је један игуман да се у близини његовог манастира подвизавао неки старец, веома благородан у души. Недалеко од њега живео је други брат. Када је старец једног дана био одсутан из своје келије, онај брат вођен Сатаном дође, отвори његову келију и из ње украде књиге и неке друге ствари. Чим се старец вратио у келију и видео да је покраден, он крену овом брату да га о томе обавести. Како брат још није успео да склони покрадене ствари, старец се направи као да их није видео, па да би брату дао времена да сакрије покрадено, направи се као да га је изненада заболео стомак и да треба да оде у нужник. Када се оданде вратио, брату није ни споменуо покрадене ствари, него је почео да га пита о нечем сасвим споредном.
После неког времена нађене су старчеве ствари код оног брата и он је одведен и бачен у тамницу. Старец о свему овоме ништа није знао, а и када је сазнао да се брат налази у тамници он није знао прави разлог. Зато је дошао у манастир ка игуману, који нам је све ово испричао, да затражи неколико јаја и мало белога хлеба.
„Вероватно имаш неког госта данас?“ упита га игуман.
„Да“ одговори старец.
Са јајима и хлебом старец оде у тамницу да посети брата и да га мало утеши. Чим је ушао у тамницу онај брат се баци на колена пред њега и рече:
„Ради тебе авва, ја лежим у тамници. Ја сам покрао твоју келију. Твоје књиге се налазе на овоме месту, а твој плашт на ономе.“
„Нека се смири твоје срце чедо. Нисам због свега тога дошао да те посетим, нити знам да си ти због мене овде. Само сам чуо да си у тамници и дошао сам да те посетим и да те мало утешим. И ево, види, донео сам ти хлеб и јаја. Да знаш, учинићу све што могу да те избавим из тамнице.“
Онда је старец замолио неке утицајне људе, којима је био добро познат због врлина својих, да се заузму за брата у тамници. Они су то и учинили и брат је ускоро био ослобођен тамнице.
 
ГЛАВА 212
 
О двојици стараца који су показали велико стрпљење према разбојницима
 
Неко од стараца нам је испричао да му је једном, док су се код њега читали одломци из Отечника, дошао у посету други старец, веома познат по својим врлинама. Отачник је код њих била веома радо читана књига. Старец је волео да размишља о причама из ове књиге. Оне су му увек пружале надахнуће и помагале му да се, преко њих, вежба у свакој врлини. Када је страни старец стигао управо је читано о монаху код којег су дошли разбојници:
„Дошли смо да узмемо све што имаш у твојој келији.“
Он им је на то одговорио:
„Узмите, чеда моја, све што хоћете.“
Разбојници су узели све што су нашли, али су одлазећи заборавили једну мешину за воду која је била обешена о зид. Њу је старец узео и потрчао за разбојницима дозивајући их:
„Чеда моја, узмите од мене и ову мешину коју сте заборавили у мојој колиби.“
Оваква незлобивост старца дубоко је ганула разбојнике. Они су се покајали и старцу вратили све његове ствари. Још су, међу собом, рекли:
„Овај старец је заиста човек Божији.“ Када се завршило са читањем ове приче, гост се обрати авви домаћину:
„Знаш авва да ми је ова прича била од велике користи.“
„Како то?“
„Када сам некада живео у крајевима близу Јордана, прочитао сам ту причу, задивио се монаху и помолио ее: „Господе, ти који си ме удостојио монашке схиме, благослови ме да следим пут овога старца.“ И како сам имао жел^у да доживим искуство овог светог монаха десило се да су ме, кроз два дана, напали разбојници. Ја сам тада помислио хвала Богу, ево прилике да покажем плод моје жеље. Отворио сам врата и са радошћу примио разбојнике. Упалио сам светилник и почео да показујем све моје ствари. Још сам им и рекао:
„Не бојте се, имам наду у Бога да од вас нећу ништасакрити.“
Они ме на то упиташе:
„А да ли ти имаш злато?“
„Да, имам три новчића“ отворио сам кутију која је стајала испред мене. Они су узели новчиће и у миру отишли.“
Игуман је тада упитао овог старца:
„Да ли су се икада вратили ти разбојници?“
„Не, и да Бог да да се никада не врате“ одмах одговори старец, „ја не желим да се они врате.“
 
ГЛАВА 213
 
Зашто се у Цркви догађају чуда
 
Неко од стараца нам је причао да извесна Божанска чуда, која се и данас догађају у Цркви, бивају због безбожних јереси које су посађене и ничу у крилу Цркве, а са циљем да утврде у правој вери најслабије и најболесније душе, само ако то оне желе. Ово утврђивање у вери преко чуда се догађало са светим оцима и са светим мученицима у древној Цркви и непрестано траје до данашњих дана у Саборној Цркви Божијој.
 
ГЛАВА 214
 
Чудо са крстионицом у селу Соруда
 
Соруда је село које припада митрополији ликијског града Киана. У њему постоји крстионица. Она се увек на празник Богојављења сама од себе пуни, тако да је за три сата довољно пуна да се у њој обаве крштења.
После крштења вода сама од себе отиче, не за један сат, него мало по мало у року од три сата.
 
ГЛАВА 215
 
Једно друго чудо са крстионицом у селу Кедревата
 
И у селу Кедревата, које припада митрополији ликијског града Иноанда, постоји крстионица која се, иако је исклесана из једног камена, на сам празник Васкрса сама од себе пуни водом и ову воду задржава све до свете Педесетнице, када се вода, опет сама од себе, повлачи.
Оба поменута чудесна догађаја се дешавају у области Ликије. Ако неко сумња у истинитост догађаја, Ликија није далеко и неће се много уморити ако сам оде тамо и увери се.
 
ГЛАВА 216
 
О неразумној заклетви
 
Једном, док сам се налазио у Светом Граду, приближио ми се неки христољубац и рекао:
„Мој брат и ја смо имали малу размирицу и он не жели да се са мном измири. Учини ми љубав и поразговарај са њим.“
Ја сам веома радо прихватио ову молбу, позвао сам његовог брата и почео да разговарам са њим о љубави и о миру. Из почетка ми се учинило да ме он схвата. Међутим, нешто касније, рекао ми је следеће:
„Не могу да се помирим са мојим братом зато што сам се заклео над крстом.“
Ја му онда са благим осмехом рекох:
„Твоја заклетва, дакле, има толику снагу да би ти рекао: заклео сам се Часним Крстом Твојим Христе Спасе и сада више не могу да испуњавам Твоју вољу, него вољу Твог непријатеља ђавола. Ми нисмо дужни да испуњавамо оно зашто садо се криво заклели. Дужни смо да се кајемо и да жалимо због погрешне заклетве баш као што о томе сведочи божански Василије. Јер да се Ирод покајао и није испунио своју заклетву не би било потребно да се изврши онај велики грех тј. да се одруби глава светог Јована КрститеЉа.“
Онда сам му још навео детаљ из проповеди светог Василија[4], која се односи на догађај из Еванђеља када је Господ хтео да опере ноге апостола Петра, а он се томе противио.
 
ГЛАВА 217
 
О томе да монаси не треба да опште са женама
 
Неки старец је рекао:
„Чеда моја, со из воде произилази и ако јој се вода приближи она се раствара и ишчезава. Тако исто и монах из жене произилази и ако се приближи жени он толико ослаби да ишчезне, тј. престане да постоји као монах.“
ГЛАВА 218
 
На који начин је неки старец уразумио наљућена сељака
 
Авва Сергије, игуман манастира авве Константина, нам је испричао да је једном пешачио са неким светим старцем и са другим монасима. Десило се да су изгубили пут и не знајући више куда иду, грешком су се нашли на једној посејаној њиви. Прелазећи преко ње, погазили су нешто од усева. Ово је спазио сељак чије су усеве погазили, јер је ту негде у близини нешто радио. То га је веома разљутило и он је почео да грди и да псује монахе:
„И ви сте ми неки монаси! И ви се Бога бојите! Кад бисте само имали страха Божијег, ви не бисте ово учинили.“
Онај свети старец нам тада рече:
„За име Божије, молим вас да му нико од вас ништа не каже.“
Онда се обрати сељаку:
„Добро си рекао, чедо моје, јер да смо имали страха Божијег, ми ти нешто овако не бисмо учинили.“
Сељак нас поново наружи у бесу. А старец му се опет обрати:
„Тачно кажеш, чедо моје, да смо ми истинити монаси, не бисмо ово учинили. Али, за име Божије, опрости нам. Ми смо погрешили.“
Изненађени сељак се онда приближи старцу, паде пред његове ноге и рече:
„Погреших, опрости ми. И Бога ради, узми ме са собом,“
Блажени Сергије нам је онда завршио причу:
„Заиста вам кажем, он је пошао са нама, а касније је и монах постао.“
 
ГЛАВА 219
 
О монаху који је победио смирењем
 
Један старец ми је испричао да је, док је боравио у лаври светог Герасима, задобио једну пријатељску монашку душу. Док су њих двојица тако једног дана седели и водили душекорисне разговоре, старец се сетио поуке авве Пимена[5] о томе да свако треба да криви себе за сваки непријатни догађај који се десио под овим сунчевим сводом.
Млади монах је на то рекао старцу:
„Ја оче, лично имам искуство у вези са овим, а такође и душевну корист која је из тога произашла.“
Он је онда наставио своје казивање како је некада у лаври имао учитеља којег је много волео, али десило се да је, незнано од куд, учитељ, који је иначе био ђакон, почео да сумња у њега због неког догађаја и да се зато, у духовном смислу, удаљава од њега, што је монаху причињавало велику тугу. Видевши да је и ђакон потиштен, а желећи да сазна разлог, монах га је упитао о чему се ради.
„Да ли си ти учинио ту и ту ствар?“
А монах, пошто није имао на савести да је нешто тако учинио, поче да га убеђује да он заиста није учинио ни поменуто, нити ишта слично. На то му је ђакон узвратио:
„Опрости ми, али ја немам такво сазнање.“
Монах се тада повукао у своју келију да добро протресе своја сећања и своју савест да ипак није учинио нешто слично, али ничег није могао да се сети и заиста ништа није нашао да терети његову савест. После неког времена монах је видео ђакона да држи свети путир из којег су се људи причешћивали. Он му се приближи и закле се пред светим путирем да нема на савести да је нешто тако учинио и ради тога пао. Међутим, све је било без резултата.
Нешто касније, када је монах остао сам са собом, сетио се речи светих отаца (Пимена и других који тврде да је сваки човек одговоран за свако зло које се догоди), почео је да верује у њих, променио је свој став и помислио;
„Ђакон ме сигурно веома воли. Он се, покренут истинском љубављу према мени, осмелио да ми каже оно што је имао у срцу у вези са мном не зато што сам ја починио неко срамно дело, него зато да га у будућности не бих учинио. Али, јадна моја душо, кад тврдиш да ниси учинила ово дело, зар ниси свесна да си учинила милијарду других зала која си заборавила? Где ти је све оно што си учинила јуче или прекјуче, или пре десет дана? Зар се ти сећаш свих зала које си учинила? Тако сам у себи створио осећање да сам учинио оно за шта ме ђакон оптужује и да се сам више тога не сећам. После овог осећања почео сам да благодарим Богу и ђакону зато што сам кроз ђакона спознао своју грешку и почео да се кајем. Одмах сам кренуо код ђакона да му заблагодарим што сам, помоћу њега, сазнао свој грех. Међутим, чим сам покуцао на његова врата, он их је отворио и први се бацио на колена преда ме рекавши:
„Опрости ми што сам, прелашћен од демона, подозревао да си ти учинио ону ствар. Веруј ми, Сам Бог ме је обавестио да си ти невин.“
Ја сам желео да му пренесем моја убеђења, али је он рекао:
„Нема потребе.
Све ово ми је било од велике користи. Зато сам заблагодарио Оцу и Сину и Светоме Духу којима припада сила и великолепије у векове векова. Амин.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Павле је био патријарх и папа александријски (537-542). У време када је Јован Мосха посетио Александрију још увек су живели грађани који су били сведоци догађаја око крштења александријске девице.
  2. Пс. 118, 137
  3. Овде се под Египтом подразумева земља греха.
  4. Одговор на 60-то питање из аскетског дела светог Василија „Сажете проповеди“.
  5. У Отечнику постоје три поуке авве Пимена на ову тему и све три имају исто значење.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *