ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 101. О авви Павлу Римљанину
ГЛАВА 102. О смрти Софронија софисте
ГЛАВА 103. О авви Стратигију
ГЛАВА 104. О авви Нону
ГЛАВА 105. О светом старцу Христофору Римљанину
ГЛАВА 106. Приповедање авве Теодула о сиријском монаху који је припадао Севировој јереси
ГЛАВА 107. О светом Герасиму Јорданском
ГЛАВА 108. О једном ожењеном презвитеру који је живео у девству
ГЛАВА 109. О авви Георгију
ГЛАВА 110. Поуке једног старца Египћанина
ГЛАВА 111. О једном јуродивом
ГЛАВА 112. О монаху Леонтију из Кападокије
ГЛАВА 113. О авви Јовану из Петре
ГЛАВА 114. О авви Данилу Египћанину
ГЛАВА 115. Поуке авве Јована Киликијског
ГЛАВА 116. О брату који је неправедно осумњичен да краде
ГЛАВА 117. О демонизованом брату
ГЛАВА 118.  О ђакону Мини из Раита
ГЛАВА 119.  О демону који је ушао у келију једног старца
ГЛАВА 120.  О тројици мртвих монаха које су пронашли фарански рибари
 


 
ГЛАВА 101
 
О авви Павлу Римљанину
 
Оци истога манастира су нам причали о неком другом монаху, авви Павлу, пореклом Римљанину. Он је једнога дана због посла изишао са мулама. Пред вече је стигао у једну гостепримницу где је хтео да заноћи. Тамо се нашло неко мало дете које авва није познавао, а које је једна од његових мула, вођена ђавољом руком, згазила и убила. Овај догађај је толико узбудио авву Павла да је из оних стопа отишао код Арона и постао отшелник, непрестано оплакујући смрт недужног детета и говорећи:
“Тешко мени, убио сам дете и на Страшном Суду бићу осуђен као убица.”
У оној области је постојао један лав и отац Павле је свакога дана одлазио у његову јазбину задиркујући га и љутећи га, не би ли га овај појео. Но лав није желео да му учини никакво зло. Када је видео да нема никакве користи од доласка у лављу јазбину, одлучио је да легне на пут којим лав треба да прође кад иде на реку да пије воду, имајући наду да ће га лав тада појести. Тако је и учинио, но лав, који је после кратког времена наишао на њега, прескочи га тако пажљиво да га није ни додирнуо. Овим је старец обавештен да му је Бог опростио грех. Тада се вратио у свој манастир помажући све и користећи свима, док га Бог није позвао на заслужени покој.
 
ГЛАВА 102
 
О смрти Софронија софисте
 
Када се авва Софроније софиста[1], мој брат, налазио при крају свог живота, нашли смо се поред њега ја, авва Јован схоластик, авва Кирик и још неки од отаца. Он нам рече:
“Корачам ја тако по једном путу, а неке девојке ухватише се у коло, заиграше и запеваше: “Добро дошао Софроније, добро дошао; овенчао се Софроније”.[2]
 
ГЛАВА 103
 
О авви Стратигију
 
О авви Стратигију, игуману манастира светог оца нашега Теодосија, причали су нам оци истог манастира да је у следеће три ствари превазилазио сваког монаха оног времена: у великом посту, у дугим бдењима и у тешким пословима.
 
ГЛАВА 104
 
О авви Нону
 
У манастиру светог оца нашег Теодосија, причао нам је авва Теодосије, потоњи епископ Капитолијаде, о авви Нону следеће:
Једном давно, спуштајући се у моју постељу, док се још није огласило ноћно клепало, чуо сам да неко мирним и тихим гласом изговара “Господе помилуј”, а када сам одбројао пет стотина молитава, устао сам у жељи да сазнам ко је тај што се моли. Погледао сам кроз прозор моје келије према храму и видео старца како клечи, а једна светла звезда је сијала изнад његове главе, тако да је јасно показивала да је то био авва Нон.
 
ГЛАВА 105
 
О светом старцу Христофору Римљанину
 
У Александрији смо посетили авву Теодула, који живи при храму свете Софије на острвцету Фару. Он нам је испричао да је замонашен у манастиру светог оца нашега Теодосија, који се налази у пустињи недалеко од Витлејема. Тамо је упознао старца Христофора, великог у врлинама, по пореклу Римљанина, и једног дана га упитао:
“Учини ми љубав, оче и испричај ми о твојим духовним трудовима којима си се од младости своје трудио.”
Авву Христофора је требало дуго молити да прича о себи, а почео је да прича тек онда када је био сигуран да ће то бити на духовну корист.
“Када сам, чедо моје, постао монах, био сам веома загрејан за своје монашке дужности. Преко дана сам обављао своје правило, а ноћу сам ради молитве одлазио у пећину где су сахрањени свети Теодосије и други наши оци. Док сам силазио у пећину, на сваком степенику сам учинио по сто метанија (тамо је осамнаест степеника). У пећини сам остајао све до првог јутарњег клепала, а онда сам одлазио на правило у храм. Овако сам живео десет година, уз пост, велико уздржање и труд. Једне сам ноћи по свом обичају сишао у пећину, а када сам завршио са метанијама на сваком степенику, дошао сам у екстазу и видео да је свод пећине препун кандила. Нека су горела, а нека нису. Видео сам и двојицу младића одевених у светле хаљине који су прислуживали кандила. Ја их упитах:
“Зашто сте окачили толико кандила и не дозвољавате нам да сиђемо у пећину и да се ту Богу молимо.”
Они ми одговорише да су то кандила отаца. А ја их упитах:
“Зашто су нека упаљена, а нека нису?”
“Који су од отаца хтели, упалили су своја.” Ја их онда замолих:
“Учините ми љубав и реците ми да ли моје кандило гори или не.”
“Моли се и ми ћемо га упалити.” А ја рекох:
“Моли се! Па шта сам досада радио?” После ових речи дошао сам к себи, окренуо се и видео да у пећини никог нема. Тада помислих: Христофоре, Христофоре, ако желиш да се спасеш мораш много више да се трудиш. Ујутро сам напустио манастир и отишао на Синај, а да сем одела, које је било на мени, нисам ништа понео. Пошто сам тамо провео десет година у најстрожем подвигу, чуо сам глас: “Христофоре, Христофоре, врати се у свој манастир у којем си се добрим трудом подвизавао; у њему треба да окончаш живот и будеш сахрањен поред отаца твојих”
Убрзо после овог казивања о себи, авва Христофор је починуо у Господу, радостан и сит живота на земљи.
Исти авва Теодул нам је још приповедао о овом авви Христофору:
Једном ми је старец причао како је некада давно сишао из манастира у свети град Јерусалим у жељи да се поклони животворном Крсту Господњем. Када се поклонио и хтео да изиђе из храма, на самом улазу срео је брата који нити је могао да уђе у храм, нити је могао да изиђе јер су две црне птице облетале око његове главе и крилима га ударале по лицу. Разумевши да су те птице демони, старец је упитао брата:
“Реци ми брате, зашто си стао на сред врата, па нити улазиш, нити излазиш?”
“Смилуј ми се оче, две помисли ме муче: једна ми говори: уђи и поклони се Часноме Крсту, а друга ми то не дозвољава наговарајући ме: никако не улази, иди своме послу, па ћеш се други пут поклонити.”
Чим је ово старец чуо, ухватио је за руку оног брата и натерао га да уђе у храм. Истог тог тренутка две црне птице су одлетеле од њега. Пошто је увео брата да се поклони Часноме Крсту и Пресветом Гробу Господњем, старец га је отпустио у миру. Мени је све ово испричао да би ми скренуо пажњу како запостављам молитву и како не обављам добро моје послушање.
 
ГЛАВА 106
 
Приповедање авве Теодула о сиријанском монаху који је припадао Севировој јереси
 
Авва Теодул нам је испричао још и следеће: Овде на острву Фару, између храмова Свете Софије и Светог Фауста, постоји једна гостепримница за сиромахе и болеснике. Једном ме је њен гостепримац замолио да га заменим неколико дана на његовом послу. Тако сам у гостепримници упознао једног монаха, пореклом Сиријанца, који је био толико сиромашан да није имао ничега са собом, сем хаљину од јареће коже, расу и неколико хлепчића. Он је по читаве дане и ноћи стајао у једном углу и непрестано читао Псалтир. Није разговарао ни са ким, а кад се приближио свети недељни дан ја му приступих и рекох:
“Хоћеш ли поћи, господине брате, у свету Софију да се причестиш?”
“Не.”
“Зашто?”
“Ја сам присталица Севировог учења и не могу да се причестим у Католичанској Цркви.”
Чувши ово из његових уста, а видевши његов врлински живот и његово изванредно понашање, ја се заплаках и отидох у своју келију и закључавши за собом врата, падох лицем према земљи, молећи се читава три дана Богу:
“Господе Исусе Христе Боже наш, Ти који си због свог неизмерног човекољубља сишао са неба на земљу ради нашег спасења, Ти који си се родио од Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије, покажи ми ко верује добро и тачно: ми у Твојој светој Католичанској Цркви или они који верују у Севирова славословља .” У трећи дан чух глас који ми рече:
“Теодуле, иди и показаће ти се вера његова.” Следећег дана сам у гостепримници сео према оном Севиријанцу очекујући да видим неки знак. И док је он на сиријанском језику читао Псалтир, ја угледах, чеда моја, једног голуба како стоји на његовој глави. Био је то веома умазан голуб, баш као да је долетео из кухиње где су га полили помијама, а од њега се ширио веома непријатан мирис. Схватио сам, овај прљави и смрдљиви голуб је вера монаха Севиријанца. Ово вам најискреније говорим – испричала нам је кроз многе сузе и уздисаје ова блажена душа.
 
ГЛАВА 107
 
О светом Герасиму Јорданском
 
На око једну миљу од свете реке Јордана налази се лавра названа по светом Герасиму[3]. Кад смо посетили ову лавру чули смо од отаца, који су тамо живели, о светитељу да је, када се једном шетао дуж обале светог
Јордана, срео неког лава који је снажно урлао од бола у шапи. Велики трн му је ушао у њу, па се рана загнојила и отекла. Чим је лав спазио старца, приближио му се, испружио рањену шапу и показао трн забоден у њу. Плакао је и на свој начин молио старца да га излечи. Када је овај видео лава у толико јадном стању, сажалио се, сео, узео у крило његову шапу, извадио трн, добро очистио рану, повезао крпом и тек тада је пустио лава да оде у пустињу. Када се лав излечио, није више напуштао старца пративши га у стопу куда год би овај ишао, баш као да му је био прави ученик, тако да се старец дивио овој великој захвалности једне животиње. Од тада га је сам хранио хлебом и натопљеним житарицама.
Манастир је у то време имао једно магаре, које је са светог Јордана доносило воду за манастирске потребе. Река је од лавре удаљена отприлике један километар. Ово магаре оци лавре препустише лаву да га чува док је оно пасло поред обале Јордана. Једног дана, у време паше, магаре се нешто више него уобичајено удаљило од лава. Баш тада се десило да су водичи каравана из Арабије пролазили онуда са својим камилама па су, видевши добро магаре, узели га и одвели у своје крајеве. Лав, видевши да магарета нема, тужан и скрушен оде натраг у манастир и изиђе пред авву Герасима. Авва је мислио да је лав појео магаре па га је упитао:
“Где је магаре?”
Лав је, као какав човек, стајао немо гледајући у земљу.
“Појео си га? Нека је благословен Бог! Да знаш, оно што је радило магаре, од сада ћеш ти да радиш.”
Од тада је лав, по заповести старца, свакодневно носио терет од четири стамне у које је са Јордана оцима доносио воду. Десило се једном да је неки војник, дошавши у манастир по благослов авве Герасима, видео лава како вуче воду и да је, сажаливши се на њега, извадио три новчића и дао монасима да за њих купе једно магаре за ношење воде, а да лава ослободе дужности. Убрзо после овога деси се да је један од водича каравана, који је присвојио оно прво магаре авве Герасима, опет кренуо за свети град Јерусалим да тамо прода своје жито. Прешавши преко Јордана, он је наишао на манастирског лава. Чим га је угледао оставио је свој караван и побегао. Тада је лав, препознавши своје магаре, пун радости, почео благо да га уједа за копита и тако да га тера према манастиру, а са њим и три добро натоварене камиле. Урличући од радости што се пронашло изгубљено магаре, лав га је дотерао до авве Герасима. Тада је старец разумео да је не праведно посумњао у лава да је појео магаре па га је из милоште назвао Јордан. После овог догађаја лав је још пет година проживео у манастиру не одвајајући се од старца.
Када је авва Герасим умро и када су га оци сахранили у пустињи крај манастира, десило се да се лав, по промислу Божијем, није затекао у манастиру. Када се после овога вратио, упорно је тражио свога старца. Видевши га, авва Саватије и један од ученика авве Герасима покушаваше да га утеше:
“Јордане, старец нас је оставио сирочиће и отишао ка Господу, хајде дођи једи.”
Лав никако није хтео да једе. Стално је окретао своју главу и очима пуним суза тражио свог старца. При том је снажно урликао не могавши да поднесе његово одсуство. Авва Саватије и други оци су га миловали по леђима и покушавали да објасне:
“Напустио нас је старец и отишао ка Господу.”
Но никако нису могли да зауставе његово урликање и да ублаже његов бол. Напротив, лав је све више и више падао у тугу и својим сузама и вапајима дозивао вољеног старца. Онда га је Саватије повео на место где је старец сахрањен, а које је било око пола километра удаљено од храма. Авва Саватије је стао изнад гроба авве Герасима и рекао лаву:
“Ево, овде је наш старец.”
Потом је учинио метаније на гробу. Лав, као да је тек сада схватио, снажно урличући, ударио је својом главом о гроб толико силно да је угинуо.
Ово се десило не зато што је лав имао разумну душу, него стога што је Бог хтео да прослави оног који Га је и за живота и по смрти љубио, а такође и да нам покаже колико су се животиње покоравале Адаму пре но што је прекршио заповест Божију и тако себе лишио рајског благостања.
 
ГЛАВА 108
 
О једном ожењеном презвитеру који је живео у девству
 
Док смо боравили на острву Саму, посетили смо у манастиру названом Хариксен игумана авву Исидора, мужа врлинског, препуног љубави према свима, украшеног једноставношћу и неизмерном послушношћу. Он је кратко време после нашег сусрета постао епископ града Сама. Испричао нам је следеће:
На приближно дванаест километара од нашег града налази се село које има и цркву. Једног презвитера, дивног човека, родитељи су натерали да се ожени иако он то није желео. Иако је био млад и имао закониту жену, живео је чистим и чедним животом, па је чак и своју жену упутио да и она живи у целомудрију. Обоје су изучили књигу псалама напамет и свакодневно су обављали сва богослужења у храму.
Једном оклеветаше овог презвитера лажним оптужбама код епископа. Не познајући случај, епископ га узе из његовог села и предаде у затвор у који су затварани и кажњавани преступници из клира.
Док је презвитер био у затвору, у ноћи уочи недеље појави му се пред очима неки веома леп младић и рече;
“Устани оче и пођи у твоју цркву, јер је време за проскомидију.”
“Не могу да идем, ја сам овде затворен.” Младић је отворио врата затвора, извео презвитера и испратио га до на километар пред његово село. Кад је свануло, тамничар не нашавши презвитера у затвору, обавести о томе епископа.
“Не знам како је побегао када је кључ код мене, а врата затвора сам нашао закључана.”
Чувши ово, епископ посла једног свога клирика у презвитерово село.
“Иди, види да ли је тамо, али му за сада не казуј ништа.”
Службеник отиде у село и нађе га где служи свету Литургију и о томе обавести епископа. Овај се толико разљути на презвитера да реши да га следећег дана понизи и силом доведе к себи.
У ноћи уочи понедељка презвитеру се поново јави онај лепи младић и рече:
“Хајдемо у град, треба да будеш тамо где те је затворио твој владика.”
Одвевши га у град поново га стави у затвор, а да тамничар то није приметио. У понедељак ујутро јавише епископу да се презвитер поново налази у затвору и да нико није приметио како је он тамо ушао.Тада он посла свог клирика у затвор да испита презвитера како је он то изишао из затвора и поново ушао, а да то нико није приметио.
“Један од млађих клирика епархије, како се сам представио, веома леп и отмено обучен, извео ме је из затвора и испратио на километар од села, а ноћас ме поново довео овде.”
Тада епископ изведе све своје службеннике пред презвитера, но он међу њима није могао да препозна оног лепог младића. На овај начин епископ схвати да је сам ангео Божији учинио ово дело и то да не би врлине презвитерове остале скривене, него да их сазнају сви и да хвале Бога који прославља своје слуге. Онда он отпусти презвитера у миру, а све оне који су га оклеветали добро покара.
 
ГЛАВА 109
 
О авви Георгију[4]
 
О авви Георгију, игуману манастира светог Теодосија, причао нам је његов ученик авва Теодосије, човек добар, смирен и кротак, који је касније постао епископ капитолијски. Он је дванаест година проживео поред авве Георгија и за све то време никада га није видео узбуђеног и љутог што је за садање време, у којем влада свака врста неморала, небриге и нереда, веома редак случај.
“Ко ли је толико много крио своје очи од људи” говорио је авва Теодосије, “као наш отац Георгије, који сада почива са светима? Ко ли је двери слуха свога за туђу невољу толико отворио као он? Ко ли је толико спутавао свој језик? Који је сунчев зрак толико осветлио земљу и обасјао срца свих нас као што их је обасјао овај блажени отац наш?”
 
ГЛАВА 110
 
Поуке једног старца Египћанина
 
Једном смо са господином Софронијем отишли у лавру која се налази на двадесетосмом километру од Александрије, да посетимо неког врлинског старца Египћанина.
“Реци нам, господине авва, поуку шта треба да чинимо ако будемо монаховали заједно, пошто се господин софист (Софроније) носи мишљу да се одрекне света и постане монах.”
“Добро чиниш, чедо моје, што желиш да постанеш монах и тако спасеш своју душу. Настаните се у некој келији ма где било, непрестано молитвено тихујући и ја се надам у Бога да ће просветити ваш разум и управити кораке ваше”
Опет је рекао:
“Чеда моја, бежите далеко од људи ако желите да се спасете, јер ми данас не престајемо да лупамо на сва врата и да шврљамо по свим градовима и селима не бисмо ли негде могли да згрнемо за нас сребро или славу и да тако испунимо душе наше таштином.”
Опет рече старец:
“Удаљимо се од људи, чеда моја, јер време измиче.”
Опет рече:
“Када нас хвале, смирујмо себе, а када нас куде не растужујмо се. Јер ово прво потхрањује славољубље, а друго доноси тугу у срцу, а тамо где постоје туга и славољубље не налази се никакво добро.”
Опет рече:
“Наши велики и чудесни оци су били пастири многих душа, а ја јадан ни једну овчицу не могу да напасем јер ме изједоше звери.” И опет рече:
“Посао демона је следећи: прво наведу душу на грех, а онда нас баце у безнађе да би нас сасвим уништили. Они стално шапућу души: “Кад ће умрети и име се његово затрти?[5] Ако је душа будна и ако стражари над собом, одговориће демону: “Нећу умрети, него ћу жив бити и казиваћу дела Господња”[6]. Но, како су демони бестидни они ће опет проговорити: “Лети у гору као птиџа”[7], а ми смо дужни да им кажемо: “Он је Бог мој, и спаситељ мој, уточиште моје, нећу посрнуги[8]” И опет рече:
“Постани вратар свога срца да не уђе нико страни и говори: “Јеси ли наш, или наших непријатеља?”[9]
 
ГЛАВА 111
 
О једном јуродивом
 
Када смо, сапутник мој Софроније и ја, били у Александрији, пошли смо у цркву светог Теодосија и уз пут срели човека смеђег по изгледу и обученог у кожну хаљину до колена. Личио је на луду. Тада ми авва Софроније рече:
“Дај ми нешто новца и видећеш врлину овог човека.”
Ја му извадих пет новчића, а он их узе и даде ономе што је личио на луду. Овај ћутке прими новац и настави својим путем. Ми онда пођосмо за њим кријући се. Чим је скренуо с пута, онај човек испружи своју десну руку, у којој је држао новчиће, високо према небу. Онда се поклони Богу, остави новчиће на земљу и отиде.
 
ГЛАВА 112
 
О монаху Леонтију из Кападокије
 
За време владавине благовернога цара Тиверија[10] посетили смо Оазу у којој смо срели једног, по Богу великог монаха, пореклом из Кападокије. Име му је било Леонтије. О њему су нам многи приповедали веома чудесне ствари. Пошто смо провели неко време са овим преподобним мужем и добро га упознали, нашој души је веома користио пример његовог смирења, сиромаштва, мира и љубави коју је имао за све. Једном нам је рекао:
“Верујте ми, чеда моја, ја ћу постати цар.” Ми му на ово одговорисмо:
“Уверавамо те авва, да из Кападокије никада и нико није постао цар. Узалуд имаш ову помисао.”
Он је остао при своме:
“Несумњиво, чеда моја, ја ћу постати цар,” и нико више није могао да га убеди да одбаци ову помисао.
Када су Мазици опустошили читаву ону земљу, стигли су до Оазе где су многе монахе убили, а многе заробили. Са заробљенима су из лавре одвели авву Јована (који је некад рукоположен за чтеца у великој Константинопољској цркви[11], авву Евстатија Римљанина и авву Теодора. Сва тројица су били болесни. Пошто су се нашли у заробљеништву, авва Јован предложи варварима:
“Одведите ме у град и ја ћу замолити епископа да нас откупи за двадесет и четири новчића.”
Један од варвара га узе и одведе близу града. И отиде авва Јован к епископу. У то време авва Леонтије се са неким другим монасима задесио у граду, па су тако избегли упад варвара, Када је авва Јован замолио епископа за новац, овај је показао добру вољу да да варварину све што се код њега и код осталих становника града затекло. Нашао је само осам новчића, али варварин није хтео да их прими:
“Или ми дајте двадесет и четири новчића, или монаха.”
Тако су становници града, тужни и несрећни, били приморани да испоруче авву Јована.
После три дана узео је авва Леонтије оних осам новчића и изишао у пустињу к варварима.
“Узмите ових осам новчића и мене, а ову тројицу пустите јер су болесни и неће моћи да вас служе па ћете их убити. Ја сам здрав и могу да радим.”
Варварима се овај предлог допао, узели су новац и авву Леонтија, а ослободили тројицу монаха. Онда су кренули у своје крајеве, Авва Леонтије их је пратио донекле, а онда је сав исцрпен пао и варвари су му одрубили главу. Тако је авва испунио евангелску поруку: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.”[12] Тада смо и ми разумели да је управо ово било оно што је тврдио, да ће царевати, јер се заиста зацарио дајући живот свој за ближње своје.
 
ГЛАВА 113
 
О авви Јовану из Петре
 
Једном сам отишао к авви Јовану из Петре заједно са мојим пријатељем Софронијем. Замолили смо га тада да нам каже поуку.
“Заволите сиромаштво и уздржање у јелу и пићу. Верујте ми, док сам некада као млад живео у Скиту, десило се да је неком монаху оболела штитна жлезда, а ми смо, да би му помогли, у четири скитске лавре тражили укисло вино и нисмо могли да га нађемо. У то време је у овим лаврама живело око три и по хиљаде отаца и сви су били толико сиромашни да се код њих није нашла ни кап прокислог вина.”
 
ГЛАВА 114
 
О авви Данилу Египћанину
 
Исти старец нам је причао и о авви Данилу Египћанину:
Једног дана старец Данило је дошао у Теренут да прода своје рукодеље. Тамо га је срео неки млад човек и замолио га:
“Калуђеру молим те, Бога ради, дођи код мене кући да мојој жени прочиташ молитву, јер не може да зачне дете,”
Како је младић много молио старца, овај је пошао са њим и жени прочитао молитву. Десило се да је после неког времена Бог хтео да жена остане носећа. Неки људи, који се нису бојали Бога, почели су да клеветају старог монаха:
“Младић је заиста стерилан. Значи, жена је зачела са овим Данилом.”
Ове гласине су стигле и до авве Данила и он је оном младом човеку поручио:
“Јави ми кад ти се жена породи.”
А кад је жена родила, младић поручи старцу: “Са Божијом помоћи и твојим светим молитвама оче, родило ми се чедо.”
Онда га старец замоли да уготови ручак и позове своје рођаке и пријатеље. Док су тако ручали, старец узе бебу у наручје и пред свима упита: “Ко је твој отац?”
А беба, којој је било само двадесет и два дана, показујући руком на оног младог човека рече: “Овај.”
Овоме се сви удивише и прославише Бога “који чува истину”[13] ради оних који Га свим срцем својим траже.
 
ГЛАВА 115
 
Поуке авве Јована Киликијског
 
Авва Јован Киликијски, игуман Раитске области, је често говорио братији:
“Чеда моја као што смо побегли из света, тако исто треба да избегавамо и телесне жеље.” Још је рекао:
“Угледајмо се на свете оце наше са каквом су се упорношћу и кроз какво су се молитвено тиховање они подвизавали у овим крајевима пре нас.”
Опет је рекао:
“Потрудимо се, чеда моја да не упрљамо ове крајеве које су, давно пре нас, наши свети оци очистили од демона.”
Опет је рекао:
“Када сам дошао у ове крајеве, затекао сам старе монахе који су више од седамдесет година монаховали једући само траве и урме.” И опет је рекао:
“Седамдесет и шест година сам проживео у овим крајевима и преживео сам многа зла од демона.”
 
ГЛАВА 116
 
О брату који је неправедно осумњичен да краде
 
Авва Андреј пореклом из Месине испричао нам је следеће:
Док сам још био млад монах, мој авва и ја смо напустили Раит и отишли у Палестину где смо се настанили код једног искусног старца. Овај је имао један златан новчић и десило се да га је негде затурио у време док смо ми боравили са њим, па је старец мислио да сам га ја украо. Чак је и оцима из оне области говорио како му је брат украо новчић. Када је то чуо мој авва, позвао ме и упитао:
“Реци ми Андреје, да ли си ти узео новчић?”
“Веруј ми авва, ништа ја нисам узео.” Како сам у то време имао једну расу, продао сам је за један златан новчић, отишао оном старцу, учинио му метаније и рекао:
“Опрости ми господине авва, Сатана се поиграо са мном пасам узеотвој новчић.”
“Иди с миром чедо моје, ништа ја нисам изгубио.” Ја му онда поново учиних метаније и рекох:
“Узми новчић, Бога ради, и прочитај ми молитву, јер ме Сатана наговорио да га украдем и да те растужим.”
“Чедо моје, кажем ти, ја нисам ништа изгубио.” У то време се задесио код старца неки мирјанин, који је био сведок овог нашег разговора и он ми рече:
“Ја сам синоћ био код старца и затекао га у великој туги. Плакао је и метанисао, а кад сам га упитао за разлог, он ми је рекао како је оклеветао брата да му је украо новчић, а ето, десило се да га је нашао.”
Старец онда, видевши да сам му донео новчић који од њега нисам украо, даде ми и онај свој:
“Узми га брате, ја сам згрешио.”
 
ГЛАВА 117
 
О демонизованом брату
 
Неки брат, који је био демонизован, посетио је авву Симеона Столпника на Дивној Гори и замолио га да му прочита молитву не би ли се ослободио демона који га је мучио.
“Где ти живиш?” упита га авва Симеон.
“У Раиту.”
“Чудим се, брате, да си толики пут превалио да дођеш к мени, грешном човеку, а у твом Раитском крају имаш толико много врлинских отаца. Отиди, молим те, код авве Андреја и замоли га да се он помоли за тебе и одмах ћеш се исцелити.”
Брат је послушао авву Симеона, вратио се у Раит, учинио метаније пред аввом Андрејем и рекао:
“Помоли се за мене авва.” Авва Андреј проговори:
“Прими дар исцелења од авве Симеона.” И чим се помоли, очисти се брат од демона и заблагодари Богу.
 
ГЛАВА 118
 
О ђакону Мини из Раита
 
Авва Сергије нам је причао о неком брату, по имену Мина, а по чину ђакону:
Овај брат је по неком манастирском послу изишао у свет, а шта му се тамо десило није нам познато. Знамо само да је скинуо монашку схиму и остао у свету као мирјанин. Неко време после овог догађаја, путовао је у Теуполис. Док је силазио из Селевкије, угледао је у даљини манастир авве Симеона Столпника и помислио: “Што не бих отишао до великог Симеона?”, јер га до тада још није видео. Но, чим се приближио столпу авве Симеона, овај га је спазио и у духу био обавештен да је придошлица био монах и да је чак био рукоположен за ђакона, па је позвао брата који је управо кренуо да га услужи и гласно рекао: “Донеси маказе.”
Кад је брат донео маказе авва му заповеди: “Нека је благословен Бог, пострижи оног тамо” и прстом показа баш на бившег монаха, иако су многи стајали око столпа.
Брат се овоме зачуди, али не рече ништа, јер је схватио да је сам Бог открио авви случај бившег монаха. “Прочитај му и молитву за ђакона.”
А кад је молитва прочитана, светитељ се обрати ђакону:
“Иди сада у Раит одакле си и дошао.”
Но, ђакон му рече да се стиди себе самога и да не може да поднесе стид пред људима.
“Веруј ми, чедо моје, не треба да се стидиш за то што си учинио. Оци ће те дочекати веселих лица, јер ће их твој повратак испунити великом радошћу. А знај још и ово: Бог ће учинити знак на теби да би разумео да ти је његово милосрђе опростило грех.”
И заиста, чим се брат вратио у Раит, оци су га дочекали раширених руку па су га чак увели у олтар. А једне недеље, за време Литургије, док је брат држао путир са живоносном Крвљу великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, изненада се десило да му је искочило једно око. По овом знаку су сви разумели да му је Бог опростио грех, по речима праведнога Симеона.
 
ГЛАВА 119
 
О демону који је ушао у келију једног старца
 
Причао нам је авва Евсевије, презвитер Раитске Лавре, како је неки демон у виду монаха кренуо у келију једног старца и закуцао на врата. Старец је отворио и рекао:
“Благослови.”
Демон изговори:
“И ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин.” Старец му на ово три пута рече: “Благослови.” А демон три пута понови: “И ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин” На ово старец одлучно рече: “Добро дошао. Благослови и реци: Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу и ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин.”
Док је старец ово изговарао, демон је ишчезао опаљен огњем.
 
ГЛАВА 120
 
О тројици мртвих монаха које су пронашли фарански рибари
 
Неки фарански рибари[14] су нам испричали следеће:
“Једном смо отпловили у Вухру[15] са оне стране Црвеног мора и тамо уловили велико мноштво риба. Оданде смо желели да отпловимо у Птелеј, а када смо стигли наспрам Раита, почела је тако силна бура да смо били приморани да останемо усидрени читавих деведесет дана. Сишли смо са лађе и упутили се у пустињу. Тамо смо испод једне стене наишли на тројицу мртвих отшелника, обучених у кошуље исплетене од палминих грана, а крај њих су лежали њихови огртачи. Узели смо их и однели на брод. Чим смо их донели, море се умирило, а наша једра су покренули тако погодни ветрови, да смо убрзо допловили до Раита. Тамо смо оцима предали мртве отшелнике, они су их сахранили, а ми смо наставили своју пловидбу.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Софистима су у оно време називали најобдареније философе. Бити софиста је значило имати велику част међу људима.
  2. Свети Софроније се, после ове тешке болести очију опоравио захваљујући светим бесребреницима и мученицима Киру и Јовану, који су га исцелили и којима се он целог живота молио. После ове болести Јован Мосха је замонашио свог духовног сина.
  3. Свети Герасим Јордански се замонашио још у раној младости. Прво се подвизавао у Тиваиди Мисирској, затим је обишао многе палестинске манастире, а око 455. је основао своју лавру која, као манастир Светог Герасима још и данас постоји. Свети је за своје монахе имао посебан устав: пет дана се проводило у келијама са молитвом и ручним радом узимајући само по мало хлеба и нешто урми. Суботом и недељомсу се сви окупљали у храму на заједничкој молитви, а по њој иу трпези, где се јело мало варива и пило нешто вина. Учествовао је на Халкидонском сабору. Умро је 487. Празнује се 4.марта.
  4. Вероватно се ради о игуману Георгију, који је Кирила Скитополита подстакао да напише житије светог Ефтимија.
  5. Пс. 40(41), 6
  6. Пс. 118,7
  7. Пс. 10(11), 1
  8. Пс. 61(62), 7
  9. Ис. Нав. 5, 13
  10. Ради се о благородном Тиверију II константинопољском императору (571-582) који је био веома поштован и цењен од народа.
  11. Мисли се на храм свете Софије.
  12. Јов. 15,13
  13. Пс. 145,6
  14. Фаранска пустња, из које су били ови рибари, је велика и сурова пустиња на централном и западном делу Синајског полуострва у чијем се центру налази оаза Фаран, некада седиште Фаранске архиепископије (чији су темељи и данас видиви), а која је угашена после IV Васеленског сабора (451.) зато што је њен тадашњи архиепископ Макарије био монофизит. Кроз Фаранску пустињу су прошли Израелци у свом четрдесетогодишњем лутању кроз пустињу. Овде је умрла и сахрањена Маријам, Мојсејева сестра. У Фаранској пустињи је лутала Агара са Авраамовим сином Исмаилом. Овде се и Давид крио по смрти Саула. У оази Фаранске пустиње, поред локације угашене архиепископије, се налази мала женска обитељ са храмом пророка Мојсеја, иначе метох Синајског манастира свете Катерине. Фаранску пустињу треба одвојити од Фаранске Лавре, која се убраја у део пустиње Светога Града, а налазила се на десетак километара од Јерусалима.У своје време је свети Григорије Синајски био игуман ове лавре пре но што је изабран за антиохијског патријарха.
  15. Места Вухра и Птелеј се налазе не западној обали Црвенога Мора која припада истоку Африке, дакле супротно – западно од синајског полуострва.

Comments are closed.