НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 41. О авви Павлу из Аназарва
ГЛАВА 42. О авви Авксану
ГЛАВА 43. О нечестивом Талалеју, архиепископу солунском
ГЛАВА 44. О молитви једног старца за душу његовог ученика
ГЛАВА 45. О једном затворнику са Елеонске горе и о поклонењу Богородичиној икони
ГЛАВА 46. Чудесно виђење авве Киријака о двема Несторијевим беседама
ГЛАВА 47. Једно чудо Пресвете Богородице по казивању комедијанта Гајана
ГЛАВА 48. Чудо које је учинила Богородица са Козмијаном којаје била јеретик
ГЛАВА 49. Чудесно виђење палестинског кнеза које га је повратило православној вери
ГЛАВА 50. О авви Георгију затворнику
ГЛАВА 51. О старцу Јулијану из лавре Египћана
ГЛАВА 52. Поуке авве Илије исихасте
ГЛАВА 53. О старцу Киријаку из манастира светог Саве
ГЛАВА 54. О скитским монасима и о старцу Амонију
ГЛАВА 55. Виђење неког старца и о авви Иринеју
ГЛАВА 56. О Јовану, ученику једног великог старца
ГЛАВА 57. О столпницима Симеону и авви Јулијану
ГЛАВА 58. Још нешто о авви Јулијану
ГЛАВА 59. О авви Талалеју Киликијском
ГЛАВА 60. О благоразумној одлуци једне монахиње
 


 
ГЛАВА 41
О авви Павлу из Аназарва
 
У истој лаври Фаран видели смо и авву Павла, човека светог, преданог у руке Божије, великог подвижника, који је сваког дана изливао обиље суза. (Ја не знам да сам у своме животу срео неког њему сличног). Овај свети старец је тихујући провео око педесет година, а да за све то време баш никога није примио код себе. Био је пореклом из Аназарва.
 
ГЛАВА 42
 
О авви Авксану
 
У истој лаври смо упознали и авву Авксана, мужа милостивог, уздржаног тиховатеља, који је тако сурово живео да је само једном у четири дана јео по једну малу просфору. Понекад му је та мала просфора била довољна за читаву недељу дана.
Пред крај живота се блажени овај отац разболео од неке стомачне болести и ми смо га, због тога, пренели у свети град Јерусалим, у патријаршијску болницу. Једног дана док смо седели крај њега, послао му је авва Конон[1], игуман манастира светог Саве Освећенога, котарицу са понудама и шест златних новчића, написавши:
„Опрости ми што ми болест моја не да да дођем и да те посетим.“
Старец је понуде задржао, а новчиће вратио поручивши:
„Ако Бог буде пожелео да још поживим у овом животу, ја оче имам још десет новчића. Ако их будем потрошио, поручићу да ми пошаљете. Али да знаш оче, ја ћу кроз два дана да одем из овог живота.“
Тако је и било. Пренели смо га у лавру Фаран и сахранили. Овај блажени је некада био сингел[2] светих патријараха Евстохија и Григорија. Оставивши их обојицу, завршио је свој живот у пустињи. Пореклом је био из Анкире Галатијске.
 
ГЛАВА 43
 
О нечестивом Талалеју[3], архиепископу солунском
 
У Солуну је постојао неки архиепископ по имену Талалеј. Он је, немајући ни страха Божијег, ни страха од вечних мука, пошто је претходно презрео хришћанску догму и није придавао никаквог значаја свештеничком достојанству, уместо пастира, постао опасан вук своме стаду. Чак је одбијао да се поклони Светој Једносуштној Тројици, смилуј ми се Господе, и клањао се идолима. Због тога су га одговорни за чистоту свете Цркве оног времена искључили из ње и то сасвим законским путем.
После неког времена, он је, опет пун сваког безакоња, зажелео да му се врати владичанско достојанство. Пошто се све покорава сребру и Талалеј је био позван да се врати у своју епископију. Тада се беше затекао у Константинопољу, чији водећи људи, по светом пророку Исаији, „правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду[4].
Али Бог, не занемарујући Цркву Своју свету, осуди одлуку која је донесена мимо апостолских канона.
Једног дана се Талалеј обукао у мирјанско одело требало је да оде код водећих људи оног времена и да њиховом званичном одлуком поново добије владичанску част.
Непосредно пред полазак, стомак поче да га мучи до те мере да беше приморан да оде у нужник.
После два сата, када је к њему ушао човек из његове пратње, која га је ишчекивала да изиђе, нашао га је са главом уроњеном у отвор нужника, а ногу уздигнутих на горе. Он беше уснуо вечитом смрћу баш као што се то десило и нечестивом Арију који се надао да ће на тирански начин да влада Црквом уз помоћ својих нечестивих истомишљеника, којем је чудесни великог совјета ангео Божији на сличном месту разнео утробу у којој су клијале његове нечестиве намере.
Тако је и овом несрећном Талалеју, који је мислио да ће уз помоћ својих плаћеника да влада Црквом, ангео Господњи, који штити Цркву Христову у Солуну, заједно са светим Димитријем Солунским, загњурио главу у најнепристојније место, а ноге које нису хтеле да ходе законима Божијим, оставио је уздигнуте у вис за сведочанство да је „страшно пасти у руке Бога Живога“[5].
 
ГЛАВА 44
 
О молитви једног старца за душу његовог ученика
 
Док смо били у Тиваиди неко од отаца нам је причао о старцу који је око седамдесет година молитвено тиховао у једној келији недалеко од града Андина.
Од десет његових ученика један беше веома немаран око спасења своје душе. Старец га је много пута саветовао и молио говорећи:
„Брате, потруди се око своје душе, јер умрећеш и отићи ћеш у пакао.“
Но брат, нити је слушао старца, нити је желео да чини шта му је овај заповедао, а догодило се те је овај брат после неког времена умро, Старец је много жалио за њим јер је Знао да његова душа није напустила овај свет надајући се у живот вечни. Стога се молио и говорио:
„Господе Исусе Христе, истински Боже наш, откриј ми шта се десило са душом овог нашег брата.“
Како је пао у екстазу, старец је видео једну огњену реку. У њеном пламену било је много душа, а у самој средини реке, до грла уроњен у њу, био је брат за кога се старец молио. Тада му старец рече:
„Зар те нисам, чедо моје, молио да се трудиш око своје душе да би избегао ову казну?“ Брат одговори старцу:
„Захваљујем Богу, оче, што се бар моја глава налази ван овог пакла. Јер ето, молитвама твојим, ја стојим на глави једног епископа.“
 
ГЛАВА 45
 
О једном затворнику са Елеонске горе и о поклонењу Богородичиној икони
 
Неко од стараца нам је причао да је авва Теодор из манастира светог пророка Илије говорио да се на Елеонској гори подвизавао неки затворник[6], којег је често нападао дух блуда. Једног је дана демон таквом силином ударио на старца да је овај почео да губи храброст, па је рекао:
„Докле ћеш бити упоран? Иди од мене, остари и ти као што и ја старим.“
Тада му се демон приказа у видивом облику и рече:
„Закуни се да нећеш никоме рећи оно што ћу ти казати и ја те више нећу нападати.“
И старец се закле Оним који седи на Небу да неће никоме рећи. Тад му демон рече:
„Немој никада више да се поклониш овој икони“ па показа на икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Господа Исуса Христа ,“ и ја те више никада нећу нападати.“
Онда му старец рече:
„Пусти ме да размислим о томе.“ Следећег дана је авва Теодор (који нам је све ово причао) дошао да посети нашега старца и овај га обавести о свему што се десило на шта му авва Теодор рече:
„Заиста оче, уплео си се у незгодну ствар јер си се заклео, али си добро учинио што си ми то испричао. Јер, корисније ти је да се бориш са демоном блуда, него да изгубиш Царство Небеско у које не можеш ући без поклонења Господу нашем Исусу Христу и Пресветој Мајци Његовој.“
Пошто је авва Теодор овим и другим речима охрабрио старца, вратио се у своје крајеве.
Демон се тада поново показа затворнику и рече:
„Шта то значи калуђеру? Зар се ниси заклео да нећеш никоме рећи, а све си рекао овоме који те је управо посетио. Кажем ти, у дан судњи бићеш осуђен због заклетве.“
А затворник му одговори:
„Да сам се заклео и да сам прекршио заклетву то и сам знам, али ја сам је прекршио ради Владике и Творца мога, а тебе да послушам нећу.“
 
ГЛАВА 46
 
Чудеено виђењв авве Киријака о двема Несторијевим беседама
 
Једном посетисмо авву Киријака[7], презвитера лавре Каламон, која се налази у Јорданској пустињи недалеко од саме Свете Реке. Он нам је испричао следеће:
Једном у сну видех жену скромног изгледа, одевену у хаљине пурпурне боје, како, у друштву двојице достојанствених људи, стоји испред моје келије. Одмах сам схватио да је то била Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и светим Јованом Крститељем. Изишао сам из келије и молио их да уђу и да сатворе молитву у мојој келији. Богородица, међутим, то није хтела да учини. А ја сам наставио да је молим и да говорим:
„Владичице моја, недај да останем понижен и посрамљен“ и много другога сам рекао. Када је она видела да сам упоран у својој молби, веома строго ми рече:
„Како желиш да уђем у твоју келију, кад се у њој налази мој непријатељ?“
Чим ово рече они отидоше, а ја се пробудих и почех да тугујем и размишљам да нисам неком својом мишљу згрешио против ње, јер у мојој келији, осим мене, не беше никог. И прилично дуго преиспитивах себе, али не нађох да сам било шта згрешио против ње. Када сам видео да се топим у властитој туги, устао сам и узео књигу да читам не бих ли читањем одагнао тугу. Читао сам једну књигу блаженог Исихија, презвитера јерусалимског[8]. Прелиставајући је нашао сам две беседе нечастивога Несторија, Одмах сам схватио да је он тај непријатељ Пресвете Владичице и Богородице наше због којег Она није хтела да уђе у моју келију.
Онда сам устао, вратио књигу ономе чија је она била, рекавши му:
„Узми брате своју књигу. Она ми није толико користила колико ми је штете нанела.“
Када ме овај запита о каквој штети је реч, ја му испричах о свему. Он тада, пун ревности, поцепа оне листове књиге са беседама Несторија и баци их у ватру, говорећи:
„Неће остати у мојој келији непријатељ Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије.“
 
ГЛАВА 47
 
Једно чудо Пресвете Богородице по казивању комедијанта Гајана
 
Илиуполис је град Ливанисије Финикијске. У њему је живео неки комедијант Гајан који се у позоришту подсмевао Пресветој Богородици и ружио је. Једном му се Пресвета јави у сну и рече:
„Шта сам ти нажао учинила да ме ружиш пред толиким народом?“
Када се овај пробудио, не само да се није поправио, него још и више нападаше Богородицу. А Она му се у сну јави још два пута говорећи исте оне речи и саветујући га. Како се он није поправљао него је и даље чинио исто, ако не и горе, јави му се Она једном у подне у сну и не рекавши ништа, повуче једну линију на обе његове руке и на обе његове ноге.
Када се пробудио, виде да је остао без руку и ногу и да је од њега остао само труп.
Тада се, због овога, јадник исповеди пред свима шта је заузврат за све ружење Богомајке добио од Бога.
А све се ово њему догодило из човекољубља Божијег да се спасе душа чак и онога ко вређа његову Пресвету Мајку.
 
ГЛАВА 48
 
Чудо које је учинила Богородица са Козмијаном која је била јеретик
 
Причао нам је Анастасије, презвитер и сасудохранитељ храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму, да је Козмијана, жена патриција Германа, када је једном дошла у Свети Град зажелела да се у ноћи уочи недеље сама поклони животворном Гробу Господа нашега Исуса Христа, истинитог Бога.
Када је хтела да се приближи светињи, појавила се пред њом Пресвета Богородица са другим светим женама и рекла:
„Ти ниси једна од нас и зато не можеш овде да уђеш (припадала је Севировој јереси). Но, Козмијана је врло упорно молила Богородицу да јој дозволи да уђе и поклони се животворном Гробу Господњем, на што јој она рече:
„Уверавам те, жено, да овде нећеш ући све док се не присајединиш светој Православној Цркви и док из њене свете Чаше не примиш Причест.“
Чим је Козмијана схватила да код Гроба Христовог не може да уђе зато што је јеретик, она позва свештеника. Чим је свети Путир донет она се причести Пресветим Телом и Пречасном Крвљу великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа и тек тада се удостоји да неометано уђе у Храм и поклони се животодавном Гробу.
 
ГЛАВА 49
 
Чудесно виђење палестинског кнеза које га је повратило православној вери
 
Још нам је причао презвитер Анастасије, да је Гилимер, чим је постао кнез Палестине, дошао у Јерусалим, изнад свега пожелевши да посети храм светог Христовог Васкресења.
Када је покушао да уђе у храм, спазио је тамо једног овна који се устремио ка њему да га удари својим роговима. Он се веома уплашио, устукнуо и кренуо уназад. Тада му чувар Пречасног Гроба Господњег рече: „Шта ти је господару, зашто не улазиш? „Зашто држите овна у храму?“
Чувар и они који беху са њим веома се зачудише па претражише храм и Гроб Господњи и како ништа нису нашли, охрабрише га да уђе:
„Никакав ован не постоји унутра.“
Он онда изнова покуша да уђе и опет виде овна који се спремао да га нападне, не дозвољавајући му да уђе. Како се ово више пута догодило и како је само он видео овна којег више нико од присутних видео није, чувар му рече:
„Господару, ти сигурно имаш нешто на души што ти смета да се поклониш светом и животодавном Гробу Спаситеља нашега. Добро би било да се исповедиш, а Бог је милостив и ово чудо ти је показао желећи да те помилује.
Кнез му на то рече уз много суза: „Да, ја сам узрочник многих и великих грехова против Господа.“
Тада паде лицем на земљу и дуго времена остаде тако плачући и исповедајући се Богу. Када је устао, покушао је поново да уђе, али опет безуспешно, јер је ован и даље био тамо, иако га више није спречавао да уђе. Тада му чувар рече:
„Заиста, биће да је други узрок у питању.“ „Можда не могу да уђем зато што се не причешћујем у светој Православној и апостолској Цркви, већ у Севировој?“
Тада од чувара Часнога Крста Господњег затражи да позове свештеника да га причести и одмах, након тога, уђе слободно да се поклони, неузнемираван више никаквим виђењима.
 
ГЛАВА 50
 
О авви Георгију затворнику
 
У Скитополису, главном граду друге Палестине, сретосмо авву Анастасија и ту чусмо од њега следећу причу о авви Георгију затворнику[9]:
Када сам једног јутра устао да клепам, пошто сам био канонарх, чух старца како плаче. Отишао сам к њему и запитао га:
„Господине авва, зашто плачеш?“ Он ми ништа није одговорио. Онда сам га опет замолио да ми каже узрок свог плача, а он је уздахнуо из дубине свога срца и рекао:
„Како да не плачем кад се Господ наш разгневио на нас. Ја сам, чедо моје, имао виђење како стојим пред неким ко седи на једиом високом трону. Са мном, око њега, стајаху милиони људи који га мољаху за неку ствар, но он не хте ни за шта да чује. Затим је пришла нека жена одевена у пурпурну одећу, која је пала крај његових ногу молећи да, барем ње ради, буду услишене молбе људи, али ни овде он не промени своје мишљење. Ето зато плачем и ридам, јер се бојим онога што треба да се деси.“
Све ми је ово испричао у четвртак. Следећег дана, у петак, земља се тако затресла да су приморски градови Финикије били сравњени са земљом.
Исти овај авва Анастасије нам је причао и други пут о истом старцу. Једном кад је дуго седео поред прозора почео је да плаче и да говори:
„Тешко нама брате, што немамо страха Божијег и живимо у немарности, бојим се да смо „близу код врата“[10] и да ће гнев Божији да нас стигне.“
Следећег дана на небу се појавила ватра.
 
ГЛАВА 51
 
О старцу Јулијану из лавре Египћана
 
Аназарв је главни град друге Киликије, Недалеко од њега се налази монашка заједница названа лавра Египћана, чији су нам оци причали да се пре пет година код њих упокојио неки старец по имену Јулијан. Он је око седамдесет година живео у једној малој пећини не стекавши за све то време ништа више до једне кожне власенице, једне грубе хаљине, Еванђеља и једне дрвене чаше.
Још смо о њему чули да за све време његовог живота никада није упалио лампу, него му је са неба светлело светло за време док је вршио своје уобичајено монашко правило.
 
ГЛАВА 52
 
Поука авве Илије исихасте
 
Неки брат је посетио авву Илију исихасту, који је живео у пећини светог Саве Освећеног.
„Авва, кажи ми како да се спасем.“ Старец му на то рече:
„У време наших великих отаца биле су омиљене три врлине: добровољно сиротовање, смиреноумље и уздржање. Сада монасима владају: користољубље, стомакоугађање и дрскост. Од ова два изабери једно.“
 
ГЛАВА 53
 
О старцу Киријаку из манастира светог Саве
 
Авва Стефан Трихина нам је причао о неком старцу који је живео у лаври светог Саве Освећеног. Једног дана се старец спустио до Мртвог Мора у место по имену
Котила и пошто је тамо боравио неко време, зажелео је да се врати у своју келију. Но како је у то доба владала неописива жега и како се умало није онесвестио, подигао је руке ка небу и помолио се рекавши:
„Господе и сам видиш да од жеђи више не могу да ходам.“
Истог тренутка појави се облачић који га није напуштао све док није стигао у своју келију. А она је била деветнаест километара удаљена од тог места.
Исти авва Стефан нам је још испричао о истом старцу како су једног дана дошли његови рођаци да га посете. Рођаци су се у лаври распитали за келију старца и кад су им је показали, дошли су пред врата и покуцали. Схвативши ко то куца на његова врата он се мољаше Богу да га учини невидивим за рођаке. Потом отвори врата и изиђе из келије, а да га нико од њих није видео. И отиде у пустињу одакле се није вратио у келију све док рођаци нису напустили манастир.
 
ГЛАВА 54
 
О скитским монасима и о старцу Амонију
 
У Теренуту смо посетили авву Теодора, пореклом из Александрије. Он нам је рекао:
„Заиста чеда моја, монаси су изгубили Скит[11] као што то некада беху и прорекли стари врлински оци. Верујте чеда мени старцу, да су скитски монаси много поштовали љубав, подвижништво и расуђивање, а да сам ја тамо затекао и такве оце који храну никако нису узимали, сем ако су због гостију правили изузетак. Један од њих је био старец Амоније. Он је живео недалеко од мене. Знајући за његов подвиг, посећивао сам га сваке суботе да би, мене ради, појео нешто хране; јер у отаца беше обичај да, ако у било које време дође посетилац, прво сачине молитву, а онда поставе сто и обедују заједно са гостом.“
 
ГЛАВА 55
 
Виђење неког старца и о авви Иринеју
 
Авва Иринеј нам је причао да је неки старец, који је живео у Скиту, видео демона који монасима даје мотике и упитао га:
„Шта то радиш?“
„Расејавам ум монасима и тако их чиним немарним за славословље Бога.“
Од авве Иринеја чусмо и следеће:
Када су варвари напали наш Скит, ја сам га напустио и отишао у крајеве око Газе, где сам се населио у једној келији тамошње лавре. Од игумана сам узео једну отачку књигу и истог дана сам је отворио у намери да је читам. И шта сам тамо нашао? Неки брат је посетио једног старца и замолио га:
„Помоли се за мене, оче!“
А старец му рече:
„Ја сам се молио за тебе док си био са нама, а сада када си ме напустио и отишао у своју постојбину, више не желим да се молим за тебе.“
Чим сам ово прочитао затворио сам књигу и у себи рекао: „Тешко теби Иринеје и ти си се вратио у своју постојбину па се оци сада више не моле за тебе.“ Одмах сам књигу вратио игуману, напустио Газу и дошао у Келије. То је разлог, чеда моја, што сам дошао и населио се у овим крајевима.
 
ГЛАВА 56
 
О Јовану, ученику једног великог старца
 
Птолемаида је град у Финикији. У близини овог града се налази село које се зове Парасима. У њему је молитвено тиховао један врлински старец. Он је имао и ученика Јована који је био велик у врлинама, а посебно у послушности. Једнога дана га је старец послао на неко послушање. Спремио му је и нешто хлеба за јело. Ученик је отишао, обавио послушање и вратио се своме старцу доневши са собом хлеб који беше нетакнут. Када је старец видео хлеб, упитао га је:
„Зашто ниси јео хлеб који сам ти спремио, чедо моје?“
Ученик се дубоко поклони старцу и одговори: „Опрости ми оче, када си ме послао на послушање, ти ми ниси дао благослов нити заповедио да једем, па зато нисам ни јео.“
Тада се старец удивио расудивости брата и благословио га.
Овај брат, пошто је четрдесет дана постио после смрти свога старца, имао је виђење да може излечити било коју болест полагањем руку на болесника. Ујутро следећег дана, по промислу Божијем, дошао му је неки човек са женом која је имала рак на грудима и замолио га да излечи жену. Овај се бранио тврдећи да је грешан и недостојан за једно такво дело. Човек је наставио да га моли и преклиње да му спасе жену. И чим је Јован дотакао и крсним знаком осенио болесно место, жена је оздравила.
Од тада је Бог чинио многа чудеса кроз њега, како за живота, тако и после смрти.
 
ГЛАВА 57
 
О столпницима Симеону и авви Јулијану
 
На шест километара од града Егеа подвизавао се неки столпник по имену Симеон. Он се са својим земаљским животом растао громом погођен. Тада је други столпник, авва Јулијан, који се подвизавао близу залива, рекао својим ученицима:
„Прислужите тамјан!“ А они га упиташе:
„Реци нам разлог оче, јер сада није време кађењу.“
„Наш брат Симеон из Егеа је убијен громом и ево, његова душа, сва радосна пролази мимо нас.“
Два столпника су живела на растојању од око тридесет и осам километара.
 
ГЛАВА 58
 
Још нешто о авви Јулијану
 
Од авве Стефана смо чули и за следећи догађај из живота авве Јулијана столпника.
У његовом крају се појавио некакав лав који је напаствовао многе пролазнике, било да су домаћи или странци. Зато је једнога дана старец позвао свог ученика Панкратија и рекао му:
„Отиди око три километра на југ, па ћеш наћи лава како лежи. Тада му реци:
Убоги Јулијан ти поручује: у име Исуса Христа, Сина Бога Живога, напусти ову област.“
Брат је отишао и као што му је речено, нашао је лава како лежи. Чим му је пренео заповест старчеву, лав оног тренутка заувек отиде из њиховог краја, а сви који то видеше прославише Бога.
 
ГЛАВА 59
 
О авви Талалеју Киликијском[12]
 
Презвитер авва Петар нам је причао о авви Талалеју Киликијском да је шездесет година проживео као монах, а да за све то време никад није престајао да плаче. Често је говорио:
„Ово време нам је Бог дао за покајање и многи ће за њим жалити кад оно прође.“
 
ГЛАВА 60
 
О благоразумној одлуци једне монахиње
 
У Александрији смо од једног богољубивог хришћанина чули следећу причу:
Нека монахиња је живела у својој кући и упражњавала молитву, пост, бденије и милостињу трудећи се на тај начин о спасењу своје душе, Међутим, ђаво који се бори против људског рода, не могавши да поднесе врлине ове девице, подигао је буру против ње покренувши у једном младићу неодољиву сатанску жељу према њој. Стојећи крај њене куће, чекао је да монахиња изиђе. Пошто је она често излазила, јер је Одлазила у храм на молитву, младић ју је тада салетао, узнемиравајући је као што то и приличи похотом распаљеном човеку. Она због тога би принуђена да се затвори у кућу и никуда не одлажаше. Но после извесног времена, она посла своју послушницу к младићу, који је и даље непрестано облетао око куће, позивајући га да дође к њој. Младић је био сав срећан, јер је веровао да је успео у својој намери. Монахиња је седела за разбојем и ткала.
„Седи брате и искрено ми реци што ме тако жалостиш недајући ми да излазим из куће?“
„Госпођо моја, најискреније ти кажем, горим жарком жељом за тобом. Кад год те видим у мени се распаљује огањ.“
„А шта си ти то тако лепо видео на мени, па ме толико волиш?“
„Твоје очи, оне ме сажижу.“
Чим је ово чула, монахиња је са вођицом разбоја коју је држала у руци пробушила и извадила оба своја ока. А младић, видевши да је девица њега ради извадила очи своје, дође у такво покајање да је одмах отишао у Скит, замонашио се и временом постао врлински подвижник.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Авва Конон, родом из Ликије, постао је игуман манастира светог Саве Освећенога 548. Познат је и по својој неустрашивој борби против оригениста.
  2. Сингел, или код Срба синђел, је монах-клирик који живи у епископском двору заједно са својим епископом. Дом епископа је тајни манастир, тајни духовни мир. У њему треба да царује Христова љубав. Први међу сингелима руководитељ осталих сингела јесте протосингел. Он је, уосталом, и онај који је први помоћник епископа. Он, а не архијерејски намесник, који је из редова ожењених попова и који у нашем домаћем црквеном животу често уноси многе забуне. Црква се, пре свега, ослања на своје монаштво, а епископ, будући и сам монах, на своје манастире. Зато је и први помоћник епископов протосингел – човек из монашког реда који, пре свега, води рачуна о својој души, о својој Цркви и о своме епископу. Архијерејски намесник има своју породицу и он, веома често, више води рачуна о њој него ли о својој Цркви, о своме епископу и својим парохијанима.
  3. Талалеј је вероватно живео у VI веку. Свакако да је на почетку имао исправну веру, исправно владање и понашање. Међутим, кроз мале гордости, кроз ситну грешку, отпадништво од Цркве улази кроз велика врата у душу човекову.Од ове болести је оболео и поменути Талалеј.
  4. Исаија 5, 23
  5. Јев. 10, 34
  6. Затворник је монах који, Христове љубави ради, живи сам затворен у пустињској келији или на некој гори, можда чак и у оквиру манастирског здања, моли се Богу за цео свет и са светом једино молитвено општи.
  7. Преподобни Киријак презвитер лавре Каламон подвизавао се у VI веку. Њега треба разликовати од Киријака који је умро 557. а помиње се у 26-ој глави.
  8. Свети Исихије, јерусалимски презвитер, је био веома значајан проповедник свете вере у првој половини петога века. Написао је многа објашњења за више књига Старога Завета. Празнује се 28. марта.
  9. Вероватно се ради о светом Георгију Хозевитском,који је једно време као затворник живео у Хозевитском манастиру. 614. је био заробљен од стране Персијанаца, који су уједно поклали многе монахе, а манастир разорили. У Господује починуо 8. јануара 625. када се и празнује његов помен.
  10. Мат. 24, 33 и Мк. 13, 24. Израз „близу код врата“ подразумева да се приближава Божији Суд.
  11. Скит сачињава скуп монашких колиба или станова,где сваки од њих има свој поредак, свој храм и руководство једног духовника. У колибама обично постоји стареци његови ученици. Старец не мора да буде и духовник. Свеколибе, сви станови заједно имају заједнички храм у којем семонаси скупљају у одређене дане. Оснивач скита је свети Макарије (Скитски, а не Велики), у четвртом веку у Египту. Подименом Макарије подразумевају се три светитеља: МакаријеВелики или Египатски, Макарије Александријски и МакаријеСкитски. Сва тројица се празнују 19. јануара. У овом конкретном случају, мисли се на Скит који се налазио између Нитријске пустиње са једне стране, делте Нила са друге стране иАлександрије са треће стране.
  12. Преподобни Талалеј Киликијски се подвизавао наједном брду у близини Гавале у Сирији у почетку у малој колиби, а касније у тако малој келији да у њој није могао ни дасе опружи. Празнује се 27. фебруара.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *