ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 21. Смрт једног отшелника и његовог убице
ГЛАВА 22. О другом старцу Конону
ГЛАВА 23. О монаху Теодулу
ГЛАВА 24. О старцу који је живео у Хозевитским келијама
ГЛАВА 25. О брату који је изговарао успут молитву епиклезе.
ГЛАВА 26. Чудесно виђење авве Теофана о заједничком причешћивању са јеретицима
ГЛАВА 27. О презвитеру села Мардард
ГЛАВА 28. Чудо авве Јулијана столпника
ГЛАВА 29. Једно чудо које се догодило са честицом светог Причешћа
ГЛАВА 30. Друго чудо у вези светог Причешћа
ГЛАВА 31. Обраћење Марије блуднице
ГЛАВА 32. Обраћење Вавиле комедијанта
ГЛАВА 33. О светом архиепископу Теодоту
ГЛАВА 34. О патријарху Александру
ГЛАВА 35. О Илији архиепископу јерусалимском и Флавијану патријарху антиохијском
ГЛАВА 36. О томе како је патријарх антиохијски Ефремије обратио једног севиријанског монаха
ГЛАВА 37. О епископу који је оставио свој трон и запослио се као обичан радник
ГЛАВА 38. Смрт нечестивог цара Анастасија
ГЛАВА 39. О монаху којег је мудра девојка одвратила од греха
ГЛАВА 40. О авви Козми евнуху
 


 
ГЛАВА 21
 
Смрт једног отшелника и његовог убице
 
Авва Герондије, игуман манастира светог оца нашег Евтимија, причао нам је следеће:
Било нас је тројица монаха пастира са оне стране Мртвога Мора близу Висимунда. Када смо једном шетали по брду, видели смо једног другог монаха пастира како је корачао доле поред језера. Неки Сарацени који су пролазили онуда пресретоше га и чим га прођоше, окрете се један од њих и одсече главу отшелнику. Ми смо све ово посматрали из далека, са планине. Још нисмо били ни стигли да заплачемо за убијеним монахом, кад гле, изненада, један од великих планинских орлова шчепа оног Сарацена и узлете са њим високо у ваздух одакле га испусти да падне на земљу, где од њега остадоше само смрскани комадићи.
 
ГЛАВА 22
 
О другом старцу Конону
 
Неки старец по имену Конон, родом из Киликије, који је живео у манастиру светог оца нашег Теодосија Великог, тридесет и пет година испуњаваше верно следеће правило: хранио се једном седмично и то само хлебом и са мало воде, радио је неуморно и никад није изостајао са богослужења.
 
ГЛАВА 23
 
О монаху Теодулу
 
У истом манастиру смо видели и старца Теодула, негдашњег војника који је пребивао у сталном посту и никада није спавао лежећи.
 
ГЛАВА 24
 
О старцу који је живео у Хозевитским келијама
 
О старцу који је живео у Хозевитским келијама[1] причали су нам монаси који су живели у истој области.
Док је још живео у селу, његов подвиг беше следећи: када би видео да неко од сељака, због сиротиње своје, не може да посеје њиву, он би ноћу, тајно, узимао своје волове и своје семе па би посејао њиву. Преселивши се у Хозевитске келије наставио је са истим подвигом. Често сте га могли видети на путу, који од Јордана води у свети град Јерусалим, како носи хлеб и воду. Када би срео неког гладног нахранио би га хлебом, а жедног би напојио водом. Када би срео уморна човека узимао би његов терет и на својим леђима преносио куда треба. Онда би се опет враћао на стари пут тражећи коме ће помоћи, Могао је чак и до Јерихона да носи туђе терете. Често се презнојавао под тим великим туђим теретима. Могли сте га видети и како носи дете на својим раменима, а понекад би носио и терет и дете. Други пут би опет седео на друму поправљајући обућу женама и мушкарцима ако би се неком успут догодило да му се ова покида. Увек је са собом имао неопходан прибор.
Када би наишао на нагог човека умео је да са себе скине своју одећу и да му је поклони. Ако би наишао на неког покојника опевао би га и сахранио.
Тако се неуморно трудио по сав дан.
 
ГЛАВА 25
 
О брату који је изговарао успут молитву епиклезе
 
Авва Григорије, који је некада био чувар царске палате, нам је испричао да је у Хозевитском манастиру живео брат, који је напамет знао молитву епиклезе[2]. Он је једног дана био послан да из просфорнице донесе просфоре у цркву и како се кретао према храму са просфорама у рукама, он је напамет певушио молитву епиклезе. Исте ове просфоре су ђакони ставили на диск, а затим на проскомидију[3].
Литургију је тога дана служио авва Јован, прозван Хозевит[4] који је касније постао епископ Кесарије Палестинске. У време епиклезе он није видео, као што је то обично бивало, да Свети Дух силази на предложене дарове. Пошто је авва Јован био веома тужан јер је мислио да Свети Дух није сишао ради његове сопствене грешности, ушао је у проскомидију плачући и бацио се лицем према земљи. Тада му се јавио Ангео Господњи и рекао:
“Откако је брат доносећи просфоре у цркву изговарао молитву епиклезе, просфоре су биле освећене и потпуно преображене.”
Од тада је старец установио правило да нико од нерукололожених не сме знати молитву епиклезе напамет, а да је свештеници не смеју изговарати било када и ван освећеног места.
 
ГЛАВА 26
 
Чудесно виђење авве Теофана о заједничком причешћивању са јеретицима
 
У лаври Каламон[5], у близини светог Јордана, живео је неки старец по имену Киријак који беше велик пред Богом.
Њему једном у посету дође неки брат странац из земље Дараске, по имену Теофан, да би се са њим посаветовао у вези блудних помисли, које су га мучиле. Старец је почео да га саветује и речима утврђује у целомудрију[6] и чистоти. Како су ове речи веома користиле брату, он рече старцу:
Господине авва, тако бих желео да останем код тебе, али морам да се вратим у своју земљу, јер тамо одржавам богослужбено општење са несторијанцима.”
Чим је старец чуо за Несторијево[7] име било му је веома жао брата због његове заблуде и саветовао га је и молио да напусти ову опасну јерес и да се присаједини светој Католичанској[8] и апостолској Цркви. Још му је рекао да нема правог спасења без правилног поимања вере, да је Пресвета Дјева Марија Богородитељница, значи Богородица. Тада брат рече старцу:
“Несумњиво, господине авва, све јереси исто кажу да ако човек не учествује у њима путем богослужбеног општења, ако се не причешћује код њих, немогуће му је да се спасе. А шта ја јадан да радим? Помолите се Богу да ми Сам Он открије која вера је права.”
Старец је радосно прихватио овај предлог.
“Остани овде у мојој келији и ја се надам да ће ти Божија милост указати на праву веру.”
Оставивши брата у својој келији старец оде на Мртво Море да се помоли за њега. И заиста, у подне наредног дана, тај брат, боравећи у старчевој келији, угледа особу страшног изгледа како му се приближава и говори:
“Дођи и види истину.”
Онда га узе и одведе на место веома мрачно и прљаво, које је сво горело у ватри, а у сред те ватре показа му јеретике: Несторија и Теодора од Мопсуестије, Евтихија Монофизита и Аполинарија, Евагрија и Дидима Слепог, Диоскора Копта и Севира, Арија и Оригена и још неке друге, и рече му онај који га је довео:
“Ово место је припремљено за јеретике и оне који не поштују Пресвету Богородицу, као и за све оне који ове јеретике следе. Ако се теби допада ово место остани у учењу јеретичком. Ако ли не желиш да искусиш овај пакао, присаједини се светој Католичанској Цркви којој припада и о којој учи старец Киријак. Јер, кажем ти, ако човек задобије све врлине, а не исповеда правилну веру, он ће се зацело обрети у овом месту муке.”
После ових речи брат дође к себи и када се старец вратио, исприча му све што му се догодило. Онда је пригрлио свету Католичанску и апостолску Цркву, где се редовно причешћивао, оставши код старца у Каламону до краја свог земаљског живота.
 
ГЛАВА 27
 
О презвитеру села Мардард
 
На десет миља од града Егеа, у Киликији, у селу које се зове Мардард постоји црква светог Јована Крститеља у којој је служио неки стари презвитер. Био је на гласу због својих врлина. Но, једног дана његови парохијани одоше к епископу Егеа да га туже:
“Узми тог старца од нас. Он нас забрињава. Не придржава се устаљеног реда у Цркви, недељом не почиње са Литургијом све до три сата поподне.”
Епископ тада позва презвитера насамо, па му рече:
“Калуђеру, зашто тако поступаш? Зар не знаш какав је поредак у Цркви?”
А старец одговори:
“Заиста, велики Господине, све је тако како кажеш, али ја ни сам не знам шта да радим. Јер после јутарњег правила свете недеље ја остајем поред светог Жртвеника и све док не видим да Свети Дух осењује Жртвеник, не почињем Литургију.”
Епископ се тада задиви старчевој врлини и обавести његове парохијане о свему томе после *чега се они мирно вратише својим домовима славећи Бога.
Истом овом старцу је једном авва Јулијан столпник[9], као поздрав, послао три грумена жара повезана у комад платна. Старец је примио овај поздрав жар у платну који се није угасио.
Онда је, као отпоздрав, авви Јулијану послао исти комад платна са истим оним жаром, али претходно наливши ту и воде.
Жар је авви Јулијану стигао неугашен, а вода непросута. Ова два старца су живела на растојању од око шеснаест километара.
 
ГЛАВА 28
 
Чудо авве Јулијана столпника
 
Авва Кирило, ученик малочас наведеног авве Јулијана столпника, причао нам је следеће:
Мој отац, брат и ја дођосмо да видимо авву Јулијана јер смо чули за његов врлински живот и његова дела. Ја сам боловао од једне болести коју нико од лекара није могао да излечи, али чим смо дошли код старца, он се помоли за мене и исцели ме. Нас тројица остадосмо у његовој близини и постасмо монаси. Мом оцу беше одређено да се стара о житу. Једног дана он дође старцу и рече:
“Нема жита.” Старец му одговори:
“Отиди брате до житнице, скупи све што тамо нађеш и самељи, а за сутра ће се Бог побринути за нас.”
Мој отац оде узбуђен у своју келију, јер је знао да у житници није остало ништа. Пошто је потреба за брашном била велика, старец му је следећег дана поручио: . “Дођи к мени.” Чим је стигао, рекао му је:
“Брате Кононе, отиди у житницу и шта тамо будеш нашао, уготови за љубав братије.”
Сав љутит, Конон узе кључеве од житнице и пође са намером да донесе прегршт земље. Али кад је откључао и покушао да отвори врата, увидео је да не може то да учини јер је житница била препуна житом. Видевши то он се дубоко поклонио старцу славећи Бога.
 
ГЛАВА 29
 
Једно чудо које се догодило са честицом светог Причешћа
 
На педесетак километара од киликијског града Егеа живела су два столпника на растојању од око девет километара један од другог. Један од њих је припадао светој Католичанској и апостолској Цркви, а други, који се, дуже времена од првог, подвизавао на стубу близу села Касидора, припадао је Севировој јереси[10].
Овај јеретик се на разне начине трудио да православног столпника придобије за своју јерес. Толико често и обилно му је писао да је већ почео да верује да је постигао свој циљ. Православни је једном, по Божијем надахнућу, поручио јеретику да му пошаље честицу његовог причешћа. Овај је, сав радостан, то и учинио не сумњајући ни у шта.
Када је православни столпник примио честицу коју је послао јеретик Севиров, заложио је казан, у кипућу воду бацио ову честицу и она се одмах растворила. Онда је узео честицу светог Причешћа Православне Цркве и ставио је у исти казан. Тог тренутка вода из кипућег казана се следила, а света Причест је остала нетакнута и сува. Столпник ју је сачувао, па је и нама показао кад смо га посетили.
 
ГЛАВА 30
 
Друго чудо у вези светог Причешћа
 
Таде је трговачки центар на Кипру у чијој се близини налази манастир по имену Филоксен. Пролазећи онуда нашли смо у манастиру монаха пореклом са Мелитинског острва, који се зваше Исидор. Видели смо га како непрекидно плаче, горко јецајући. Многи су га тешили не би ли му бар мало ублажили тугу, али је то било без успеха јер је он и даље плакао, једва кроз јецаје изговарајући:
“Ја сам велики грешник, толико велики да, још од Адама па до данас, такав није постојао на свету.”
Ми смо му на то рекли:
“Заиста, гoсподине авва, нико није без греха “осим јединог Бога”.[11]
А он нам одговарајући рече:
“Уверавам вас браћо да ни на једном човеку, без обзира да ли је он писмен или не, не нађох такав грех какав сам ја учинио. Но ако мислите да себе прекомерно осуђујем, послушајте о мом греху да би могли за мене да се помолите Богу:
Док сам живео у свету бејах ожењен. И моја жена и ја смо припадали Севировој јереси.
Једног дана, вративши се кући, не затекох своју жену тамо и кад упитах где је, рекоше ми да је отишла код сусетке, која припада Православној Цркви, да се причести. Одмах сам отрчао тамо не бих ли спречио своју жену да се причести. Како сам ушао у кућу баш у тренутку док је моја жена примала свето Причешће, ухватио сам је за грло и натерао да испљуне свету Честицу, коју сам потом бацио кроз прозор у једну бару. Одмах сам видео како муња, силазећи са неба, узима Честицу и односи је са собом.
После два дана, дошао је код мене неки Арапин одевен у крпе и рекао;
“Ти и ја смо осуђени истом казном.”
“Ко си ти?”
“Ја сам онај који је Господа Исуса Христа ударио по врату у време Његовог страдања.”
Ето зашто ја не могу да зауставим свој плач,” завршио је своју причу монах.
 
ГЛАВА 31
 
Обраћење Марије блуднице
 
Два монаха су ишла у Тарс[12] Киликијски. Када су, по промислу Божијем, свратили у једну гостионицу да се заштите од дневне жеге, затекли су тамо три младића који су ишли у Егеј, водећи са собом и једну блудницу. Монаси су сели одвојено од њих. Један од монаха је извадио Еванђеље из своје торбе и почео да га чита. Тада је она блудница, која је била у друштву младића, видевши да монах чита, оставила своје друштво и дошла да седне близу њега. Он је покушао да је отера рекавши:
“Изгледа да си много бестидна, јаднице. Зар те није срамота да дођеш и седнеш близу нас?”
Одговарајући му, она рече:
“Не оче, не одбацуј ме. Истина, ја сам пуна сваког греха, али ни владар свих нас, Господ и Бог наш, не одбаци ону блудницу која Му је пришла.”
“Да, али блудница, о којој ти говориш, престала је да блудничи.”
“И ја се надам у Сина Бога Живога да од данас више нећу остати у овом греху.”
И блудница остави младиће и све што је имала за собом и пође за монасима. Они је сместише у један од манастира у близини Егеа по имену Накива. Ја сам је поново срео већ као старицу која је живела у великом смиреноумљу и целомудрију, а све ово, што сам написао, чуо сам од ње саме.
Бивши комедијант се потом затворио у једну кулу градског зида. Његове пријатељице, које су распродале његову имовину и новац разделиле сиромасима, и саме су направиле келију у близини куле, такође се затворивши у њу.
Овог блаженог сам и ја срео и његово казивање ми је много користило. Он је постао веома милостив и смиреномудрен, а ја ово записах ради користи других.
 
ГЛАВА 32
 
Обраћење Вавиле комедијанта
 
Био неки комедијант у Тарсу Киликијском по имену Вавила. Он је имао две пријатељице. Једној је било име Комита, а другој Никоса. Вавила је у своме животу чинио дела која личе само на људе који сарађују са демонима. Једнога дана је отишао у цркву и то баш у дан када се, по промислу Божијем, читао одељак из Еванђеља у коме се каже: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”[13]. Ове речи су се дубоко коснуле његовог срца и он је почео да плаче, да размишља и каје се за сво зло које је у свом животу учинио. Истог тренутка, пошто је изишао из цркве, позвао је оне своје две пријатељице и рекао им:
“Ви знате у каквом сам блуду живео са вама двема, подједнако блудничећи са сваком од вас. Сада задржите све што сам вам поклонио, узмите и сву моју имовину и поделите међу собом. Ја данас одлазим, одричем се света и идем да постанем монах.”
Оне му онда, као из једних уста, рекоше;
“У греху и у погибији душе ми смо те следиле, а сада нас остављаш кад хоћеш да учиниш богоугодно дело. Искрено ти кажемо, не остављај нас, желимо да те следимо и у добру које намераваш да учиниш.”
 
ГЛАВА 33
 
О светом архиепископу Теодоту[14]
 
Неко од отаца нам је причао да је у Теуполису[15] живео један архиепископ по имену Теодот који је био толико добар да је у празничне дане уобичавао да позива на ручак неке од својих клирика. Када се неко од њих не би одазвао његовом позиву, он би ћутао, али би опет, неком другом приликом, одлазио лично да таквог човека замоли да дође на ручак.
Још нам је исти отац причао о архиепископу Теодоту да је био тако кротак и смиреноуман да је приликом путовања, када би морао да седи у колима, а клирик да јаше на коњу, говорио:
“Ходи, оче, да поделимо тегобност путовања и да заменимо места, тако да ти не превалиш цео пут јашући, а ја седећи у колима.”
Но, клирик би се увек устезао да га послуша изговарајући се да није примерено да архиепископ путује јашући на коњу, док се његов клирик вози у колима.
Архиепископ би остајао при своме и на крају би умолио клирика да замене места.
 
ГЛАВА 34
 
О патријарху Александру[16]
 
Град Теуполис је имао и једног другог патријарха по имену Александар, који је био веома милостив и срдачан човек.
Једном је неки ад његових службеника украо део његових драгоцености и, страха ради, побегао у Египатску Тиваиду. Овога су на путу пресрели крвожедни етиопски варвари и одвели га са собом у своје крајеве. Чим је за то сазнао божански овај Александар, одмах је откупио свог службеника за осамдесет и пет златних новчића. Када се заробљеник вратио од варвара, Патријарх га је дочекао са много човекољубља и доброте тако да је неко од становника града рекао:
“Човеку ништа није толико корисно као кад згреши патријарху Александру.”
Други пут је један од ђакона изгрдио овог предивног Александра и то пред свим клирицима. Патријарх му, дубоко поклонивши се, рече:
“Опрости ми, господине брате.”
 
ГЛАВА 35
 
О Илији[17] архиепископу јерусалимском и Флавијану[18]) патријарху антиохијском
 
Авва Полихроније нам је говорио о авви Илији, архиепископу јерусалимском, да никада није пио вино, ни као монах, нити касније када је постао патријарх.
Говорило се о архиепископу јерусалимском и архиепископу антиохијском Флавијану да их је цар Анастасије[19] отерао у прогонство због тога што су остали верни одлукама синода Халкидонских Отаца[20]. и то Илију у Аили, а Флавијана у Петру. Једног дана се ова двојица сретоше и рекоше један другоме:
“Данас је умро Анастасије. Хајдемо и ми да нам се суди са њим.”
Обојица су кроз два дана отишла ка Господу.
 
ГЛАВА 36
 
О томе како је патријарх антиохијски Ефремије[21] обратио једног севиријанског монаха
 
Неко од отаца нам је причао о блаженом Ефремију, патријарху антиохијском, да је био велики ревнитељ вере православне.
Када је једном чуо за неког столпника који је живео у околини Јерапоља, а имао је литургијско општење са јеретицима севиријанима и акефалима[22], који су иначе себе одсекли од свете православне вере, кренуо је ка њему са намером да га врати под окриље Цркве.
Чим је приспео к столпнику, почео је овај божански Ефремије да га саветује и моли да се врати под окриље апостолског трона и прихвати светотајинско општење са светом Католичанском и апостолском Црквом. На ово му је столпник рекао:
“Ја нећу тек тако да прихватим Халкидонски сабор.”
“На који начин, онда, желиш да те сасвим излечим и да ти докажем да је, благодаћу Христа Исуса и Бога нашега, наша Црква чиста и неупрљана од сваке нечистоте јеретичких учења?”
Тада му столпник предложи следеће:
“Хајде, господине патријарху, да запалимо ватру, па да, и ти и ја, уђемо у њу и ко из ватре изађе неозлеђен, нека се зна да је он православан и да њега треба да следимо.” Ово беше рекао да би уплашио патријарха.
Но, божански му Ефремије овако одговори:
“Требало је, чедо моје, да ме послушаш као оца и да од мене више ништа не тражиш. Пошто си тражио ствар која превазилази моје скромне духовне могућности, надам се у милосрђе Сина Божијега да ће, ради спасења твоје душе, и то учинити могућим.”
Тада Ефремије, људима који су се ту затекли, рече:
“Нека је благословен Бог, донесите дрва.”
Када су дрва донесена, Патријарх их запали пред стубом и обрати се столпнику:
“Сиђи, да обојица, како си сам одлучио, уђемо у ватру.”
Но како столпник, запрепашћен пред патријарховом вером у Бога, није хтео да сиђе, овај му опет рече:
“Зар ниси ти био тај који је ово предложио? Како то сада више не желиш да то учиниш?”
Тада патријарх скиде са себе омофор, приближи се ватри и помоливши се рече:
“Господе Исусе Христе, Боже наш, који си нас удостојио да се истински отелотвориш од Владичице наше, Пресвете Богородице и стално дјеве Марије, покажи нам истину.” И када заврши молитву, баци омофор у сред ватре. Када се ватра угасила, пошто је горела три сата, све док се нису угасила дрва, нађен је омофор читав, нетакнут без и најмањег трага ватре.
Када је столпник видео шта се догодило, он прокле Севира и његову јерес, присајединивши се светој Православној Цркви и благосиљајући Бога прими свету Причест из самих руку блаженог Ефремија.
 
ГЛАВА 37
 
О епископу који је оставио свој трон и запослио се као обичан радник
 
Од отаца чусмо о неком епископу, који је напустио своју епископију и отишао у Теуполис где је живео радећи и помажући зидаре. У то време управник читаве источне области био је Ефремије[23], муж милостив и добродушан. Он је после земљотреса, који је уништио скоро сав град, обнављао јавне зграде. Једне ноћи Ефремије је спазио како је на главу радника који је спавао силазио огњени стуб. Исто ово је видео не само једном, два или више пута, већ веома често и будући зачуђен, размишљао је шта би то требало да значи. Ефремије није знао да је овај радник био епископ. Како је могао да зна кад је пред собом гледао човека рашчупане косе, прљавог одела, сиромашка измученог од заморног и исцрпљујућег посла. Једног дана је Ефремије позвао тог радника желећи да од њега самог сазна ко је он, и почео је да га испитује одакле је и како се зове.
“Ја припадам сиротињи овога града и немајући чиме да се издржавам, радим као радник и тако ме Бог храни преко мојих трудова.”
Подстакнут вољом Божијом, Ефремије на то рече:
“Уверавам те да те нећу оставити на миру све док ми не испричаш све о свом животу.”
Епископ је увидео да више не може прикривати истину о себи.
“Дај ми реч да никоме нећеш открити причу о мом животу, а ја ћу ти рећи све о себи, сем имена мога и града из којег сам.”
Тада му се Ефремије закле: “О теби и твоме животу нећу говорити ништа све док Бог не буде зажелео да те узме са земље.”
Овај му тада рече:
“Ја сам епископ и, Бога ради, оставио сам своју епископију и дошао у ове непознате крајеве мучећи се и живећи као радник. Од рада мога обезбеђујем свој свакидањи хлеб. Што се тебе тиче, повећај милостињу колико год можеш јер ће те Бог ових дана уздићи на апостолски трон Цркве у Теуполису да напасаш народ Божији, о којем се до саме своје крви трудио Господ Исус Христос, истинити Бог наш. Као што ти већ рекох, труди се око милостиње и Православља “јер се таквим жртвама угађа Богу”.[24]
Када је Ефремије ово чуо прославио је Бога рекавши:
“Колико тајних слугу својих има Бог који су само Њему познати!”
Кроз неколико дана све се овако догодило.
 
ГЛАВА 38
 
Смрт нечестивог цара Анастасија[25]
 
Причао нам је неко од христољубивих људи о цару Анастасију да је, пошто је свргао Ефимија[26]) и Македонија[27] и протерао их у Евхаит Понтијски зато што су остали верни Халкидонском Сабору, видео у сну једног човека зрелог узраста и обученог у светле хаљине како стоји наспрам њега и држи писани законик и чита га. Када у законику прочита име цара, истрже пет листова из њега и рече:
“Видиш, због неверја твога, бришем ти четрнаест година живота” и избриса прстом својим.
Кроз два дана, уз велику грмљавину и севање, цар испусти своју душу мучећи се неописиво због свега што је учинио против најсветије Цркве Христа Бога нашега и њених пастира које је прогањао.
 
ГЛАВА 39
 
О монаху којег је мудра девојка одвратила од греха
 
Када сам био у Антиохији, чуо сам од једног презвитера да је патријарх Анастасије[28] причао да је једном неко од монаха авве Севиријана био послан, послушања ради, у крајеве Елефтерупољске. Тамо је овај монах отсео код неког христољубивог сељака, који је имао кћер јединицу, чија је мајка давно умрла. Како је монах остао неколико дана у тој кући, ђаво, који се увек бори против људи, почео је да му убацује нечисте помисли са циљем да га наведе на телесни грех са младом девојком. Он сав беше устрептао од жеље и тражио је прилику да девојку заведе. Ускоро му је ђаво, који је и изазвао ту телесну борбу, створио прилику да оствари своју замисао. Када је девојчин отац отишао у Аскалон по неком свом послу, монах је, схвативши да се у кући не налази нико осим њега и девојке, кренуо са намером да је саблазни. Но, она, чим га је видела силно узбуђеног и свег горућег од жеље, мирно му се обрати:
“Не узбуђуј се и не жури да ми учиниш зло, јер се мој отац неће вратити ни данас ни сутра. Дакле, саслушај ме прво шта ћу ти рећи, а Бог ми је сведок да ћу и ја после, драге воље, учинити што будеш желео. Реци ми прво, мој господине брате, колико си дуго у манастиру?”
“Седамнаест година.”
“Да ли си икада у своме животу познао жену?”
“Не.”
“Зар желиш у једном сату да изгубиш сав свој труд? Сети се колико си пута пролио сузе да би Господу принео своје тело чисто од сваке нечистоте. А сада желиш за једно мало уживање да изгубиш све своје победе. Рецимо да те послушам. Ако учиниш са мном грех, да ли имаш куда да ме одведеш и да ме издржаваш?”
“Немам.”
“Искрено ти говорим и не лажем те. Ако ме будеш понизио бићеш узрок многих зала.”
“Како то?” упита је монах, а она одговори: “Осим тога што губиш своју душу, од тебе ће се тражити и моја душа. Да ти ово буде јасно, обећавам ти, заклињући се Оним који је рекао: “Не сведочите лажно”[29], ако ме понизиш, ја ћу се обесити, а то ће бити као да си ме ти убио и бићеш на Страшном Суду осуђен као убица. Али пре него што постанеш узрок толиких зала, врати се у свој манастир и дуговаћеш ми многе молитве у знак захвалности.”
Пошто је монах дошао к себи и престао да гори ватром телесне страсти, вратио се у свој манастир и замолио игумана за благослов да више никада не изиђе из њега. Три месеца после овога отишао је ка Господу,
 
ГЛАВА 40
 
О авви Козми евнуху
 
Авва Василије, презвитер манастира Византија, причао нам је следеће:
Док сам био у Теуполису код авве Григорија[30], јерусалимског патријарха, дошао нам је Козма евнух, који се подвизавао у Фаранској Лаври[31]. Био је он у правом смислу монах и велики ревнитељ вере православне. Са нама је провео само неколико дана и упокојио се. Патријарх нам је поручио да се, из поштовања према старцу, његове мошти сахране у гроб у којем је раније сахрањен један епископ.
После неколико дана отишао сам да се поклоним гробу старца и крај гроба нађох неког парализованог сиромашка како проси милостињу од оних који су улазили у Храм. Када је видео да сам учинио три поклона на гробу и да сам изговорио свештеничку молитву он ми рече:
“Господине авва, заиста је био велик старец којег сте овде сахранили пре два дана.”
“Откуда ти то знаш?”
“Ја сам дванаест година био парализован, а кроз њега ме је Бог исцелио. Када сам тужан, он ме теши и помаже ми. Но, и нешто чудно треба да чујеш о њему. Од када сте га сахранили сваке ноћи га чујем како говори епископу: “Не дотичи ме се, не приближавај ми се, јеретиче и непријатељу истине и свете Божије Католичанске Цркве””. Ово сам чуо од исцељеног паралитичара и отишао сам и све испричао Патријарху, замоливши тог најсветијег мужа да узмемо тело старца и да га сахранимо у други гроб. Тада нам је он рекао:
“Уверавам вас, чеда моја, да јеретик ништа не може учинити овом Козми. Све се ово догодило да би се објавила врлина његова и његово ревновање чак и по одласку из овог живота, а такође и да би се сазнало о вери епископа да га више не би сматрали православним.”
Још нам је и следеће исти овај авва Василије говорио о авви Козми:
Једном сам га посетио док је још живео у лаври Фаранској. Тада ми је рекао:
“Некада ме је мучила помисао која ми је овако говорила: шта то значи што је Господ рекао својим ученицима: “Ко има хаљину своју нека је прода и купи нож” А ученици му одговорише: “Ево овде два ножа”[32] И док сам размишљао о овим речима, не могавши да их разумем, изишао сам из келије у претопло подне, одлучан да одем код авве Теофила у лавру Пиргиа и њега приупитам за објашњење. Када сам, корачајући кроз пустињу, дошао близу Каламона, видео сам једну огромну аждају како са брда силази ка манастиру. Била је толико огромна да је њено тело, док се померала, било у облику лука. Десило се да сам ја испод тог лука од њеног тела прошао неповређен. Схватио сам да је ђаво хтео да ме омете у намери да сазнам истину и да су ми помогле молитве мог старца. Отишао сам дакле авви Теофилу и он ми је рекао да два ножа означавају теорију и праксу и да онај ко жели савршен да буде треба да поседује обе ове врлине.”
Овог авву Козму сам и ја упознао у Фаранској Лаври у време мог десетогодишњег борављења у њој. Док ми је причао о спасењу душе употребио је речи светог Атанасија, архиепископа александријског. Тада ми је рекао:
“Када наиђеш на речи светог Атанасија, ако немаш хартију, на хаљинама својим да их запишеш.” Такву је чежњу имао старец за светим оцима и њиховом науком.
За овог авву Козму се још говорило да је ноћи уочи недеље проводио појући и читајући и у келији својој и у цркви, а да, притом, никада није седео. Тек у свануће, кад се сунце помаљало, сео би и читао Еванђеље чекајући клепало за недељно богослужење.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Хозевитска Лавра се налази у брдима изнад Хоратског потока са леве стране пута који од Јерусалима води у Јерихон, на некадашњем поседу светих Јоакима и Ане, где су ови бездетни родитељи често долазили да се, одвојени једно од другог, моле за пород и где им је Ангео благовестио да ће им се родити кћер Пресвета Дјева Марија. Лавру је на почетку петога века основао свети Јован Хозевит. Већ крајемпетога и почетком шестога века у лаври је живело око 5.000монаха. Већина њих је 614. у најезди Персијанаца била поклана, а њихова лавра је била разорена, али само за кратко време. Обновљен монашки живот је био општежитељног типа. Данас је то манастир светог Георгија Хозевита (8. јануар), врлог монаха-исихасте, који је овде живео у седмом веку, пре и после најезде Персијанаца. У наше време у њему се подвизавао и вредно га обнављао наш земљак, некада монах Хиландара, маркантна личност о. Григорије. Он је недавно свој монашки подвиг наставио у Лаври светог Саве Освећенога.
  2. Епиклеза је литургијска молитва коју свештеник изговара у себи призивајући Свети Дух да освети Предложене дарове (хлеб и вино) у Тело и Крв Христову.
  3. Реч проскомидија има двоструко значење. У архитектонском смислу она је део олтарског простора у којем свештеник обавља богослужбене радње које предходе светој Литургији и где он, по свршетку исте, употребљава преосталу свету Причест и припрема свете сасуде за служење следеће Литургије. У литургијском смислу, проскомидију сачињавају молитвене свештене радње које су припрема наших предложених дарова као и посебних честица за служење свете Литургије уз помињање имена живих и упокојених чланова Цркве.
  4. Свети Јован Хозевит је оснивач Хозевитске Лавре. Родом је из Египта из Горње Тиваиде. Био је епископ Кесарије Палестинске и борио се против Севирове јереси. Пред крај живота се вратио у пустињу где је, молитвом својом, чинио многа чуда. Помен се његов врши 3. октобра.
  5. Лавра Каламон је основана средином V века (зидање је трајало у времену 452-470) у близини Лавре светога Герасима Јорданског. Служила је као уточиште хозевитских монаха у време арапских најезда. Током времена она је припојена Лаври светог Герасима Јорданског. Данас припада Грцима. У XV веку припадала је руским монасима. У то време лавра је била манастир неусипајушчих, дакле манастир оних који су упражњавали непрестану молитву.
  6. Целомудрије је стање духовног здравља и чистоте, духовне чедности и равнотеже између човековог духа и његових нагона. За онекоји живе у браку целомудрије – у најужем смислу значи крајње уздржање у време поста и молитве. Пост није само уздржање од мрсне хране, него и од брачних загрљаја итд. У свему осталом за мирјане целомудрије има скоро исто значење као и за монахе.
  7. Несторије је био цариградски патријарх од 482431, када је и био осуђен као јеретик од стране III Васеленског сабора (431.), јер је Пресвету Богородицу сматрао за Христородицу, дакле ону која је родила Христа-човека, а не Христа-Бога.
  8. Католичанска Саборна Црква.
  9. Столпник је монах испосник који живи на врху столпа – стуба.
  10. Севир је претходно био идолопоклонички врачар. Крстивши се и узнапредовавши у врлинама био је изабран за антиохијског патријарха (512-518), али је убрзо, као монофизита осуђен због јереси. Умро је у Египту 538.
  11. Лк. 18, 19
  12. Тарс је главни град Киликије, родно место светог апостола Павла.
  13. Мат. 3, 2
  14. Теодот је био антиохијски патријарх 417, или 420-428 као наследник патријарха Александра.
  15. Теуполис (Богоград) је првобитно име Антиохије јер су 581. у време великих земљотреса становници града на зидовима својих кућа написали: “Христос пребива међу нама” и тако су се спасли.
  16. Александар је био антиохијски патријарх у времену 413-417, одмах по светом Јовану Златоустоме.
  17. Ради се о блаженом Илији, Арапину по пореклу, који је био патријарх јерусалимски (494-516) у време цара Анастасија (491-518). У то време је Цркву Христову узнемиравала монофизитска јерес, чији је родоначалник био архимандрит Евтихије, а која је учила да се у Господу Исусу Христу налази само оваплоћени Логос, дакле само Његова Божанска природа. Евтихије није разумео да је Христос савршени Бог, а истовремено и савршени Човек, као што учи света Православна Црква. Четврти Васеленски сабор (халкидонски 451.) је осудио и монофизитску јерес и њене присталице. Међутим, ова јерес је још дуго нарушавала мир Христове Цркве, такође и пустињских монашких заједница. Из ове јереси су се касније, у VII веку, изродиле друге монотелитска и моноенергетска јерес, које су тврдиле да се у Христу налази само Божанска воља и да из Њега зраче само Божанске енергије. И ова јерес је била осуђена и то од стране VI Васеленског сабора 681. у Цариграду. Блажени патријарх Илија се веома трудио да сачува мир у Цркви. Међутим, пошто је анатемисао монофизиту Севира, антиохијског патријарха и његову јерес, био је 516. прогнан у град Аили. Сазнавши за неправду нанету блаженом Илији, свети Сава Освећени је горко заплакао. Он и његови монаси су патријарха редовно посећивали све до његове кончине.
  18. Антиохијски патријарх Флавијан (498-512) је 512. прогнан у град Петра зато што је уважавао одлуке IV Васеленског сабора. Патријарх Илија и патријарх Флавијан су умрли истог дана, 20. маја 518.
  19. Цар Анастасије је био цариградски император (491-518). Под утицајем Севира је постао монофизит и многе је неправде учинио Христовој Цркви и њеним верним пастирима.
  20. Мисли се на VI Васеленски сабор у Халкидону 451.
  21. Свети Ефремије је био управник Источне епархије за владавине Јустина, у времену 518-527, а за владавине Јустинијана је био антиохијски патријарх у времену од 527-546. Празнује се 7. марта.
  22. Акефали, или безглави, су египатски монофизити који су се одвојили од свог епископа Петра Монга, али су и даље остали монофизити. Будући без епископа, који је глава Цркве, они су добили назив “безглави” или акефали. Автократор Јустинијан се веома трудио да их врати у крило Цркве.
  23. Свети Ефремије је био управник Источне епархије за владавине Јустина, у времену 518-527, а за владавине Јустинијана је био антиохијски патријарх у времену од 527-546. Празнује се 7. марта.
  24. 6. Јевр. 13, 16
  25. Цар Анастасије је био цариградски император (491-518). Под утицајем Севира је постао монофизит и многе је неправде учинио Христовој Цркви и њеним верним пастирима.
  26. Ефимије је био цариградски патријарх 489-495. Њега је цар Анастасије уз помоћ нечестивих монофизитских архијереја збацио са трона само зато што се противио овој јереси и послао га у Евхаит где је у изгнанству умро 515.
  27. Свети Македоније је био наследник Ефимија на цариградском патријарашком трону (495511). Пошто се сукобио са царем Анастасијем због цареве привржености монофизитској јереси и он је свргнут и послат у изгнанство у Евхаит, где је 516. скончао у граду Гангри. Празнује се 25. априла.
  28. Свети Анастасије Синајски је био антиохијски патријарх у два маха: од 559. до 570. када га је Јустинијан II прогнао са трона. У време цара Маврикија био је враћен на свој трон (593-599). Познат је као апологета и црквени писац. Празнује се 20. априла.
  29. Лк. 18, 20; Мат. 19, 18
  30. Григорије Синајски је био антиохијски патријарх (570-593). Претходно је био игуман манастира Византија, или Аврамијевог, затим Фаранске Лавре у Палестини и најзад, указом Јустинијана II, манастира свете Катерине на Синају.
  31. Фаранска Лавра у Јудејској пустињи је била прва лавра у историји монаштва. Основао ју је преподобни Харитон између 323. и 330.
  32. Лк. 22, 36-38.

Comments are closed.