ДИВАН

 

ДИВАН
 
ДИВАН 4.
ПРЕПИРКА О ЧУДЕСИМА
 
Како вам се свиђа наш богомољачки сабор? упита поп Милан Сретеновић госте из Енглеске, пошто поседаше у кући.
Џон Патерсон (преко тумача): Знате, ја сам новинар, а модерни новинари увек траже сензације. Директори новина захтевају то од својих сарадника због боље прође листа, а читаоци опет ради надражаја нерава (отприлике као пијанац ракију). За мене пак лично, као хришћанина, овај ваш састанак је необична пријатна сензација. Мислим да је то јединствени религиозни покрет у Хришћанству. И ја сам благодаран Господу моме Исусу Христу који ме је данас довео к вама.
Поп Милан: Драго нам је чути да је и доктор Патерсон као светски човек осетио да је наш Покрет необична и крупна појава у хришћанском свету. Но молим и пастора Карингтона да нам каже своје мишљење. И сам Господ наш Исус хтео је да чује шта се о њему мисли питајући ученике: „Ко говоре људи да сам ја“ (Лука 9, 18)?
Пастор Карингтон је казивао о многим религиозним покретима у Енглеској и како је сваки такав већи покрет значио одвајање од матичне цркве и стварање посебне црквене организације. „Ваш покрет је, вели, сасвим оригиналан. Прво што он чврсто стоји у крилу цркве, а друго због динамичне простоте у веровању, строгости у владању и надприродности у објашњавању свега што јесте и што бива у свету и у животу људском. То је апостолска особина вашег покрета. Ја сам се данас осећао као да сам у првоме веку а не у двадесетом. Али вам морам рећи, да је такав покрет код нас у двадесетом веку, немогуће замислити. Говорити о чудесима енглеском народу, како се то овде међу вама говори, значило би, не утврдити него поколебати веру. Ми на Западу сасвим смо прожети науком и научним позитивизмом. Ја сам овде чуо извештаје о многим чудесима. Ви то објашњавате Богом а ми природом, без Бога, просто стицајем познатих и непознатих сила и чињеница“.
Кад је г. Карингтон завршио своју реч, настало је ћутање. Јер колико нас је изјава оног световњака и новинара пријатно дирнула, толико нас је изјава овога пастора запрепастила. Ћутање прекиде.
Брат Петар Козлић: Време од пет хиљада година од створења света до Христа није могла пресушити извор божјих чудеса, када је Бог говорио кроз пророке и праведнике и јављао се кроз сени и подобија. Како дакле да тај извор чудеса пресуши за непуних две хиљаде година од како се Син Божији јавио на земљи? Како да слуге Домаћинове буду дуже чествоване него Син Домаћинов?
Јеромонах о. Мисаил: Ја се усуђујем запитати пречасног господина Карингтона, да ли се у Новом Завету на енглеском језику налазе исте речи као и на српском у десетој глави Матејевог Јеванђеља, којима Господ заповеда својим апостолима:
„проповедајте и казујте да се приближило царство небеско,
болесне исцељујте,
губаве чистите,
мртве васкрсавајте,
ђаволе изгоните:
бадава сте добили, бадава и дајте“ (Матеј, 10, 7-8).
Пастор Карингтон: Да, тако стоји написано и у нашој енглеској Библији.
Поп Милан Сретеновић: Дозволите да видимо шта пише и у остала три Јеванђеља. У Марка стоји написано:
„И постави дванаесторицу да буду с њим,
и да их пошаље да проповедају,
и да имају власт да исцељују болести,
и да изгоне ђаволе“ (Марк. 3, 14).
Мало даље у истом Јеванђељу опет стоји ово:
„И дозва дванаесторицу, и поче их слати два и два,
и даваше им власт над духовима нечистијем“ (Марко, 6, 7, 12).
Исто то пише и у Лукином Јеванђељу:
„Сазвавши дванаесторицу,
даде им силу и власт, над свијем ђаволима,
и да исцељују од болести“ (Лука, 9, 1).
Са истим задацима послао је Господ и Седамдесеторицу говорећи им:
„Исцељујте болеснике,
и говорите им: приближи се вама царство Божије“ (Лука, 10, 9).
А када се ови ученици вратише и радосно известише свога Учитеља како им се „и ђаволи покоравају“, рече им Исус:
„Ево вам дајем власт,
да стајете на змије и скорпије,
и на сву силу вражију,
и ништа вам неће наудити“ (Лука, 10, 17-20).
Православна је црква за сва времена непоколебљиво држала, да ове исте задатке које је и Господ задао својим апостолима, задао је и целој цркви својој до краја времена. Ја бих молио господина Карингтона да нам каже, да ли црква којој он припада сматра да су апостолски задаци и њени задаци?
Пастор Карингтон: Како који задатак. Неки је био задат само апостолима, а неки апостолима и цркви.
Поп Милан: Знам од прилике шта мислите. Протестанти сматрају, да једини задатак који је од апостола пренет на цркву јесте проповедати Јеванђеље.
Брат Чедо Јеличић: Ја бих се усудио по мојој простој памети сељачкој укратко овако рећи: Вера без чудеса није вера но филозофија, а црква без чудеса није црква но једно обично добротворно друштво као и Црвени Крст.
Сви повикаше: Тако је, тако!
Џон Патерсон сијао је од радости због надмоћи наших аргумената. Нашем пак епископу као да је било нелагодно што ће због ове препирке наш гост отићи постиђен, па рече:
Епископ: Све је добро по Божјем промислу, па и овај пријатељски разговор о чудесима између вас и господина Карингтона. Наша православна црква држала је и држи, да су чудеса Божја, као активно и стално учешће Бога у животу људи, темељ, као доказ и потстрек наше свете вере од прапочетка до данас и на век века. На чудесима Божјим наша вера је заснована, чудесима се одржала. Но ја сам веома захвалан господину Карингтону што нас је побудио да још једном пажљиво проучимо Историју чудеса у цркви од почетка до данас и оценимо њихов утицај и значај у погледу вере и надања. Зато мислим да би било добро изабрати деветорицу од вас који би образовали три мала одбора и то:
– Први одбор који би проучио и изложио утицај и значај чудеса Господа Исуса Христа,
– Други одбор од тројице који би проучио и изложио утицај и значај чудеса светих апостола, и
– Трећи одбор од тројице који би проучио и изложио утицај и значај чудеса по могућству свих светих кроз све векове Хришћанства.
Ако пак хоћете, можете изабрати и четврти одбор од тројице који би проучио, набројао, и изложио утицај и значај чудеса за садашњи богомољачки покрет у српском народу.
Извештаји тих одбора прочитали би се на неком идућем сабору, а по потреби и објавили.
Сви усвајају овај предлог нашег Епископа.
Пастор Карингтон: Ја ћу знати и ценити труд, на који сам вас ја ето и нехотично побудио. Хвала вам. За мене би нарочито значајан био извештај овог четвртог одбора који би изложио утицај и значај чудеса за ваш савремени покрет у Српској цркви. –
Била је већ увелико ноћ кад су се разговори и говори завршили. Сабор је, као и увек, молитвом закључен. На своду небеском блистале су Божје звезде некако весело, као да се радују што виде како људи на земљи славе заједничког Творца.
Завршени су говори и разговори, али не и певање. Кругом око Дивостинске цркве певало је неколико хорова, уз пратњу свега народа. Ко никад није певао, ту је пропевао. Ко никад није плакао од радости, ту је заплакао.
Један хор је певао:
„Ево Господа с војскама иде,
Душмани наши нек се застиде,
Нек се застиде, нек се покају,
Гле, војске неба како блистају.
Како блистају како се хоре,
Слежу се прео њим високе горе,
Високе горе и горди цари.
Гле, иде Господ да се зацари,
Серафими напред, па херувими,
Сва земља гори, сав свет се дими „…
 
Други хор је певао народном мелодијом Псалам деведесет шести:
„Пјевајте Господу пјесму нову,
Пјевајте Господу сва земљо!
Пјевајте Господу, Благосиљајте име Његово.
Казивајте по народима славу Његову,
По свијем племенима чудеса Његова“…
 
И певање песме за песмом неће престајати до зоре. Тако је увек и на свима богомољачким саборима.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Симонида Чонкић

    Са радошћу бележим име сестре из Чуруга које и сам СвНиколај наводи са осталима на крају првог издања књиге“Диван“ – Чарна Чонкић.Касније је прешла у Нови Сад,па је назива душом богомољачког покрета града.Замонашена је под именом Херувима у манастиру Велика Ремета у време е.Андреја Фрушића и игумана Данила Здравковића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *