ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 3.
У ДИВОСТИНУ
 
Брат Светолик Миленковић прича како је он оставио своју кућу и фамилију у свом родном Рудничком крају и кренуо у мисионарење, „на тежи посао од орања“. Његови укућани не срде се на њега што путује по народу, и тврде да због његових трудова и молитава њихов рад прати Божји благослов, и кућа им је све напреднија.
Намеравао сам, каже испричати овде многе случајеве Божје силе и милости, што се називају чудесима, а што сам лично искусио, видео и дознао, путујући с обе стране Дрине, некад сам а некад са братом Јевремовићем или са Десимиром Старчевићем из Суводања. Али пошто сам слушао овог нашег дивног Бату из Баната и ону нашу часну сестру из Чуруга одустао сам. Они су ми потврдили оно што сам ја одавно желео знати, а то је: Да ли је Богомољачки покрет у разна времена био исти? И сад дознајем, да је и пре седамдесет, и пре тридесет година у Војводини био истоветан са нашим садашњим Покретом. Као кад би једна трешња у зиму изгледала сува и мртва а у пролеће уцватила, улистала и донела плод. Исти цват, исти лист, исти плод, на истом дрвету. Или као река понорница што се види па се не види, па се опет види:
Као неки сигнал небесни који се јави на опомену народу, па ишчезне, па се опет понови.
И још ми је мило што дознајем, да се све то јављало у крилу православне српске цркве. Ја сам чуо да се и код лутерана јављао покрет ревнитеља вере, али последица му је била скоро увек стварање нове верске секте. Никад тако код Срба. Ако је неко од занесених Срба ишао у секте, ишао је у туђе а не у српске, пошто код Срба нити је било, нити има секти. Наш је Покрет, био и јесте чисто православни. Срби воле, на жалост, да се деле у политичке партије, али мрзе поделу у цркви.
То је једна особина српског Богомољачког покрета. Друга је особина велика строгост према себи и свом личном владању. Поштење, пост, молитва, милосрђе, причешће, читање духовних књига, певање црквених и других побожних песама, знања своје вере и литургије, мобе, поклоништво, помагање свештенику у цркви, читање апостола, учење дивног црквеног језика. И поврх свега братска љубав, тј. братољубље и узајамно помагање. Ето, то су увек биле одлике богомољачког покрета у оквиру наше свете цркве. Биле су, јесу и биће навек с божјом помоћи. Амин.
Брат Милисав Димитријевић, из централе у Крагујевцу. Мисли брата Светолика и моје су мисли. Наш је Покрет од почетка био строго православни, црквени и подвижнички. (Мада је неко време било борбе против спиритистичког и секташког уплива). То је он и сада. Ево једног доказа: За последњих десет година наш је Покрет дао манастирима преко две стотине које монаха које монахиња. Од како је склопљена ова држава после Светског рата, и свак се дао на земаљску тековину и телесно задовољство, наши су манастири без мало били запустели. А погледајте сада колико их је пуних као кошница пуна пчела. То је од Духа Светога, а не од људи. Јер су неки одмах после рата почели водити пропаганду, да се наши манастири затворе и претворе у санаторијуме и друге светске установе. Све за тело, ништа за душу. Због тога су сви побожни родољуби били забринути и са страхом гледали у будућност. Јер самим таквим речима и намерама увређени су свети преци наши који су стројили те задужбине за спас душа својих потомака.
О. Милан Сретеновић: Нека се, браћо, нико не боји што наш број представља мањину у овој држави. У Светом Писму стоји написано: „не идите са множином у зло“ Са киме је Бог, он је увек у већини. А сад ево овде има једно момче из Босне које жели да отпева песму Змаја Јове „Уздање у Бога“.
 
Момче пева:
Седам, осам говоре
Да бијемо злотворе,
А злотвори зборише:
Нас је мало повише.
Седам, осам говоре,
Бог ће да нам помогне,
А злотвори зборили:
Сила Бога не моли.
Седам, осам скочише,
Јуначки се борише,
И злотворе побише,
Ма да их је повише.
 
Сви присутни похвалише дивно певање момчета из Босне.
Један брат узвикује: Тако ћемо и ми, ако Бог да, све безбожнике и комунисте у овој држави. Нећемо их побити, али ћемо их савладати разумом, истином, молитвом и поштењем.
Брат Ставро Џунић из Пирота: Наше братство у Пироту је врло јако, пошто и мање сеоске групе из околине здружене су с овим братством. Ми смо поносни што је из наше средине и владика нишки Јован. Много нас помажу жене, већином пиротске ткаље ћилима. Прва је хаџи Љубица са осталим хаџикама, које су 1938. године ходиле у Јерусалим на поклоњење Гробу Господњем. Њима је црква на првом месту а све остало на другом и трећем. Сви често путујемо по манастирима. Ходили смо чак и у Св. Наум на Охридском језеру. Од велике нам је користи и брат Таско који је по сну пронашао и обновио цркву св. Илије и направио покрај цркве кућу за одмор и преноћиште путника. Можда сте чули како се код нас обнављају цркве на старим и у коров зараслим црквиштима, о којима нико ништа није знао док се дотични светитељ није некоме на сну јавио и заповедио да му се црква обнови. И била су многа чудесна исцељења на тим црквиштима. ми смо прост народ, па ваљда нам Бог због тога помаже што не би могли сазнати онако као учени људи. Наши свештеници у Пироту нити нам одмажу нити нам помажу. Али ми њих поштујемо. Бог све види и свима жели спасења. Опростите.
Чича Иван Благојевић из Ратара: Друга браћа поднела су вам извештај о нашим братствима дуж пруге од Вардара па до Паланке. А ја ћу вам указати на најтежу бољку која нагло расте и прети смрћу нашем народу. То је непоштовање родитеља. Као да је дошло оно предсказано време када ће устати син на оца и отац на сина. Шта помаже велика држава кад је тесно оцу са сином под једним истим кровом? Поштовање родитеља заповест је Божја и темељ среће појединачне и заједничке. Кроз поштовање земаљских родитеља ми се школујемо за поштовање нашег правог и бесмртног Родитеља на небесима. Међутим данашња не благословена (то је благо речено) школа учи децу, да не треба да мисле и да верују ни да се владају као њихови родитељи. Зашто то? Зато, веле, што су родитељи старомодни, преживели, глупи, а омладина мора да се креће напред, (напред па у кречану!) и да има „своје идеале“ и „своје путеве“. Господ Исус нас учи: „Ја и Отац једно смо“, а нашу омладину свакодневно уче у школи да говори супротно томе: ја и мој отац нисмо једно! Чему то води? питаћете. Ја смело одговарам – Паклу. Управо, то води у два пакла. У пакао овога света и у пакао онога света. Таквим начином ми стварамо од ове велике државе велики пакао. Ми смо желели у миру одморити душе своје после оног страшног рата. Међутим, ми се осећамо у овом миру узнемиренији него у оном рату. На све стране завада млађих и старијих, јадиковање родитеља и охолост млађих, деоба, расцепи, самохвалисање, надметање у злу, расуло, речју само грех и пакао. Могу вам се моје речи учинити исувише тешке. Али ја предосећам, да ћемо ми због непоштовања родитеља, односно због страшног школског тровања омладине доживети ускоро казну Божју каква се не памти у прошлости. Због тога мислим, да би овај верски покрет требало да подржи и Краљ и Влада и војска. Шта можемо ми прости сељаци ако нас господа наша не помогне? Кола су наша на обронку пута и ми их још мало придржавамо. Ко доведе кола до обронка? Питајте ону господу нашу која су отела децу нашу испод наше руке. Још мало и кола ће се отиснути у пропаст. И Богу ће бити жао кад морадне применити правду на грешнике.
Брат Чедо Јеличић из Калудре: Чича Иван нам је јасно изнео какве страшне последице има гажење једне једине заповести Божје. А колико тек када се газе и све остале. И празновање недеље јесте заповест Божија. Па погледајте, како се та заповест омаловажила до ништа у нашој земљи. Колико је пута народ из околине Варварина молио власт да недеља не буде пазарни дан у том месту па ништа. Ја знам као и многа наша браћа из Левча што знају, како су зло прошли сви они који су без велике потребе радили у свету недељу. Али ћу вам навести мој доживљај. У нашем селу била је само једна воденица. У њој се млело и дан и ноћ и о сваком празнику. Газда те воденице говорио је: Воденица не зна календар! Онда ја саградим другу воденицу, али забраним да се у њој меље недељом. „Пропашћеш Чедо“, говорили су људи. А ја сам у себи мислио: нека пропаднем вршећи заповест Господњу. Али нисам пропао ја него баш газда оне прве воденице. Однекуда се пронео глас, не знам ни како ни од кога, да је ситније брашно из моје воденице због празновања недеље. И народ навали у моју воденицу. Шести дан једва сам могао дати џевапа навали народа. Најзад мој такмичар буде принуђен да затвори своју воденицу. Не дај Боже, да ја ово причам због неке добити или освете. Ја вам ово казујем као један од хиљаде других примера, како Бог благосиља оне који држе строго његову пету заповест. Шест дана ради, а седми дан, дан одмора, посвети Богу својему.
Брат Данило из Пољане, брат Гаврило из Диваца, брат Драгослав Глишић из Риљца, брат Десимир из Суводања, брат Бранислав из Скобаља и још више њих наводе примере који потврђују оно што је брат Чедо изнео у вези празновања свете недеље.
Брат Здравко из Осечине прича, како је с напорима њихово братство расло. Свештеник их није марио и малена црква њихова била је у жалосном стању. Сада пак имају два млађа свештеника који су постепено постали одушевљени богомољством. Зидају велику цркву Св. Димитрија. О њиховој црквеној слави која се раније није ни држала – сада имају по хиљаду гостију из целога Јадра и Поцерја и Ваљевске Подгорине. „Али, вели, то нас је стало много труда и суза. Путовали смо нас тројица пешке у Острог да се молимо Св. Василију за помоћ. И слава нека је Богу и свецима Божјим, сада је све добро. Један од наше најревносније браће отишао је у манастир у Охридску епархију, и тамо се замонашио. То је сада Монах Лука. И он нам много помаже постом и молитвом“.
Брат Ранко Миленковић, пита брата Здравка: Да то није онај човек из Осечине што је довео био луду снаху у Студеницу па оздравила.
Брат Здравко одговара: Јесте, то је он. То чудо га је највише и побудило да напусти своју кућу и дућан и да оде у манастир.
Брат Ранко: Хвала Господу Богу, и ја сам се исцелио за један дан у Студеници од дугогодишње главобоље којој сам бољци годинама тражио лека на другим странама. Зато ја често одлазим у Студеницу на поклоњење.
О. Јован Рапајић: Хајде сад, ради промене, да отпевамо једну песму.
 
Брат Исидор Миленковић из Лука пева са својим хором:
 
Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
Благослови град и село
Да нам буде све весело.
 
Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И орача и копача
И ковача и косача.
 
Господе Боже мој,
Благослови народ твој,
И у дому домаћина
И у пољу чобанина.
 
Господе Боже мој,
Благослови народ твој
Благослови свештенике
И народне трудбенике.
 
Господе Боже мој
Благослови народ твој,
Благослови богословце
И нас мале богомољце.
(И тако редом до краја)
 
Исидоров хор састојао се већином од сеоских девојака из Драгачева. Но то није био хор као црквени хорови по варошима што они сами певају а народ ћути. Него је Исидоров хор само почињао и водио песму, а сав присутан народ се придруживао и певао. Брат Исидор нам указа прстом на једну девојку, која је решена да се замонаши. Било јој је име Десанка. И заиста она се доцније замонашила у девичком манастиру Јовању.
Хаџи Светозар Јовановић из См.. Паланке исприча како је он лично одвео у Хилендар тридесет и три искушеника, све самих богомољаца. „Братство Хилендарско било се тако смањило да би се манастир затворио или прешао у туђе руке да није оволики број Срба попунио манастирско братство“. Он, хаџи Светозар, и сада ради да скупи још неколико кандидата, па да пође и он с њима и оствари свој завет, тј. да се и сам тамо замонаши. Он сада издаје један нарочити лист „Хилендар“. „Кроз седам стотина година Хилендар је био главна српска кула светиља. И опет ће он бити, само ако га ми сада помогнемо да се бројно оснажи“.
Брат Станко Маричић: врло је важно оно што је већ речено о богомољству као покрету у крилу православне цркве и под контролом православне јерархије. Страни агенти хтели су искористити замор српског народа после рата, па су чинили све да од овог Покрета створе једну секту. Долазили су и у Крагујевац из Новог Сада где им је била централа, говорили, агитовали и делили разне ствари. Бог нас је од њих сачувао. Ми смо остали у цркви и потпуно црквени. Српско богомољство ја сматрам као једну родну грану на истом дрвету, стаблу и корену. Ми желимо и Бога молимо, да све гране на том православном дрвету буду родне и веома плодне. Наша жеља биће испуњена и Бог ће нам помоћи ако ми будемо уложили највећи труд да будемо чврсти, чисти и честити, тј. чврсти у вери, чисти у свом животу и честити према другим људима. Ова три „Ч“ требало би да извеземо на својој одећи или на марами, да нас увек потсећају на спасоносне три врлине: на Чврстину вере, на Чистоту живота и на Честитост. Тако ће наша грана бивати све роднија и помоћи ће да буду родне и све остале гране на дрвету живота, тј. цркви православној, којој је глава сам Господ Исус Христос. То троје треба добро упечатити у душе дечије. Ако школа не чини то, но на жалост супротно томе, онда то морају неминовно учинити родитељи и свештеници. Богомољци пак треба да су први на том светом послу као помоћници и свештеницима и родитељима. Ако су неки безбожни просветници узели за правило: Удаљите децу од Христа, – ми морамо држати јеванђељско правило: Пустите децу нека приђу Христу!
Јеромонах Мелентије: Јасно је из свега што је речено, да се наш народ у овој новој држави налази пред избором: или Христос или пропаст! Многе потајне силе раде на пропасти нашој, а црква ради за Христа. Ако је богомољство квасац у тесту цркве, оно није ни тесто ни хлеб, него само квасац. А квасац служи тесту да од њега постане хлеб. Према томе наш Покрет је помоћни орган наше православне цркве. Блаженопочивши Патријарх Димитрије тако је и схватио овај Покрет, и био му је сасвим наклоњен. Ја сам код њега служио, и то најбоље знам. Тако и садашњи патријарх Варнава. Тако и известан број наших архијереја као Летић, Нектарије, Јован и др. и велики број свештеника. Ја верујем да ће и сви остали временом прихватити и благословити наш рад. Сви непријатељи Христови и наши су непријатељи. А који су за Христа наши су пријатељи, ако не данас оно сутра. Морамо се наоружати стрпљењем и држати на уму мудре речи Христа: Ко није против вас с вама је.
Брат Бранко Симеуновић из Босне: Ја сам благодаран оцу Мелентију на мудром савету, да морамо имати стрпљења а не сматрати одмах за противника ко није с нама. Ја сам лично пожњео добре плодове само помоћу стрпљења и молитве. И оно што ћу вам сада испричати сматрам правим чудом Божјим. На Палама близу Сарајева налази се велика индустрија дрвета. Једнога вечера ја сам ушао у Радничку бараку, као да сам ушао у зверињак. Свађа, вика, псовка, дим од дувана и лупање чаша. Ја се у себи помолим Богу, устанем и кажем, да ћу да им прочитам нешто из Јеванђеља. Наједном се сав онај урнебес окрете на мене. Праште питања. Ко си ти? Шта хоћеш ти? Зар ти нас да учиш? Ко те је послао? И сва та питања онако масно запржена грдњом и псовком. Друго вече ја опет дођем међу њих. Поделе се: Једни су били да ме треба пустити да говорим, а други су били противни. И кад сам ја завршио читање беседе на Гори и одржао говор, многи су ме молили да опет дођем. Трећи дан чим сам ја ушао међу њих, настао је мир и сви су ме пажљиво саслушали. После мене говорили су њих тројица, и сви су исказали једну исту мисао, наиме: Ми смо мислили да си ти дошао међу нас са неком политиком и агитацијом, а сада видимо да нам ти долазиш као пријатељ са једном науком коју смо ми као деца учили па заборавили. То нам баш и треба. И ми смо људи иако смо сиромаси, па још и сурови и подивљали као зверови, прави грубијанци. Сви нас презиру па смо почели и ми сами себе презирати. Ти нам враћаш нешто изгубљено и уздижеш нас изнад презрења туђег и нашег. Хвала ти, и долази нам чешће. – Ето, браћо, то сам ја доживео као велико чудо Божије и као доказ да се са стрпљењем и молитвом, а поврх свега са човекољубљем, све постиже. И вода милујућа глача шиљато камење. Др Радоје Арсовић рече: Ово што брат Бранко рече нагони ме да нагласим, како је мисионарски рад међу фабричким радницима веома важан. Неки наши мисионари плаше се да уђу међу раднике сматрајући да су они непоправљиви безверци. А то је потпуно нетачно. Ево, у Крагујевцу је највећа државна фабрика. Многи фабрички радници примају наш лист, читају наше књиге, причешћују се, славе крсне славе и певају у црквеном хору. Ко су радници него наша браћа? Наш покрет не сме бити само сељачки, сталешки. Он обухвата све слојеве, све сталеже. Стоји изнад сваке партије и изнад сваке политике. Ја сам дуго живео у Крагујевцу код сестре хаџи Милице Јовановић и општио с радницима. То су људи са живом и жедном душом. То су људи врло интелигентни који добро знају да пропаганда која се води међу њима ради побољшања материјалног стања је нешто привремено. И они, као сељаци, и сви нормални људи, траже нешто дубље и трајније, траже храну душама својим. Траже Бога. То су мили и добри људи. Баш један од радника причао ми је како је постао побожан. На Солунском бојишту, каже, неко је давао српским војницима укоричен Нови завет на дар. И он је узео и метнуо у леви џеп од шињела. Није ни читао. Чак је и заборавио да га има. Пукне пушка непријатељска, њега погоди куршум и он падне. Мислио је да је рањен. Потом је нашао рупу у шињелу и куршум заривен у ону малу књигу. „Свето писмо, вели, спасло ме је“. И он почне од тада читати ту малу књигу – највећу у свету по вредности, а после рата упише се за нашег члана. Пазите дакле, ви сељаци, не одбацујте раднике. А ви опет, радници, не подништавајте сељаке. Сви сте Христови. За све вас Христос умре да вас учини бесмртним синовима Божјим.
О. Алекса Тодоровић: Међу нама је и један дугогодишњи богомољац, брат Бошко Топаловић из Коњевића. Највише његовом заслугом саграђена је и дивна црква у томе селу. Он је скроман и стидљив. Али ја бих га молио да каже неку реч.
Брат Бошко Топаловић: Ја вам не умем ништа рећи до три речи које сам чуо негде од нашег Владике, а то су: Свечарство, задужбинарство и мобарство. И ми сви богомољци морамо се трудити да будемо као и наши стари одувек – свечари, задужбинари и мобари. Наши чланови у околини Пожеге пожелели су и оврли мобом све жито једне сироте удовице. Па су ми причали да су се тога вечера осећали тако радосни као да су на свадби били. Па кад се осећа радост од једног напорног посла, ја мислим то је од Бога. Јер један човек тешко може помоћи целом селу, а цело село може лако помоћи једном сиромаху у селу.
Брат Рајко из Велућа: Мобарство је прекрасна ствар, и оно је од памтивека код Срба. Али моба може бити разне врсте. Мобом смо ми обновили манастир Руденицу. Читао сам како су наша браћа у једном селу код Алексинца сакупили новац и платили порез за једног сиромаха коме је пореска власт хтела продати имање. „Срамота је то за наше село и за све нас, говорили су сељаци. То се никад није код нас догодило“. Ја држим да је и то моба. И тако можемо узети мобу у широком смислу као свако заједничко добро дело. И на то смо хришћанском дужношћу позвани.
О. Јован: Брат Рајко је добар гуслар, па га молимо да отпева једну.
 
Брат Рајко пева уз гусле:
 
„Хај, шта се оно чује из даљине:
Јал су ветри, јал су вихорови,
Јал шуморе горе јаворове,
Јал са земљом трава разговара,
Јал певају на небеси звезде,
Нит су ветри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит певају на небеси звезде.
Но служи се света литурђија
У небесном царству Христовоме.
Службу служи Јован Златоусте,
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика,
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника божјих угодника,
Ђаконује ђаконе Стеване,
И са њиме свети Лаврентије;
Свети Павле чита посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи Царе Констатине,
А рипиде свети стратилати.
Огањ носи Огњена Марија.
Тамјан пали Громовник Илија.
Свети Врачи миром помазују,
А Крститељ водом покропљава,
Херувими поје херувику.
А Цар славе седи у престољу,
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звезданом порфиром.
Свети Сава жезал придржава;
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звезда.
Измешани свеци с анђелима,
Па се не зна ко је од ког лепши.
 
Брат Блажо Томковић из Јеленка код Даниловграда: Ја сам од онијех Томковића, који се спомињу у „Женидби од Задра Тодора“ као
„Седам браћа, седам Томковића,
Седам љутих под каменом гуја.“
 
Ево три године како ја сваког лета посећујем Охридске светиње о манастирским славама. Гостовао сам тамо код кумова, почев од Владике Охридског па до рибара, сељака и монаха. Многијех чудеса сам се нагледао и наслушао. Диван је оно народ. Прави и чисти старосрпски народ. Видео сам и задужбине краља Владимира, краља Стевана Слијепог (Слијепча), цара Душана и другијех велможа српскијех. Већма сам од тога заволео Српство и Православље. И колико ми је било драго када сам сада у Београду читао аманет великог митрополита Михаила, што је златнијем словима урезан у његову плочу: „Љубите Српство, љубите православље“. Тиме је све речено. то је мој програм а видим то је и ваш. Раздрагана је данас душа моја на овом сабору. А жалостан сам што овога покрета нема код нас у Црној Гори. Него вас молим, дођите к нама. Јер тама је ушла у душе наше омладине и претећи облаци згушњавају се над Црном Гором. Спас нам је само у вјери. Преклињем вас, дођите нам, тако вам Светог Василија.
Брат Рајо из Велике Плане: Благодарећи само јављеним чудесима Божјим, многи су од нас вратили се вери и ступили у овај покрет. Један мој сусед спорио се са својим стрицем који му је приграбио најбољу њиву. У јарости због неправде он се реши да убије стрица. Узме пушку и сачека стрица украј друма. Била је ноћ и јасна месечина. Он стане у сенку од дрвета, и кад је стриц наишао он дигне пушку и таман да окине, али чује глас као гром: Не уби! Он се сав стресе и помисли да је стриц чуо тај глас и да ће га опазити. Али стриц није чуо ништа и продужио је да корача мирно. Он опет дигне пушку да пуца, али опет се чу онај громовни глас: „Не уби, не уби!“ Опет је стриц продужио свој ход мирно, јер, очигледно није чуо ништа. А он се још јаче стресе, рука му клоне и пушка падне на земљу. „Тада, вели он, дође ми у свест да је то Божји глас, Божја опомена“. И због тога и од тада код тога суседа Рајиног настао је потпун душевни преокрет.
После Раје говорили су још: Гојко из Ратковића, Веселин Милојевић из Раче, Дамњан Ђурђевић из Старог Аџибеговца, један младић Лекић из Мрчајеваца, Милинко Бојовић из Трепче и Јово из Обрежа.
Брат Јово из Обрежа рече: Ја сам кашикар и пореклом Циганин. Нас Цигана има повише у Обрежу. Сви смо занатлије. А што је главно сви смо крштени људи, православни хришћани. Има нас до двадесет који смо чланови Богомољачког покрета. Трудимо се колико можемо у сваком правилу и уредно се причешћујемо. Много нас помажу саветима прота Мика из Бачине и брат Анастас из Тољевца. Сиромашни смо али од вере смо задовољни и радосни. Сва наша браћа шаљу вам преко мене срдачан поздрав, а за манастир, оче Игумане, послали су десет туцета кашика, с молбом да благословите наш рад и наше душе.
Игуман Мина, очигледно ганут пажњом оних сиромаха срдачно се захваљује брату Јови. По завршетку сабора дао је Јови једну икону као уздарје.
Ђакон Панде из Битоља: У нашој епархији постоје само два јака братства. Једно је у Битољу а друго у Прилепу. Питаћете, зашто не више? Зато, што је сав наш православни народ у Јужној Србији богомољан. Још увек. И још увек он претставља једно милионско хришћанско братство. Ја нисам запамтио турску власт, али сам одрастао и васпитан усред оне генерације која је живела под турском влашћу. Та старија генерација, у погледу вере, морала, обичаја и друштвених односа па чак и ношње, иста је као и све остале генерације од Косова до данас. Оне су се вером храниле и браниле, вером дисале, вером све објашњавале, вером храбриле и веселиле, са вером лако растајале с овим светом. Једина црква за њих била је царство слободе. И само под црквеним кровом они су се осећали слободним. Ту су они осећали у пуној мери своје човечанско достојанство као синови Оца небесног, супериорни над својим господарима. Црква им је била њихова држава, и зборница, и лечионица и заштитница. Црква им је спасавала душе. Тело је припадало агама и беговима иза зидова црквених. У то време, каже, нису им требала богомољачка братства. Сви су претстављали једно христијанско братство. Постојала су само еснафска братства верско- економског карактера. Свечано су славили своје славе. Узајамно се помагали, и један другом новац позајмљивали у четири ока и морално један другом руководили и контролисали. Али сада се све то почело мењати под утицајем злосхваћене слободе. Слабо се сад чује апостолска опомена: „Ви сте на слободу позвани, само нека ваша слобода не буде на телесну жељу, него из љубави служите један другом“. (Гал. 5, 13). И ево, сада су богомољачке организације постале неопходне и код нас, да сузбијају малаксалост у вери и отпад. Наша два садашња братства у Битољу и Прилепу веома су сложна и активна. Она су активна у четири правца: постојане молитве, оправке старих порушених цркава, хаџилуци по манастирима, и дела милосрђа. Неколико наших сестара замонашене су у обновљеним манастирима. Свети Наум је најпривлачнији за хаџијање. О чудесима у Светом Науму могу се књиге написати. Наш владика је био одредио попа Гавру Адамовића и мене, да о слави Светог Наума лично бележимо та чудеса, са уста самога народа. И ми смо то чинили две године. Једне године запазили смо стотину и тридесет чудесних догађаја а друге стотину и шездесет. И то тако траје преко хиљаду година, тј. та чудеса у овој јединственој нашој светињи на Охридском језеру. Од оба наша братства ја вам доносим братске поздраве и неке дарове за централу у Крагујевцу.
Брат Миодраг Ћусић, матурант из Крагујевца: ја сам ученик оца Дионисија Миливојевића, сада професора богословије. Када је он био старешина овог манастира имао је повише искушеника од којих су четири њих сада монаси у светом Науму, а то су: Макарије, Наум, Атанасије и Симеон. Са њима је и старац монах Атанасије из Београда. И ја намеравам бити монах чим завршим школу. Школа даје вештину а црква карактер. А у нашем раду данас је потребна и вештина. Молите се Богу за мене, да ми испуни жељу и постанем монах ради службе Богу и народу.
Брат Анастас из Тољевца: Од свих чудеса које сам данас чуо и које сам читао у листу, ја мислим највеће се чудо догодило с нашим селом Тољевцем. Дуго и дуго Тољевац је сматран за најгоре село у срезу Темнићском и Левачком. Кад год се догодила нека крађа, лопов се тражио у Тољевцу. Кад се десила пљачка на друму, ето власти у Тољевац. То је било и прошло. Данас, Тољевац је постао најбољим и најпоштенијим селом у два среза. Преокрет овај ја сматрам највећим доживљеним чудом. А ово се чудо догодило једино помоћу Новога завета. А ово што ћу рећи посведочиће и брат Божа Чеперковић. У време рата ми смо обојица одвучени у лагер Нежидер. Обојица смо били без вере. Лежали смо у бараци са два три угледна свештеника као поп Жика Алексић, Данило Шиљак и игуман Теофило Стевановић. Отац Жика стално је читао Нови завет. Једнога дана ветар дуне и разнесе му листове из књиге. Ја и Божа нађемо неколико листова у дворишту и из доколице почнемо читати. То читање произвело је чудо у нама обојици. Ми смо поверовали у Бога. Онда смо тражили целу књигу, али нисмо могли наћи. Отворила нам се жеђ за читањем те књиге, и опет, по Божјем прсту, ја нађем Нови завет на једном мртвацу и почнемо читати од јутра до мрака сваки дан. С том књигом и оживљеном душом ја се вратим у Тољевац. И продужим читати и Богу се молити. И да вам не дуљим причу, прочујем се ја као „врачар“ што врача помоћу неке свете књиге. И болесници почну долазити к мени. Оптужен сам као „надрилекар“, те сам имао муке и код полиције. Најзад капетан рече: „Или је луд или је светац. Оставите га у миру“. Ја сам говорио да нисам никакав врачар него да само читам Свето писмо и молим се Богу. У Тољевцу није се знало за Свето писмо и ја почнем читати јавно Нови завет и здравима и болеснима. И Бог је помогао те су неки телесни болесници оздравили као знак за духовно оздрављење целога села. Данас нико не долази к мени да чује Свето писмо. Свака кућа има га и сви га читају. Тако исто и наш лист и све богомољачке књиге песмарице. Можемо слободно рећи: мртви бесмо и оживесмо. Слава Богу који жели свима људима спасење.
Брат Станко Маричић, секретар Централе чита поздравне телеграме, и то од Његове Светости Патријарха Варнаве, епископа зворничко-тузланског Нектарија, епископа браничевског Венијамина, јеромонаха и професора богословије о. Дионисија Миливојевића, синђела Иринеја Крстића, старешине манастира Светога Романа и још неких лица и братстава.
После ових говора на реду су била питања. А Епископ са неколико свештеника и мисионара удаљио се са енглеским гостима у дивостинску кућицу.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге“Диван“ – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *