ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 181. О истоме
ГЛАВА 182. О авви Александру киликијском
ГЛАВА 183. Чудо египатског старца Давида
ГЛАВА 184. О авви Јовану евнуху
ГЛАВА 185. О верујућој жени чији се муж обратио у веру на чудесан начин
ГЛАВА 186. О царинику Мосхи
ГЛАВА 187. Поуке авве Јована Кизичког о задобијању врлина
ГЛАВА 188. О двојици браће, банкара из Сирије
ГЛАВА 189. О жени која је сачувала верност мужу
ГЛАВА 190. О једном чуду авве Врохе Египатског
ГЛАВА 191. О светом Јовану Златоустоме
ГЛАВА 192. О монаху који је тек по смрти добио разрешење одлучења од свете Причести
ГЛАВА 193. О чудесној милостињи авве Аполинарија, патријарха александријског
ГЛАВА 194. О монаху који је имао обичај да одлази у крчму
ГЛАВА 195. О философу Евагрију и о Синесију, епископу Кирине
ГЛАВА 196. Чудо са децом која су у игри служила свету Литургију
ГЛАВА 197. Казивање Руфина о светом Атанасију
ГЛАВА 198. Поука светог Атанасија о крштењу
ГЛАВА 199. О старцу који је гледао ангеле док је вршио проскомидију
ГЛАВА 200. О младом златару којег је усвојио један патриције
 


 
ГЛАВА 181
 
О истоме
 
Исти презвитер Дионисије нам је испричао и следеће о авви Јовану:
Једном је старец шетајући се у околини села Сохе, где се налазила његова пећина, угледао лава да му долази у сусрет и да се већ налази у његовој непосредној близини. Лав се кретао по уској стази између две ограде, јер су у оно време сељаци ограђивали своја имања садећи дрвеће са густим бодљикавим гранама. По оваквој узаној стази би једва могао да прође један човек и то без терета, али увек добро обувен, због трња. Када су се довољно приближили један другоме, нити је старец хтео да се врати да би оставио простор да лав продужи свој пут, нити је лав могао да се окрене и врати по стази, нити су обојица могла да се мимоиђу на стази због тога што је она била преуска. Када је лав угледао слугу божијега да жели да настави свој пут, а не да се врати по стази, он се усправио на задње ноге и наслонио на ограду са леве стране старца. Тако је лав са снагом и тежином свога тела направио пролаз праведнику Божијем, који се пролазећи поред лава очешао о његова леђа. А када је он прошао, лав се спустио са ограде и продужио свој пут.
Једном је неки брат посетио авву Јована и не нашавши баш ништа у његовој пећини упитао га:
“Како ти оче овде живиш кад немаш ни најнеопходније?”
“Ова је пећина, чедо моје, исто што и продавница: дајеш и узимаш дајеш Богу свој труд, а Он ти узвраћа дајући ти све што ти је неопходно” одговорио је старец.
 
ГЛАВА 182
 
О авви Александру Киликијскоме
 
У близини светога Витлеема, на удаљености од око три километра, постоји манастир светога Сергија, који се зове Ксиропотам. У њему је живео веома благочестив игуман, Евгеније по имену, који је доцније постао епископ Ермуполиса, египатског града у области прве Тиваиде. Када смо једном посетили његов манастир, он нам је испричао о авви Александру Киликијскоме да га је, пошто је авва остарео у пећинама светог Јордана, довео у свој манастир. Пред крај живота старец три месеца није устајао са постеље. А на десет дана пре него што ће отићи ка Господу, њега, из зависти нападе демон. Тада старец почне говорити демону:
“Касно си дошао нечастиви, али то не значи ништа. Ја сам слаб и лежим непомичан на својој постељи. Тако си несрећниче и против своје воље показао своју немоћ. Јер, да си јак и да си могао, ти би ми дошао пре педесет или шездесет година и ја бих ти укрепљен силом Христовом, показао твоју немоћ, тада бих открио твоју превртивост и савио твој горди врат. Међутим ово моје садање стање није због моје личне слабости, него због болести која ме је оборила. Али ја благодарим Богу и, одлазећи к Њему, показаћу Му неправду коју си ми учинио, јер после толико година подвига и страдања, ти си ме тек сада, на самоме крају, тако немилосрдно напао.”
Ово је старец, заједно са много других ствари, свакодневно понављао да би у десети дан веома тихо, у миру, предао дух свој Господу Христу.
“Истина је. Али је велика врућина па зрна пшенице испадају из класја и ја чекам да жега мало прође да ти не бих нанео штету” одговори старец.
“Устани и жањи чак и да би све сагорело!” заповеди сељак.
“И ти желиш да ти све сагори?” упита старец.
“Да, рекао сам ти” одговори већ сасвим разјарен земљорадник.
Старец устаде и гле, изненада, запали се она њива. Тада уплашени земљорадник отрча на другу страну њиве где су други оци жњели и поче их молити да дођу и замоле старца да се помоли да се ватра угаси. Они онда дођу к старцу и учинивши поклон замоле га да учини тако.
“Да знате, он је сам пожелео да жито сагори” рече старец. Али како су га други старци поново замолили, он стаде између запаљеног и незапаљеног жита и чим се помоли, одмах се ватра угаси и спасе се преостало жито. Сви се онда задивише и узнесоше славу Богу.
 
ГЛАВА 183
 
Чудо египатског старца Давида
 
Авва Теодор Киликијски нам је испричао следеће: “Док сам тиховао у Скиту, живео је у њему један старец по имену Давид. Једног дана он оде да жање пшеницу заједно са другим монасима. У то време је код скитских отаца био обичај да раде као надничари. Тако је дакле старец отишао на једно имање да ради за дневницу. Најмио га је неки земљорадник. И док је косио, једног дана навали велика жега у подне, тако да је старец био приморан да се склони у једну колибу и да мало седне. У том се појави онај земљорадник и видевши га да седи са гневом му се обрати:
“Зашто ти старче не жањеш? Зар не знаш да те ја плаћам?”
 
ГЛАВА 184
 
О авви Јовану евнуху
 
Док смо боравили у Александрији отишли смо, поуке ради, у манастир авве Јована евнуха, који се налази на око тринаест километара од града, и тамо смо затекли веома остарелог монаха, који је скоро осамдесет година провео у манастиру, а био је веома милостив и то не само према људима, него и према бесловесним животињама, тако да нигде нисмо видели њему сличног.
Шта је то чинио старец?
Он није имао другог посла осим следећег: уставши рано ујутро обилазио је све псе у лаври, давао је ситне мрвице малим мравима, а пшеницу великим, квасио је двопек и разбацивао по дворишту да их позобају птице. Проводећи тако свој живот, он није оставио у манастиру ни врата, ни прозор, нити прозорчић, нити кандило, нити тањир и да се не удаљавам од моје приче набрајајући ствари, а да се није постарао о њима. Никада, чак ни на кратко време, он није имао ни књигу, ни новац, ни одела, него је све раздавао коме треба, а сву своју бригу је усмерио на вечна блага.
У жељи да се опише његово милосрђе и састрадавање о њему се причало да му је једном дошао неки сељак и затражио златни новчић на зајам. Међутим, како старец никада није имао златне новчиће, он пошаље сељака у суседни манастир да за њега узајми новчић. Затим му даде тај новчић, а сељак обећа да ће му га за месец дана вратити. Међутим, како су од тада прошле две године, а сељак дуг није враћао јер сам није имао ништа, старец га позове и рече му:
“Врати ми новчић, брате”.
“Бог зна да немам од куда да вратим” одговори сељак.
“Нашао сам начин на који можеш да ми се одужиш” предложи му старец.
“Све што заповедиш, реци ми и ја ћу учинити” прихвати сељак мислећи да ће му старец дати неки посао.
“Кад год будеш слободан од посла твога, дођи овде и учини по тридесет дубоких поклона и ја ћу ти за њих платити по један кератио[1]”.
Поред овога старец је сељака и хранио. Овај се сагласи са њиме и кад год је могао долазио је старцу и метанисао и увек би добијао да једе и пије, чак и по пет двопека да носи својим укућанима за храну. Сваки пут би му старец отписивао по једну керату. А када је сељак одрадио двадесет четири керата, који чине један златан новчић, старец му је узео меницу и отпустио га давши му још нешто на благослов.
Исти авва Јован евнух нам је испричао и следеће:
Када је био у Тиваиди у општежићу авве Апола, срео је младог монаха, чији је отац такође био монах. Овај младић је дао завет да до краја свога живота не пије ни вино, ни воду, нити било какву течност. Узимао је дивље зеље, горке траве и нешто поврћа и све му је ово служило и као храна и као пиће. Његово послушање је било да пече хлеб у пећи. Чим је навршио три године у свом монашком подвигу, разболео се и отишао ка Господу. Пошто је у болести горео од високе температуре и патио се од непримерене жеђи, многи су га наговарали да попије мало вина, али брат никако није пристајао. Тада игуман манастира пошаље по доктора тражећи могућност да помогне страдалнику. Када је лекар дошао и видео у колико се тешком стању налази брат и он га замоли да узме мало вина, но све је било узалуд. Тада доктор замоли игумана:
“Донесите ми неко велико буре.”
Онда налије у њега четири кофе млаке воде и до пазуха спусти брата у њега тако да су га држали у води један сат. И овај свети старец, авва Јован, који се за ову прилику нашао крај болесника, нас је уверавао да је доктор, када су монаха извадили из воде, измерио количину воде у бурету и нашао да у њему недостаје читава једна кофа.
Ево како су живели велики пустињаци, колику су упорност имали у уздржању и подвигу, трудећи се Бога ради да би наследили вечно блаженство.
Исти овај авва нам је испричао и следеће:
“У истом општежићу сам посетио и келију једнога старца и у њој видео камену плочу на којој је старец метанисао. Падајући на плочу рукама и коленима он је на местима где су је додиривале његове руке и колена, издубио плочу за читава четири палца. Толико је много метанија чинио.
 
ГЛАВА 185
 
О верујућој жени чији се муж обратио у веру на чудесан начин
 
На острву Самосу нам је богољубива Марија[2], мајка господина Павла, официра, испричала следеће:
У граду Нисибији је живела жена хришћанка, а муж је њен био идолопоклоник. Они су имали педесет сребреника. Једног дана муж предложи својој жени:
“Да дамо наше сребренике под камату да бисмо од њих имали више користи. Овако можемо, један по Један, све да их потрошимо.”
“Ако си решио да их даш, најбоље би било да их позајмиш Богу хришћанскоме” одговори жена.
“А где се налази Бог хришћански да би Га нашли и дали Му новац на зајам?” упита муж.
“Ја ћу ти Га показати, а ти не само што нећеш изгубити свој новац, него ћеш и камату добити и удвостручићеш главнину.”
“Хајде да ми Га покажеш и да Му дамо позајмицу.”
Узевши мужа, жена га одведе у свети храм Нисибије. Нисибијски храм је имао петоро великих врата. Чим га доведе до припрате, где су била највећа врата, показа му сиромахе и рече:
“Ако њима даш сребренике, Бог хришћана ће их примити, јер су сви ови људи његови.”
Муж са радошћу раздаде свих педесет сребреника сиротињи и врати се кући. А после три месеца њима се указа велика потреба за новцем и муж се обрати жени:
“Жено, зар Бог хришћански није дужан да нам да нешто од нашег новца, јер видиш да се налазимо у тешком положају?”
Одговарајући, жена му рече:
“Да, отиди тамо где си новац дао и Бог ће ти врло радо вратити део Свог дуга.”
Муж онда оде до светога храма. А када је стигао на место где је сребренике раздао, обиђе цео храм у намери да нађе некога ко би био дужан нешто да му да, али не виде никога сем сиромахе, који су тамо седели. И док је тако размишљао коме да приђе и коме да се обрати угледа на мермеру крај својих ногу један велики сребреник, баш као што су били они, које је некада раздао браћи. Саже се узе га и однесе ку~ћи рекавши жени:
“Ево, био сам жено до ваше цркве и уверавам те да тамо нисам видео хришћанскога Бога, као што си ми ти рекла и Он ми није ништа дао. Само сам нашао један сребреник на истом месту на којем сам ја разделио оних педесет сребреника.”
На то му његова предивна жена рече: “Бог је тај који ти је на невидив начин дао сребреник. Он је невидив и управља светом Својом невидивом руком и снагом. Него отиди, господине мој и купи нам шта ћемо данас јести, а Бог ће ти поново дати кад нам устреба.”
Муж оде и за њих двоје купи хлеб, вино и једну рибу и све то предаде својој жени. Она узе рибу и поче да је чисти, а када је отвори нађе у њеној утроби чудесно леп каменчић, тако да му се заиста задиви. Она наравно није знала какав је то камен, али га је извадила и сачувала. Када јој се муж врати, док су јели, она му рече:
“Ево ти овај камен који сам нашла у риби”.
Видевши га муж се задиви његовој лепоти, али ни сам није знао какав је то камен. А када су завршили са обедом он се обрати жени:
“Дај ми тај камен да идем да га продам, ако би се нашао неко да ми бар нешто за њега плати.”
Узевши камен он оде до банкара, који је уједно био и филигрански мајстор. Било је тада вече и управо је требало да се банка затвори.
“Да ли би желео да купиш овај каменчић?” обрати се банкару.
Видевши камен овај га упита:
“Колико тражиш за њега?”
“Дај ми колико ти мислиш”.
“Узми пет сребреника” предложи банкар, а продавац камена, како је мислио да се овај поиграва са њим, рече:
“Зар ми за ово дајеш пет сребреника?” Банкар помисли да му је продавац ово рекао са иронијом, па му одговори:
“Узми десет сребреника”.
На ово је продавац, мислећи да му се банкар руга, оћутао.
“Узми двадесет сребреника.” Продавац је и даље у чуду ћутао. А цена оног каменчића је и даље расла прво на тридесет, а онда на педесет сребреника, и како се банкар клео да ће га купити, продавац се досетио да банкар не би давао педесет сребреника да камичак није био скупоцен, па је зато полако дизао цену док за њега није добио триста великих сребреника. И пошто је камичак продао, донесе сребренике жени. Она се задиви доброти и човекољубљу Божијем и рече мужу:
“Ето видиш колико је добар и захвалан и богат Бог хришћана. Он ти није само вратио твојих педесет сребреника него ти је и велику камату дао и за кратко време вратцо што си му позајмио. Из овога научи да сем Њега, ни на небу ни на земљи, не постоји други Бог.”
Пошто је муж био погођен овим чудом и кроз њега сазнао истину, одмах се крстио славећи Спаситеља нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом, благодарећи му на мудрости његове жене, преко које му је дато да упозна Бога у истини.
 
ГЛАВА 186
 
О царинику Мосхи
 
Посетили смо авву Евстатија, игумана пећинског општежића светога Саве. Код њега смо упознали цариника, убирача пореза, по имену Мосха. Њега смо касније посетили у граду Тиру и он нам је испричао следеће:
Док сам још био сакупљач пореза, пошао сам једном касно увече до јавног купатила да бих се окупао и мало развеселио. Успут сам у мраку срео једну жену. Приближио сам се и она је пристала да ми се придружи. А ја сам тада, покренут демонском срећом заборавио на купање, па сам се бацио на вечеру. Иако сам и њу нудио да једе, она није хтела ништа да окуси. Најзад смо устали са вечере и кренули да легнемо* а чим сам покушао да јој се приближим, она је снажно заридала и заплакала:
“Тешко мени несрећници!”
Ја сам се на то ужаснуо и упитао за разлог. Она ми је тада, дубоко јецајући, рекла:
“Мој муж је предузимач. Доживео је бродолом и у њему изгубио све што је имао, све што је било његово и све што се код њега затекло туђе. Зато је бачен у тамницу. Како нам је све имање разграбљено, а немајући шта друго да чиним да бих мужу и себи обезбедила бар мало хлеба, приморана сам да продајем своје тело.”
“Колико још дугујете?” упитах је.
” Пет литара злата[3].”
Ја онда узех пет литара злата и дадох јој рекавши:
“Видиш и сама да те нисам ни такнуо, зато што се бојим Божијега суда. Узми ове златнике и изведи мужа из тамнице. И обоје да се молите Богу за мене.”
Много година, после овог догађаја, био сам лажно оптужен цару, да сам проневерио новац са царине. Зато је цар наредио да се одузме моја кућа и све имање моје, а мене да одведу у Константинопољ и да ме баце у тамницу. Тамо сам, носећи на себи само једну дугачку кошуљу, провео извесно, не тако кратко време. А онда сам сазнао да је цар наумио да ме погуби. Пошто сам отписао свој живот, сав уплакан и очајан, легао сам да спавам. А у сну угледах једну женску особу, која је личила на ону жену којој је муж некада био у тамници. Она ми рече:
“Шта је то са тобом, господине Мосха, зашто си овде затворен?”
А када јој објасних да сам оклеветан и да мислим да ће ме цар погубити, она ми рече:
“Да ли желиш да ја кажем цару да те ослободи?” “А да ли тебе цар познаје?” “Да” одговори она.
Пробудио сам се размишљајући шта би ово требало да значи. Оне ноћи ми се иста ова особа јавила и по други и по трећи пут и увек ми је говорила исто: “Не бој се, јер ћеш сутра бити пуштен.” У освит зоре, по заповести царевој, био сам одведен у његову палату. Кад сам ушао к њему и када ме је видео у оном прљавом оделу, он ми рече:
“Сажалио сам се на тебе. Од сада пази да се поправиш”.
Поред њега сам угледао ону жену да му стоји са десне стране. Она ми рече:
“Буди храбар и не бој се”.
Цар је наредио да ми се врати све моје имање и обдаривши ме богато, постави ме поново на моју стару дужност, унапредивши ме у свог личног изасланика за целу ону област.
Следеће ноћи појавила ми се у сну она иста жена и рекла:
“Ти ме познајеш. Ја сам она на коју си се смиловао и Бога ради, ниси хтео ни да такнеш моје тело. Ето видиш, сада сам ја тебе спасла. Видиш ли колико је милосрђе Божије? Ти си се на мене сажалио и ја сам ти зато указала своје милосрђе.”
 
ГЛАВА 187
 
Поука авве Јована Кизичког о задобијању врлина
 
Идући од свете Гетсиманије према Елеонској Гори, наилази се на манастир авве Аврамија, који је основао сам авва Аврамије[4]. Он је касније, после Евдоксија, постао игуман нове цркве посвећене свехвалној Богородици и увек Дјеви Марији. У том манастиру великог Аврамија, у време када смо га посетили, био је игуман неки авва Јован из Кизика. Ми смо га упитали следеће:
“Како могу да се задобију врлине?” а старец нам је одговорио:
“Кад неко жели да задобије неку врлину, он не може то да постигне док прво не омрзне одговарајуће зло, које је супротно тој врлини. Тако, на пример, ако желите да задобијете дар суза, омрзните смех. Ако желите да задобијете понизност, омрзните гордост. Желите ли уздрживост од хране, омрзните стомакоугађање. Желите целомудреност омрзните телесна наслађивања. Желите сиромаштво, омрзните богатство. Желите да будете милостиви, омрзните среброљубље. Ко жели да живи у манастиру, нека прво омрзне сретање са спољним светом, чак и са некадањим домаћима својим, чак и са рођацима својим. Ко жели да живи у пустињи, нека омрзне градове, ко жели да живи у тиховању, нека омрзне празноречивост. Ко жели да обузда свој гнев, нека обузда дружење са мирјанима. Ко жели да задржи свој језик нека затвори своје уши да оне не би превише слушале. Ко жели стално да има страх Божији, нека омрзне угађање телу и нека заволи тескобу и тешкоће живота и тек тада ће искрено моћи да послужи Богу.”
 
ГЛАВА 188
 
О двојици браће, банкара из Сирије
 
Авва Теодор, игуман Старе Лавре[5], нам је испричао о двојици браће, пореклом из Сирије, који су у Константинопољу били банкари. Једног дана, старији брат рече млађему:
“Хајде да одемо у Сирију да узмемо нашу очевину”.
Млађи му одговори:
“Зашто бисмо обојица напуштали нашу банку? Дакле или ти отиди, а ја да останем, или ја да одем, а ти да останеш.”
Онда су се договорили да млађи отпутује. А кад је одпутовао, после кратког времена, брату који је остао у Константинопољу јави се у сну један чесни старац и рече му:
“Знаш ли ти да ти је брат пао у блуд са женом неког ситног трговца?”
А овај, када се пробуди, ражалости се веома и помисли да је он узрок братовљевог пада, зато што га је оставио самог. После извесног времена, опет му се јави онај исти старац са истим речима:
“Знаш ли да ти је брат пао у блуд са женом трговца?”
Брат се опет ражалости. А после кратког времена онај старац му се јави по трећи пут и рече:
“Зар не знаш да је твој брат изгубио своју слободу и да се затворио са супругом оног трговца?”.
Онда је брат из Константинопља написао брату у Сирију:
“Остави све и одмах, овог тренутка, враћај се у Визант”.
А овај, чим прими писмо, остави све и одмах се врати брату своме. Брат га омах одведе у Велику Цркву[6] и са великом тугом поче да га заклиње и да му говори: “Зар си могао да блудничиш са женом трговца?” Када је други брат ово чуо, он поче да се заклиње у Бога Сведржитеља говорећи:
“Нити знам о чему говориш, нити сам блудничио, нити сам у греху познао другу жену, сем своје законите.” Чим је ово саслушао старији брат рече: “А да ли си можда учинио нешто још горе?” “Не мислим да сам учинио ништа нечасно, сем што сам у нашем селу срео монахе који следе Севирову догму, па сам се, и не мислећи да је то неко зло, причешћивао код њих. Не мислим да сам било шта друго починио.”
Тада је старији брат разумео да је управо ово било братово блудничење, јер је напустио свету Католичанску Цркву и пао у Севирову јерес. Севир је у ствари онај ситни трговац, који је покушао да упрља и постиди православну веру.
 
ГЛАВА 189
 
О жени која је сачувала верност мужу
 
У Аскалону смо посетили странопријемницу отаца. Тамо нам је презвитер авва Евсевије испричао о једном превознику из њиховог града који је путујући лађом изгубио све своје и све туђе, једино је он успео да се спасе. Када се вратио у град, људи који су му поверили своје благо, ухватише га и бацише у тамницу, а затим разграбише сву његову имовину, чак и кућу његову. Њему и жени његовој не остаде ништа, сем онога што су носили на себи. Жена је у великом јаду и бризи примила као Божију заповест да треба бар хлебом да храни свога мужа. И док је тако једнога дана седела и обедовала са мужем у тамници, појави се неки богат човек, који је дошао да затвореницима подели милостињу. Када је спазио ову удату жену да седи са својим мужем, он пожеле да је има за себе, јер је била веома лепа. Позове је преко тамничког стражара, а она се одазва очекујући да ће добити милостињу. Он је издвоји насамо и рече:
“Да ли би провела самном следећу ноћ, ако бих исплатио све дугове твога мужа?”
А она, одиста лепа и веома мудра, одговори:
“Чула сам, господару, од Апостола да жена није власник свога тела, него њен муж90. Дозволи ми да упитам мога мужа, и шта буде он рекао, то ћу и учинити”.
И оде и исприча све мужу своме. А он, пун мудрости и бриге за жену своју није прихватио прилику да се ослободи затвора, него је дубоко уздахнуо и кроз сузе одговорио:
“Отиди сестро и одбиј понуду тог човека. Надајмо се у Господа да нас неће оставити до краја.”
Она оде и отпусти оног човека рекавши:
“Све сам пренела моме мужу, али се он није сложио”.
У исто време, у тамничкој самици се налазио један разбојник који је прислушкивао разговор између жене и мужа. Уздахнувши веома дубоко, он помисли у себи: Ево у каквом се тешком стању налазе ово двоје људи па ипак, они нису продали своју слободу, нису узели новац за њу да би се муж ослободио. Схватили су да је чистота њиховог брака узвишенија од свакога блага, и сва своја блага су презрели ради те чистоте. А шта ја јадник да учиним, ја који никада нисам ни помислио да постоји Бог, па сам зато узрочник многих убистава.
Онда позва мужа и жену да дођу до прозорчета његове самице и рече им:
“Ја сам био разбојник. Починио сам многа зла и многа убиства и знам да ћу у дан када владар дође бити осуђен као убица и да ће ме убити. Видео сам вашу чистоту и она ме је ганула. Дакле, отидите до тог и тог места код градског зида и ту копајте и колико год новца нађете, узмите за себе. Њиме платите ваше дугове, а остатак нек вам је на благослов. За мене се помолите Богу не бих ли и ја нашао милост.”
После неколико дана, врати се владар у град и заповеди да разбојника изведу из тамнице и да му одрубе главу. Дан по томе дође жена у тамницу и упита мужа:
“Да ли ми допушташ, господине мој, да одем на место на које нам је указао разбијник и да проверим да ли нам је говорио истину?”
“Учини како мислиш да је најбоље” одговори муж. Увече, жена узе једну малу мотику, оде на оно место, поче копати и наиђе на покривени суд који је у себи имао много златника. Са њима је поступила веома мудро: мало по мало их је доносила у тамницу, тако да је изгледало као да их је од некуд позајмивала, док није исплатила сав дуг свога мужа. Онда је и он изишао из тамнице. А онај ко нам је све ово испричао, још нам је и ово рекао:
“Видите, дакле, колико су они очували заповест Божију о целомудрености супружника толико је и Господ Бог наш њих богато обдарио.”
 
ГЛАВА 190
 
О једном чуду авве Врохе Египатског
 
У Селевкији, у близини Антиохије, живео је авва Вроха Египатски. Ево шта нам је о њему испричао Атанасије Антиохијски:
Авва Вроха је ван града нашао једно усамљено место, па је желео да у њему направи келију за себе. Кад је завршио зидове није имао дасака да би је покрио. Зато је дошао у град к Анатолију, прозваном Кирт, који је био један од угледних грађана Селевкије. Нађе га да седи испред његове куће. Авва му се обрати следећим речима:
“Молим те учини ми љубав, дај ми нешто дасака да бих њима прекрио моју кућу.”
Разљућен, овај му рече:
“Ево ти једно дрво, узми га и иди” и указа му на једно велико дебло, које је било веома тешко.
 
ГЛАВА 191
 
О светом Јовану Златоустоме
 
О светом Јовану Цариградскоме, који је са правом носио епитет Златоусти због јачине његовог проповедништва, се говорило да се оД времена свога крштења није нити клео, нити је дозвољавао икоме да другога куне, да никога није оптуживао, нити је икада изговорио лаж, никада се није жалио, нити је икоме дозвољавао да се у његовом присуству жали.
 
ГЛАВА 192
 
О монаху који је тек по смрти добио разрешење одлучења од свете Причести
 
Неки презвитер, по имену Петар, који се вратио из Рима, причао нам је о светоме Григорију[7] патријарху и папи тога светога града да је основао један велики мушки манастир и да је у њему поставио правило, да нико од монаха не сме да има ништа своје, чак ни једну пару.
Десило се да је један монах тог манастира од свог рођеног брата затражио малу услугу:
“Немам кошуљу. Учини ми љубав брате и купи ми једну”.
“Ево ти три новчића, иди и купи кошуљу која ти се свиђа” одговори му брат мирјанин.
Монах је узео три новчића и са њима отишао до игумана да га о свему обавести. А игуман, чим га је саслушао, отишао је до блаженог овог папе, да га обавести о догађају. Када је папа ово чуо, одмах је осудио брата и одвојио га од причести, јер се огрешио о манастирска правила. После извесног времена, овај одлучени брат је умро, а да о његовој смрти папа није ни сазнао. После неколико дана, игуман манастира је отишао папи да га обавести да је брат починуо у Господу. Папа се ражалостио, и то не мало, што брата није разрешио одлучења од свете Причести, пре него што је умро. Зато је написао једну молитву и дао је архиђакону, наредивши му да оде и да је прочита над гробом умрлог брата. Ова молитва је разрешила брата од одлучења. Оде архиђакон и, као што му је заповеђено, прочита молитву папину над гробом мртвога брата. Следећег дана игуман манастира упита умрлога на његовом гробу:
“Где си се ти брате налазио до данас?” А умрли му одговори из гроба:
“Искрено да ти кажем оче, био сам у затвору и тек јуче су ме пустили из њега”.
Свима је онда постало јасно да у онај час у који је архиђакон прочитао разрешну молитву над монаховим гробом, у тај час се он ослободио забране која је везивала душу његову.
 
ГЛАВА 193
 
О чудесној милостињи авве Аполинарија, патријарха александријског
 
О светом авви Аполинарију, папи александријскоме, су нам причали да је био веома милостив и сажалив. Да би нас у то убедили испричали су нам да је у Александрији живео младић, син богатих и угледних родитеља. Када су му родитељи умрли, он је наследио сав њихов иметак који се састојао од много бродова и повеће количине злата. Како он, међутим, није умео да располаже имањем, врло брзо је запао у велику сиротињу и то не стога што је имање расточио на блудничење, него је претрпео различите бродоломе тако да је од моћних постао нејаки као што тврди псалмопевац: “уздижу се до небеса и спуштају до бездана”[8].
И тако се младић, који је некада био богатији од многих, сада обрео сиромашнијим од свију.
Када је блажени Аполинарије ово сазнао и када је видео у коликом сиромаштву и беди се налази младић, а пошто је знао колико су његови родитељи били богати, зажелео је да га помилује, да му укаже љубав и да му олакша живот, али није знао како би то учинио, а да не понизи младог човека. И увек када би га угледао у колико се јадном и неуредном оделу налази и колико је његово лице тужно, што је било последица његовог сиромаштва, папу би заболела душа. И док је тако размишљао о младићу, једног дана, покренут Божијим надахнућем, он дође до чудесне одлуке, заиста достојне његове светости: Послао је по настојатеља најсветије Цркве[9] и насамо га упитао:
“Можеш ли ти, господине настојатељу, да ми сачуваш једну тајну?”
“Уздам се Владико у Сина Божијег” одговори он, “да све што ми повериш нећу никоме рећи и да нико неће сазнати оно што будеш поверио слуги твоме.” На то му папа Аполинарије рече:
“Иди и напиши меницу на педесет литара злата које је Црква тобож примила од Макарија, оца овог младића. Наведи и сведоке, као и услове под којим је злато примљено. Ту меницу мени лично да донесеш.”
Настојатељ одмах испуни заповест, иаписа меницу и донесе је папи. Међутим, како је од смрти младићевог оца прошло десет, а можда и више година, а меница је изгледала сасвим нова и свежа, папа поново нареди настојатељу:
“Молим те, господине настојатељу, да ставиш ову меницу на неколико дана у пшеницу или у јечам и да ми је опет донесеш.”
Овај оде и врати се после одређеног времена и донесе папи меницу. А папа му рече:
“Иди сада, господине настојатељу, и упитај оног младића шта ће ти дати ако му даш хартију која ће му бити од користи. И пази, молим те, да му не узмеш више од три новчића. Онда му остави меницу.”
“Владико” одговори настојатељ,”дајем вам своју реч да ни та три новчића нећу узети ако ми тако заповедите.”
“На сваки начин желим да ти узмеш та три новчића” одговори му папа.
Онда настојатељ оде до младића.
“Шта ћеш ми дати ако ти кажем нешто што ће ти бити од велике користи?”
Младић прихвати да му да све што пожели, а настојатељ тада развезе причу:
“Пре пет, или шест дана претражујући по папирима у мојој кући нашао сам ову меницу и сетио се да ми је твој отац Макарије, имајући поверење у мене, дао на неколико дана. А када је он умро, ја сам меницу изгубио из вида па је остала код мене до данашњег дана и тако сам заборавио да ти је предам.”
“Шта наређујеш да ти дам за њу?”
“Три новчића.”
“А да ли си ти сигуран да је лице које дугује спремно да дуг врати?” упита младик
“Да, спремно је и вољно да то учини и ти ћеш свој новац узети без великог труда.”
“Бог зна да сада немам ништа да ти дам, али ако будем добио дуг, даћу ти све што зажелиш уз поменута три новчића.”
На то му настојатељ даде меницу на педесет литара злата, а младић оде са њом до свјатјејшег папе, учини пред њим метаније и предаде му меницу. Папа је узе, тобож прочита и направи збуњено лице:
“А где си био до сада господине? Твој отац је више од десет година мртав. Остави ме на миру, ништа ти нећу платити.”
“Веруј ми Владико, меница није била код мене, него код настојатеља храма, тако да ја и нисам знао за њу. Али нека му Бог да здравље што ми ју је недавно дао јер, како сам каже, нашао је случајно, претражујући по његовим папирима.”
Онда папа отпусти јуношу обећавши му: “Размислићу о свему” а меницу задржа код себе. Кроз недељу дана младић се поново појави пред папом.
Папа га поново поче тобож укоревати: “Зашто си окаснио да ми донесеш меницу?” показавши да не жели ништа да му да.
“Владико,” рече на то млади човек, “Бог зна да немам чиме да исхраним своје укућане и ако је њему угодно, ви ћете се сажалити на мене.”
Да би показао да уступа пред младићевом молбом, свети Аполинарије рече:
“Све ћу ти исплатити, само те молим да не тражиш камату од свете Цркве.”
На то му се младић баци пред ноге: “Све што заповедаш владико мој, све ћу учинити. Ако чак зажелиш и да ми умањиш суму, умањи је.”
“Не, нећу је умањити, довољно ми је да не тражиш камату.”
И свети Аполинарије предаде златнике обећавши да ће се за њега молити Богу због тога што је опростио камату. Овакво је било тајно доброчинство божанственог Аполинарија, овакво је било прекрасно дело његове састрадатељне душе. На овај начин је Бог младића помиловао са Својим благословом, тако да се он не само ослободио великог сиромаштва и не само да се вратио у стање пређашњег богатства, него се и духовно веома обогатио.
 
ГЛАВА 194
 
О монаху који је имао обичај да одлази у крчму
 
Једном је неки старец, који је иначе тиховао у Скиту, дошао у Александрију да би продао своје рукодеље и тамо угледао младог монаха како улази у крчму. Ово је много ражалостило старца па је решио да монаха сачека испред крчме и да са њим поразговара. То се и догодило. Када је монах изишао, старец га је узео за руку, повео на страну и рекао:
“Господине брате, зар си заборавио да носиш на себи свету монашку схиму? Зар не видиш колико си млад? Или не знаш да су одиста велике и многе замке нечастивога? Зар не знаш да на монахе, који се крећу по граду, вребају опасности које долазе и преко очију и преко руку? А ти улазећи у крчму чујеш и оно што не желиш да чујеш и видиш и оно што не желиш да видиш. И још се тамо срећеш са бестидним женама. Приличи ли то теби? Не, не при личи. Молим те, отиди у пустињу где можеш да се спасеш, као што то и желиш.”
“Остави ме старче на миру” одбруси му млади монах, “Бог ништа не жели од нас осим “чисто срце.[10]”
Онда старец подиже своје руке ка небу и рече:
“Слава ти Боже, ја ево живим педесет година у Скиту и још нисам задобио “чисто срце”. А овај овде јуноша обилазећи крчме већ има “чисто срце”. Нека Бог и тебе спасе младићу и мене нека не посрами у надању моме” заврши старец.
 
ГЛАВА 195
 
О философу Евагрију и о Синесију, епископу Кирине[11]
 
Док смо боравили у Александрији, тамо је из Пентапоља дошао Леонтије апамијски, христољубив и благочестиви муж. Он је у Кирини проживео многа лета, а у Александрију је стигао у време блаженог папе Евлогија да би од њега био хиротонисан за епископа Кирине јер се у то време катедра киринска налазила у надлежности александријког папе. Он нам је испричао да је у време александријског папе Теофила у Кирини био епископ Синесије философ[12]. Он се, дошавши у Кирину, веома спријатељио са једним другим философом по имену Евагрије који је некада био његов школски друг и верни пријатељ. Како је Евагрије био и остао убеђени идолопоклоник епископ је, ради некадањег њиховог пријатељства уложио велики труд у жељи да га одврати од идолопоклонства. Овај, међутим, ни на који начин није примао, нити је прихватао епископов труд. Али се ни епископ, имајући велику љубав према Евагрију, није предавао, упорно је настављао да га поучава и да га саветује да поверује у Христа и прихвати његово учење. Једном је философ рекао следеће епископу:
“Искрено да ти кажем, господине Владико, поред свега осталог што ви хришћани учите, не допада ми се ни следеће: кажете да ће наступити крај овога света и да ће после њега сви људи, који су икада постојали од почетка света па до краја, васкреснути и да ће вечито живети у својим нетрулежним телима. Још учите да ће сви људи примити своје плате по заслугама својим. Такође учите да је онај ко се смиловао на сиромаха, уствари дао позајмицу Богу и да онај који растаче своје благо на сиромашне и убоге сабира себи ризницу на небу па ће му Христос узвратити стоструком мером и да ће му, по васкресењу, даровати вечност на Небесима. Мени све ово изгледа као пуста прича, обмана, лаж и исмевање.”
Са своје стране, епископ Синесије је тврдио да су сви хришћански догмати истинити и да у њима нема ни лажи нити било шта друго што би било туђе истини. Уз то, он се веома постарао да истинитост својих речи потврди многим доказима.
И тако, после много, много времена епископ је крстио и свог пријатеља философа и све домаће његове. Неко време по крштењу философ је донео епископу три златна динара за потребе сиротиње:
“Прими ова три динара и дај их сиротињи, а мени начини меницу на основу које ће Христос да ми их исплати у будућем животу.”
Епископ је примио новац и врло радо написао меницу, баш као што је то философ тражио. Пошто је овај проживео неколико година после светога крштења, разболео се на смрт. Пред саму смрт он позове своју децу и рече им:
“Када ме будете спремали за погреб, ову меницу да ми ставите у руку и са њом да ме погребете.”
И заиста, када је умро, његова деца су му ону меницу ставила у руке и тако га закопала. А у трећи дан по погребу, јави се философ у сну епископу Синесију и рече му:
“Дођи до гроба где сам закопан и узми меницу коју си својеручно написао јер ми је враћена позајмица, тако да смо нас двојица рашчистили наше рачуне. А да бих те у то убедио видећеш да сам ставио свој потпис на меницу.”
Следеће јутро је епископ позвао к себи синове овог философа и упитао их:
“Шта сте ви то закопали са оцем вашим?”
А ови, мислећи да епископ пита да нису можда ставили новац, рекоше:
“Ништа Владико, сем његових покрова.”
“Зар никакву хартију нисте закопали са њим?” Они се тада сетише, јер нису могли ни да помисле да се о оној меници ради, и рекоше:
“Да Владико, отац нам је наш умирући дао једну меницу и заповедио да му је ставимо у руке и да га са њом погребемо, али да о томе никоме не причамо.”
Тада им је епископ испричао о сну који је сањао те ноћи. А онда је са собом повео све њих заједно са свештенством, представником града и неколико обичних грађана и отишао на гроб философа. Када су отворили гроб угледали су у рукама његовим ону меницу, узели је, и угледали свеже написано руком философа следеће:
“Ја, Евагрије философ, поздрављам тебе свјатјејшега господина Синесија, епископа, и желим да те обавестим да сам примио оно што је записано у овој меници и да од тебе више немам никакву потражњу за златнике које сам, преко тебе, дао Христу Богу и Спасу нашему.”
Сви присутни који су ово видели, задивљени тиме, дуго су вапијали: “Господе помилуј!” славећи Бога Који твори чудеса и увек даје овакве примере слугама Својим.
Још нас је господин Леонтије уверавао да се меница са потписом философа још увек чува у ризници цркве у Кирини и сваки нови ризничар, примајући црквену ризницу, прима и ову меницу на чување да би је предао следећем ризничару.
 
ГЛАВА 196
 
Чудо са децом која су у игри служила свету Литургију
 
Бивши управник земаља Африке, христољубиви господин Георгије, који је посебно уважавао монаштво и био сажалива према сиротињи, а сам је обилно поседовао све добродетељи које су Богу миле, испричао нам је да у његовој постојбини, а био је из Апамије, друге сиријске покрајине, постоји село Гонаг које је четрдесет миља удаљено од града Торакса. У области тог села, на удаљености од једне миље, нека деца су напасала стадо. И, као што се то обично дешава са децом, зажелеше да се мало поиграју. Док су се играли, рекоше међу собом:
“Хајде да служимо Литургију и да принесемо просфоре.”
И како се овај предлог свима допао, одредише једног међу собом који ће тобож бити свештеник и другу двојицу која ће тобож бити ђакони. Онда сви заједно дођоше до једног равног камена где и почеше да се играју. На камен, као на жртвеник, положише хлеб, а вино у један земљани суд. Испред камена стаде један дечак који је имао улогу презвитера, а друга двојица са стране имајући улогу ђакона. Док је “свештеник” узносио молитву светог приноса, “ђакони” су махали својим појасима уместо рипидама. Десило се да је “свештеник” знао тачно и напамет молитву светог приноса, јер је био обичај да дечаци стоје испред олтара, док свештеник наглас узноси ову молитву, па су је тако могли да чују и да је запамте. После свештеника, пре свих осталих лаика, причешћивали су се дечаци.
Пошто су дечаци у игри извршили све како треба по црквеном поретку, пре него што су се дотакли освећеног Агнеца да га раздробе, са неба је сишао огањ који је сагорео освећене Дарове, чак је сагорео и онај камен тако да није остао ни најмањи траг нити од камена, нити од онога што је освећено на њему. Када су ово видели, дечаци су као мртви пали на земљу немајући више моћи ни да се покрену, ни да призову икога у помоћ. Како се увече у одређено време нису вратили у село јер су без икаквих осећаја лежали на земљи, родитељи су кренули из села да виде зашто се деца не враћају. После дугог тражења, нашли су их расуте по земљи без могућности да распознају своје родитеље и разумеју шта су их они питали. Видевши их тако ни живе, ни мртве, свако је узео своје дете и однео у село. Сви су они били крајње забринути видевши своју децу у таквом стању. Остатак дана, као и целу ноћ, родитељи су дечацима постављали питања, али нису могли да добију никакав одговор. Тек сутрадан дечаци су почели, мало по мало, да долазе к себи, а онда су испричали шта су учинили и шта им се десило. Тада су их родитељи и остали становници села одвели до места где се све одиграло, али сем трагова ватре, тамо ништа друго нису нашли. Затим су отишли у град и о свему обавестили месног епископа. Овај је, задививши се озбиљношћу онога што се десило, одмах кренуо на место догађаја. Тамо је саслушао све оне дечаке и својим је очима видео трагове небеске ватре. Тада је на том месту саградио прелепи манастир и све оне дечаке задржао у њему. А на месту где је сишао небески огањ саградио је храм и на остацима оног камена поставио свети жртвеник.
Исти овај христољубиви кир-Георгије, који нам је о овом догађају причао, казао нам је да је у поменутом манастиру упознао монаха – једнога од оних дечака који су били учесници чудесног догађаја.
 
ГЛАВА 197
 
Казивање Руфина о светом Атанасију
 
Руфин, писац Црквене историје, написао је нешто слично што се догодило у стара времена са децом која су се играла. Писао је о светом Атанасију, великом борцу и проповеднику истине, епископу града Александрије, добром пастиру, који је своје стадо напасао у складу са вољом Божијом, а на архијерејски трон је дошао по Божијем промислу који се назирао још из његових дечачких дана. А ми, дакле, кренимо од самог почетка живота овог врлинског мужа. Да бисмо видели какво је васпитање он имао још као дете, пренесимо читаоцу онако како смо и сами о њему примили.
Свети Александар[13], који је у складу са пророчанством светога Петра[14], архиепископа и мученика, после осуде нечастивога Арија, постао папа Александрије, наследивши тако папу Ахилија[15], нагнувши се једног дана кроз прозор и погледавши према мору угледао је групу дечака како се играју на обали. И као што се то иначе и раније дешавало, они су подражавали епископа и обављали уобичајене црквене обреде. Пошто је дуго пратио дечаке како се играју, закључио је да они врше неке богослужбене радње које, у тајности, припадају само свештеницима. Будући веома узбуђен због тога, одмах је позвао своје клирике, показао им шта деца раде и заповедио им да одмах оду и похватају сву децу и да му их доведу. А када су дечаци стигли, упитао их је шта су се то они играли и шта су у игри чинили. Уплашени, јер су заиста били деца, они су му у детаљима испричали све о својој игри, да су чак и оглашене крштавали, имајући Атанасија за епископа. Пошто их је пажљиво и у детаље испитао кога су крстили и сазнавши да је све што су дечаци чинили било у савршеном слагању са правилима Цркве, објавио је да сви они који су се у дечачкој игри удостојили свете бање очишћења, није потребно да се по други пут крсте. Атанасија и све оне дечаке који су били убројани у дечији клир, предао је њиховим родитељима да их одгајају “у васпитању и науци Господњој”[16], а посебно Атанасија којег је, после кратког времена, посветио Богу. Пошто је Атанасије био богат Божијим даровима, Архијереј је о њему посебно бринуо и припремао га да једног дана у Цркви заузме одређено место. Позвао је Атанасијеве родитеље и родитеље осталих дечака који су учествовали у оној игри као презвитери и ђакони и, имајући Бога за сведока, предао их је Цркви, заповедивши да их она храни и о њима води рачуна.
 
ГЛАВА 198
 
Поука светог Атанасија о крштењу
 
Питали су једном светог Атанасија, папу Александријскога, да ли може неко да буде крштен иако не верује у науку и учење хришћана и шта бива са оним који се, лажући да верује, крсти. Како ће њега да прими Бог? Свети Атанасије је одговорио:
“Чули сте од наших старих о блаженом мученику Петру[17], да су многи, када је он био на смрт болестан, неприпремљени потрчали да од њега приме свето крштење. Њему се тада појавио неко у облику ангела и рекао: ” Докле ћете нам слати савршено запечаћене мешине, унутра празне које баш ништа немају у себи?” Дакле, наставља свети Атанасије, колико можемо да закључимо из речи ангела, такви људи мисле да имају печат крштења само зато што су се крстили мислећи да ће на тај начин стећи неке енергије, а уствари они су само мешине без икаквог садржаја.”
“Све ово што си оче изговорио на проскомидији не припада православној вери, него неком кривом учењу.”
Како је старец, док је вршио проскомидију, гледао ангеле око себе, није давао значаја овим речима, чак их је и презрео. А ђакон је био упоран говорећи:
“Грешиш калуђеру, јер то што радиш, то не прихвата Црква.”
Старец је схватио да га ђакон озбиљно критикује, а није знао зашто па је, када је поново угледао ангеле, поставио питање:
“Пошто ме ђакон исправља, а ја га не разумем, реците ми о чему се ради.”
Ангели му на то одговорише:
“Прихвати то што ти он каже, зато што ти добро говори.”
“А зашто ми то ви раније нисте рекли?” упита их старец.
“Бог је одредио да човека увек човек исправља.” Од тада се старец исправио благодаривши Богу и брату ђакону.
 
ГЛАВА 199
 
О старцу који је гледао ангеле док је вршио проскомидију
 
Неко од отаца нам је причао о старцу који је био толико свет и чист да је, док је вршио свету проскомидију, видео ангеле који му стоје са леве и десне стране. Он је по редак проскомидије примио од јеретика и пошто је био без искуства и довољног знања у вези Божијих догмата, он је молитву изговарао у једноставности и безазлености, а није схватао да му молитва није исправна.
По Божијем промислу њега је једног дана посетио брат који се добро разумевао у Божанске догмате. Десило се да је старец пред њим вршио проскомидију. А онај брат, који је био ђакон, рече му:
 
ГЛАВА 200
 
О младом златару којег је усвојио Један патриције
 
Неко од отаца нам је испричао да је један младић, пун прекрасних особина, изучавао занат код неког златара. Десило се да је неки богати патриције поручио скупоцени крст украшен драгим камењем и да је власник златаре овај посао препустио овом младом човеку. Младић је размишљао да, ако овај богати патриције даје толико много блага за Христов крст, зашто онда не би и он дао нешто од себе што би Христос примио као две лепте оне удовице[18]. Зато је израчунао колику плату треба да прими, узео је унапред и уложио у крст. Када је патриције дошао у златару, пре него што ће се драго камење уградити у крст, затражи да се он измери, и зачуди се веома када виде да је крст тежи но што га је он платио. Мислећи да је посреди нека подвала, он је строго укорио младића. Овај му је на то рекао:
“Само Онај Који зна шта се налази у срцима људи, зна и то да овде ничега од подвале нема. Он зна да сам, видевши колико новца ти поклањаш Христу, помислио да бих и ја могао да приложим моју плату, тако да бих са тобом примио мој део од Христа, еда ли би га Он прихватио као две лепте оне удовице.”
Задивљен овим, патриције га упита:
“Зар си заиста, чедо моје, овако размишљао?”
“Да, господине мој.”
“Пошто си тако размишљао и желео да имаш удео код Христа самном, ево, од данас, ја ћу те усинити и учинити својим наследником” изјави патриције, поведе младића у свој дом и прогласи за свог наследника.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кератио је новчић који вреди двадесет четврти део златника
  2. Богољубива Марија је одмах после овога умрла. Њеном сину Павлу је свети Софроније, по том, написао прекрасну песму у којој се умирућа мајка обраћа сину и моли га да увек буде у благочестивој вери.
  3. Литра злата је римска јединица која вреди 72 златника или 320 грама злата.
  4. Авва Аврамије је основао овај манастир око 530-те године.
  5. Стара Лавра или Лавра Сука је основана у четвртом веку преподобним Харитоном.
  6. Велика Црква јесте света Софија Цариградска.
  7. Свети Григорије I Велики, римски папа Двојеслов (590604) одликовао се великим смирењем и називао је себе “рабом свих свештенослужитеља” . Био је поборник праве вере.Празнује се 12. марта.
  8. Пс. 107,26.
  9. Најсветија Црква – мисли се на патријаршијски храм Александрије посвећен светом НиколаЈу.
  10. Пс. 50, 12
  11. Кирина је главни град истоимене провинције у северној Африци, западно од Египта, касније назван Пентапољ (мало касније познат по светом Нектарију Пентапољском, по том Египатском, а данас Егинскоме).
  12. Синесије, епископ Птолемаиде Киринске (372414),био је философ који је студирао и у Александрији и у Атини. Од народа и Теофила Александријског је био приморан да се прими владичанства. Написао је многе списе, нажалост недовољно православне. Умро је 428.
  13. Свети Александар, патријарх александријски (313-328), се борио против аријанства, био је учесник I Васеленског сабора 325. Празнује се 29. маја.
  14. Свети Петар, мученик и патријарх Александрије (300-311), био је пример доброг и савесног пастира. Први је указао на опасност од Аријеве јерси. Празнује се 24. новембра.
  15. Ахилије, патријарх александријски (312-313).
  16. Еф. 6, 4
  17. Свети Петар, мученик и патријарх Александрије (300-311), био је пример доброг и савесног пастира. Први је указао на опасност од Аријеве јерси. Празнује се 24. новембра.
  18. Лк. 21, 2 3

Comments are closed.