DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 2.
U DIVOSTINU
 
Od bratstva Velikokikindskog prvi je uzeo reč Brat Niko Kekez: On otpoče da govori o postanku njihovog bratstva, o tegobama koje su imali u početku. Jedino vladika Temišvarski Georgije Letić bio im je naklonjen. Sveštenici su ih podozrevali a narod ih je smatrao za neke novoverce. No to se događalo i na drugim mestima, sve dok sveštenik nije shvatio taj pokret kao dar Božji srpskoj crkvi. Zbog toga izveštaj brata Nike nije izazvao nikakvo čuđenje. Ali dalja povest njegova zaista je sve iznenadila i začudila. On je pričao sledeće:
„I kad bih hteo, braćo, nešto licemeriti pred vama, ja to ne bih mogao. Jer ja sam mrtvac živ opojan. I nisam ja sam, ima nas u Kikindi četrdeset bogomoljaca – nešto živih nešto umrlih, koji smo za života opojani kao mrtvaci. A to se dogodilo ovako: U prošlom Svetskom ratu koji je vodila Austrija protiv Srbije, mi u Kikindi bili smo izvešteni da su skoro svi sveštenici iz Kraljevine Srbije i Crne Gore odvedeni u ropstvo! Među njima i mitropolit crnogorski Gavrilo. Kako se pronosio glas, da će i naši popovi iz Banata biti odvedeni, a rat se može produžiti, to smo se mina jednom sastanku pitali, pa ko će nas opojati kad umremo? I tako, reč po reč, tamo, amo, svi se složimo da umolimo naše sveštenike da nas žive opojaju, dok se ne budu odvojili od nas. Umolićemo Boga da nam to primi kao posmrtno opelo pa ma kad umrli. A svak je u to vreme očekivao smrt svaki dan. Računali smo da je bolje svršiti opelo pre smrti nego nikada. Naši sveštenici malo su se kolebali da to učine, no najzad su pristali. Kad se opelo vršilo, mi smo plakali ali nismo tugovali. Mogu vam reći, da je po svršenom opelu mir zavladao u dušama našim, i mi smo bili gotovi bez straha poći u tamnicu, u oganj, pod mač ili na vešala Hrista radi. I nikad nam Hristos nije bio draži ni bliži. Neki od tih četrdeset su umrli, kao sužnji ili kao slobodni, a ja sam sa još nekoliko drugova eto u životu. Razmišljajući o tom, da li smo dobro učinili ili ne, setili smo se priče o Mariji koja izli mirise na noge Isusove. Pa kad se neki zli ljudi ljutiše na to Isus odgovori: „Ne dirajte u nju, ona je to dohranila za dan mojega pogreba“ (Jovan, 12, 3-7). A to mu je, ustvari, bio pogrebni čin unapred, pre smrti na Golgoti. Tako i s nama u Kikindi. Neka nam se oprosti ako pogrešismo. Ali mi smo posle rata u onaj dan našeg opela činili mnoge milostinje i hranili mnogu sirotinju, evo već nekih petnaest godina.
Jedna sestra iz Čuruga: Naše bratstvo u Čurugu je veliko i staro. Čuli ste možda, da je naša crkva najveća u Vojvodini. Ali pored velike crkve mi imamo i druge dve veličine, prvo našu dugu bogomoljačku prošlost, a drugo našeg duhovnog učitelja i vođu protu Teofanovića. O našem pokretu u Čurugu pisao je još davno znameniti prota i rektor Karlovačke bogoslovije Jovan Vučković. Pisao je on sa ljubavlju i razumevanjem, rezileći jednog crkvenog starešinu, koji je sve nas prezirao i poništavao. U ono vreme ja sam kao devojka pešačila s našim bačkim i banatskim bogomoljcima u naše slavne manastire počev od Vojlovice i Kovilja pa do Ravanice i Pribine glave. Onda se to zvalo „Mali Hadžiluk“. Ko bi tri puta učinio taj hadžiluk, smatrao se kao poklonik Svete Gore. A ko bi sedam puta, smatrao se kao poklonik Groba Gospodnjeg u Jerusalimu. Devojke su išle na taj hadžiluk pred udaju za sreću u braku, a starci i starice za spasenje duša. Pred polazak postili smo po tri dana, i još tri dana u manastirima, pa bi se sedmog dana pričestili u onom manastiru u kome bi se zatekli. Mnogi su od nas išli bosi, kao da idemo na Hristov Grob, a usput smo pojali crkvene i duhovne pesme. Na putu mi smo bili za neke čudo a za neke čudovište. Jednog leta beše velika suša. Sve da se sparuši. Kad mi kretosmo na naš hadžiluk u Frušku Goru, moliše nas seljaci da se u manastirima molimo za kišu. I mi smo to učinili. U svakom manastiru duhovnici su rado čitali moleban za kišu po našoj želji. Kad smo bili u Šišatovcu, pade kiša samo onako kako duša hoće. To se u Čurugu pripisalo našem hadžiluku i molitvama. I ugled našeg bratstva vrlo poraste. Neka je slava Bogu koji daje i uzima.
Iguman Sretenjski otac Atanasije ispriča, kako je on pod uplivom Bogomoljačkog pokreta otišao u monahe. U njegovom selu Bresnici bogomoljstvo je počelo rasti posle Svetskog rata. Ojačalo je naročito trudom Popa Alekse Todorovića, koji je tačno onako živeo kako je ljude učio. Srbina je teško zaneti lepim rečima bez dobrih dela, kao ni šarenim bankotama bez zlatne podloge. Srpski narod oseća se usamljen u ovoj novoj državi Jugoslaviji. Sve mu je nekako postalo strano i u njegovoj sopstvenoj kući sem crkve pravoslavne, koja jedina čuva srpsko ime, svetinje i tradicije, još i barjak nacionalni sa krstom. Zato, mislim, da greše oni sveštenici koji s prezrenjem gledaju na ovaj narodni pokret koji znači pokret ka Bogu jednog mučeničkog naroda, odvojenog, neshvaćenog i zanemarenog od inteligencije. Neki popovi ne žele bogomoljce u svojoj parohiji bojeći se njih kao neke moralne kontrole nad njihovim životom. Drugi opet ne žele ih zato što bogomoljci zahtevaju da se uredno služi u crkvi. A ja vas uveravam, da mnogi bogomoljci, iako neškolovani, znaju i razumeju bogosluženja kao da su učili bogosloviju. Eto od čega zaziru neka braća sveštenici. Žale se kad im je crkva prazna, a opet nije im drago kad je crkva puna. Ko će im ugoditi? I zašto onda našu svetu crkvu nazivamo narodnom? Po Božjem promislu i molitvama Svetoga Save ovaj se pokret ka Bogu počeo širiti po svoj zemlji našoj odmah posle rata. Počeo se širiti baš kad je najpotrebniji bio, kad smo posle sjajnih pobeda u bitkama počeli trpeti moralni poraz za porazom u miru ne stideti se ni Boga ni svoje istorije. Samo nas Bog može spasiti jer smo, kažem vam, na ivici propasti. Zato Njemu jedinom treba skrušeno da se molimo.
Prota Mika Popović iz Bačine: Ja bih hteo da ponovim i na ovom saboru ono što sam izjavio na saboru u Svetom Romanu. A to je da sam se ja osetio pravim Božjim sveštenikom od onda od kada sam prihvatio bogomoljce, razumeo suštinu ovoga Pokreta i blagoslovio bratstvo u Bačini. Kako i ne bih? Od tada mi je crkva uvek puna i prepuna. A srce moje puno nove snage i radosti. Ja preporučujem svakom svešteniku, da učini što sam ja učinio. Bogomoljačko bratstvo u parohiji to su krila svešteniku. Da je ovaj Pokret prenet iz Francuske ili Engleske, svi bi ga servilno prihvatili. Ali zato što je on samonikao u našem prostom narodu, mnogi ga podništavaju. A ja se pitam: Šta veliko u srpskoj istoriji nije poniklo iz prostog seljačkog naroda – ustanci, dinastije, vojvode, svetitelji, heroji, mudraci, pesnici, državnici? Mi treba da se ponosimo time što se ovaj religiozan Pokret javio baš u našem prostom narodu i iz naroda. Žao mi je reći, da naša inteligencija više toleriše ateizam nego bogomoljstvo. A to ne može odvesti dobru ni narod ni državu.
Brat Milija Ristivojević od Požege govori o razlici sudova Božijih od sudova ljudskih. Dogodilo se tamo na padini Kablar planine, da jedan osion i samovoljan čovek upadne u kuću jednog mirnog seljaka. Tražio mu je nešto što seljak nije mogao dati, i on ga ubije kraj ognjišta. Na sudu nekoliko advokata branili su ubicu, te ovaj bude osuđen samo na jednu godinu dana zatvora. Apelacija i Kasacija potvrde ovakvu presudu. Narod je očekivao mnogo strožiju kaznu. I pravedna kazna je došla, ali ne od ljudi nego od Boga. Kad se ubica vratio iz Požarevačkog zatvora on je pijan šenlučio po gradu i vikao, kako će on ubiti svakoga koga hoće, pa će izdržati opet jednu godinu zatvora. Tako on, a drukčije Bog. Te iste godine na Trojičin dan ode on na neko veselje. Predveče, na povratku kući, naduše se nebesa i zasevaše munje, i on se skloni u neku košaru. Zablista munja, zagude oblaci, i grom udari u košaru, ubije ga i sažeže zajedno sa košarom. Javila se pravda Božija – govorio je narod i radovao se bez zluradosti. Tako se i u naše dane obistinila reč Gospodnja: „Vaše misli nisu moje misli, niti su vaši sudovi moji sudovi, ni vaši putevi moji putevi. „Bog je veliki i pravedan.
Pera Knežev: Zovite me Bata iz Banata. Nije važno znati moje ime. Samo hoću da se zna istina o ovom Duhovnom ustanku i kako je on otpočeo kod nas preko. Sada je on najjači ovde u Šumadiji. Božja je volja da tako bude. Prvo zato što je u Šumadiji otpočelo spoljašnje oslobođenje Srpstva, pa je pravo da otpočne i unutarnje, duhovno. Ono od muhamedanaca, ovo od greha. Drugo i zato što je ovaj Pokret u Srbiji primljen od sveštenika u Šumadiji. Međutim, bogomoljci su se javili kod nas u Banatu mnogo ranije kao plamen koji je buknuo i ugasio se. Evo kako je to bilo, po pričanju moje tetke iz Srpskoga Padeja, stare devedeset godina. Uglavnom, Bog je pokrenuo jednog čoveka a ovaj mnoge ljude.
– „Znaj sinko, pričala mi je moja stara tetka, da je blagoslovena kuća Miletinih. Iz te kuće bio je pokojni hadži Vitomir Miletin, prvi bogomoljac u ovoj zemlji. Ne znam kad se rodio ali pamtim da je umro na tri godine pred prvi srpsko-turski rat. Vito je bio crkveni pojac. Bio je kažu načitaniji i od nekih popova a pojao je lepše od sviju. Bio je crkveni pojac, i to besplatni. Govorio je ovako: „Ne pojem ja za platu zemaljsku, nego za platu nebesnu koja je mnogo veća. Zemaljska proleti kroz usta za mesec dana, a nebesna ostaje uvek i do veka. I tako, mada ja besplatno služim crkvu, ja sam najskuplji pojac na svetu“.
Tako je on govorio a mi bi slušali i ćutali. Vito je stalno učio ljude da ne brinu toliko o prolaznome koliko o večnome. Govorio je o postu i molitvi, o poklonjenju svetinjama, o milosti i ljubavi. Oštro je vikao na pijanice, kockare, duvandžije i psovače. Istina onda je svega toga manje bilo, ali svaka zla počela su se bila već uvlačiti i među naš čestiti srpski narod. Na čika Vitu niko se nije ljutio kada je vikao. Do hadžiluka zvali su ga čika Vito, a posle hadži Vito. Uleteo bi čika Vito u birtiju pa ispreturao poliće ispred Srba, razbacao karte, a cigare iz usta pa pod noge. Psovačima je vikao: „Što ne psuješ đavola, nego svece i krst“. I kažem, niko se nije ljutio na Vitu i svi su se stideli. Znali su da on viče iz ljubavi a ne iz mržnje. Sveštenika je poštovao, prosti Bože, kao samoga Hrista. Danas to već nije tako, nego čim počne pobožno živeti, odmah viče na sveštenika, i pravi se veći pop od popa. Onda je čika Vito sa nekoliko Banaćana otišao na hadžiluk, na Božji Grob. Kada se vratio, dočekan je baš kao car ili patrijarh. Svakome je doneo nešto iz Jerusalima. I meni je dao ovaj krstić s kojim ću i u grob poći. Hej, hej, da mi je da duša bude u onom svetu gde je i hadži Vitina.
Onda se dogodi te mu umre sin od devet godina. Misleći da je to zbog njegovog greha, Vito zaposti teško. Zavetovao se postiti do smrti bez zejtina. I to je održao. Sve je kuvao samo na vodi. Ležao je na goloj zemlji. A uoči srede i petka i velikih praznika preklečao bi celu noć na molitvi. Pa onda, sinko, imao je Vito viđenja i snove. On je ,sve to pisao u jednoj knjizi a u drugoj opet opisao je on svoj hadžiluk na Sveti Grob. Te njegove knjige narod je čitao sa uživanjem. Sada eto nigde ni jednu da nađeš.
Po nekoj Božjoj naredbi Vito je podigao u svojoj avliji jedan veliki krst. Tu je narod dolazio nedeljom pred veče i tu je Vito besedio do same smrti. Znam, sinko, da su se kod tog krsta mnogi bolesni ljudi izlečili. U ono vreme govorilo se za bolesnike: „Vodi ga pod Vitin krst“. Kad je hadži Vito umro, hiljadu duša bilo je na njegovom pogrebu. Tu su bili Srbi i Rumuni i Cincari, pa čak neki katolici i luterani. Svi su ga smatrali za sveca. Kidali su parčad od njegovog pokrova i nosili kući. Eto, tako je to bilo, sinko. Smrću Vitinom bogomoljci se umanje. Ostali smo samo nekoliko nas koji smo kod Vite učili i koji to držimo u tajnosti. A sad čujem da je Bogomoljački pokret potresao svu zemlju Srbiju. Hvala Bogu“.
Kad sam ja rekao mojoj tetki, da se krećem na ovaj sabor ona se zaplakala i rekla mi: „Idi, sinko, makar i puzeći. Pozdravi svu bogomoljačku braću i sestre i spomeni i hadži Vitu, da bi se njegova pravedna duša radovala na onome svetu.
Svi su uzviknuli: Bog da mu dušu prosti!“
Potom su se ređali govori još nekih bratstvenih izaslanika. Najzad uze reč –
Iguman Mina: Molim da primite svi k znanju da je ručak spremljen od strane manastira Drače za sve.
Svi u glas: Hvala, hvala oče igumane, ali mi smo svi poneli sobom hleba.
Brat Ranko Milenković iz Dragačeva: To je naš stari srpski običaj, poneti sobom i za sebe i za drugoga. Naročito kad se ide na bogomolje, na litije i na crkvene sabore. Bar tako mi srpski seljaci, svaki nosi jestiva koliko može biti za dvojicu ili za trojicu. Tako smo primili od starih pa tako i mi držimo. Da nismo nikom na teretu.
Činovnik iz Beograda; Ja sam preveo ovim Englezima ono što je brat Milenković rekao i oni se izvinjavaju i kažu da kod njih nije takav običaj, nego svak se brine samo za sebe ma kud da ide. Oni nisu poneli ništa. Ako bi ostali ovde na ručku oni bi platili.
Brat Ranko: To nikako da se ne dozvoli, da se ne sramotimo. Gostoprimstvo je sveta zapovest Božija. Kakvo plaćanje! U mehani se plaća. Ne trebaju nam njihove pare. Mi ih pozivamo da nam budu dragi gosti. Gost je kod Srba gospodar u kući, a domaćin sluga. Evo i ja ih sam mogu počastiti ručkom iz moje torbe, a ovo je srpski manastir gde smo svi kao u svojoj najmilijoj kući. Od svih domaćinskih kuća u srpskoj zemlji manastir je najstarija.
Episkop je blagoslovio trpezu i svi su posedali za obed. Po završetku obeda episkop je uzneo molitvu blagodarnosti, a narod je potom otpevao ovu svoju blagodarnu himnu Bogu:
 
Hvala tebi Bože, Domaćine dragi,
Hvala ti i slava, Roditelju blagi.
Za trpezom tvojom mi smo gosti bili,
Zadovoljno jeli, zadovoljno pili.
Na posao sada složno odlazimo,
No pre svega Tebi hvalu uznosimo.
 
Tebe priznajemo kao hranitelja.
Tebe proslavljamo kao spasitelja.
Tebi se klanjamo, pred Tobom stojimo,
Pred Tobom stojimo, pesmu Ti pojimo.
Slava Ti i hvala, Domaćine dragi,
Slava Ti i hvala, Roditelju blagi.
 
O svesilni Hriste, Spasitelju slavni,
Tebi od nas hvala, Bože pravoslavni.
Ti ribare prizva, proslavi uboge,
I sa pet hlebova Ti nahrani mnoge;
S pet hlebova malih i sa pet ribica –
Još preosta punih dvanaest kotarica.
 
Prepun si bogatstva, dobrote i milja,
Trpeza je Tvoja prepuna obilja.
Domaćinu našem podaj mnogo hleba,
Da bi i on dao svakom kome treba.
Neka mu se ime do nebesa glasi,
A kandilo nikad da mu s’ne ugasi.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *