NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 181. O istome
GLAVA 182. O avvi Aleksandru kilikijskom
GLAVA 183. Čudo egipatskog starca Davida
GLAVA 184. O avvi Jovanu evnuhu
GLAVA 185. O verujućoj ženi čiji se muž obratio u veru na čudesan način
GLAVA 186. O cariniku Moshi
GLAVA 187. Pouke avve Jovana Kizičkog o zadobijanju vrlina
GLAVA 188. O dvojici braće, bankara iz Sirije
GLAVA 189. O ženi koja je sačuvala vernost mužu
GLAVA 190. O jednom čudu avve Vrohe Egipatskog
GLAVA 191. O svetom Jovanu Zlatoustome
GLAVA 192. O monahu koji je tek po smrti dobio razrešenje odlučenja od svete Pričesti
GLAVA 193. O čudesnoj milostinji avve Apolinarija, patrijarha aleksandrijskog
GLAVA 194. O monahu koji je imao običaj da odlazi u krčmu
GLAVA 195. O filosofu Evagriju i o Sinesiju, episkopu Kirine
GLAVA 196. Čudo sa decom koja su u igri služila svetu Liturgiju
GLAVA 197. Kazivanje Rufina o svetom Atanasiju
GLAVA 198. Pouka svetog Atanasija o krštenju
GLAVA 199. O starcu koji je gledao angele dok je vršio proskomidiju
GLAVA 200. O mladom zlataru kojeg je usvojio jedan patricije
 


 
GLAVA 181
 
O istome
 
Isti prezviter Dionisije nam je ispričao i sledeće o avvi Jovanu:
Jednom je starec šetajući se u okolini sela Sohe, gde se nalazila njegova pećina, ugledao lava da mu dolazi u susret i da se već nalazi u njegovoj neposrednoj blizini. Lav se kretao po uskoj stazi između dve ograde, jer su u ono vreme seljaci ograđivali svoja imanja sadeći drveće sa gustim bodljikavim granama. Po ovakvoj uzanoj stazi bi jedva mogao da prođe jedan čovek i to bez tereta, ali uvek dobro obuven, zbog trnja. Kada su se dovoljno približili jedan drugome, niti je starec hteo da se vrati da bi ostavio prostor da lav produži svoj put, niti je lav mogao da se okrene i vrati po stazi, niti su obojica mogla da se mimoiđu na stazi zbog toga što je ona bila preuska. Kada je lav ugledao slugu božijega da želi da nastavi svoj put, a ne da se vrati po stazi, on se uspravio na zadnje noge i naslonio na ogradu sa leve strane starca. Tako je lav sa snagom i težinom svoga tela napravio prolaz pravedniku Božijem, koji se prolazeći pored lava očešao o njegova leđa. A kada je on prošao, lav se spustio sa ograde i produžio svoj put.
Jednom je neki brat posetio avvu Jovana i ne našavši baš ništa u njegovoj pećini upitao ga:
„Kako ti oče ovde živiš kad nemaš ni najneophodnije?“
„Ova je pećina, čedo moje, isto što i prodavnica: daješ i uzimaš daješ Bogu svoj trud, a On ti uzvraća dajući ti sve što ti je neophodno“ odgovorio je starec.
 
GLAVA 182
 
O avvi Aleksandru Kilikijskome
 
U blizini svetoga Vitleema, na udaljenosti od oko tri kilometra, postoji manastir svetoga Sergija, koji se zove Ksiropotam. U njemu je živeo veoma blagočestiv iguman, Evgenije po imenu, koji je docnije postao episkop Ermupolisa, egipatskog grada u oblasti prve Tivaide. Kada smo jednom posetili njegov manastir, on nam je ispričao o avvi Aleksandru Kilikijskome da ga je, pošto je avva ostareo u pećinama svetog Jordana, doveo u svoj manastir. Pred kraj života starec tri meseca nije ustajao sa postelje. A na deset dana pre nego što će otići ka Gospodu, njega, iz zavisti napade demon. Tada starec počne govoriti demonu:
„Kasno si došao nečastivi, ali to ne znači ništa. Ja sam slab i ležim nepomičan na svojoj postelji. Tako si nesrećniče i protiv svoje volje pokazao svoju nemoć. Jer, da si jak i da si mogao, ti bi mi došao pre pedeset ili šezdeset godina i ja bih ti ukrepljen silom Hristovom, pokazao tvoju nemoć, tada bih otkrio tvoju prevrtivost i savio tvoj gordi vrat. Međutim ovo moje sadanje stanje nije zbog moje lične slabosti, nego zbog bolesti koja me je oborila. Ali ja blagodarim Bogu i, odlazeći k Njemu, pokazaću Mu nepravdu koju si mi učinio, jer posle toliko godina podviga i stradanja, ti si me tek sada, na samome kraju, tako nemilosrdno napao.“
Ovo je starec, zajedno sa mnogo drugih stvari, svakodnevno ponavljao da bi u deseti dan veoma tiho, u miru, predao duh svoj Gospodu Hristu.
„Istina je. Ali je velika vrućina pa zrna pšenice ispadaju iz klasja i ja čekam da žega malo prođe da ti ne bih naneo štetu“ odgovori starec.
„Ustani i žanji čak i da bi sve sagorelo!“ zapovedi seljak.
„I ti želiš da ti sve sagori?“ upita starec.
„Da, rekao sam ti“ odgovori već sasvim razjaren zemljoradnik.
Starec ustade i gle, iznenada, zapali se ona njiva. Tada uplašeni zemljoradnik otrča na drugu stranu njive gde su drugi oci žnjeli i poče ih moliti da dođu i zamole starca da se pomoli da se vatra ugasi. Oni onda dođu k starcu i učinivši poklon zamole ga da učini tako.
„Da znate, on je sam poželeo da žito sagori“ reče starec. Ali kako su ga drugi starci ponovo zamolili, on stade između zapaljenog i nezapaljenog žita i čim se pomoli, odmah se vatra ugasi i spase se preostalo žito. Svi se onda zadiviše i uznesoše slavu Bogu.
 
GLAVA 183
 
Čudo egipatskog starca Davida
 
Avva Teodor Kilikijski nam je ispričao sledeće: „Dok sam tihovao u Skitu, živeo je u njemu jedan starec po imenu David. Jednog dana on ode da žanje pšenicu zajedno sa drugim monasima. U to vreme je kod skitskih otaca bio običaj da rade kao nadničari. Tako je dakle starec otišao na jedno imanje da radi za dnevnicu. Najmio ga je neki zemljoradnik. I dok je kosio, jednog dana navali velika žega u podne, tako da je starec bio primoran da se skloni u jednu kolibu i da malo sedne. U tom se pojavi onaj zemljoradnik i videvši ga da sedi sa gnevom mu se obrati:
„Zašto ti starče ne žanješ? Zar ne znaš da te ja plaćam?“
 
GLAVA 184
 
O avvi Jovanu evnuhu
 
Dok smo boravili u Aleksandriji otišli smo, pouke radi, u manastir avve Jovana evnuha, koji se nalazi na oko trinaest kilometara od grada, i tamo smo zatekli veoma ostarelog monaha, koji je skoro osamdeset godina proveo u manastiru, a bio je veoma milostiv i to ne samo prema ljudima, nego i prema beslovesnim životinjama, tako da nigde nismo videli njemu sličnog.
Šta je to činio starec?
On nije imao drugog posla osim sledećeg: ustavši rano ujutro obilazio je sve pse u lavri, davao je sitne mrvice malim mravima, a pšenicu velikim, kvasio je dvopek i razbacivao po dvorištu da ih pozobaju ptice. Provodeći tako svoj život, on nije ostavio u manastiru ni vrata, ni prozor, niti prozorčić, niti kandilo, niti tanjir i da se ne udaljavam od moje priče nabrajajući stvari, a da se nije postarao o njima. Nikada, čak ni na kratko vreme, on nije imao ni knjigu, ni novac, ni odela, nego je sve razdavao kome treba, a svu svoju brigu je usmerio na večna blaga.
U želji da se opiše njegovo milosrđe i sastradavanje o njemu se pričalo da mu je jednom došao neki seljak i zatražio zlatni novčić na zajam. Međutim, kako starec nikada nije imao zlatne novčiće, on pošalje seljaka u susedni manastir da za njega uzajmi novčić. Zatim mu dade taj novčić, a seljak obeća da će mu ga za mesec dana vratiti. Međutim, kako su od tada prošle dve godine, a seljak dug nije vraćao jer sam nije imao ništa, starec ga pozove i reče mu:
„Vrati mi novčić, brate“.
„Bog zna da nemam od kuda da vratim“ odgovori seljak.
„Našao sam način na koji možeš da mi se odužiš“ predloži mu starec.
„Sve što zapovediš, reci mi i ja ću učiniti“ prihvati seljak misleći da će mu starec dati neki posao.
„Kad god budeš slobodan od posla tvoga, dođi ovde i učini po trideset dubokih poklona i ja ću ti za njih platiti po jedan keratio[1]“.
Pored ovoga starec je seljaka i hranio. Ovaj se saglasi sa njime i kad god je mogao dolazio je starcu i metanisao i uvek bi dobijao da jede i pije, čak i po pet dvopeka da nosi svojim ukućanima za hranu. Svaki put bi mu starec otpisivao po jednu keratu. A kada je seljak odradio dvadeset četiri kerata, koji čine jedan zlatan novčić, starec mu je uzeo menicu i otpustio ga davši mu još nešto na blagoslov.
Isti avva Jovan evnuh nam je ispričao i sledeće:
Kada je bio u Tivaidi u opštežiću avve Apola, sreo je mladog monaha, čiji je otac takođe bio monah. Ovaj mladić je dao zavet da do kraja svoga života ne pije ni vino, ni vodu, niti bilo kakvu tečnost. Uzimao je divlje zelje, gorke trave i nešto povrća i sve mu je ovo služilo i kao hrana i kao piće. Njegovo poslušanje je bilo da peče hleb u peći. Čim je navršio tri godine u svom monaškom podvigu, razboleo se i otišao ka Gospodu. Pošto je u bolesti goreo od visoke temperature i patio se od neprimerene žeđi, mnogi su ga nagovarali da popije malo vina, ali brat nikako nije pristajao. Tada iguman manastira pošalje po doktora tražeći mogućnost da pomogne stradalniku. Kada je lekar došao i video u koliko se teškom stanju nalazi brat i on ga zamoli da uzme malo vina, no sve je bilo uzalud. Tada doktor zamoli igumana:
„Donesite mi neko veliko bure.“
Onda nalije u njega četiri kofe mlake vode i do pazuha spusti brata u njega tako da su ga držali u vodi jedan sat. I ovaj sveti starec, avva Jovan, koji se za ovu priliku našao kraj bolesnika, nas je uveravao da je doktor, kada su monaha izvadili iz vode, izmerio količinu vode u buretu i našao da u njemu nedostaje čitava jedna kofa.
Evo kako su živeli veliki pustinjaci, koliku su upornost imali u uzdržanju i podvigu, trudeći se Boga radi da bi nasledili večno blaženstvo.
Isti ovaj avva nam je ispričao i sledeće:
„U istom opštežiću sam posetio i keliju jednoga starca i u njoj video kamenu ploču na kojoj je starec metanisao. Padajući na ploču rukama i kolenima on je na mestima gde su je dodirivale njegove ruke i kolena, izdubio ploču za čitava četiri palca. Toliko je mnogo metanija činio.
 
GLAVA 185
 
O verujućoj ženi čiji se muž obratio u veru na čudesan način
 
Na ostrvu Samosu nam je bogoljubiva Marija[2], majka gospodina Pavla, oficira, ispričala sledeće:
U gradu Nisibiji je živela žena hrišćanka, a muž je njen bio idolopoklonik. Oni su imali pedeset srebrenika. Jednog dana muž predloži svojoj ženi:
„Da damo naše srebrenike pod kamatu da bismo od njih imali više koristi. Ovako možemo, jedan po Jedan, sve da ih potrošimo.“
„Ako si rešio da ih daš, najbolje bi bilo da ih pozajmiš Bogu hrišćanskome“ odgovori žena.
„A gde se nalazi Bog hrišćanski da bi Ga našli i dali Mu novac na zajam?“ upita muž.
„Ja ću ti Ga pokazati, a ti ne samo što nećeš izgubiti svoj novac, nego ćeš i kamatu dobiti i udvostručićeš glavninu.“
„Hajde da mi Ga pokažeš i da Mu damo pozajmicu.“
Uzevši muža, žena ga odvede u sveti hram Nisibije. Nisibijski hram je imao petoro velikih vrata. Čim ga dovede do priprate, gde su bila najveća vrata, pokaza mu siromahe i reče:
„Ako njima daš srebrenike, Bog hrišćana će ih primiti, jer su svi ovi ljudi njegovi.“
Muž sa radošću razdade svih pedeset srebrenika sirotinji i vrati se kući. A posle tri meseca njima se ukaza velika potreba za novcem i muž se obrati ženi:
„Ženo, zar Bog hrišćanski nije dužan da nam da nešto od našeg novca, jer vidiš da se nalazimo u teškom položaju?“
Odgovarajući, žena mu reče:
„Da, otidi tamo gde si novac dao i Bog će ti vrlo rado vratiti deo Svog duga.“
Muž onda ode do svetoga hrama. A kada je stigao na mesto gde je srebrenike razdao, obiđe ceo hram u nameri da nađe nekoga ko bi bio dužan nešto da mu da, ali ne vide nikoga sem siromahe, koji su tamo sedeli. I dok je tako razmišljao kome da priđe i kome da se obrati ugleda na mermeru kraj svojih nogu jedan veliki srebrenik, baš kao što su bili oni, koje je nekada razdao braći. Saže se uze ga i odnese ku~ći rekavši ženi:
„Evo, bio sam ženo do vaše crkve i uveravam te da tamo nisam video hrišćanskoga Boga, kao što si mi ti rekla i On mi nije ništa dao. Samo sam našao jedan srebrenik na istom mestu na kojem sam ja razdelio onih pedeset srebrenika.“
Na to mu njegova predivna žena reče: „Bog je taj koji ti je na nevidiv način dao srebrenik. On je nevidiv i upravlja svetom Svojom nevidivom rukom i snagom. Nego otidi, gospodine moj i kupi nam šta ćemo danas jesti, a Bog će ti ponovo dati kad nam ustreba.“
Muž ode i za njih dvoje kupi hleb, vino i jednu ribu i sve to predade svojoj ženi. Ona uze ribu i poče da je čisti, a kada je otvori nađe u njenoj utrobi čudesno lep kamenčić, tako da mu se zaista zadivi. Ona naravno nije znala kakav je to kamen, ali ga je izvadila i sačuvala. Kada joj se muž vrati, dok su jeli, ona mu reče:
„Evo ti ovaj kamen koji sam našla u ribi“.
Videvši ga muž se zadivi njegovoj lepoti, ali ni sam nije znao kakav je to kamen. A kada su završili sa obedom on se obrati ženi:
„Daj mi taj kamen da idem da ga prodam, ako bi se našao neko da mi bar nešto za njega plati.“
Uzevši kamen on ode do bankara, koji je ujedno bio i filigranski majstor. Bilo je tada veče i upravo je trebalo da se banka zatvori.
„Da li bi želeo da kupiš ovaj kamenčić?“ obrati se bankaru.
Videvši kamen ovaj ga upita:
„Koliko tražiš za njega?“
„Daj mi koliko ti misliš“.
„Uzmi pet srebrenika“ predloži bankar, a prodavac kamena, kako je mislio da se ovaj poigrava sa njim, reče:
„Zar mi za ovo daješ pet srebrenika?“ Bankar pomisli da mu je prodavac ovo rekao sa ironijom, pa mu odgovori:
„Uzmi deset srebrenika“.
Na ovo je prodavac, misleći da mu se bankar ruga, oćutao.
„Uzmi dvadeset srebrenika.“ Prodavac je i dalje u čudu ćutao. A cena onog kamenčića je i dalje rasla prvo na trideset, a onda na pedeset srebrenika, i kako se bankar kleo da će ga kupiti, prodavac se dosetio da bankar ne bi davao pedeset srebrenika da kamičak nije bio skupocen, pa je zato polako dizao cenu dok za njega nije dobio trista velikih srebrenika. I pošto je kamičak prodao, donese srebrenike ženi. Ona se zadivi dobroti i čovekoljublju Božijem i reče mužu:
„Eto vidiš koliko je dobar i zahvalan i bogat Bog hrišćana. On ti nije samo vratio tvojih pedeset srebrenika nego ti je i veliku kamatu dao i za kratko vreme vratco što si mu pozajmio. Iz ovoga nauči da sem Njega, ni na nebu ni na zemlji, ne postoji drugi Bog.“
Pošto je muž bio pogođen ovim čudom i kroz njega saznao istinu, odmah se krstio slaveći Spasitelja našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom, blagodareći mu na mudrosti njegove žene, preko koje mu je dato da upozna Boga u istini.
 
GLAVA 186
 
O cariniku Moshi
 
Posetili smo avvu Evstatija, igumana pećinskog opštežića svetoga Save. Kod njega smo upoznali carinika, ubirača poreza, po imenu Mosha. Njega smo kasnije posetili u gradu Tiru i on nam je ispričao sledeće:
Dok sam još bio sakupljač poreza, pošao sam jednom kasno uveče do javnog kupatila da bih se okupao i malo razveselio. Usput sam u mraku sreo jednu ženu. Približio sam se i ona je pristala da mi se pridruži. A ja sam tada, pokrenut demonskom srećom zaboravio na kupanje, pa sam se bacio na večeru. Iako sam i nju nudio da jede, ona nije htela ništa da okusi. Najzad smo ustali sa večere i krenuli da legnemo* a čim sam pokušao da joj se približim, ona je snažno zaridala i zaplakala:
„Teško meni nesrećnici!“
Ja sam se na to užasnuo i upitao za razlog. Ona mi je tada, duboko jecajući, rekla:
„Moj muž je preduzimač. Doživeo je brodolom i u njemu izgubio sve što je imao, sve što je bilo njegovo i sve što se kod njega zateklo tuđe. Zato je bačen u tamnicu. Kako nam je sve imanje razgrabljeno, a nemajući šta drugo da činim da bih mužu i sebi obezbedila bar malo hleba, primorana sam da prodajem svoje telo.“
„Koliko još dugujete?“ upitah je.
“ Pet litara zlata[3].“
Ja onda uzeh pet litara zlata i dadoh joj rekavši:
„Vidiš i sama da te nisam ni taknuo, zato što se bojim Božijega suda. Uzmi ove zlatnike i izvedi muža iz tamnice. I oboje da se molite Bogu za mene.“
Mnogo godina, posle ovog događaja, bio sam lažno optužen caru, da sam proneverio novac sa carine. Zato je car naredio da se oduzme moja kuća i sve imanje moje, a mene da odvedu u Konstantinopolj i da me bace u tamnicu. Tamo sam, noseći na sebi samo jednu dugačku košulju, proveo izvesno, ne tako kratko vreme. A onda sam saznao da je car naumio da me pogubi. Pošto sam otpisao svoj život, sav uplakan i očajan, legao sam da spavam. A u snu ugledah jednu žensku osobu, koja je ličila na onu ženu kojoj je muž nekada bio u tamnici. Ona mi reče:
„Šta je to sa tobom, gospodine Mosha, zašto si ovde zatvoren?“
A kada joj objasnih da sam oklevetan i da mislim da će me car pogubiti, ona mi reče:
„Da li želiš da ja kažem caru da te oslobodi?“ „A da li tebe car poznaje?“ „Da“ odgovori ona.
Probudio sam se razmišljajući šta bi ovo trebalo da znači. One noći mi se ista ova osoba javila i po drugi i po treći put i uvek mi je govorila isto: „Ne boj se, jer ćeš sutra biti pušten.“ U osvit zore, po zapovesti carevoj, bio sam odveden u njegovu palatu. Kad sam ušao k njemu i kada me je video u onom prljavom odelu, on mi reče:
„Sažalio sam se na tebe. Od sada pazi da se popraviš“.
Pored njega sam ugledao onu ženu da mu stoji sa desne strane. Ona mi reče:
„Budi hrabar i ne boj se“.
Car je naredio da mi se vrati sve moje imanje i obdarivši me bogato, postavi me ponovo na moju staru dužnost, unapredivši me u svog ličnog izaslanika za celu onu oblast.
Sledeće noći pojavila mi se u snu ona ista žena i rekla:
„Ti me poznaješ. Ja sam ona na koju si se smilovao i Boga radi, nisi hteo ni da takneš moje telo. Eto vidiš, sada sam ja tebe spasla. Vidiš li koliko je milosrđe Božije? Ti si se na mene sažalio i ja sam ti zato ukazala svoje milosrđe.“
 
GLAVA 187
 
Pouka avve Jovana Kizičkog o zadobijanju vrlina
 
Idući od svete Getsimanije prema Eleonskoj Gori, nailazi se na manastir avve Avramija, koji je osnovao sam avva Avramije[4]. On je kasnije, posle Evdoksija, postao iguman nove crkve posvećene svehvalnoj Bogorodici i uvek Djevi Mariji. U tom manastiru velikog Avramija, u vreme kada smo ga posetili, bio je iguman neki avva Jovan iz Kizika. Mi smo ga upitali sledeće:
„Kako mogu da se zadobiju vrline?“ a starec nam je odgovorio:
„Kad neko želi da zadobije neku vrlinu, on ne može to da postigne dok prvo ne omrzne odgovarajuće zlo, koje je suprotno toj vrlini. Tako, na primer, ako želite da zadobijete dar suza, omrznite smeh. Ako želite da zadobijete poniznost, omrznite gordost. Želite li uzdrživost od hrane, omrznite stomakougađanje. Želite celomudrenost omrznite telesna naslađivanja. Želite siromaštvo, omrznite bogatstvo. Želite da budete milostivi, omrznite srebroljublje. Ko želi da živi u manastiru, neka prvo omrzne sretanje sa spoljnim svetom, čak i sa nekadanjim domaćima svojim, čak i sa rođacima svojim. Ko želi da živi u pustinji, neka omrzne gradove, ko želi da živi u tihovanju, neka omrzne praznorečivost. Ko želi da obuzda svoj gnev, neka obuzda druženje sa mirjanima. Ko želi da zadrži svoj jezik neka zatvori svoje uši da one ne bi previše slušale. Ko želi stalno da ima strah Božiji, neka omrzne ugađanje telu i neka zavoli teskobu i teškoće života i tek tada će iskreno moći da posluži Bogu.“
 
GLAVA 188
 
O dvojici braće, bankara iz Sirije
 
Avva Teodor, iguman Stare Lavre[5], nam je ispričao o dvojici braće, poreklom iz Sirije, koji su u Konstantinopolju bili bankari. Jednog dana, stariji brat reče mlađemu:
„Hajde da odemo u Siriju da uzmemo našu očevinu“.
Mlađi mu odgovori:
„Zašto bismo obojica napuštali našu banku? Dakle ili ti otidi, a ja da ostanem, ili ja da odem, a ti da ostaneš.“
Onda su se dogovorili da mlađi otputuje. A kad je odputovao, posle kratkog vremena, bratu koji je ostao u Konstantinopolju javi se u snu jedan česni starac i reče mu:
„Znaš li ti da ti je brat pao u blud sa ženom nekog sitnog trgovca?“
A ovaj, kada se probudi, ražalosti se veoma i pomisli da je on uzrok bratovljevog pada, zato što ga je ostavio samog. Posle izvesnog vremena, opet mu se javi onaj isti starac sa istim rečima:
„Znaš li da ti je brat pao u blud sa ženom trgovca?“
Brat se opet ražalosti. A posle kratkog vremena onaj starac mu se javi po treći put i reče:
„Zar ne znaš da je tvoj brat izgubio svoju slobodu i da se zatvorio sa suprugom onog trgovca?“.
Onda je brat iz Konstantinoplja napisao bratu u Siriju:
„Ostavi sve i odmah, ovog trenutka, vraćaj se u Vizant“.
A ovaj, čim primi pismo, ostavi sve i odmah se vrati bratu svome. Brat ga omah odvede u Veliku Crkvu[6] i sa velikom tugom poče da ga zaklinje i da mu govori: „Zar si mogao da bludničiš sa ženom trgovca?“ Kada je drugi brat ovo čuo, on poče da se zaklinje u Boga Svedržitelja govoreći:
„Niti znam o čemu govoriš, niti sam bludničio, niti sam u grehu poznao drugu ženu, sem svoje zakonite.“ Čim je ovo saslušao stariji brat reče: „A da li si možda učinio nešto još gore?“ „Ne mislim da sam učinio ništa nečasno, sem što sam u našem selu sreo monahe koji slede Sevirovu dogmu, pa sam se, i ne misleći da je to neko zlo, pričešćivao kod njih. Ne mislim da sam bilo šta drugo počinio.“
Tada je stariji brat razumeo da je upravo ovo bilo bratovo bludničenje, jer je napustio svetu Katoličansku Crkvu i pao u Sevirovu jeres. Sevir je u stvari onaj sitni trgovac, koji je pokušao da uprlja i postidi pravoslavnu veru.
 
GLAVA 189
 
O ženi koja je sačuvala vernost mužu
 
U Askalonu smo posetili stranoprijemnicu otaca. Tamo nam je prezviter avva Evsevije ispričao o jednom prevozniku iz njihovog grada koji je putujući lađom izgubio sve svoje i sve tuđe, jedino je on uspeo da se spase. Kada se vratio u grad, ljudi koji su mu poverili svoje blago, uhvatiše ga i baciše u tamnicu, a zatim razgrabiše svu njegovu imovinu, čak i kuću njegovu. Njemu i ženi njegovoj ne ostade ništa, sem onoga što su nosili na sebi. Žena je u velikom jadu i brizi primila kao Božiju zapovest da treba bar hlebom da hrani svoga muža. I dok je tako jednoga dana sedela i obedovala sa mužem u tamnici, pojavi se neki bogat čovek, koji je došao da zatvorenicima podeli milostinju. Kada je spazio ovu udatu ženu da sedi sa svojim mužem, on požele da je ima za sebe, jer je bila veoma lepa. Pozove je preko tamničkog stražara, a ona se odazva očekujući da će dobiti milostinju. On je izdvoji nasamo i reče:
„Da li bi provela samnom sledeću noć, ako bih isplatio sve dugove tvoga muža?“
A ona, odista lepa i veoma mudra, odgovori:
„Čula sam, gospodaru, od Apostola da žena nije vlasnik svoga tela, nego njen muž90. Dozvoli mi da upitam moga muža, i šta bude on rekao, to ću i učiniti“.
I ode i ispriča sve mužu svome. A on, pun mudrosti i brige za ženu svoju nije prihvatio priliku da se oslobodi zatvora, nego je duboko uzdahnuo i kroz suze odgovorio:
„Otidi sestro i odbij ponudu tog čoveka. Nadajmo se u Gospoda da nas neće ostaviti do kraja.“
Ona ode i otpusti onog čoveka rekavši:
„Sve sam prenela mome mužu, ali se on nije složio“.
U isto vreme, u tamničkoj samici se nalazio jedan razbojnik koji je prisluškivao razgovor između žene i muža. Uzdahnuvši veoma duboko, on pomisli u sebi: Evo u kakvom se teškom stanju nalaze ovo dvoje ljudi pa ipak, oni nisu prodali svoju slobodu, nisu uzeli novac za nju da bi se muž oslobodio. Shvatili su da je čistota njihovog braka uzvišenija od svakoga blaga, i sva svoja blaga su prezreli radi te čistote. A šta ja jadnik da učinim, ja koji nikada nisam ni pomislio da postoji Bog, pa sam zato uzročnik mnogih ubistava.
Onda pozva muža i ženu da dođu do prozorčeta njegove samice i reče im:
„Ja sam bio razbojnik. Počinio sam mnoga zla i mnoga ubistva i znam da ću u dan kada vladar dođe biti osuđen kao ubica i da će me ubiti. Video sam vašu čistotu i ona me je ganula. Dakle, otidite do tog i tog mesta kod gradskog zida i tu kopajte i koliko god novca nađete, uzmite za sebe. Njime platite vaše dugove, a ostatak nek vam je na blagoslov. Za mene se pomolite Bogu ne bih li i ja našao milost.“
Posle nekoliko dana, vrati se vladar u grad i zapovedi da razbojnika izvedu iz tamnice i da mu odrube glavu. Dan po tome dođe žena u tamnicu i upita muža:
„Da li mi dopuštaš, gospodine moj, da odem na mesto na koje nam je ukazao razbijnik i da proverim da li nam je govorio istinu?“
„Učini kako misliš da je najbolje“ odgovori muž. Uveče, žena uze jednu malu motiku, ode na ono mesto, poče kopati i naiđe na pokriveni sud koji je u sebi imao mnogo zlatnika. Sa njima je postupila veoma mudro: malo po malo ih je donosila u tamnicu, tako da je izgledalo kao da ih je od nekud pozajmivala, dok nije isplatila sav dug svoga muža. Onda je i on izišao iz tamnice. A onaj ko nam je sve ovo ispričao, još nam je i ovo rekao:
„Vidite, dakle, koliko su oni očuvali zapovest Božiju o celomudrenosti supružnika toliko je i Gospod Bog naš njih bogato obdario.“
 
GLAVA 190
 
O jednom čudu avve Vrohe Egipatskog
 
U Selevkiji, u blizini Antiohije, živeo je avva Vroha Egipatski. Evo šta nam je o njemu ispričao Atanasije Antiohijski:
Avva Vroha je van grada našao jedno usamljeno mesto, pa je želeo da u njemu napravi keliju za sebe. Kad je završio zidove nije imao dasaka da bi je pokrio. Zato je došao u grad k Anatoliju, prozvanom Kirt, koji je bio jedan od uglednih građana Selevkije. Nađe ga da sedi ispred njegove kuće. Avva mu se obrati sledećim rečima:
„Molim te učini mi ljubav, daj mi nešto dasaka da bih njima prekrio moju kuću.“
Razljućen, ovaj mu reče:
„Evo ti jedno drvo, uzmi ga i idi“ i ukaza mu na jedno veliko deblo, koje je bilo veoma teško.
 
GLAVA 191
 
O svetom Jovanu Zlatoustome
 
O svetom Jovanu Carigradskome, koji je sa pravom nosio epitet Zlatousti zbog jačine njegovog propovedništva, se govorilo da se oD vremena svoga krštenja nije niti kleo, niti je dozvoljavao ikome da drugoga kune, da nikoga nije optuživao, niti je ikada izgovorio laž, nikada se nije žalio, niti je ikome dozvoljavao da se u njegovom prisustvu žali.
 
GLAVA 192
 
O monahu koji je tek po smrti dobio razrešenje odlučenja od svete Pričesti
 
Neki prezviter, po imenu Petar, koji se vratio iz Rima, pričao nam je o svetome Grigoriju[7] patrijarhu i papi toga svetoga grada da je osnovao jedan veliki muški manastir i da je u njemu postavio pravilo, da niko od monaha ne sme da ima ništa svoje, čak ni jednu paru.
Desilo se da je jedan monah tog manastira od svog rođenog brata zatražio malu uslugu:
„Nemam košulju. Učini mi ljubav brate i kupi mi jednu“.
„Evo ti tri novčića, idi i kupi košulju koja ti se sviđa“ odgovori mu brat mirjanin.
Monah je uzeo tri novčića i sa njima otišao do igumana da ga o svemu obavesti. A iguman, čim ga je saslušao, otišao je do blaženog ovog pape, da ga obavesti o događaju. Kada je papa ovo čuo, odmah je osudio brata i odvojio ga od pričesti, jer se ogrešio o manastirska pravila. Posle izvesnog vremena, ovaj odlučeni brat je umro, a da o njegovoj smrti papa nije ni saznao. Posle nekoliko dana, iguman manastira je otišao papi da ga obavesti da je brat počinuo u Gospodu. Papa se ražalostio, i to ne malo, što brata nije razrešio odlučenja od svete Pričesti, pre nego što je umro. Zato je napisao jednu molitvu i dao je arhiđakonu, naredivši mu da ode i da je pročita nad grobom umrlog brata. Ova molitva je razrešila brata od odlučenja. Ode arhiđakon i, kao što mu je zapoveđeno, pročita molitvu papinu nad grobom mrtvoga brata. Sledećeg dana iguman manastira upita umrloga na njegovom grobu:
„Gde si se ti brate nalazio do danas?“ A umrli mu odgovori iz groba:
„Iskreno da ti kažem oče, bio sam u zatvoru i tek juče su me pustili iz njega“.
Svima je onda postalo jasno da u onaj čas u koji je arhiđakon pročitao razrešnu molitvu nad monahovim grobom, u taj čas se on oslobodio zabrane koja je vezivala dušu njegovu.
 
GLAVA 193
 
O čudesnoj milostinji avve Apolinarija, patrijarha aleksandrijskog
 
O svetom avvi Apolinariju, papi aleksandrijskome, su nam pričali da je bio veoma milostiv i sažaliv. Da bi nas u to ubedili ispričali su nam da je u Aleksandriji živeo mladić, sin bogatih i uglednih roditelja. Kada su mu roditelji umrli, on je nasledio sav njihov imetak koji se sastojao od mnogo brodova i poveće količine zlata. Kako on, međutim, nije umeo da raspolaže imanjem, vrlo brzo je zapao u veliku sirotinju i to ne stoga što je imanje rastočio na bludničenje, nego je pretrpeo različite brodolome tako da je od moćnih postao nejaki kao što tvrdi psalmopevac: „uzdižu se do nebesa i spuštaju do bezdana“[8].
I tako se mladić, koji je nekada bio bogatiji od mnogih, sada obreo siromašnijim od sviju.
Kada je blaženi Apolinarije ovo saznao i kada je video u kolikom siromaštvu i bedi se nalazi mladić, a pošto je znao koliko su njegovi roditelji bili bogati, zaželeo je da ga pomiluje, da mu ukaže ljubav i da mu olakša život, ali nije znao kako bi to učinio, a da ne ponizi mladog čoveka. I uvek kada bi ga ugledao u koliko se jadnom i neurednom odelu nalazi i koliko je njegovo lice tužno, što je bilo posledica njegovog siromaštva, papu bi zabolela duša. I dok je tako razmišljao o mladiću, jednog dana, pokrenut Božijim nadahnućem, on dođe do čudesne odluke, zaista dostojne njegove svetosti: Poslao je po nastojatelja najsvetije Crkve[9] i nasamo ga upitao:
„Možeš li ti, gospodine nastojatelju, da mi sačuvaš jednu tajnu?“
„Uzdam se Vladiko u Sina Božijeg“ odgovori on, „da sve što mi poveriš neću nikome reći i da niko neće saznati ono što budeš poverio slugi tvome.“ Na to mu papa Apolinarije reče:
„Idi i napiši menicu na pedeset litara zlata koje je Crkva tobož primila od Makarija, oca ovog mladića. Navedi i svedoke, kao i uslove pod kojim je zlato primljeno. Tu menicu meni lično da doneseš.“
Nastojatelj odmah ispuni zapovest, iapisa menicu i donese je papi. Međutim, kako je od smrti mladićevog oca prošlo deset, a možda i više godina, a menica je izgledala sasvim nova i sveža, papa ponovo naredi nastojatelju:
„Molim te, gospodine nastojatelju, da staviš ovu menicu na nekoliko dana u pšenicu ili u ječam i da mi je opet doneseš.“
Ovaj ode i vrati se posle određenog vremena i donese papi menicu. A papa mu reče:
„Idi sada, gospodine nastojatelju, i upitaj onog mladića šta će ti dati ako mu daš hartiju koja će mu biti od koristi. I pazi, molim te, da mu ne uzmeš više od tri novčića. Onda mu ostavi menicu.“
„Vladiko“ odgovori nastojatelj,“dajem vam svoju reč da ni ta tri novčića neću uzeti ako mi tako zapovedite.“
„Na svaki način želim da ti uzmeš ta tri novčića“ odgovori mu papa.
Onda nastojatelj ode do mladića.
„Šta ćeš mi dati ako ti kažem nešto što će ti biti od velike koristi?“
Mladić prihvati da mu da sve što poželi, a nastojatelj tada razveze priču:
„Pre pet, ili šest dana pretražujući po papirima u mojoj kući našao sam ovu menicu i setio se da mi je tvoj otac Makarije, imajući poverenje u mene, dao na nekoliko dana. A kada je on umro, ja sam menicu izgubio iz vida pa je ostala kod mene do današnjeg dana i tako sam zaboravio da ti je predam.“
„Šta naređuješ da ti dam za nju?“
„Tri novčića.“
„A da li si ti siguran da je lice koje duguje spremno da dug vrati?“ upita mladik
„Da, spremno je i voljno da to učini i ti ćeš svoj novac uzeti bez velikog truda.“
„Bog zna da sada nemam ništa da ti dam, ali ako budem dobio dug, daću ti sve što zaželiš uz pomenuta tri novčića.“
Na to mu nastojatelj dade menicu na pedeset litara zlata, a mladić ode sa njom do svjatjejšeg pape, učini pred njim metanije i predade mu menicu. Papa je uze, tobož pročita i napravi zbunjeno lice:
„A gde si bio do sada gospodine? Tvoj otac je više od deset godina mrtav. Ostavi me na miru, ništa ti neću platiti.“
„Veruj mi Vladiko, menica nije bila kod mene, nego kod nastojatelja hrama, tako da ja i nisam znao za nju. Ali neka mu Bog da zdravlje što mi ju je nedavno dao jer, kako sam kaže, našao je slučajno, pretražujući po njegovim papirima.“
Onda papa otpusti junošu obećavši mu: „Razmisliću o svemu“ a menicu zadrža kod sebe. Kroz nedelju dana mladić se ponovo pojavi pred papom.
Papa ga ponovo poče tobož ukorevati: „Zašto si okasnio da mi doneseš menicu?“ pokazavši da ne želi ništa da mu da.
„Vladiko,“ reče na to mladi čovek, „Bog zna da nemam čime da ishranim svoje ukućane i ako je njemu ugodno, vi ćete se sažaliti na mene.“
Da bi pokazao da ustupa pred mladićevom molbom, sveti Apolinarije reče:
„Sve ću ti isplatiti, samo te molim da ne tražiš kamatu od svete Crkve.“
Na to mu se mladić baci pred noge: „Sve što zapovedaš vladiko moj, sve ću učiniti. Ako čak zaželiš i da mi umanjiš sumu, umanji je.“
„Ne, neću je umanjiti, dovoljno mi je da ne tražiš kamatu.“
I sveti Apolinarije predade zlatnike obećavši da će se za njega moliti Bogu zbog toga što je oprostio kamatu. Ovakvo je bilo tajno dobročinstvo božanstvenog Apolinarija, ovakvo je bilo prekrasno delo njegove sastradateljne duše. Na ovaj način je Bog mladića pomilovao sa Svojim blagoslovom, tako da se on ne samo oslobodio velikog siromaštva i ne samo da se vratio u stanje pređašnjeg bogatstva, nego se i duhovno veoma obogatio.
 
GLAVA 194
 
O monahu koji je imao običaj da odlazi u krčmu
 
Jednom je neki starec, koji je inače tihovao u Skitu, došao u Aleksandriju da bi prodao svoje rukodelje i tamo ugledao mladog monaha kako ulazi u krčmu. Ovo je mnogo ražalostilo starca pa je rešio da monaha sačeka ispred krčme i da sa njim porazgovara. To se i dogodilo. Kada je monah izišao, starec ga je uzeo za ruku, poveo na stranu i rekao:
„Gospodine brate, zar si zaboravio da nosiš na sebi svetu monašku shimu? Zar ne vidiš koliko si mlad? Ili ne znaš da su odista velike i mnoge zamke nečastivoga? Zar ne znaš da na monahe, koji se kreću po gradu, vrebaju opasnosti koje dolaze i preko očiju i preko ruku? A ti ulazeći u krčmu čuješ i ono što ne želiš da čuješ i vidiš i ono što ne želiš da vidiš. I još se tamo srećeš sa bestidnim ženama. Priliči li to tebi? Ne, ne pri liči. Molim te, otidi u pustinju gde možeš da se spaseš, kao što to i želiš.“
„Ostavi me starče na miru“ odbrusi mu mladi monah, „Bog ništa ne želi od nas osim „čisto srce.[10]“
Onda starec podiže svoje ruke ka nebu i reče:
„Slava ti Bože, ja evo živim pedeset godina u Skitu i još nisam zadobio „čisto srce“. A ovaj ovde junoša obilazeći krčme već ima „čisto srce“. Neka Bog i tebe spase mladiću i mene neka ne posrami u nadanju mome“ završi starec.
 
GLAVA 195
 
O filosofu Evagriju i o Sinesiju, episkopu Kirine[11]
 
Dok smo boravili u Aleksandriji, tamo je iz Pentapolja došao Leontije apamijski, hristoljubiv i blagočestivi muž. On je u Kirini proživeo mnoga leta, a u Aleksandriju je stigao u vreme blaženog pape Evlogija da bi od njega bio hirotonisan za episkopa Kirine jer se u to vreme katedra kirinska nalazila u nadležnosti aleksandrijkog pape. On nam je ispričao da je u vreme aleksandrijskog pape Teofila u Kirini bio episkop Sinesije filosof[12]. On se, došavši u Kirinu, veoma sprijateljio sa jednim drugim filosofom po imenu Evagrije koji je nekada bio njegov školski drug i verni prijatelj. Kako je Evagrije bio i ostao ubeđeni idolopoklonik episkop je, radi nekadanjeg njihovog prijateljstva uložio veliki trud u želji da ga odvrati od idolopoklonstva. Ovaj, međutim, ni na koji način nije primao, niti je prihvatao episkopov trud. Ali se ni episkop, imajući veliku ljubav prema Evagriju, nije predavao, uporno je nastavljao da ga poučava i da ga savetuje da poveruje u Hrista i prihvati njegovo učenje. Jednom je filosof rekao sledeće episkopu:
„Iskreno da ti kažem, gospodine Vladiko, pored svega ostalog što vi hrišćani učite, ne dopada mi se ni sledeće: kažete da će nastupiti kraj ovoga sveta i da će posle njega svi ljudi, koji su ikada postojali od početka sveta pa do kraja, vaskresnuti i da će večito živeti u svojim netruležnim telima. Još učite da će svi ljudi primiti svoje plate po zaslugama svojim. Takođe učite da je onaj ko se smilovao na siromaha, ustvari dao pozajmicu Bogu i da onaj koji rastače svoje blago na siromašne i uboge sabira sebi riznicu na nebu pa će mu Hristos uzvratiti stostrukom merom i da će mu, po vaskresenju, darovati večnost na Nebesima. Meni sve ovo izgleda kao pusta priča, obmana, laž i ismevanje.“
Sa svoje strane, episkop Sinesije je tvrdio da su svi hrišćanski dogmati istiniti i da u njima nema ni laži niti bilo šta drugo što bi bilo tuđe istini. Uz to, on se veoma postarao da istinitost svojih reči potvrdi mnogim dokazima.
I tako, posle mnogo, mnogo vremena episkop je krstio i svog prijatelja filosofa i sve domaće njegove. Neko vreme po krštenju filosof je doneo episkopu tri zlatna dinara za potrebe sirotinje:
„Primi ova tri dinara i daj ih sirotinji, a meni načini menicu na osnovu koje će Hristos da mi ih isplati u budućem životu.“
Episkop je primio novac i vrlo rado napisao menicu, baš kao što je to filosof tražio. Pošto je ovaj proživeo nekoliko godina posle svetoga krštenja, razboleo se na smrt. Pred samu smrt on pozove svoju decu i reče im:
„Kada me budete spremali za pogreb, ovu menicu da mi stavite u ruku i sa njom da me pogrebete.“
I zaista, kada je umro, njegova deca su mu onu menicu stavila u ruke i tako ga zakopala. A u treći dan po pogrebu, javi se filosof u snu episkopu Sinesiju i reče mu:
„Dođi do groba gde sam zakopan i uzmi menicu koju si svojeručno napisao jer mi je vraćena pozajmica, tako da smo nas dvojica raščistili naše račune. A da bih te u to ubedio videćeš da sam stavio svoj potpis na menicu.“
Sledeće jutro je episkop pozvao k sebi sinove ovog filosofa i upitao ih:
„Šta ste vi to zakopali sa ocem vašim?“
A ovi, misleći da episkop pita da nisu možda stavili novac, rekoše:
„Ništa Vladiko, sem njegovih pokrova.“
„Zar nikakvu hartiju niste zakopali sa njim?“ Oni se tada setiše, jer nisu mogli ni da pomisle da se o onoj menici radi, i rekoše:
„Da Vladiko, otac nam je naš umirući dao jednu menicu i zapovedio da mu je stavimo u ruke i da ga sa njom pogrebemo, ali da o tome nikome ne pričamo.“
Tada im je episkop ispričao o snu koji je sanjao te noći. A onda je sa sobom poveo sve njih zajedno sa sveštenstvom, predstavnikom grada i nekoliko običnih građana i otišao na grob filosofa. Kada su otvorili grob ugledali su u rukama njegovim onu menicu, uzeli je, i ugledali sveže napisano rukom filosofa sledeće:
„Ja, Evagrije filosof, pozdravljam tebe svjatjejšega gospodina Sinesija, episkopa, i želim da te obavestim da sam primio ono što je zapisano u ovoj menici i da od tebe više nemam nikakvu potražnju za zlatnike koje sam, preko tebe, dao Hristu Bogu i Spasu našemu.“
Svi prisutni koji su ovo videli, zadivljeni time, dugo su vapijali: „Gospode pomiluj!“ slaveći Boga Koji tvori čudesa i uvek daje ovakve primere slugama Svojim.
Još nas je gospodin Leontije uveravao da se menica sa potpisom filosofa još uvek čuva u riznici crkve u Kirini i svaki novi rizničar, primajući crkvenu riznicu, prima i ovu menicu na čuvanje da bi je predao sledećem rizničaru.
 
GLAVA 196
 
Čudo sa decom koja su u igri služila svetu Liturgiju
 
Bivši upravnik zemalja Afrike, hristoljubivi gospodin Georgije, koji je posebno uvažavao monaštvo i bio sažaliva prema sirotinji, a sam je obilno posedovao sve dobrodetelji koje su Bogu mile, ispričao nam je da u njegovoj postojbini, a bio je iz Apamije, druge sirijske pokrajine, postoji selo Gonag koje je četrdeset milja udaljeno od grada Toraksa. U oblasti tog sela, na udaljenosti od jedne milje, neka deca su napasala stado. I, kao što se to obično dešava sa decom, zaželeše da se malo poigraju. Dok su se igrali, rekoše među sobom:
„Hajde da služimo Liturgiju i da prinesemo prosfore.“
I kako se ovaj predlog svima dopao, odrediše jednog među sobom koji će tobož biti sveštenik i drugu dvojicu koja će tobož biti đakoni. Onda svi zajedno dođoše do jednog ravnog kamena gde i počeše da se igraju. Na kamen, kao na žrtvenik, položiše hleb, a vino u jedan zemljani sud. Ispred kamena stade jedan dečak koji je imao ulogu prezvitera, a druga dvojica sa strane imajući ulogu đakona. Dok je „sveštenik“ uznosio molitvu svetog prinosa, „đakoni“ su mahali svojim pojasima umesto ripidama. Desilo se da je „sveštenik“ znao tačno i napamet molitvu svetog prinosa, jer je bio običaj da dečaci stoje ispred oltara, dok sveštenik naglas uznosi ovu molitvu, pa su je tako mogli da čuju i da je zapamte. Posle sveštenika, pre svih ostalih laika, pričešćivali su se dečaci.
Pošto su dečaci u igri izvršili sve kako treba po crkvenom poretku, pre nego što su se dotakli osvećenog Agneca da ga razdrobe, sa neba je sišao oganj koji je sagoreo osvećene Darove, čak je sagoreo i onaj kamen tako da nije ostao ni najmanji trag niti od kamena, niti od onoga što je osvećeno na njemu. Kada su ovo videli, dečaci su kao mrtvi pali na zemlju nemajući više moći ni da se pokrenu, ni da prizovu ikoga u pomoć. Kako se uveče u određeno vreme nisu vratili u selo jer su bez ikakvih osećaja ležali na zemlji, roditelji su krenuli iz sela da vide zašto se deca ne vraćaju. Posle dugog traženja, našli su ih rasute po zemlji bez mogućnosti da raspoznaju svoje roditelje i razumeju šta su ih oni pitali. Videvši ih tako ni žive, ni mrtve, svako je uzeo svoje dete i odneo u selo. Svi su oni bili krajnje zabrinuti videvši svoju decu u takvom stanju. Ostatak dana, kao i celu noć, roditelji su dečacima postavljali pitanja, ali nisu mogli da dobiju nikakav odgovor. Tek sutradan dečaci su počeli, malo po malo, da dolaze k sebi, a onda su ispričali šta su učinili i šta im se desilo. Tada su ih roditelji i ostali stanovnici sela odveli do mesta gde se sve odigralo, ali sem tragova vatre, tamo ništa drugo nisu našli. Zatim su otišli u grad i o svemu obavestili mesnog episkopa. Ovaj je, zadivivši se ozbiljnošću onoga što se desilo, odmah krenuo na mesto događaja. Tamo je saslušao sve one dečake i svojim je očima video tragove nebeske vatre. Tada je na tom mestu sagradio prelepi manastir i sve one dečake zadržao u njemu. A na mestu gde je sišao nebeski oganj sagradio je hram i na ostacima onog kamena postavio sveti žrtvenik.
Isti ovaj hristoljubivi kir-Georgije, koji nam je o ovom događaju pričao, kazao nam je da je u pomenutom manastiru upoznao monaha – jednoga od onih dečaka koji su bili učesnici čudesnog događaja.
 
GLAVA 197
 
Kazivanje Rufina o svetom Atanasiju
 
Rufin, pisac Crkvene istorije, napisao je nešto slično što se dogodilo u stara vremena sa decom koja su se igrala. Pisao je o svetom Atanasiju, velikom borcu i propovedniku istine, episkopu grada Aleksandrije, dobrom pastiru, koji je svoje stado napasao u skladu sa voljom Božijom, a na arhijerejski tron je došao po Božijem promislu koji se nazirao još iz njegovih dečačkih dana. A mi, dakle, krenimo od samog početka života ovog vrlinskog muža. Da bismo videli kakvo je vaspitanje on imao još kao dete, prenesimo čitaocu onako kako smo i sami o njemu primili.
Sveti Aleksandar[13], koji je u skladu sa proročanstvom svetoga Petra[14], arhiepiskopa i mučenika, posle osude nečastivoga Arija, postao papa Aleksandrije, nasledivši tako papu Ahilija[15], nagnuvši se jednog dana kroz prozor i pogledavši prema moru ugledao je grupu dečaka kako se igraju na obali. I kao što se to inače i ranije dešavalo, oni su podražavali episkopa i obavljali uobičajene crkvene obrede. Pošto je dugo pratio dečake kako se igraju, zaključio je da oni vrše neke bogoslužbene radnje koje, u tajnosti, pripadaju samo sveštenicima. Budući veoma uzbuđen zbog toga, odmah je pozvao svoje klirike, pokazao im šta deca rade i zapovedio im da odmah odu i pohvataju svu decu i da mu ih dovedu. A kada su dečaci stigli, upitao ih je šta su se to oni igrali i šta su u igri činili. Uplašeni, jer su zaista bili deca, oni su mu u detaljima ispričali sve o svojoj igri, da su čak i oglašene krštavali, imajući Atanasija za episkopa. Pošto ih je pažljivo i u detalje ispitao koga su krstili i saznavši da je sve što su dečaci činili bilo u savršenom slaganju sa pravilima Crkve, objavio je da svi oni koji su se u dečačkoj igri udostojili svete banje očišćenja, nije potrebno da se po drugi put krste. Atanasija i sve one dečake koji su bili ubrojani u dečiji klir, predao je njihovim roditeljima da ih odgajaju „u vaspitanju i nauci Gospodnjoj“[16], a posebno Atanasija kojeg je, posle kratkog vremena, posvetio Bogu. Pošto je Atanasije bio bogat Božijim darovima, Arhijerej je o njemu posebno brinuo i pripremao ga da jednog dana u Crkvi zauzme određeno mesto. Pozvao je Atanasijeve roditelje i roditelje ostalih dečaka koji su učestvovali u onoj igri kao prezviteri i đakoni i, imajući Boga za svedoka, predao ih je Crkvi, zapovedivši da ih ona hrani i o njima vodi računa.
 
GLAVA 198
 
Pouka svetog Atanasija o krštenju
 
Pitali su jednom svetog Atanasija, papu Aleksandrijskoga, da li može neko da bude kršten iako ne veruje u nauku i učenje hrišćana i šta biva sa onim koji se, lažući da veruje, krsti. Kako će njega da primi Bog? Sveti Atanasije je odgovorio:
„Čuli ste od naših starih o blaženom mučeniku Petru[17], da su mnogi, kada je on bio na smrt bolestan, nepripremljeni potrčali da od njega prime sveto krštenje. Njemu se tada pojavio neko u obliku angela i rekao: “ Dokle ćete nam slati savršeno zapečaćene mešine, unutra prazne koje baš ništa nemaju u sebi?“ Dakle, nastavlja sveti Atanasije, koliko možemo da zaključimo iz reči angela, takvi ljudi misle da imaju pečat krštenja samo zato što su se krstili misleći da će na taj način steći neke energije, a ustvari oni su samo mešine bez ikakvog sadržaja.“
„Sve ovo što si oče izgovorio na proskomidiji ne pripada pravoslavnoj veri, nego nekom krivom učenju.“
Kako je starec, dok je vršio proskomidiju, gledao angele oko sebe, nije davao značaja ovim rečima, čak ih je i prezreo. A đakon je bio uporan govoreći:
„Grešiš kaluđeru, jer to što radiš, to ne prihvata Crkva.“
Starec je shvatio da ga đakon ozbiljno kritikuje, a nije znao zašto pa je, kada je ponovo ugledao angele, postavio pitanje:
„Pošto me đakon ispravlja, a ja ga ne razumem, recite mi o čemu se radi.“
Angeli mu na to odgovoriše:
„Prihvati to što ti on kaže, zato što ti dobro govori.“
„A zašto mi to vi ranije niste rekli?“ upita ih starec.
„Bog je odredio da čoveka uvek čovek ispravlja.“ Od tada se starec ispravio blagodarivši Bogu i bratu đakonu.
 
GLAVA 199
 
O starcu koji je gledao angele dok je vršio proskomidiju
 
Neko od otaca nam je pričao o starcu koji je bio toliko svet i čist da je, dok je vršio svetu proskomidiju, video angele koji mu stoje sa leve i desne strane. On je po redak proskomidije primio od jeretika i pošto je bio bez iskustva i dovoljnog znanja u vezi Božijih dogmata, on je molitvu izgovarao u jednostavnosti i bezazlenosti, a nije shvatao da mu molitva nije ispravna.
Po Božijem promislu njega je jednog dana posetio brat koji se dobro razumevao u Božanske dogmate. Desilo se da je starec pred njim vršio proskomidiju. A onaj brat, koji je bio đakon, reče mu:
 
GLAVA 200
 
O mladom zlataru kojeg je usvojio Jedan patricije
 
Neko od otaca nam je ispričao da je jedan mladić, pun prekrasnih osobina, izučavao zanat kod nekog zlatara. Desilo se da je neki bogati patricije poručio skupoceni krst ukrašen dragim kamenjem i da je vlasnik zlatare ovaj posao prepustio ovom mladom čoveku. Mladić je razmišljao da, ako ovaj bogati patricije daje toliko mnogo blaga za Hristov krst, zašto onda ne bi i on dao nešto od sebe što bi Hristos primio kao dve lepte one udovice[18]. Zato je izračunao koliku platu treba da primi, uzeo je unapred i uložio u krst. Kada je patricije došao u zlataru, pre nego što će se drago kamenje ugraditi u krst, zatraži da se on izmeri, i začudi se veoma kada vide da je krst teži no što ga je on platio. Misleći da je posredi neka podvala, on je strogo ukorio mladića. Ovaj mu je na to rekao:
„Samo Onaj Koji zna šta se nalazi u srcima ljudi, zna i to da ovde ničega od podvale nema. On zna da sam, videvši koliko novca ti poklanjaš Hristu, pomislio da bih i ja mogao da priložim moju platu, tako da bih sa tobom primio moj deo od Hrista, eda li bi ga On prihvatio kao dve lepte one udovice.“
Zadivljen ovim, patricije ga upita:
„Zar si zaista, čedo moje, ovako razmišljao?“
„Da, gospodine moj.“
„Pošto si tako razmišljao i želeo da imaš udeo kod Hrista samnom, evo, od danas, ja ću te usiniti i učiniti svojim naslednikom“ izjavi patricije, povede mladića u svoj dom i proglasi za svog naslednika.
 


 
NAPOMENE:

  1. Keratio je novčić koji vredi dvadeset četvrti deo zlatnika
  2. Bogoljubiva Marija je odmah posle ovoga umrla. Njenom sinu Pavlu je sveti Sofronije, po tom, napisao prekrasnu pesmu u kojoj se umiruća majka obraća sinu i moli ga da uvek bude u blagočestivoj veri.
  3. Litra zlata je rimska jedinica koja vredi 72 zlatnika ili 320 grama zlata.
  4. Avva Avramije je osnovao ovaj manastir oko 530-te godine.
  5. Stara Lavra ili Lavra Suka je osnovana u četvrtom veku prepodobnim Haritonom.
  6. Velika Crkva jeste sveta Sofija Carigradska.
  7. Sveti Grigorije I Veliki, rimski papa Dvojeslov (590604) odlikovao se velikim smirenjem i nazivao je sebe „rabom svih sveštenoslužitelja“ . Bio je pobornik prave vere.Praznuje se 12. marta.
  8. Ps. 107,26.
  9. Najsvetija Crkva – misli se na patrijaršijski hram Aleksandrije posvećen svetom NikolaJu.
  10. Ps. 50, 12
  11. Kirina je glavni grad istoimene provincije u severnoj Africi, zapadno od Egipta, kasnije nazvan Pentapolj (malo kasnije poznat po svetom Nektariju Pentapoljskom, po tom Egipatskom, a danas Eginskome).
  12. Sinesije, episkop Ptolemaide Kirinske (372414),bio je filosof koji je studirao i u Aleksandriji i u Atini. Od naroda i Teofila Aleksandrijskog je bio primoran da se primi vladičanstva. Napisao je mnoge spise, nažalost nedovoljno pravoslavne. Umro je 428.
  13. Sveti Aleksandar, patrijarh aleksandrijski (313-328), se borio protiv arijanstva, bio je učesnik I Vaselenskog sabora 325. Praznuje se 29. maja.
  14. Sveti Petar, mučenik i patrijarh Aleksandrije (300-311), bio je primer dobrog i savesnog pastira. Prvi je ukazao na opasnost od Arijeve jersi. Praznuje se 24. novembra.
  15. Ahilije, patrijarh aleksandrijski (312-313).
  16. Ef. 6, 4
  17. Sveti Petar, mučenik i patrijarh Aleksandrije (300-311), bio je primer dobrog i savesnog pastira. Prvi je ukazao na opasnost od Arijeve jersi. Praznuje se 24. novembra.
  18. Lk. 21, 2 3
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *