НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 1. О старцу Јовану и о пештери Сапса
ГЛАВА 2. О старцу који је примао лавове у своју пећину
ГЛАВА 3. О Конону, презвитеру манастира Пентукла
ГЛАВА 4. Виђење авве Леонтија
ГЛАВА 5. Приповедање авве Полихронија отројици монаха
ГЛАВА 6. Приповедање истога
ГЛАВА 7. О неком старцу који је одбио да постане игуман манастира Пиргиа
ГЛАВА 8. О авви Мирогену који је имао водену болест
ГЛАВА 9. О прекрасној милостињи једног светог оца
ГЛАВА 10 О отшелнику Варнави
ГЛАВА 11.O авви Агиодулу
ГЛАВА 12. Поука авве Олимпија
ГЛАВА 13. О отшелнику авви Марку
ГЛАВА 14. О брату кога је напао дух блуда и који је постао губав
ГЛАВА 15. Једно чудо авве Конона
ГЛАВА 16. О авви Николају и његовим сапутницима
ГЛАВА 17. О једном великом старцу
ГЛАВА 18. О другом старцу који је спавао са лавовима
ГЛАВА 19.О авви Илији
ГЛАВА 20. Чудесно обраћење једног војника
 


 
ГЛАВА 1
 
О старцу Јовану и о пештери Сапса
 
Живео један старец у манастиру авве Евсторгија. Њега је архиепископ јерусалимски Илија[1], који сада почива са светима, желео да постави за игумана манастира, али се он одрицао говорећи:
„Завештао сам се да одем на свету гору Синајску.“
Архиепископ је остао упоран да старец постане игуман, а касније, ако већ жели, нека оде на Синај, Старец се није сагласио, а како архиепископ није могао да га задржи у манастиру, дозволио му је да крене на Синај, претходно изнудивши обећање да ће, чим се са Синаја врати, прихватити игумански чин.
Са оваквим обећањем старец се опростио од архиепископа и кренуо пут Синајске горе, узевши са собом и свог послушника. Међутим, чим је прешао реку Јордан, после неколико километара, добио је дрхтавицу и високу температуру.
Како више није могао да хода, нашао је малу пећину и ушао у њу да би се мало одморио. Пошто температура није опадала читава три следећа дана, старец је дошао у стање да није могао ни да се покрене, ни да се помери. Тада му се у сну појавио неки светитељ и рекао:
„Кажи ми старче куда си кренуо.“
„На свету гору Синајску.“
„Не, молим те немој да идеш.“ Но како није могао да га убеди температура је старца и даље ломила и бивала све виша. Следеће ноћи му се појавио исти онај светитељ и рекао:
„Зашто ти калуђеру желиш да се мучиш? Послушај ме и немој никуда ићи.“
На то га старец упита:
„Ко си ти?“
„Ја сам Јован Крститељ и говорим ти немој никуда ићи, јер је ова мала пећина за тебе већа од Синајске горе. У ову пећину је Господ наш Исус Христос много пута долазио да ме посети. Дај ми дакле реч да ћеш се настанити овде, а ја ћу ти вратити твоје здравље.“
Старец је ово са задовољством прихватио, дао реч да ће остати у пећини и наједном је оздравио.
У пећини је старец остао до краја живота. Од ње је направио цркву и око ње окупио бројно братство[2].
То је предео који се зове Сапса. Лево од њега се налази Хоратски поток „који је према лицу Јордана“[3] у који је Бог послао Илију Тесвићанина у време суше.
 
ГЛАВА 2
 
О старцу који је примао лавове у своју пећину
 
Неки други старец је живео у пределу Сапсе, а био је достигао до такве врлине да је примао лавове у своју пећину, чак их је узимао у наручје. Толико је пун благодати Божије био овај Божији човек.
 
ГЛАВА 3
 
О Конону, презвитеру манастира Пентукла
 
У лаври светог оца нашег Саве Освећеног[4] посетили смо старца Атанасија и он нам је испричао следеће:
У време док сам боравио у општежићу Пентукла[5] живео је тамо неки презвитер Конон, родом из Киликије,
Како је био врлински монах одређено му је послушање да крштава.
Крштавао је он све који су долазили у манастир ради тога, но сваки пут када је требало да миропомаже неку жену деловао је веома узбуђено, тако да је намеравао да напусти манастир. И увек када би га мисао о одласку узнемиравала, појављивао му се свети Јован Крститељ и говорио:
„Имај стрпљења и ја ћу те ослободити твоје телесне борбе.“
Једног дана је ради крштења у манастир дошла нека млада Персијанка. Била је складно грађена и веома лепа тако да се презвитер Конон није усудио да је миропомаже. Ради тога је Персијанка морала да остане два дана у манастиру.
За овај случај је чуо и архиепископ Петар[6], веома се изненадио и помислио да би било добро да се нека ђакониса постави да миропомаже женске особе. Но, ово манастир није прихватио, па је архиепископ одустао од своје намере. Тада је презвитер Конон узео свој плашт и напустио манастир рекавши:
„Не остајем више на овоме Месту.“ Чим је ушао у брда, пресрео га је свети Јован Крститељ и кратко му рекао:
„Врати се у манастир, ја ћу ти олакшати твоју муку.“
На то му авва[7] Конон одговори срдито:
„Уверавам те да се вратити нећу јер си ми много пута обећавао помоћ, а ништа ниси учинио.“
Тада га свети Јован посади на једно мало узвишење, испитивачки погледа на његову мантију, три пута га осени знаком крста у пределу тела испод пупка и рече:
„Буди сигуран, презвитеру Кононе, да сам хтео да зарадиш награду за твоју телесну борбу, али како је ти не желиш, ево ослобађам те ове телесне борбе, али си изгубио и награду.“
Тако се презвитер Конон вратио у манастир где је крстио и миропомазао ону Персијанку и не примећујући да она има женско тело. И још је дванаест година крштавао и миропомазивао, а да није осећао никакав покрет у своме телу када је пред собом имао женску особу. И тако је било све док се није упокојио[8].
 
ГЛАВА 4
 
Виђење авве Леонтија
 
Авва Леонтије из општежића светог оца нашег Теодосија[9] нам је причао следеће:
Када су прогнали монахе из Нове Лавре[10], ја сам се настанио у њој. Једног јутра сам сишао из своје келије и пошао у цркву да бих се причестио. Ушавши, видео сам ангела како стоји са десне стране жртвеника и пошто сам се уплашио кренуо сам натраг ка својој келији. Тада сам за собом чуо глас који је говорио:
„Веруј ми авва, откада је освећен овај жртвеник мени је наређено да се настаним у њему.“
 
ГЛАВА 5
 
Приповедање авве Полихронија[11] о тројици монаха
 
Авва Полихроније нам је причао:
У лаври Пиргиа[12] запазих једног међу братијом који никада није обављао своје монашко правило.[13] После извесног времена видео сам како се овај, толико лењи брат, веома труди у молитви и приметио:
„Добро чиниш брате сада, трудећи се око своје душе.“
А он ми одговори: „Господине оче[14], ускоро ћу умрети.“
Кроз три дана починуо је у Господу.
Исти авва Полихроније, презвитер Нове Лавре, ми је причао:
Када сам некада био у лаври Пиргиа, тамо се упокојио један брат, па ме ја манастирски економ замолио:
„Учини ми љубав брате и помози ми да ствари покојника пренесемо у магацин.“
Чим смо почели да преносимо ствари, запазио сам да економ плаче и упитао сам га:
„Зацело, господине авва, зашто плачеш?“
„Данас износимо ствари покојног брата, а кроз два дана други ће износити моје.“
Тако је и било. У други дан економ је починуо у Господу, баш као што је и рекао.
 
ГЛАВА 6
 
Приповедање истога
 
Презвитер авва Полихроније нам је причао да је чуо од авве Константина[15], игумана Богородичиног манастира, како је у јерихонској болници умро неки монах из лавре Пиргиа. Братија из његовог манастира је дошла да га пренесе и сахрани на манастирском гробљу.
„И од тада “ причао је авва Константин, „када смо умрлога изнели из болнице, па све док нисмо стигли у манастир и сахранили га, једна звезда није престајала да светли изнад умрлога, пратећи његово тело и крећући се за нама све док га нисмо спустили у гроб.“
 
ГЛАВА 7
 
О неком старцу који је одбио да постане игуман манастира Пиргиа
 
Живео неки старец у лаври Пиргиа. Како је био велики у врлинама и Богу угодан, а у манастиру је био умро игуман, братија је хтела да га постави за игумана. Старец их је молио:
Оставите ме браћо да оплакујем своје грехе. Ја нисам достојан да водим рачуна о другим душама. То је посао великих отаца који су достигли врлине светог Антонија и других.“
Но братија није попуштала у својим захтевима и старцу су свакодневно стизала преклињања да се прими игуманства. Када је видео да је братија веома упорна у својој намери, рекао је:
„Оставите ме три дана да се Богу помолим и шта ми Он буде открио то ћу и учинити.“
Било је то у петак. У недељу, старец је починуо у Господу.
 
ГЛАВА 8
 
О авви Мирогену који је имао водену болест
 
У лаври Пиргиа живео је старец Мироген који је због суровог аскетског живота добио водену болест. Он је монасима, који су долазили да га посете и услуже, често говорио:
„Помолите се за мене, часни оци, да не би оболео унутарњи човек у мени – моја душа, а ја Бога молим да дуго поживим болујући од ове болести.“
Када је архиепископ јерусалимски Евстохије[16] чуо о авви Мирогену, зажелео је да му помогне и да подмири његове најнеопходније потребе, но авва Мироген ништа од архиепископа није желео да прими, него му је поручио:
„Моли се за мене оче, да се спасем вечног пакла.“
 
ГЛАВА 9
 
О прекрасној милостињи једног светог оца
 
У истој лаври Пиргиа, живео је неки старец. Био је јако сиромашан, али у исто време и веома милостив. Једнога дана је у његову келију дошао неки сиромашак и молио за милостињу. Старец није имао ништа сем једног парчета хлеба и њега је понудио сиромашку. Овај му је рекао:
„Мени не треба хлеб, него одело.“
Старец га тада узе за руку и одведе у своју кулу, али се ни тамо не нађе ништа од одела, сем оног које је старец носио на себи и које је био спреман да скине и да га да сиромашку. Но овај, ганут врлином старца, одреши своју врећу, испразни њену садржину на сред келије и рече:
„Узми све калуђеру, а ја ћу се већ снаћи.“
 
ГЛАВА 10
 
О отшелнику Варнави
 
Живео неки отшелник[17] Варнава у пећинама близу реке Јордана. Једнога дана, док је силазио на реку да се напије воде, нешто га је ујело за ногу. Била је то шкорпија која је тако остала припијена уз ногу. Пошто није желео да затражи лекарску помоћ, његова нога је почела да трули, тако да је био приморан да замоли за келију у манастиру Пиргиа.
Нога је временом све више трулила, а блажени је својим посетиоцима говорио да што се више мучи и трпи спољашњи човек у нама, утолико наш унутарњи човек јача.
Како је авва Варнава отшелник боравио неко време у лаври Пиргиа, неки други отшелник се настанио у његовој пећини крај Јордана. Ушавши у њу видео је ангела Господњег како стоји изнад жртвеника који је авва Варнава саградио и дао да се освети.
„Шта ти радиш овде?“ упита отшелник ангела.
„Ја сам ангео Господњи и од како је освећен овај жртвеник, Бог ми га је поверио да се старам о њему.“
 
ГЛАВА 11
 
О авви Агиодулу
 
Авва Петар, презвитер лавре светог Саве Освећеног, нам је причао о неком авви Агиодулу. За време док је он био игуман лавре светог Герасима, догодило се да је тамо умро неки монах, а да игуман за то није знао. Када је црквењак клепао да би се сабрала братија да испрати упокојеног, дошао је и старец у цркву, видео умрлог брата и зажалио што се са њим није опростио пре него што је овај умро. Пришавши му рекао је:
„Устани брате и дај ми целив.“
Овај је устао, целивао старца, а он му је заповедио:
„Заспи засад док Син Божији не дође да те васкрсне из мртвих.“
Исти овај авва Агиодул, шетајући се једном поред обале Јордана, размишљао је шта се десило са оних дванаест каменова које је Исус Навин поставио на сред Јордана, уместо оног камења, кога су народни прваци, у спомен преласка Израила преко реке, узели из ње[18]. Како је, дакле, размишљао о овом, гле, раздвоји се вода Јордана на два дела и старец угледа свих дванаест каменова. Тада се дубоко поклони Богу и отиде.
 
ГЛАВА 12
 
Поука авве Олимпија
 
Један брат упита авву Олимпија, презвитера лавре светог Герасима:
„Кажи ми реч спасења.“ А он му рече:
„Не живи са јеретиком, обуздавај језик свој и ма где се настанио једнако понављај: ја сам странац, странац јесам.“
 
ГЛАВА 13
 
О отшелнику авви Марку
 
О авви Марку, отшелнику који је живео близу манастира Пентукла, говорило се да је шездесет и девет година живео једући само једном седмично, тако да су неки мислили да је бестелесан.
Радио је даноноћно, сав новац је делио сиромасима и никада ни најмању ствар није примио ни од кога.
Када су неки богољубиви људи чули за њега и дошли са намером да га помогну, он им је рекао:
„Ништа нећу да узмем од вас јер је моје рукодеље довољно да се прехраним и ја и сви они који, Бога ради, долазе к мени.“
 
ГЛАВА 14
 
О брату кога је напао дух блуда и који је постао губав
 
Авва Полихроније нам је причао да је у општежићу Пентукла живео неки брат који се веома трудио око спасења своје душе и био велики подвижник. Једном га је толико силно напао дух блуда да је, не могавши да се савлада, изашао из манастира и отишао у Јерихон да удовољи својој телесној страсти. Чим је ушао у кућу блуда, запазио је да је губа прекрила читаво његово тело. Видевши себе у таквом стању, вратио се право у манастир славећи Бога и говорећи:
„Бог ми је послао ову тако одвратну болест, да би се спасла моја душа.“ И целом својом душом славио је Бога.
 
ГЛАВА 15
 
Једно чудо авве Конона
 
Говори се да су авву Конона, игумана манастира Пентукла, срели неки Јевреји и хтели да га убију када је једног дана ишао у свето место Витон[19]. Извадили су своје ножеве, потрчали према старцу и замахнули да га убију. Но, њихове руке остадоше да укочене стоје у ваздуху.
Старец се тада помоли за њих, а они, исцеливши се, одоше радосно славећи Бога.
 
ГЛАВА 16
 
О авви Николају и његовим сапутницима
 
Старец Николај, који је живео у лаври авве Петра близу Јордана, испричаб нам је следеће:
Док сам некада живео у Раиту[20], послали су ме са двојицом браће у Тиваиду[21] по неком послу. Идући кроз пустињу изгубили смо пут и почели да лутамо. Како нам је понестало воде и данима нисмо могли да је нађемо, почели смо да губимо снагу због жеге и јарког сунца. Нисмо више били у стању ни да корачамо. Када смо у пустињи наишли на дрвеће сваки од нас је сео где је нашао сенку очекујући смрт од жеђи. Ја се бејах опружио на песак и тада сам дошао у екстазу[22]. Видео сам велики базен пун воде тако да се вода пресипала и два мени непозната човека да стоје на ивици базена и одатле одливају воду једном дрвеном чашом. Почео сам да молим једног од њих:
Господине, учини ми љубав, дај ми мало воде јер умирем од жеђи.“
Он, међутим, није желео да ми да. Тада му онај други рече:
„Дај му мало.“
„Не, да му не дамо. Он је много лењ и немаран према својој души,“
„Да је немаран, немаран је. Али ради његовог туђиновања[23] хајде да му дамо да пије.“
И тако ми дадоше воду. Дадоше и оној двојици који су били самном. Напили смо се и путовали још три дана не пијући воду. Тек тада приспесмо у насељене пределе.
 
ГЛАВА 17
 
О једном великом старцу
 
Исти старец Николај нам је причао о неком великом старцу из лавре авве Петра, који је педесет година живео у једној пећини не пијући вино и не једући хлеб. Хранио се једино хлебом који је месио од осушених куваних трава. Причешћивао се три пута недељно.
 
ГЛАВА 18
 
О другом старцу који је спавао са лавовима
 
Још нам је причао авва Полихроније о другом старцу из лавре авве Петра.
Он је често излазио из манастира и неко време боравио на обалама свете реке Јордана, а тамо где би наилазио на лавље гнездо улазио би у њега и спавао са лавовима. Једном је нашао два лавића у некој пећини, донео их је у цркву увијене у његову расу и рекао:
„Када бисмо ми људи испуњавали заповести Господа нашега Исуса Христа, звери би нас се плашиле, али због грехова наших, ми се њих бојимо.“
 
ГЛАВА 19
 
О авви Илији
 
Авва Илија, пастир[24], нам је причао следеће:
Некада сам живео у једној пећини у јорданској области јер нисам имао богослужбено општење са аввом Макаријем[25], епископом јерусалимским. Једног дана, око подне, док је жега била веома велика, неко је покуцао на врата моје пећине. Изишао сам и пред собом угледао жену. Рекох јој:
„Шта радиш овде?“
„Господине авва, ја живим истим испосничким животом као и ти. Налазим се недалеко од тебе у једној малој пећини.“
Тада ми показа руком у правцу југа и настави:
„Ходајући кроз ову пустињу много сам ожеднела и молим те, учини ми љубав, дај ми мало воде.“
Изнео сам мој суд са водом и дао јој да пије. Када је отишла, ђаво стаде да ми убацује у главу свакакве помисли у вези ње, наводећи ме на искушење. Како нисам могао себе да победим, а више нисам могао да задржавам огањ телесне страсти, узео сам штап, изишао из пећине и по врућини која је и камење пекла, пошао да је нађем са намером да удовољим својој телесној жељи. Када сам прешао око двеста метара и поред тога што сам горео од телесне жеље, дођох у екстазу и видех да се земља отвара и да ме прождире. Предамном су се кретала мртва натрулела тела која су заударала тако језиво да то нико ни замислити не може. Видех тамо и неког достојанственог младића који ми рече:
„Ево, ово је жена, а ово је мушкарац. Удовољи, дакле, својој жељи колико год хоћеш, али знај, за једно такво уживање изгубићеш све раније трудове своје. Види ради којег се греха ви људи лишавате Царства Небескога.
Тешко роду људскоме! Зар за тренутак уживања желиш сву награду да изгубиш?“
Ја сам од оног силног смрада пао на земљу. Онај младић ми је тада пришао, подигао ме и ја сам осетио да ме је телесна борба напустила.
Тада сам се, пун благодарности према Богу, вратио у своју келију.
 
ГЛАВА 20
 
Чудесно обраћење једног војника
 
Испричао нам је неко од отаца да је од једног заставоноше чуо следеће:
У Африци смо водили рат против Мавританаца[26]. Ови варвари су нас победили и гонећи нас, убијали су кога су стигли. Тако је и мене стигао један од њих и затегао лук циљајући стрелом у мене да ме убије. Чим сам га спазио, почео сам да се молим Богу:
„Господе Боже, који си се јавио својој слушкињи Текли[27] и спасао је из руку безаконика, избави и мене из ове муке и спаси ме ове љуте смрти, а ја ти се ево заветујем да ћу отићи у пустињу и да ћу се посветити Теби.“ И обазревши се око себе, ја више не видех ни једног од варвара. Одмах потом отидох у Копратску Лавру[28] и ево, уз Божију помоћ, у овој пећини живим већ тридесет година.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ради се о блаженом Илији, Арапину по пореклу, који је био патријарх јерусалимски (494-516) у време цара Анастасија (491-518). У то време је Цркву Христову узнемиравала монофизитска јерес, чији је родоначалник био архимандрит Евтихије, а која је учила да се у Господу Исусу Христу налази само оваплоћени Логос, дакле само Његова Божанска природа. Евтихије није разумео да је Христос савршени Бог, а истовремено и савршени Човек, као што учи света Православна Црква. Четврти Васеленски сабор (халкидонски 451.) је осудио и монофизитску јерес и њене присталице. Међутим, ова јерес је још дуго нарушавала мир Христове Цркве, такође и пустињских монашких заједница. Из ове јереси су се касније, у VII веку, изродиле друге монотелитска и моноенергетска јерес, које су тврдиле да се у Христу налази само Божанска воља и да из Њега зраче само Божанске енергије. И ова јерес је била осуђена и то од стране VI Васеленског сабора 681. у Цариграду. Блажени патријарх Илија се веома трудио да сачува мир у Цркви. Међутим, пошто је анатемисао монофизиту Севира, антиохијског патријарха и његову јерес, био је 516. прогнан у град Аили. Сазнавши за неправду нанету блаженом Илији, свети Сава Освећени је горко заплакао. Он и његови монаси су патријарха редовно посећивали све до његове кончине.
  2. Ово братство је било заметак будуће велике лавре светог Јована Претече. Лавра је касније уништена од земљотреса. Обновио ју је Михаил Порфирородни, и данас постоји као Претечин манастир на 4 км југоисточно од Галгале.
  3. 1.Цар. 17, 3
  4. Лавра је првобитно била скуп више одвојених келија опасаних зидом где је свака келија живела за себе, а заједнички је био храм, или храмови. Лавром је руководио игуман. Такве су биле лавре преподобног Илариона, преподобног Харитона, Фаранска Лавра итд. Данас је име лавра почасни атрибут који се приписује само великим општежићима.Интересантно је да у целој Русији постоје само четири лавре: светог Сергија у близини Москве, Кијево-Печерска Лавра, Лавра светог Александра Невског поред Петрограда и Почајевска Вазнесењска Лавра. Најчувенија палестинска лавра је свакако била Лавра светог Саве Освећенога (439-532). Она се налази у Јудејским брдима, на неких седам километара југоисточно од Јерусалима, а на западној обали Огњене Реке. Основао ју је 482-486 свети Сава Освећени у време јерусалимског патријарха Мартирија, Податак из 614. тврди да је тада у лаври живело око 5.000 монаха, а у околним брдима још око 10.000 њих. У времену 1609-1645 лавра је била у српским рукама зато што је у њој било највише Срба, али је због великих дугова јерусалимски патријарх Нектарије отплатио дугове и лавра је опет постала и до данашњег дана остала грчка, али не више као лавра него као манастир светог Саве Освећенога (свети се празнује 5. децембра).
  5. Манастир Пентукла, или плача налазио се уз саму обалу Јордана, на месту где су синови Јаковљеви, преневши кости свога оца, прешли Јордан и ту учинили велики плач.
  6. Петар је био јерусалимски архиепископ у времену 524-552.
  7. Авва је арамејска реч која значи отац. Он је старији, доказани тиховатељ, који је своју душу толико очистио од земаљских страсти, да може у Духу светоме да сагледа душе других људи.
  8. Успомену на преподобног Конона Црква слави 19. фебруара.
  9. Мисли се на манастир светог Теодосија који је 12км удаљен од Јерусалима, а 8 од Витлејема. Основао га је свети 465-475. У дан његове смрти манастир је имао 693 монаха. У овом манастиру су се касније подвизавали и Јован Мосха, писац ове књиге и свети Софроније Јерусалимски, његов врли сабрат и ученик.
  10. Нова Лавра је основана 454. од непослушних монаха светог Саве Освећеног и била је центар Оригенове јереси. Ориген је био знаменити александријски учитељ и црквени писац трећега века. Написао је толико много дела колико ни један човек у свом животу није написао. Нажалост, нека од његових учења су јеретичка: преселење душе у друго тело после смрти, покајање и спасење Нечастивога итд. После осуде ове јереси на V Васеленском сабору лавра је опустела, а онда, 554. била предата православним монасима. Данас се за тачно место ове лавре не зна.
  11. Авва Полихроније се подвизавао у близини Јордана и то у више обитељи: прво у обитељи преподобног Петра,затим у обитељи Пентукла и другим док се није настанио у Новој Лаври, где је и био презвитер. Био је ревностан подвижник, а изучавао је и подвиге других отаца. Зато је и могао својим казивањем веома корисно да послужи Јовану Мосхи и његовом сапутнику Софронију, потоњем јерусалимском патријарху (634-664).
  12. Највероватније да су келије у Лаври Пиргија имале облик малих кула (пиргова), па је по њима лавра и добила име. Иначе, њу је основао блажени Јаков, ученик светог Саве Освећенога. Јован Мосха је назива „јорданском обитељи“. Налазила се у Јерихонској долини, североисточно од манастира светог Герасима.
  13. Монашко правило јесу молитве и молитвене радње које духовник одређује монаху, а он је дужан да га свакодневно обавља.
  14. Господине оче“, „господине брате“ или „господине авва“ је начин архаичког ословљавања где се са речју „господине“ подразумева боголичност особе којој се она упућује, зато што се та особа труди да се уподоби Господу Богу своме. Зато и данас, када се некоме обраћамо са „господине“, као да хоћемо да га опоменемо на његов основни животни циљ – да буде сличан Господу Богу.
  15. Преподобни Константин је живео у VI веку и био је савременик Јована Мосхе. Он се својим богоугодним животом толико прославио да је касније основао Богородичин манастир, којим је и управљао. По његовој смрти манастир је по њему прозван манастир авве Константина.
  16. Евстохије је био јерусалимски патријарх у време 552-564. Из Цркве је одлучен као јеретик – присталица Оригенове јереси.
  17. Отшелник је монах – испосник који живи сам у пустињи.
  18. Ис. Нав. 4, 9
  19. Витон је град који је лежао на источној обали Јордана око 32-гог степена северне ширине. Више не постоји.
  20. Раито се налази на југозападној обали Синајског полуострва. То је локација старозаветног Елима са дванаест извора и седамдесет палми (2. Мој.15,27). Још у четвртом веку овде су постојали монаси, а и пустињаци који су живели у околини. У ово време се помиње игуман Амоније. Године 373.манастир је био разорен од Бедуина, а сви монаси били су поклани. Њихов помен се врши 14. јануара. Око 540. автократор Јустинијан је обновио манастир. Данас је он метох синајског манастира свете Катерине, поседује храм светог Георгија, а место се зове El Tur.
  21. Тиваида (Горња и Доња) су пустињске области у југоисточном делу Египта између реке Нила и западног рукавца Црвенога Мора. Још је у четвртом веку тамо процветало монаштво у свим својим облицима. То су крајеви недалеко од данашњих градова Луксора и Карнака.
  22. Екстаза је духовно стање човеково у којем се ум његов изузима из свакидашњице као и места на којем се налази и уздиже у нивое виших духовних садржаја веома често у правцу разумевања Божанских тајни или пријема порука из духовног света.
  23. Туђиновање, или странствовање је по светим оцима удаљавање монаха, љубави Божије ради, од свега што је волео као мирјанин – од места у којем је живео, од његових домаћих, од сродника и пријатеља.
  24. Пастир је монах – отшелник који живи у пустињи славећи Бога, а хранећи се само дивљим травама и њиховим корењем. Овакав монах – пастир напаса себе самога.
  25. Макарија су 552. монаси Нове Лавре, који су следили Оригенову јерес, уздигли на трон јерусалимског архиепископа. Убрзо је био изобличен као јеретик и смењен са архиепископског трона. Пошто се касније покајао и присајединио светој апостолској Цркви, био је поново изабран за архиепископа 564. где је и остао до 575.
  26. Мавританија је провинција у северној Африци – данашњи Мароко.
  27. Свету првомученицу Теклу је Бог на чудесан начин спасао од варвара отворивши стену и затворивши је у њој. Њен помен Црква празнује 24. септембра.
  28. За Копратску Лавру се једино зна да се налазила негде у долини Јордана. Њена права локација је данас непозната.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *